Хранитељи и усвојитељи - приче из живота

[Драгана Милошевић]

Mama za sva vremena! Džejn Brigs (58) majka je sa najviše dece na svetu - ima ih ukupno 34!

 

 

 

Kuća nije tesna kad deca nisu besna: Džejn sa decom

Džejn, pored petoro bioloških potomaka, ima 29 dece koju je usvajala iz celog sveta. Ona i suprug Pol (59) sa decom žive srećni i zadovoljni u gradiću Foling Voters, u Zapadnoj Virdžiniji (SAD). Većina dece koju je usvojila pati od neizlečivih bolesti ili poremećaja u razvoju, ali to Džejn ne smeta da im pruži svu svoju ljubav.

„Uživam da budem majka. Biti majka je moja karijera. Svoj svojoj deci kažem da su vazduh koji dišem i kiseonik bez kojeg ne mogu da živim”, kaže Džejn

 

Ponosni roditelji sa usvojenom bebom: Džejn i Pol

Ona sa suprugom Polom želi da ima još dece, a zbog godina bi volela da usvoji stariju decu koja nisu prihvaćena u društvu zbog bolesti ili nekih poremećaja. Deca koju su Džejn i Pol usvojili između ostalog boluju od raka, polija, defirmiteta nogu, autizma, zastoja u radu bubrega... Godišnje na namirnice ovaj bračni par troši čak 52.000 dolara kako bi prehranio brojnu porodicu.

Oni su Džozefa (24) iz Ukrajine usvojili kada je imao 14 godina. Dečak je bio izopšten iz društva zbog toga što je rođen sa deformitetom usne.

„Svi su me zlostavljali. Nisam verovao da će me neko prihvatiti zbog problema koje sam imao. Nikada neću moći da se odužim Džejn i Polu zbog svega što su učinili za mene“, rekao je Džozef.

 

Džejn i Pol su prvo dete usvojili 1985. Bio je to Abraham, siroče iz Meksika. On je imao teškoće u razvoju zbog povreda koje je zadobio kada ga je očuh pretukao. Usvajali su decu još iz Bugarske i Gane. Džejn i Pol sa decom žive u kući od 460 kvadratnih metara koja ima devet spavaćih soba.

 

http://www.alo.rs/vesti/svet/ima-34-dece-i-zeli-jos/75010

[Ненад Р.]

Прелеп пример људске љубави . Ово треба да прочитају сви , а поготову они који се заносе са неким стварима као што је расизам.

[JESSY]

да освежимо ову лепу тему....да ли би усвојили дете....

 

...без обзира на разлог.....ако немате и не можете да имате децу, ако желите да проширите породицу, ако имате материјалних могућности, ако желите да једном детету пружите нормалан развој и живот....

 

                                   

[JESSY]

Usvojili osmoricu braće

 

Bračni par Melisa i Skot Grouvz iz Omahe (Nebraska), koji je usvojio dva brata, tokom vremena je usvojio i njihovo šestoro braće da ne bi bili razdvojeni.

 

Kada je upoznala Skota, Melisa je već imala četvorogodišnju ćerku. Posle godinu dana su se venčali.

Pošto nikako nisu mogli da dobiju dete, prijavili su se na obuku za hraniteljske porodice i dve nedelje pošto su dobili dozvolu ponuđeno im je da usvoje dva dečaka. Melisa kaže da ju je pomisao na usvajanje dvoje dece u prvi mah uplašila, ali da su ipak odlučili da preuzmu brigu o Noi (3) i njegovom 22-mesečnom bratu Čejsu.

“Odmah su nas osvojili i ubrzo smo odlučili da ih usvojimo”, kaže Melisa. Samo nekoliko nedelja posle usvajanja, primili su telefonski poziv u kome su obavešteni da su Noa i Čejs dobili još jednog brata kome je hitno potrebno obezbediti hranitelje. Posle manje od godinu dana, Melisa i Skot su usvojili bebu Gareta.

Samo 11 meseci kasnije, usledio je još jedan poziv: prevremeno se rodio brat Hajden, koji je imao zečju usnu i bio izložen dejstvu droga. “Ovog mališana je čekao težak životni put, ali je bio naš koliko i ostali naši dečaci. Naravno da smo pristali i postao je član naše porodice”, kaže Melisa.

 

Onda su usvojili još dva brata: Eštona, koji je imao četiri i po meseca, a u maju 2009. i novorođenče Kurana.

 

Ali, ni tu nije bio kraj. Majka dečaka obratila im se na Fejsbuku: Da li bi usvojili njenu nerođenu bebu? “Imali smo dobre razloge da kažemo ne – nedostatak vremena, novca itd, ali sve je nekako došlo na svoje mesto i u junu sledeće godine sedeli smo u porodilištu i čekali dolazak našeg sina Brajera”, kaže Melisa.

 

“U oktobru 2013. prevremeno je rođen naš budući osmi Sin Zain, koji je bio izložen dejstvu droga i imao Daunov sindrom.”

 

“Za nas je usvajanje u prvi mah bio način da stvorimo kompletnu porodicu jer se činilo da nećemo dobiti dete”, kaže Melisa: “Ali za nas je to sada mnogo više. Otvorilo nam je oči, proširilo horizonte naše porodice, obogatilo nam živote i donelo nam toliko ljubavi i sreće.”

 

Izvor: sajt Bebac

[JESSY]

Hraniteljstvo kao dar

Humanost dve hraniteljke iz Blaca i njihova briga o deci bez roditeljskog staranja nagrađena je tradicionalnim Svetosavskim blagodarnicama koje dodeljuje ova opština. Jedna se hraniteljstvom bavi od 1979. godine i kroz njen dom je prošlo devetoro dece, dok je drugu na ovaj plemenit posao podstakla njena ćerka.

 

Blačanka Vera Dujić je hraniteljka već 35 godina i kako kaže za to joj je samo potrebna ljubav. Vera ne žali neprospavane noći, i dane uložene u stvaranje boljeg života, za devetoro dece bez roditeljskog staranja, koja su uz njeno troje stasavala i otišla u svet.

 

"Moje radno vreme je u kontinuitetu, ali najsrećnija sam, recimo, kada znam da je ono sito, lepo obučeno, nahranjeno i meni je njegov osmeh sve", priča Vera.

Ljubica Mijatović je u svet hraniteljstva ušla na ćerkin nagovor koja je uz svoje brata i sestru od malena želela da deo majčine ljubavi podari onima koji su ostali bez nje.

"Smatram da su ljubav, nega i razumevanje najpotrebniji za tu decu. Trudim se da im pružim majčinsku ljubav, da vidim osmeh na tim licima i radost", kaže Ljubica.

U Blacu trenutno ima deset hraniteljskih porodica. I sve one su ovaj plemenit i odgovoran posao pretvorile u snažnu podršku deci u periodu odrastanja.

"U tom slučaju mora da postoji ljubav prema deci. Kada dođe vreme da napuste tu porodicu, vrlo često nevoljno odlaze odatle", napominje Ljubiša Milićević, direktor centra za socijalni rad u Blacu.

Humanost dve hraniteljke iz Blaca nije ostala nezapažena. A njihova nesebična briga o deci bez roditeljskog staranja nagrađena je tradicionalnim svetosavskim blagodarnicama koje dodeljuje ova opština.

[JESSY]

Esma Redžepova

 Esma Redžepova, Foto: Profimedia

Vjerovali ili ne, legendarna pjevačica je usvojila čak 47 dječaka i jednu djevojčicu. Ona nikada nije krila da ne može da ima svoju djecu, pa je tako sa svojim pokojnim suprugom riješila da uveseli druge mališane. Pjevačica ističe kako je u kontaktu sa svom svojom djecom, te da je stroga prema unučadima jer želi da budu vaspitani kako treba.

Izvor: www.24sata.rs

 

VLADE DIVAC

Jedan od naših najuspešnijih košarkaša je 1999. godine iz doma u Zvečanskoj usvojio devojčicu Petru, koju pazi kao malo vode na dlanu. On se sa suprugom Snežanom odlučio na ovaj potez, nakon što su videli prilog na televiziji o mališanima bez doma. Košarkaš i njegova supruga su u više navrata istakli kako bi rado usvojili još dece.

 

Lepa Brena

 Lepa Brena, Foto: M.Mitrović

Naša folkerka od 2007. godine brine o dječaku sa Filipina Džoniju, koji živi sa njima na Bežanijskoj kosi. Brena se nikada nije javno izjasnila o njegovom usvajanju, iako ju je Džoni u nekoliko navrata zvao "mama".

 

[JESSY]

Amerikanci i Šveđani usvojili 87 srpske dece

 

Novi dom u inostranstvu u poslednjih desetak godina pronašlo je 116 mališana iz Srbije. Najviše devojčica i dečaka sada ima nove porodice u Americi, njih 47, i u Švedskoj 40

 

 

 

 

NOVI dom u inostranstvu u poslednjih desetak godina pronašlo je 116 mališana iz Srbije. Najviše devojčica i dečaka sada ima nove porodice u Americi, njih 47, i u Švedskoj 40! Prošla godina je, prema podacima Ministarstva rada, bila rekordna po broju inostranih usvojenja kada je 21 dete druge roditelje pronašlo van granica naše zemlje.

 

Razlika između naših i stranih usvojitelja je u tome što domaći, kao razlog usvajanja navode svoju potrebu da se ostvare kao roditelji, dok su u svesti stranaca altruističke i religijske motivacije, da usreće druge. Kako za "Novosti" objašnjava Dragan Vulević, pomoćnik ministra za rad, u Srbiji se ljudi jave uglavnom kada do određenih godina ne uspeju da biološkim načinom postanu mame i tate, ili posle nekoliko neuspešnih vantelesnih oplodnji.

- Oni žele da zadovolje potrebu za detetom, ali i da odgovore na njegove potrebe. Strani usvojitelji već imaju svoju biološku decu, ostvarili su se na tom polju i uglavnom usvajaju četvrto ili peto dete. Karakteristično je da su to mališani sa smetnjama u razvoju, fizičkim hendikepom ili ozbiljnim zdravstvenim problemima - kaže Vulević.

Po našem zakonu, prvenstvo prilikom usvajanja imaju ljudi iz Srbije. Na put u neku od evropskih zemalja, Kanadu ili Ameriku, mogu da krenu devojčice i dečaci za koje se u razumnom roku, a to je oko godinu dana, ne nađe usvojitelj u Srbiji. Najčešće duže čekaju deca sa razvojnim problemima i Romi.

MEŠETARI IZ SAD PRILIKOM usvajanja nadležni traže od svake agencije koja posreduje u proceduri da ima hašku licencu i da ispunjava standarde za rad. - Pre nekoliko godina javila se jedna američka agencija koja je pokušala da mešetari i vara sopstvene građane. Odmah je obaveštena američka ambasada, a oni su dalje reagovali - kaže Vulević.

- Naši roditelji u zanemarljivo malom broju prihvataju bolesnu i romsku decu - naglašava Vulević. - Poslednjih godina pojavljuje se blagi trend tolerancije na ove razlike, ali je to još neznatno.

Najzainteresovaniji za naše devojčice i dečake već godinama unazad su Šveđani, a mnoge organizacije iz ove skandinavske zemlje sarađuju na ovom polju i sa Kinom, Korejom, Etiopijom, Rumunijom. Švedska je Srbiju ocenila pouzdanom zemljom, odakle dolaze deca sa raščišćenim porodičnim statusom i pouzdanom procedurom.

- To nazivamo opštom podobnošću deteta za usvajanje - kaže Vulević. - Znači, dete je bez roditeljskog staranja, nepoznatih roditelja, koji su ili lišeni roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti. To utvrđuju centri za socijalni rad i sudovi.

Iako smo tek u decembru 2013. godine ratifikovali Hašku konvenciju o međunarodnom usvojenju, mi smo po njenim merilima postupali oduvek. Srpsko zakonodavstvo je, smatra naš sagovornik, pouzdano u ovoj oblasti i zato se stranci odlučuju za nas. U postupku se usvojitelju predoče sve karakteristike deteta, poreklo, zdravstveno stanje, razvojni potencijali, ništa ne sme da se krije.

- Samo tako on može da donese odluku da li želi baš to dete - kaže naš sagovornik. - Ako mu to ne kažete, dovodite ga u zabludu. I mi volimo da sarađujemo sa Šveđanima, zato što švedske agencije koje rade na pripremi usvojitelja, jako dobro to rade i imaju razvijene usluge podrške usvojitelju u kriznim periodima. Oni u Srbiji provedu sa detetom od 20 do 25 dana, dete ih prihvati, ali podrška kada se vrate u Švedsku je vrlo značajna, a oni to jako dobro rade.

PRECIZNA PROCEDURA PSIHOLOG, pedagog, socijalni radnik i pravnik dva meseca procenjuju opštu podobnost kandidata. Procenjuju se psiho-socijalne osobine, do kojih se dolazi na osnovu intervjua sa kandidatima i poseta njihovom domaćinstvu. Razlika u godinama između usvojitelja i deteta ne može biti manja od 18 godina, niti veća od 45 godina. Usvajaju se mališani od navršena tri meseca do osamnaeste godine. Posle programa pripreme za buduće usvojitelje i procene odluka o tome da li imaju opštu podobnost za usvojenje deteta, podaci o budućim usvojiteljima se unose u Jedinstveni lični registar usvojenja. I ovaj postupak traje po zakonu 60 dana.

Iako mnogi misle da naše devojčice i dečake prihvataju naši ljudi koji žive u inostranstvu, to uglavnom nije tako. Ima onih koji imaju veze, ali i onih koji nemaju. Na primer, u Kanadi imamo čoveka koji je naš poreklom, ali mu je žena Kanađanka. Ako ima više zainteresovanih usvojitelja za jedno dete, ukoliko je mešovit par, ili su u pitanju naši ljudi koji imaju strano državljanstvo, oni imaju prednost zbog kulturološkog nivoa, lakše adaptacije, jezika...

Kada dete ode u inostranstvo prati se posle adaptacije i usvojenja, koje traje oko mesec dana. To se radi direktnim kontaktom, zatim blogovima, a agencije koje su posredovale na šest meseci u Srbiju šalju izveštaje o stanju deteta, nadležni ih posećuju.

- Profesionalna sreća je kada vidite rezultat sopstvenog rada - priča naš sagovornik. - Primera radi, kada se usvoji dete sa teškim fizičkim deformitetima koje vidite posle godinu dana, a njegov oporavak je neverovatan. Ili mališan bez ekstremiteta koji pliva u bazenu, devojčica iz Zvečanske koja leži i ne pomera se ni levo ni desno, a onda nakon šest meseci pokreće i ruke i noge. Fizički napredak i pogled deteta sve vam govore.

Vulević podseća da usvojiteljstvo u Srbiji ima dugu tradiciju, samo što su se deca pre 20 godina prihvatala potpuno i nepotpuno. Sada se koristi samo prvi model, gde usvojitelji postaju roditelji sa svim pravima i obavezama. Socijalni sistem kod nas postoji od 1953. godine, pouzdanost i stručna procedura su na veoma visokom nivou.

 

ADAPTACIJA

* DANAS se usvojitelji pripremaju u školama za roditelje, u kojima ih uče kako da kažu deci da su usvojena.

* KOD domaćih usvojenja, postoji adaptacioni period koji traje najviše šest meseci, a može i kraće.

* POD budnim okom stručnjaka centra za socijalni rad, mališan postaje deo porodice, ali tek kada se donese zaključak da su se usvojitelji adaptirali na dete i ono na njih.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:536170-Amerikanci-i-Svedjani-usvojili-87-srpske-dece

[звончица]

Мени је једино жао што сам сама и не могу ни да усвајам, нити да се бавим хранитељством.

 

А мало сам скептична према оовом усвајању наше деце у иностранству...

[Дијана.]

да освежимо ову лепу тему....да ли би усвојили дете....   ...без обзира на разлог.....ако немате и не можете да имате децу, ако желите да проширите породицу, ако имате материјалних могућности, ако желите да једном детету пружите нормалан развој и живот....

 

Hm... maštam o hraniteljstvu ima jedno četiri godine.. zavidim ljudima i ženama koji su se u tome ostvarili... kao i o radu u domu, i opet neostvarenost...

Nemam materijalne uslove (tj.stalan posao, opet/zasad, a stan imam), želju i dobru volju imam...

znanja i iskustva imam...

srca imam... 

[JESSY]

Nemam materijalne uslove (tj.stalan posao, opet/zasad, a stan imam), želju i dobru volju imam... znanja i iskustva imam... srca imam...

na veliku zalost, ista je stvar sa vecinom ljudi koji bi to zeleli..... :1759280v7keu5ymzp:

[Дијана.]

нити да се бавим хранитељством.

ovo može, bar u RS (BiH) 

[JESSY]

Усвојили осморицу браће

 

Брачни пар Мелиса и Скот Гроувз из Омахе (Небраска), који је усвојио два брата, током времена је усвојио и њихово шесторо браће да не би били раздвојени.

 

Када је упознала Скота, Мелиса је већ имала четворогодишњу ћерку. После годину дана су се венчали.

Пошто никако нису могли да добију дете, пријавили су се на обуку за хранитељске породице и две недеље пошто су добили дозволу понуђено им је да усвоје два дечака. Мелиса каже да ју је помисао на усвајање двоје деце у први мах уплашила, али да су ипак одлучили да преузму бригу о Нои (3) и његовом 22-месечном брату Чејсу.

“Одмах су нас освојили и убрзо смо одлучили да их усвојимо”, каже Мелиса. Само неколико недеља после усвајања, примили су телефонски позив у коме су обавештени да су Ноа и Чејс добили још једног брата коме је хитно потребно обезбедити хранитеље. После мање од годину дана, Мелиса и Скот су усвојили бебу Гарета.

Само 11 месеци касније, уследио је још један позив: превремено се родио брат Хајден, који је имао зечју усну и био изложен дејству дрога. “Овог малишана је чекао тежак животни пут, али је био наш колико и остали наши дечаци. Наравно да смо пристали и постао је члан наше породице”, каже Мелиса.

 

Онда су усвојили још два брата: Ештона, који је имао четири и по месеца, а у мају 2009. и новорођенче Курана.

 

Али, ни ту није био крај. Мајка дечака обратила им се на Фејсбуку: Да ли би усвојили њену нерођену бебу? “Имали смо добре разлоге да кажемо не – недостатак времена, новца итд, али све је некако дошло на своје место и у јуну следеће године седели смо у породилишту и чекали долазак нашег сина Брајера”, каже Мелиса.

 

“У октобру 2013. превремено је рођен наш будући осми Син Заин, који је био изложен дејству дрога и имао Даунов синдром.”

 

“За нас је усвајање у први мах био начин да створимо комплетну породицу јер се чинило да нећемо добити дете”, каже Мелиса: “Али за нас је то сада много више. Отворило нам је очи, проширило хоризонте наше породице, обогатило нам животе и донело нам толико љубави и среће.”

 

http://www.pravoslavniroditelj.org/usvajanje-dece-u-pravoslavnim-porodicama/

[JESSY]

У 870 хранитељских породица одраста 1050 деце

Последњих година, хранитељи су едуковани за рад са децом са посебним потребама и збрињавање жртава породичног насиља, а од јануара почиње кампања за смештај деце миграната, речено је јуче поводом обележавања осам година рада Центра за породични смештај и усвојење

Кад бисте упознали осамнаестогодишњу Љубину Којић, не бисте претпоставили да се иза блиставог осмеха и несвакидашње лепоте крије трновит животни пут. На свој осми рођендан смештена је у Дом за децу без родитељског старања у Ваљеву.

Потом је бригу о њој преузела хранитељска породица Стојановић из Коцељеве. У живот ове девојчице уселила се радост, пољупци и топлина. А онда јој се свет срушио – њена хранитељица је изненада преминула.

Љубина је морала да промени средину, школу, пријатеље. Последњих шест месеци, живи у хранитељској породици Теодоровић у Ваљеву. Али, од својих снова не одустаје. Жарко жели да наредне године у Београду упише Медицински факултет.

– Сви моји нови пријатељи се изненаде кад им откријем детаље из свог живота. Упркос свему што ми се догодило, руководим се девизом „Ко зна зашто је то добро”. Да је све било другачије можда и не бих овако очврснула, можда не бих тако чврсто одлучила да се посветим лекарском позиву. Живот ме је натерао на многа одрицања, али мислим да ће ми то само помоћи да се пожртвовано бавим својом будућом професијом – каже Љубина и поверава нам.     

Она је једна од 1050 деце и младих који одрастају у хранитељским породицама у Србији. Добрила Грујић, директорка Центра за породични смештај и усвојење, не крије задовољство што из године у годину расте број породица које су спремне да своја срца и врата дома широм отворе за децу којој је потребна родитељска топлина.

На обележавању осам година рада Центра, директорка Грујић је нагласила да се број деце у систему социјалне заштите повећава. Поређења ради, 2008. године 520 деце је било смештено у 340 хранитељских породица а данас их је двоструко више, у 870 породица.

Последњих година, интензивно се радило на едукацији хранитеља за смештај деце са посебним потребама, као и за ургентно збрињавање жртви породичног насиља. Добрила Грујић је најавила кампању за смештај деце миграната, која ће се реализовати у сарадњи са британском хуманитарном организацијом „Save the children” и Међународним комитетом спаса.

Јучерашњој прослави годишњице Центра за породични смештај и хранитељство, која је одржана у Клубу посланика, присуствовала је и хранитељица Весна Лукић у чијем дому одраста двогодишњи Андрија, који је рођен у затворској болници.

– Пре шест месеци стигао је у наш дом. Већ након прве две, три недеље, потпуно нас је опчинила разноликост и посебност његових осећања – прича Весна, додајући да је, током година родитељског и хранитељског искуства, дошла до своје формуле за одгајање срећне деце.

– Деца су људи, ако им се обраћате са поштовањем, то ћете и добити. Ако им дате љубав, то ћете и примити. Морате их третирати као себи равнима, да би стекли самопоуздање и веру у своје способности – закључује Весна Лукић.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/370153/U-870-hraniteljskih-porodica-odrasta-1050-dece

[Dijasporka]

On 22.9.2010. at 14:49, marina рече

Ja imam toliku zelju da budemo hraniteljska porodica, ali moj suprug ne zeli iz nekog straha, kao da nije spreman za to i zato sam jako tuzna sto ne mogu da ga ohrabrim

Ovako i kod nas...samo ja vise nisam tuzna...ako bude trebalo, sam ce pozeleti, a ako ne treba, bolje ne pritiskati. Ionako ko zna da li bismo bili dobri hranitelji...tu najvise zapravo u sebe sumnjam, jer sam inace po ceo dan sama sa decom, muz dolazi kuci tek predvece. A cesto patim od migrene i u tim trenucima sam neupotrebljiva...i moje dece mi je zao tada jer moraju sve sama da se snalaze a jos bi mi gore bilo da moram da ostavim po strani dete koje sam uzela na staranje...

Moji su imali dvoje dece na vikend hraniteljstvu, dolazili su jedan vikend mesecno kod nas, praznicima i tako kad se dogovorimo da je zgodno...decak je usvojen i otad ga nismo videli a devojcica je sad odrasla i vidjamo se jos uvek. Dve sasvim razlicite osobe koje su se sasvim razlicito borile sa svojim problemima...

[Дијана.]

Srce mi ugriju ovakve price:

http://www.kutaknet.com/index.php/aktuelno/velika-dusa-plemenite-bake-iz-velike-plane-katarina-desic-90-othranila-dvadeset-i-petoro-tude-dece

 

VELIKA DUŠA PLEMENITE BAKE IZ VELIKE PLANE: Katarina Dešić (90) othranila dvadeset i petoro tuđe dece

Foto: Dušan Marić

Katarina Dešić iz Velike Plane iz zdravstvenih razloga nije mogla da ima svoju decu, ali otkako se udala nije bilo dana da njena kuća u Miloševcu nije odjekivala od dečijih glasova.

Ona i njen muž Mateja Rajković, uz pomoć Centra za smeštaj napuštene dece u Miloševcu, othranili su dvadeset i petoro tuđe dece. 
U vreme kad se zbog neimaštine i modernih životnih trendova, žene sve teže i ređe odlučuju da rađaju i podižu sopstvenu decu, pomalo nestvarno zvuči da je jedna Srpkinja celi svoj život posvetila odgajanju tuđe dece.

 

Danas, u devedesetoj godini života, nije sigurna da bi bez pomoći papira mogla da se seti svih njihovih imena, ali je sigurna da ih je volela kao da su bila njena.