Православна порука, мисао дана....

[JESSY]

„Ко добије Царство небеско, шта њему више треба? Какве су у ствари људске потребе? Шта нама треба? Треба нам мир и радост у Духу Светоме. Треба нам познање Бога и онда све знамо. Треба нам Царство Божије, и са Царством Божијим, у којем нисмо господари, а господаримо тиме ако га задобијемо. Онда са њим имамо све.“

Архимандрит Лука (Анић)

[obi-wan]

"Кажу, живот је стао. А, шта је то тачно стало? Пословни састанци? Испијање еспреса? Напоран рад? Јурњава, пословни састанци и ручкови? Бескрајни шопинзи?

Не, пре бих рекао да је живот почео: родитељи су са децом, коначно. Супружници заједно. Млади брину о старијима. Разговара се уживо, а не преко екрана. Чита се, поново мирише папир по кућама. Кафе се испијају, уместо да се ексирају у журби. Трпеза се преселила са киоска брзе хране за породични сто. Опет. Као некад.

Господ никада не даје већи крст од онога који можемо понети и поднети. И никад га не даје без разлога. Да, здравље нам је угрожено, да није пријатно, са једне стране. Али, са друге, сада смо као наркомани којем је виша сила избила шприц из руке: имамо шансе да се разболимо, на кратко, али много већу да оздравимо, трајно. Духовно.

И да се опет окренемо вери. Само њена снага проклетство мења у благослов. Преобликује га, побеђује.

Верујте, браћо и сестре. Можда нам је баш ово требало да опет будемо људи, да опет будемо стадо Светог Саве, а не Ајфона и Парова."

 

Проф. Јован Катић

 

https://www.facebook.com/sale.radanov

[obi-wan]

Треба мање размишљати и мање говорити о свакојаким страшним догађајима. Узгред, сад се све износи у јавност, стално нам причају о нечем што застрашује, отворено се тиме наслађују. Управо то и јесте доказ да се непријатељ труди да у људима посеје страх од свега и да држи све људе у том стању напетости и страха. О свему томе не треба ни размишљати, ни говорити. Не треба. Треба се само уздати у вољу Божију.

Уместо усредсређености на свакојаке страшне ствари треба добро себи разјаснити да без искушења не можемо проживети, као и без болести, али све се то даје свакоме, прво, само по мери његових снага, а друго, то служи ради очишћења свакога од његових грехова. Зато се не треба бојати, већ извлачити из тога корист.

Протојереј Валеријан Кречетов

https://www.facebook.com/pra17

[JESSY]

Пустимо једну сузу уместо што осуђујемо друге и разглашавамо туђе грехе.
Пустимо једну сузу за другог који греши другим гресима, другачијим од наших.
Пустимо једну сузу за све духовно болесне и слабе.
Ако Господа боли његов пад, ако га Господ трпи и чека да се покаје, зашто ми разглашујемо туђи грех?
Зар Господ не зна срца свих нас?
Пустимо једну сузу и за нас саме, да и ми не урадимо то исто или горе него што је тај грешник урадио.
Пустимо сузу оперимо срце своје за Љубав Христа Бога нашег.

https://www.facebook.com/Свети-Димитрије-Солунски

[JESSY]

"️Бродови не потону због воде која их окружује, већ због воде која уђе у њих. Немојте дозволити да оно што вас окружује уђе у вас и повуче вас на дно".

️Патријарх Павле

[JESSY]

Да би се човек истински, духовно радовао, треба да воли; а да би волео, треба да верује. Људи немају веру, па зато немају ни љубави, пожртвовања и радости. Да верују, они би и волели, жртвовали би се и радовали. Из пожртвовања се рађа највећа радост.

Љубав постоји сама по себи, док радост извире из љубави. Када дајеш љубав, долази радост. Човек даје љубав, а добија радост; та радост коју осећа је уздарје за љубав. Видиш, човеку дају једну ствар, он је узме и радује се тој јединој ствари. Неко други даје све, и радује се за све. Радост коју осећа човек када узима, јесте људска радост. Док је радост коју осећа када даје - радост божанска. Божанска радост долази када дајемо!

Свети Пајсије Светогорац

[JESSY]

[Smaragdni kamičak]

[JESSY]

Ако се осврнемо на стање наше душе, уочићемо да је суво и помрачено. Када човек спозна шта је и колико грешан је, прљав и безосећајан, просто се ужасава. Но,пак, управо таквог човека прихвата Бог. Улепшава га, просветљује и орадошћује. Освећује га и обоготворава. Ако себе, уосталом, ограничиш умом и очима, просто је немогуће да све то видиш. Потребно је да верујеш и да са том вером наставиш даље. Наравно, не слепо, већ очима вере. Тада ће полако почети да се све открива. Твоја ће душа почети да налази истину, то јест, оно што је најдрагоценије.
Какву ћеш корист имати ако сав свет задобијеш, а души својој наудиш? Зато је потребан труд за спасење душе, а то ћеш стећи прихватањем истине Божије. То је нешто најслађе, најлепше и најсветлије.

Отац Симеон Крагиопулу

[JESSY]

Ко изгуби радост поста свима све замера.

Коме смета то што неко честита празник припадницима других вера тај не познаје безмерије Божијег човекољубља. Није великодушан и нема у себи ведрине ... Сам себи је тежак јер у тескоби свога бића подлеже страху који прераста у мржњу ...

Тешко је то бреме и зато на њихово "анатема" одговоримо Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј нас грешне ...

 

о.Љуба Стојановић

[JESSY]

митрополит Антоније Блум

[JESSY]

 

Кажу за неког човека умро и отишо на небо. И тамо гледа оне ливаде, дивно, палате неке, дивно, не може очи да одвоји. Каква је ово красота људи моји, гледо,гледо па се и нагледо и сад, а зна да је то вечност, и сад како ће овако, па шта ја овде да радим? И досада. И онда, види ту шетају неки људи и он позове једног од њих и пита: “Немој погрешно да ме схватиш али, ово је стварно предивно нема шта, али мени је овде мало досадно не знам са собом шта ћу, јел’ знаш ти како је у том паклу?” A овај га онако запањено гледа и каже му: ” Човече па ти си у паклу”. Ето шта је човек када је сам. Пустити га и у рај самог, неће моћи да пева Литургијску песму.

Архимандрит Лука (Анић)

 

[Sun14861]

[JESSY]

[JESSY]