Православна чуда

[Данче*]

Из иконе Спаситеља потекле крваве сузе

У храму Крста западногрузијског регионалног центра Зугдиди из иконе Спаситеља теку крваве сузе.

 

У храму Крста западногрузијског регионалног центра Зугдиди, из иконе Спаситеља теку крваве сузе, саопштава Благовест-Инфо, позивајући се на часопис “Алија“. Ову  информацију о чуду је потврдио протојереј Иларион Шенгелија.

„После службе једна парохијанка је купила икону Спаситеља. Након одласка кући, чланови њене породице приметили су да из капака Спаситеља истиче црвена течност.  Силно су се преплашили,  пошто се пре неколико месеци у породици десио сличан случај – крвоточила је икона светога Ђорђа, а након неког времена изгорела је њихова кућа, и они су те две појаве довели у везу. Немогуће је потврдити или негирати везу између ових појава, али из Светог Писма знамо да покајањем, молитвом, постом и милосрдним делима могу да се спрече велике несреће“, рекао је отац Иларион.

То се десило 23. марта 2014. године, саопштавају из Зугдидско-Цајшке епархије.

Извор: Православие.Ру, Радио Светигора

http://www.prijateljboziji.com/_Iz-ikone-Spasitelja-potekle-krvave-suze/21799.html

 

[ines]

http://vesti365.rs/molitvom-nad-mostima-svetog-vasilija-vratila-mu-se-moc-govora/

[Данче*]

ИСТИНИТА ПРИЧА – МОЋ МОЛИТВЕ: Кад жабе не крекећу поред манастира

 

 

Феномен који се десио у руском граду Казању, жабе су престале да крекећу и узнемиравају Раифски Богородичин манастир.

Руски град Казањ се налази у Републици Татарстан у централном делу Русије. Казањ је чувен по томе што је у њему пронађена у средњем веку чудотворна икона Богородица Казанска за коју се сматра да је спасила Русију у другом светском рату. Поред тога, Казан је град на реци Волги, осми је град по броју становника у Русији и има неколико познатих манастира, џамија и синагога.

 

И у Казању се десио један занимљив феномен, жабе су престале да крекећу.

Наиме, Раифски Богородичин манастир који је у 17 веку основао испосник Филарет налази се на Раифском језеру. Манастир је имао бурну историју, рушен је и затваран, посебно након Октобарске револуције и доласка комуниста на власт. Задњи монаси у храму су брутално побијени 1930 године од стране совјетске комунистичке власти и од тада манастир није живео.

 

Године 1990 је манастир враћен Руској Правсолавној Цркви да би 1991 манастир био званично отворен и у њему борави мушко монашко братство. Монаси су почели са службама и молитвама. Манастир се иначе налази на Раифском језеру окружен лепом шумом и крај је пун жаба које су јако крекетале.

Ко није имао прилику да се упозна како крекетање жаба зна да буде гласно и да нервира, тај не зна о чему се овде ради. И због тог крекетања које није престајало, монаси су стално били мање или више узнемирени. И један монах одлучи да се молитвом обрати Богу и умоли га да сам Господ ућутка жабе, да жабе престану да крекећу.

И десило се чудо. Жабе су заћутале и ћуте и не крекећу и дан данас у близини манастира.

Научници су почели да испитују феномен шта се десило. Жабе нису нестале, само су заћутале, не крекећу. То јест не крекећу до километар удаљености од манастира. Када се однесу километар даље од Раифског манастира одмах почну да крекећу из све снаге. Али поред Раифског Богородичиног манастира не крекећу.

Онда су увезли жабе из Француске, да испитају да ли је то утицај само на локалне жабе или и на друге жабе. И француске жабе су ућутале поред манастира.

И ћуте још увек. Не крекећу. Не нарушавају молитву Богу.

 

http://vesti365.rs/istinita-prica-moc-molitve-kad-zabe-ne-krekecu-pored-manastira/

[JESSY]

Његов крст чини чуда
Госпођа Георгија је била већ доста година у браку. Али и поред све жеље, ипак није могла да има дијете. Због овога је била јако тужна. Једна њена колегиница је дошла у нашу Свету Испосницу да се замонаши. Жеља г-ђе Георгије да се сусретне са монахињом, њеном колегиницом, била је испуњена када је, једним послом који је имала за Испосницу, дошла у Атину. Чим је г-ђа Георгија сазнала за њен долазак, телефонирала јој је и рекла да мора да је види свакако.
 

И заиста, једно послије подне је дошла кући са својом рођаком, рекавши јој да жели да посвети свој прстен Пресветој Богородици. У Атини се тада налазила и игуманија Испоснице, која је имала са собом чудотворни часни крст оца Филотеја. Она је истим прекрстила, пожељевши јој да јој часни крст, посредством увек добродошлих молитава оца Филотеја, испуни њену жељу.
Данас г-ђа Георгија има једну девојчицу, која је донијела радост трима породицама. Њеној породици, породици њених родитеља и мужевљевих родитеља, будући да је била њихово једину унуче, односно дијете у породици.
(Тачни подаци о овој госпођи налазе се у архиви Свете Испоснице Тапсане.)
Преподобни Филотеј Пароски - подвижник, духовник, мисионар

 

http://knjige-manastir-prevlaka.weebly.com/2/post/2013/03/45.html

[ines]

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4896

[Данче*]

ЧУДОТВОРНА ИКОНА БЛАГОВЕСТИ НА ОСТРВУ ТИНОС

Чудотворна икона Благовести

Апостол и Јеванђелист Лука, лекар и исцелитељ био је и најчувенији иконописац у историји Хришћанстава. За свога земног живота насликао је преко седамдесет икона. Једна од њих иконописана руком овог Христовог ученика, налази се на острву Тинос, посвећена је Благовестима Прeсевете Богородице и заветно je место ходочашћа  ка  коме хрле милиони верујућих Грка.

 

Острво Тинос налази се у Егејском мору и познато је све-грчко светилиште, верници га још и називају острво Пресвете Богородице. Већ при искрцавању са брода на пристаништу, главног града острва, Хоре, пажњу нам привлачи високи звоник цркве Свесвета са Тиноса. У овој цркви смештена је Икона Благовести на Грчком Мегалохарис или Велика Радост, чудотворна је и својом светошћу привлачи поклонике са свих страна света.

Ова икона дуго година је била закопана у башти неког побожног мештанина, проналазак иконе догодио се после виђења у сну једне монахиње.

На празник Света Три Јерарха, сељани су копајући нашли на икону. После проналаска иконе, верни народ Тиноса, над једним целебним извором почео је да гради Храм посвећен Благовестима.

На дан када се прослављају Благовести и на дан Успења Пресвете Богородице, ово мало острво, посети на десетине хиљада људи. У току Великогоспојинског поста у овом храму после свакодневне Литургије, служи се молебан Пресветој Богородици. На сам дан Успења Пресвете Богородице, икона се уз велике почасти у литији проноси кроз град,

Неколико дана пред ове заветне празнике, из свих крајева Грчке, бродовима пристижу ходочасници. На острво долазе разнолики људи, верни и маловерни, здрави и болесни, стари и млади и са молитвом у срцу или на уснама и са свећом од преко два метра у рукама стрмом улицом пењу се ка манастиру.

Манастирска црква удаљена је од пристаништа нешто више од 500 метара и налази се на врху острва. До ње се долази широком стрмом улицом која са десне стране има издвојену стазу. Објашњено нам је да на тој стази, верујући народ заветно, на коленима и са упаљеном свећом у рукама, пење ка цркви.

На икони Благовести, Велика радост приказан је Архангел Гаврило како приноси Богородици бели љиљан, симбол чистоте и благости. Икона је смештена је на трон, опточена је сребром и драгим камењем и симболично украшена и окружена великим бројем цветова белог љиљана

Велики број верника пронашао је утеху поред ове иконе. Пред овом иконом стајали су тражећи помоћ болесни, слепи, хроми, бесплодни.

Окићена је великим бројем златног накита, којим су верујући даривали икону као залог исцелења.

У цркви пажњу нам привлачи и једно сребрно стабло поморанџе са плодовима.

Сазнајемо причу о једном богатом Грку који је живео у Америци и који је временом изгубио вид. Дуго се молио икони Богородице Мегалохарис, заветовајући се да ће, ако му Пресвета врати вид, поклонити храму на Тиносу, прво што угледа. Пресвета Богородица му је услишила молитве, прогледао је и прво што је угледао биле су поморанџе. Он је свој завет испунио и поклонио манастиру сребрно дрво поморанџе.

Дубоко дирнути овом причом после одслуженог молебана, благодарећи одлазимо са Тиноса, острва Пресвете Богородице.

 

Аутор текста:

Оливера Обрадовић

http://www.crkvaub.rs/putevima_hodocasnika/item/1633-cudotvorna-ikona-blagovesti-na-ostrvu-tinos/1633-cudotvorna-ikona-blagovesti-na-ostrvu-tinos

[Nebojš.a]

 

Zna li neko kako je Nemanja sad?

[ines]

http://www.youtube.com/watch?v=ovyTB4Kfqhw

[ines]

[ines]

http://www.youtube.com/watch?v=uNGQwn6EljU

[ines]

Stari oci, koji su bili očevici, svedoče o čudu koje se dogodilo kod kovčega Svete Petke Paraskeve u Jašiju 14.10.1951. O hramovnoj slavi, dok ljudi čehaku u redu da se poklone, došle su dve stare hrišćanke iz Fokšanja. Videći mnogo sveta, rekle su črednom svešteniku arhimandritu Kleopi:

- Oče, dopusti nam da se pklonimo Svetoj Paraskevi a da ne čekamo u redu, jer smo bolesne, i da joj stavimo pod glavu ovaj jastuk, koji smo od kuće donele kao blagodarnost za pomoć koju nam je dala.

- Bog neka vas blagoslovi!- rekao je otac Kleopa- Idite i poklonite se!

 

  U tom trenu sveštenici i vernici su videli nešto sveto i čudesno. Prepodobna je sama podignula glavu, a nakon što su joj žene stavile doneti jastuk i poklonile se, Sveta Paraskeva je ponovo spustila glavu na jastuk. - Put Neba, Starac Kleopa

[ines]

SLAVICA BARBARIĆ NAPISALA KNjIGU O ČUDOTVORNIM MOĆIMA DESPOTA STEFANA

Molitva puni kolevke

Sestrinstvo manastira Koporin kod Smederevske Palanke, zadužbine sina kneza Lazara, tvrdi da je više od sto bračnih parova dobilo decu posle molitve nad moštima Svetog despota

 

 

 

 

Više od stotine dece je rođeno molitvama nad moštima svetog despota Stefana u manastiru Koporin, nedaleko od Velike Plane. Porod su dobili bračni parovi koji ga godinama nisu mogli imati. Mnogi su postali roditelji tek posle deset, 17 pa čak i 29 godina. Za mnoge se i ne zna, a u svojoj beležnici mati Nina, namesnica manastira Koporin, do avgusta ove godine je upisala imena 124 deteta.
Slavica Barbarić, donedavni stalni dopisnik Tanjuga iz smederevskog kraja, napisala je knjigu o čudotvornim moćina despota Stefana Lazarevića, koju je ovih dana objavio Evropski institut za proučavanje drevnih Slovena u Londonu.
Igumanija ove svetinje mati Hadži Agnija ispričala je autorki knjige "Deca koporinska" kako je za poslednjih nekoliko godina zahvaljujući molitvi, odnosno moštima despota Stefana, rođeno preko sto mališana.
"Ima mnogo onih za koje i ne znamo, ali tek dođu roditelji i pokažu dete koje su dobili posle mnogo godina braka", iznela je mati Agnija.
Slavica Barbarić je među korice svoje knjige smestila i mnoge izjave srećnih roditelja. Lepa Ivković, profesor smederevske gimnazije i njen suprug Dobrica, ekonomista u jednoj banci, posle 29 godina braka, dobili su sina Stefana.
"Mi smo prvi put u manastir Koporin došli pre nekoliko godina, i to 1. avgusta, kada su bile otvorene mošti svetog despota Stefana", ispričala je zadovoljna majka Lepa. "Pomolili smo se pred moštima i ja mislim da je sveti despot našu molbu uslišio. Dolazili smo potom još, vrlo često, i sveštenik nam je čitao molitvu, uzimali smo osveštanu vodu, tako da verujem da nam je to mnogo pomoglo. Jer mi smo se lečili skoro tri decenije, sve moguće lekove smo pokušavali, i operacije, ali nije vredelo dok nismo došli u Koporin."

 

Ispovest ikonopisca

 Obavljajući čin krštenja Lepinog i Dobričinog sina Stefana i nekolicine druge dece, prota Vlada Krupežević je rekao da je "od 1402. godine, od kada postoji ova svetinja, bilo mnogo slučajeva, nezapisanih i zapisanih, da su ljudi, moleći se Bogu i svetom despotu Stefanu, dobili ono što nisu imali. Mnogi bolesnici od raznih bolesti, molitvama i poklonjenjem pred njegovim moštima, ozdravli su; mnogi bračni parovi koji nisu imali poroda, dobili su decu, tako da možemo despota Stefana smatrati čudotvorcem."
U to se uverio i poznati ikonograf iz Beograda Zoran Grebenarević. On i njegova supruga Dubravka, profesor engelskog jezika, dobili su ćerku Sofiju. Ovog živopisca angažovala je počivša igumanija manastira, mati Serafima, da uradi tri freske na pročelju tog slavnog mastira. Poziv je sa zadovoljstvom prihvatio i najpre je počeo da slika svetog Jovana, pa svetog arhiđakona Stefana i na kraju, u medaljonu, Bogorodicu širu od nebesa, sa Hristom u klipteusu.
- I to je trajalo - priča Grebenarević. - Otprilike dva dana se slika jedna živa freska. I naravno, dok sam ja gore na skeli - monahinje služe, zapitkuju, ali je bilo indikativno da ih je nešto posebno zanimalo, a oklevale su da pitaju. Jednoga dana prođe mati Nina pa pita: "Je l' te, brate Zorane, jeste l vi oženjeni?" Ja kažem: Jesam, jesam, oženjen sam, i nastavim da radim. I ona ode. Da li tog popodneva ili možda čak sutradan, pita: A, je l te, brate Zorane, a šta vam radi žena?" I ja sad kažem da mi je žena profesor engleskog jezika. Prođe neko vreme, a ona opet pita: "A je l, brate Zorane, je l imate vi dece?" Na žalost, nemamo - odgovorio sam. Prođe neko vreme, pa me pita: "A koliko ste u braku, brate Zorane?" I sve tako, podatak po podatak dok se nije saznalo sve o meni, o tome da sam tri godine u braku, da nešto ne ide što se tiče dece, koju smo inače jako želeli."
Prošlo je neko vreme, pa se mati Nina ponovo obratila Grebenareviću: "Je l možemo mi, brate Zorane, da se molimo za vaše dete?" Kazao sam: ja bih vam bio veoma zahvalan. "E, pa fino, evo molićemo se mi da vi dobijete dete. "Posle nedelju dana sam otišao na vikend u Beograd, dve nedelje je prošlo i ja dobijem od moje supruge nagoveštaj da je izgleda u drugom stanju. S radoščću sam saopštio mati Nini da su im, eto, molitve uspele i da je moja žena zatrudnela. Odjednom je u manastiru zavladala radost, počela su da lupaju zvona, mati Nina je povikala: "Mati, igumanija, izađite! Čudo!"
Bilo je to leto 1993. Dubravka i Zoran Grebenarević su februara naredne godine dobili ćerku Sofiju. Zoran je, u znak zahvalnsti,
manastiru poklonio veliku ikonu Gospodnju u čijem uglu je upisao ćerkino ime. Ovaj bračni par je potom dobio i sina Andriju.

 

Doktorka poslušala igumaniju
 

 

Dr Radmila Radojević-Popović i dr Nebojša Popović iz Beograda dobili su ćerku Gordanu. Dr Radmila ovako započinje svoju, kako se izrazila, priču o Božjem daru:
"Igumaniju manastira Koporin, mati Agniju, upoznala sam u Beogradu, u lekarskoj ordinaciji, gde je 1999. godine dolazila na terapije. Naredne godine moj lekarski poziv odvodi me na teren - na jug Srbije. Tokom prvog kratkog povratka u Beograd posetila me igumanija i darovala mi brojanicu sa tekstom "Da te Bog čuva". Za sve vreme boravka na jugu Srbije, osećala sam da me Bog i molitve monahinja iz manastira Koporina čuvaju. Po konačnom povratku iz kopnene zone u Beograd, nameravala sam da odem u Koporin. Prilikom prvog prolaska kroz manastirsku kapiju imala sam osećaj poput onog kad sam se, posle terena, vraćala svojoj kući. Tokom jedne od poseta manastiru, na ručku posle pričešća, obratio mi se prota Vlada rečima: "Dobro, doktorka, izvinite što pitam, kad ćete vi da se udate?" Odgovorila sam: Očito mi to ne ide od ruke nego vi se molite Bogu da se ja udam, a ja neću imati ništa protiv. Bila sam tada pri kraju četvrte decenije života. Ubrzo po ovom razgovoru upoznala sam Nebojšu. Na putu ka manastiru razgovarali smo o crkvenom venčanju. On je izrazio želju da se venčamo u jednom manastiru u Crnoj Gori. Međutim, kada se po prvi put pred njegovim očima rasprostrla lepota Koporina, rekao je: "Ovo je mesto gde bih voleo da se venčamo." I to smo uradili maja 2005. godine. Prolazilo je vreme a ja sam bila sve nestrpljivija da dobijemo dete. Prilikom jedne od tadašnjih poseta Koporinu, sestra Nina me je upitala: "Doktorka, ako hoćete da vam sveštenik očita molitvu za porod? Mnogi kojima je ovde, u ovoj svetinji čitana, dobili su porod. Ja i Nebojša smo prihvatili. Godinu dana potom, na Miholjdan 2007, rodila se naša Gordana."




 

Sve je moguće onom ko veruje
Knjiga Slavice Barbarić puna je ovakvih ispovesti bračnih parova koji su se molili u manastiru Koporin a potom dobili decu. Napisala ju je sa željom da skrene pažnju na čudotvorne moći despota Stefana i koporinske molitve. Uverena je da će mnogi koji budu čitali njeno prvo delo, štampano u 2.000 primeraka, poći putem onih koji su verovali da su čuda moguća. Ona je knjigu i napisala pod motom: "Sve je moguće onom koji veruje".

 

 

 

Jedno jaje za četiri sina
Molitve za porod i zdravlje u ovom manastiru redovno čita otac Sava, koporinski jeromonah i duhovnik. U jednoj od svojih beseda vernom narodu kaže: ...I da Gospod i svetli naš despot prime ovu molitvu, za porod, za decu, za naš narod, da pomogne da se množi, kao nekad - majka Jugovića je imala devet sinova..."Jednom prilikom je autorki knjige "Deca koporinska" kazao: "Moja baba je imala četiri sina i tri ćerke ...Došao Vaskrs, a ona će: "Deco, nemam šta da umrsim, jedno jaje, a četiti sina... Vidite, ljudi nisu zadovoljni u braku kad nemaju ono što treba, kad nema naslednika koji će sutra da povede kuću, koji će da bude radost roditeljima."

Lazarova kletva
Slavica Barbarić u svojoj knjizi beleži i priču kako su Lepa i Dragoslav Međedović iz Užičke Požege dobili ćerku. Srećna majka kazuje: "Prvi put sam u Koporin došla 2007. godine. Moj suprug je ranije dolazio kao turista, obilazio je mnoge manastire i tu smo čuli za blagodeti zadužbine despota Stefana Lazarevića. Znamo da je despotov otac, srpski knez Lazar, prokleo one koji ne dođu u Boj na Kosovo da nemaju poroda, tako da smatram da je ovo pravo mesto gde se može dobiti takva vrsta blagoslova. Ja i moj suprug smo se uzeli u odmaklim godinama i, naravno, da smo razmišljali da li ćemo dobiti porod. Za Ivandan smo se pričestili, a već narednog meseca, ja sam ostala u blagoslovenom stanju, tako da je naša ćerka Maja plod blagoslova oca Save. Rodila sam je u četrdesetoj godini. Ja sam inače fizičar, radim u školi..."

 

http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/13-09-2010/Tema/81334/Molitva-puni-kolevke/print

[ines]

[mcvija]

[ines]

Звездана, из Београда, упутила је писмо Братству Манастира Острог у коме је описала исцељење своје тешко болесне Иване од леукемије благодатним заступништвом Светог Василија:

Новембра 1996. године Ивана се разболела, а децембра смо сазнали дијагнозу – леукемија МЗ.
Тада сам мислила да сам је изгубила, али моја вера у Бога давала ми је наду. Отишла сам у цркву Свете Петке на Калемегдану и тамо се помолила. Знала сам да ће Бог помоћи да моје дете оздрави.
Сви моји пријатељи знају колико волим Св. Василија Острошког, а баш у то временеко од њих је добио на читање књижицу „Живот Св. Василија Чудотворца“. Одмах су ми је донели да је и ја прочитам, а ја сам је однела у болницу да прочитам Ивани.
Када је видела ову књижицу, Ивана ју је загрлила и није хтела да је пусти. Молила ме је да књигу не вратим већ да је оставим код ње. Ставила је испод јастука и слободном руком од инфузије стално су је држала.
Једног дана док смо читале књижицу, виделе смо да је Ивана рођена истог датума кад и Св. Василије. Она је због тога била пресрећна!
После изласка из болнице Бог нам је помогао да одемо до Св. Василија на Острог.
Први пут Ивана је ишла таксијем до Горњег манастира и вратила се таксијем. То је било почетком маја 1997. године.
Други пут крајем маја 1997. године Ивана је ишла таксијем до Гроњег манастира, а вратила се пешице.
Трећи пут 28. марта 1998. године Ивана је пешке отишла до Горњег манастира и вратила се пешке.
26. марта 1998. године лекар јој је рекао да више не треба да узима лекове и да је излечена од леукемије.
Сада само иде на контроле на свака три месеца.
Чули смо да сакупљате сведочења за књигу о излечењима Св. Василија, па смо зато написали ово писмо.

Захвални Светом Василију – мајка Звездана, Ивана и Иванин брат Бојан



Из књиге "Нова чуда Светог Василија Острошког"