Грађански рат у Украјини

[obi-wan]

[obi-wan]

https://iskra.co/reagovanja/vladimir-umeljic-nestajanje-svetskih-imperija-anticki-rim-i-danasnje-sad/

...

Владимир Умељић:  НЕСТАЈАЊЕ СВЕТСКИХ ИМПЕРИЈА, АНТИЧКИ РИМ И ДАНАШЊЕ САД

Ако се сложимо да је историја учитељица живота, онда се поређење актуелне фазе развоја западне империје, САД и њихових епигона (НАТО, ЕУ, Г 7), са касном фазом светске Римске империје само по себи намеће, примерено је и корисно. Јер паралеле су непревидиве и – поучне.

 

Немачки аутор Александар Деманд је 1984. у свом делу „Пропаст Рима“ темељно обрадио паралеле између касне антике и данашњег времена, тематизујући све дискутабилне узроке нестајања тадашње светске силе, од спољних инвазија преко природних катастрофа до галопирајуће декаденције у друштву, наглашавајући да било ком одговору се аналитичари приклањали, увек се при томе радило и ради о проблемима сопственог друштва и сопственог времена.

При томе се под декаденцијом подразумевају не само хедонистичке оргије владајуће класе, већ о опште одбацивање, губљење свих моралних, естетских и материјалних вредности и критеријума. Као један од узрочних фактора оваквој развоја наводе се и „последице глобализације“, као и бежање водећих социјалних елита од сопствене одговорности.

Ту Деманд види „аналогију са данашњим империјама, дакле са САД“ и позива се при томе и на берлинског политолога Херфрида Минклера, који у односу на глобализацију модерног времена каже: „претерано ширење сопствене сфере доминације („imperial overstretch“, тако амерички историчар Пол Кенеди, 1983.) представља кардиналну политичку грешку, која је дошла главе великим силама и прети по могућству и САД.

Истовремено, безнадежно презадужена америчка држава срља из једног конфликта, кризе и рата у други – од Авганистана до Блиског Истока, од Кине и Северне Кореје до Венецуеле и Украјине, и већ одавно не види више политичку шуму због загледаности у појединачно дрвеће“.

То важи и за ЕУ, како хајделбершки историчар Геза Алфолди констатује: „Оно од чега је патио Рим, од тога патимо и ми, оно што је докрајчило Рим, прети да докрајчи и европске демократије.“

Историчар Михаел Грант пише („Пропаст Римског царства“, 1970.): „Рим није пропао, јер је био споља нападнут, већ јер је био парализован кроз унутрашњи раздор, кроз сличне супротности, које данас угрожавају преживљавање западне цивилизације. Поред осталог, наш порески систем све више потенцира класне супротности.“

Он даље указује на паралелу између конфликта лојалности не само „малог човека“, већ и више и средње класе својој држави, тада и сада:

„Као и многи људи данас, тако су и они тада били стигли до убеђења да је политика прљав посао, кога се треба клонити, избегавати га. Тако су и богати крајем 4. и почетком 5. века окренули леђа својој империји.“

Један од противника тезе о апсолутно доминантној улози декаденције је британски аналитичар Питер Хитер:

„Људи неће да акцептирају чињеницу да једном мора да куцне и њихов час.Стога беже у представу о декаденцији, јер им то дарује илузију да су у стању да саодлучују, да значи могу да преваре историју.“

На примедбу „Доћи до богатства је нешто друго, него уживати га, разлика се назива – декаденција“, Хитер одговара:

„То дакле подмеће да је стицање богатства моралније од уживања у њему како Ви то мислите да образложите? Не могу да видим зашто су временске епохе, у којима смо ми стицали сва та богатства, биле моралније од данашње.

Тада смо трговали робовима, тешком експлоатацијом изградили нашу индустрију, силом оружја освајали колоније и тржишта, отимали сировине. Зар је то било моралније од данашње ситуације?“

Може се дакле поћи од тога, као кратки резиме, да су узроци пропасти свих светских империја у историји човечанства били вишеструки – декаденција (губљење свих моралних, естетских и материјалних вредности и критеријума у друштву), претерано ширење сопствене сфере доминације („imperial overstretch“), срљање из једног конфликта, кризе и рата у други, последице глобализације, спољне инвазије и природне катастрофе, бежање водећих социјалних елита од сопствене одговорности, парализа кроз унутрашње раздоре и класне супротности, растуће убеђење да је политика прљав посао, кога се треба клонити, избегавати га. А у основи благостања Запада лежи трговина робовима, тешка експлоатација, сила оружја, отимачина сировина и сл.

Непревидива је дакле сличност, па и паралеле између актуелне фазе развоја западне империје, САД и њихових епигона (НАТО, ЕУ, Г 7), са касном фазом светске Римске империје.

Сигурно, у случају Рима агонија је трајала још неколико стотина година, но ми живимо у много бржем, динамичнијем времену, тако да би Западу било хитно за препоручити да добро размисли о овде наведеним историјским чињеницама и о неопходним коректурама свог курса, како на спољном, тако и на унутрашњем плану.

Оставимо овде по страни добро познате (и негативне) спољнополитичке аспекте и представимо неколико опште доступних и лако проверљивих података у односу на степен реализоване демократске структуре и владајућег система вредности на примеру САД, који иначе наилазе на све експлицитнију критику, шта више и у осталим „НАТО-демократијама“, као и широм света.

Тако и мартовско издање издање утицајног немачког недељника „Штерн“ 2012. нпр. обзнањује, да САД у међувремену за 88% „обичних“ Немаца више нису земља за пример. Шта је то, дакле, што је нагнало и прагматичне Немце да радикално промене мишљење о „Великом брату“ с друге стране Атлантика? Како изгледа остварење „америчког сна“ – слобода, демократија, људска права, просперитет и једнаке шансе за све – у пракси САД, који се нуди и извози – у покушају – у читав свет?

Све наведене одреднице дотичног система вредности подређене су наиме непревидиво култу капитала, управо идолатријском односу према поседовању и умножавању сопственог иметка – у којој мери су материјалне и идеалне компоненте система уопште међусобно компатибилне?

Јер када човек са 70 кг тежине намах прогута 833 г иначе животно важног витамина Ц, он ће умрети, он је у том тренутку извршио самоубиство. Аналогно томе поставља се овде теза на дискусију, да када једно друштво дозволи појединцима безмерно згртање материјалног поседа на рачун већине чланова заједнице, да тада долази до једне врсте самоубиства социјалног хуманистичког духа или пак до (покушаја) његовог убиства.

Како, као прво, изгледа социјална страна владајућег економско-финансијског система у номинално најбогатијој земљи света, у којој само врви од светских рекорда („Што веће, то боље!“, „The bigger the better!“)?

САД годишње издају 607 милијарди $ US за војне сврхе, што чини 41,5% светских војних издатака за наоружање (за поређење – Русија издаје за то 58,6 милијарди $ US или 4% светских војних издатака за наоружање). Већ то значи, да се ни у ком случају не ради о некаквој сиромашној држави.

Између 1979. и 2007. приходи (10% популације) богатих у САД су, међутим, порасли за 390% а приходи остатка од 90% Американаца за укупно 5% (што је инфлација одавно појела). Само 2010. је просечни приход једне (просечне) породице реално опао за 2,3%. Између 1969. и 2009. опала је просечна месечна зарада мушкараца између 30 и 50 година старости за 27%.

Шефови великих концерна су 1980. зарађивали 42 пута више од својих радника, 2011. године су зарађивали 343 пута више од својих потчињених. Дванаест највећих америчких концерна (поред осталих – Dženeral Elektrik, Ekson, Verizon) нису између 2008. и 2010. платили ни један цент пореза на свој добитак од укупно 175 милијарди $ US.

Тако је нпр. и амерички милијардер Бафет 2011. платио 17,4% пореза на приход а његова секретарица (зарада од 60.000 $ US годишње) платила је 35,8% пореза. Председник Обама (зарада од 1,7 милиона $ US годишње) је на пр. исте године платио 26,8% пореза а његов тадашњи републикански изазивач у трци за председничко место Mit Romni (приход 21,6 милиона $ US) платио је свега 14%.

Између 1999. и средине 2008. цена млека је порасла за 35%, млевеног меса за 54%, јаја за 128%, бензина за 244%.

Број незапослених између 20 и 24 године живота је у децембру 2011. износио 26,8%.

Удео „минимално плаћених послова“ је порастао на 41% од укупног броја запослених. То су, иначе, она чувена „радна места“, која је почео да уводи већ Бил Клинтон и од којих нико не може да живи. Из тог времена потиче и горки виц – председник Клинтон држи говор и подвлачи да је створио три милиона нових радних места. Један радник из сале довикује, знам, ја сам имам три таква посла, сад чак могу да преживим. Сатница за „минимално плаћене послове“ износи наиме 7,25 US $ и није чудо да су 1. маја 2015. у преко 200 америчких градова радници изашли на масовне демонстрације и указали да поред редовног посла морају да моле државу за социјалну помоћ да би преживели. Највеће и најбогатије приватне фирме најмање плаћају своје запослене, као нпр. Мекдоналдс или пак Вал-Март Сторс, Инк. са годишњим обртом (2011.) од 422 милијарди US $ – што је више од брутосоцијалног продукта Јужне Африке, Тајланда или Новог Зеланда – и профитом од 24,7% за њене власнике и акционаре.

Закључно, трошкови студирања у САД износе у просеку између 16.000 $ US (државни универзитети) и 37.000 $ US (приватни универзитети) годишње а већ трошкови за колеџ су од 1978. порасли за 900%. Стога је највећи број америчких академских грађана по завршетку студија високо задужен а око 17 милиона њих са завршеним колеџом ради послове, који са њиховим образовањем немају никакве везе.

Закључно, у овом тренутку 15,1% или 46,2 милиона Американаца живи испод границе сиромаштва. Проценат сиромашних је, наравно, много већи код Афроамериканаца (27,4%) и Латиноамериканаца (26,6%), иако они заједно чине свега око 20% укупног становништва.

Тиме стижемо до степена поштовања људског достојанства, права и слобода (= једнакост људи) а без обзира на порекло, религију, политичко опредељење или „расу“, као и на ефикасност правне заштите истих.

САД, зачудо, држе и један не баш исувише познати – и ни у ком случају ласкави – светски рекорд и то по броју својих грађана у затвору. Године 2005. је нпр. сваки 137. одрасли Американац био лишен слободе.

Већ 2006. године лежало 2.085.620 људи у затвору, а што је у односу на укупни број становника од тадашњих око 290 милиона, убедљиво више него нпр. у Русији, како по апсолутном броју затвореника, тако и у релативном смислу (у односу на укупни број становника).

То зачудо важи и за комунистичку, дефинитивно недемократску Кину – у САД (са нешто мање од 300 милиона становника) долази приближно 800 ухапшених на сваких сто хиљада становника; у Кини (са око 1,351 милијарде становника и „само“ око 1,4 милиона затвореника) долази приближно 87 ухапшених на сваких сто хиљада становника. Данас се тај апсолутни број неслободних у америчкој „земљи слободе“ и истовремено „највећем светском извознику слободе“, приближава цифри од 1% укупног броја становника. Кина би дакле морала да ухапси 13,51 милиона својих становника, да би достигла овај проценат.

САД, са око 5% светског становништва, имају око 25% свих људи у затворима света.

Убедљиво преко 60% свих места у америчким затворима је, иначе, попуњено припадницима мањина у САД – Афроамериканцима, Латиноамериканцима (око 20% од укупног броја становника) и староседелачким и замало геноцидно искорењеним Индијанцима.

Како је могућ толики и перманентно растући број затвореника, када је стопа криминалитета између 1987. и 2007. званично опала за 25%? Да ли то можда лежи и на врло профитабилној „Затворској индустрији“, која је у међувремену други по величини послодавац САД, одмах иза Џенерал Моторса?

Да ли дакле разлог лежи у чињеници, да је у САД све више приватизованих затвора? Да у њима раде најјефтинији радници Америке, без икакве социјалне заштите и да „Затворска индустрија“ (како је назива америчка новинарка Марија Каравантес) годишње улаже само 7 милијарди $ US и прави обрт од преко 35 милијарди $ US? Америчка „Затворска индустрија“ поседује 120 затвора у 27 савезних држава, има 10-15% ниже трошкове од „нормалне“ индустрије и није, свакако, чудо да она ради и за Микрософт, Старбакс, Јанспорт, итд.

Џес Лава (Beyond Bars Kampagne) подвлачи да у многим уговорима са власницима „Приватне затворске индустрије“ изричито стоји гаранција попуњавања капацитета: „Квота затвореника значи да приватни затвор добија уговорну обавезу државе или локалне Владе да ће му бити изручен довољан број њих“.

Марија Каравантес пише: „Иза енормног привредног раста комплекса „Затворске индустрије“ стоје фирме и банке Волстрита, које финансијски подржавају градњу даљих затвора (…)“ Она подвлачи да је то чак у америчком правном систему легално, јер у „13. додатку Устава САД стоји, да ропство и присилни рад нису забрањени, уколико се починиоцу једног деликта на прописани начин докаже одговорност за почињени деликт“.

Шта се дакле збива ако стопа криминалитета у одређеној области опадне? Мора ли држава или локална Влада да плати дотичној фирми одштету због неиспуњавања уговорних обавеза? Или да тражи погодне осуђенике у другим деловима савезне државе? Има ли управа приватних затвора уопште интереса да ресоцијализује затворенике и тиме изгуби изузетно јефтину радну снагу, да умањи сопствени профит?

Смртна казна у САД има дугу традицију, важила је (и била оспоравана) од утемељења нове државе 1789. па до данашњег дана. У последњих 30 година је број егзекутираних мушкараца износио 99% а жена 1%. Проценат од стране државе осуђених и усмрћених Афроамериканаца је на пр. 1976. износи 38% (Death Penalty Information Center), иако њихов удео у становништву чини свега 12%.

Но можда водеће социјалне елите не беже од своје одговорности и подижу свој глас против овако масивног превертирања не само формално прокламованих демократских начела, већ и основних параметара хуманости и људског достојанства?

Како би могла да изгледа један социјално-критички коментар оваквог стања?

„Док трговци могу да спекулацијама покрију своје губитке, сви они који радом својих руку једва зарађују за хлеб, бивају згњечени под теретом наметнутих обавеза (…) сиромашни се пљачкају (…) тако да многи, у међувремену чак и они из угледних фамилија и високо образовани траже уточиште негде другде, па и код непријатеља (…) Ми их називамо бунтовницима, отпадницима, иако смо их ми приморали да постану преступници. Јер зашто су они постали бунтовници, ако не кроз нашу неправедност, кроз непоштовање и ускраћивање њихових права, кроз пљачку њиховог иметка?“

Да, несумњиво, овај горњи текст би био   апсолутно примерен данашњој интелектуалној елити под конкретним околностима у САД и заслуживао би сваку подршку и похвалу. Невоља је у томе, да је његов аутор био старо-римски реторичар Либанијус у 4. веку после Христа.

[obi-wan]

https://iskra.co/reagovanja/slobodan-reljic-pravoslavna-civilizacija-od-une-do-vladivostoka-2/

...

СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Православна цивилизација од Уне до Владивостока

Најистакнутије улоге у данашњој православној цивлизацији су – на Русима, Грцима и Србима. Ово није политика, јер из сфере баналне политичке површности не могу се сагледати прави токови

1.

Чак је и Џо Бјаден приметио „да се спрема нови светски поредак“ и онда прочитао са „пушкице“ коју носи у руци: „ми морамо да га водимо, ми морамо да ујединимо остале слободне земље у том процесу“. На пушкици није било да се ово досад звало Pax Americana, по земљи на чијем челу је заборавни Џо и да то што се спрема, извесно значи да га Американци неће водити чак и кад се уједнине са „осталим слободним земљама“. Док су Американци деведесетих прошлог века себе и „слободне земље“ звали „међународна заједница“ – свет је ћутао. Сад је то смешно. Јер, међународна заједница се свела на земље које су увеле санкције Русији. То је петнаестак одсто земаљске популације.

Тај блок сад личи на луди вод војске који се изгубио у историјској прашуми и „ослободио“ правила понашања а све верујући да ће то сви прихватати исто као кад су они били бригада на челу колоне. Не бива. И добро је што имају на челу заборавног Џоа, јер би иначе сви видели колико су се заглавили.

После пораза Немачке у Другом светском рату и незаустављивог опадања моћи Британског краљевства Европа de facto постаје део америчке империје. Пад Совјетског Савеза је то стање додатно учврстио и Pax Americana као да је узлетела на небо. Али исељеници на северноамеричком континенту – бегунци од закона, културе и историје Европе – показаће да је Империја недостижан систем за њихов „колективни ум“. Они су од империја преузели начин како претња моћи мора бити беспрозорна али не и мудрост како да се она дугорочно употребљава. Идеја да све треба отети данас чини Империју немогућом, а вођу те организације – пајацем историје.

И пре Украјинске кризе Pax Americana је себе довела у трагикомичну фазу, у којој се америчка самоувереност граничила са очигледном бесловесношћу. Позната кинеска ТВводитељка  Лиу Ксин свела је то, после намере Џоа Бајдена да председника  Си Ђинпинга наговори да удари на Русију док она решава проблем са Украјином, на убитачну иронију, али кинески обзирно изречену: „Да ли би могао да ми помогнеш да победим (твог) пријатеља (Русију), а да би онда могао да се спремим да у будућности  потучем тебе“. Читав тај Бјаденов покушај је још сомнабулнији ако се зна да су пред почетак Зимске олимпијаде у Пекингу, ове 2022. године, председници Си и Путин издали дуго и обухватно Заједничко саопштење што је у основи манифест новог светског поретка што се лако чита као шамар досадашњим америчким идејама и чињењима светског поретка.

2.

У Украјини, али не само у Украјини него и бар четврт века уназад, Европа је пуцала себи у ноге. Низ пута. И то не чекајући да једна рана зарасте. Да би на нешто личила и имала иаоле важну улогу у новом поретку она мора да се отме из загрљаја Америке и…

И?

Ми се увек сетимо Де Гола који је говорио о Европи од „Атлантика до Урала“ па и даље „од Лисабона до Владивостока“. У данашњој Европи о томе говоре тек разумни мислиоци а до којих се мало држи.

„Европљани имају само један пут: да буду увучени у цивилизацијско поље Русије, која је, попут Византије, мање империја него Oikoumene, Заједница“, пише у јеку украјинске драме француски аутор Лорен Гујон. То Европи неће бити лако: не само због ове безглаве буке у којој су страдали и Достојевски, Чехов, Чајковски и све и свако руски, него што су те поделе вековима чињене много темељнијим.

Како објашњава овај Француз „ми, Западњаци, не знамо шта је Русија, јер не знамо шта је била Византија. Византијска цивилизација била је у центру света хиљаду година до средњег века, а ипак ви можете на нашим универзитетима провести године проучавајући ‘Средњи век’ а да о томе не чујете ништа. И заиста ништа се ти није променило откако се Пол Стивенсон 1972. пожалио: ‘Издвајање византијске историје из средњовековних европских студија заиста ми се чини неопростивом увредом против самог духа историје’.“ Али то је чињеница.

А Москва је Трећи Рим! То је вековна улога у којој руска држава и Руска православна црква одржавају у руском народу осећај да имају светску мисију, што с друге стране на католичко-протестанстском Западу производи мање или веће таласе хистеричне русофобије. Иначе, код других народа и цивилизација Русија се не доживљава као опасност.

Ги Метан, швајцарски новинар и публициста, истражујући савремену русофобију враћа се до Карла Великог (742-814), првог цара у Западној Европи после пропасти Западног Римског царства (476). Већ то време то је однос са Источним Римским царством – Византијом, почињао је да се затеже.

3.

После победе над Арапима (732) Каролинзи, који су завладали већим делом европског Запада, поставили су себи као циљ обнову Западног римског царства. Пипин Мали па Карло Велики су томе приступли крајње приљежно. Једно од средстава била је и литургијска реформа. Тако креће „што силом, што наговарањем, ослањајући се на немачки народ у царству – Франке, Готе, Саксонце, Визиготе“ усвајање новог Символа вере/Creda, а „насупрот мишљењу папе и латинских бискупа, који су се придржавали старе верзије без filioque, коју су користили Византинци и Источна црква“

Папе су јесе опирале, али неотесана сила „Бога не моли“. Да би обновљено Западно римско царство личило на оригинал требало је одговарајућег владара – па је Карло Велики  „започео своје снове о освајању титуле одузимајући је тиме од Византије“, па је и крунисан (800. године), а „успут је рукоположен за свештеника, да би симболички истовремено стекао световну и духовну власт“.

Померање моћи са Апенинаског острва ка западним паганима условиће да немачки владари од 1014, на престо Св. Петра бирају немачке папе и потискују италијанске бискупе чији је медитерански дух био ближи Ромејима (после названи Византинцима) и ортодоксној цркви. Систематски се развијао непријатељски однос према Грцима. Походи за ослобођење Христовог гроба, називани крсташки ратови, претварали су се у бесомучна пљачкања хришћанског Источног царства. Очај на Босфору је ишао до мисли да ће се и безбожници са Истока понашати људскије од „пљачкашке цивилизације“ Латина.

Сама Русија је у тим временима бејаше далека земља а коју би ваљало увући у своју зону утицаја. „Већ 967, сабор у Равени прогласио је нужност да се у источној Европи учврсти хришћанство. Од папства Гргура VII (1073-1085), преобраћање Русије постало је приоритет, помоћу немачке феудалности. Од те епохе почео је Продор на Исток (Drang nach Osten), пре времена, притисак на Исток, који ће се са успонима и падовима наставити током осам векова, до 1945“. (Метан) Планови су утихли кад су на руске просторе средином XIII векa са Далеког истока стигли Татари с Џингис-каном, па ће мисија оживети тек после обнове руске државности око Москве, од XIV века. Али западни геопланери никад нису успевали да умом савладају руску загонетку. Додуше, како ће то у XIX веку ставити у четири стиха Фјодор Тјутчев (1803-1873) с тим имају проблема и сами Руси: /Не може Русија умом да се схвати, /Општим се аршином измерити не да: /Њен лик је чудан и чудно те гледа – /У Русију можеш само веровати./

4.

Кад је 1462. руски принц Иван III требало да се крунише германски цар Фридрих III понудио је младом човеку са Истока краљевску круну– као знак западног покровитељства. Стигао је јасан и далекосежан одговор: „Захваљујући Богу, суверени смо на нашем тлу од почетка, од наших најдаљих предака. Бог нам је дао то право, као што је другима дао њихово. Молимо га да нам за веке векова, нама и нашој деци, зајамчи сувереност коју уживамо данас. У прошлости нам никада није била потребна потврда, ма одакле долазила: не желимо је ни данас.“

Великог кнеза Ивана III Васиљевича Руси су прозвали Иван Велики. Оженио се византијском принцезом Зојом – из династије Палеолога, иначе, братичина последњег византијског цара Константина Драгаша (1449-1453). Тако је и формално успостављена веза са „Другим Римом“. Ако је после неко у свету упамћен као велики руски владар, упамћен је зато што је понављао ову Иванову мисао – од Ивана Грозног, Петра Великог, Катарине Велике, Николаја Другог па преко Лењина и Стаљина до Путина данас.

И кад је Сергеј Ејезенштајн снимао филм у два дела о Ивану Грозном, утемељитељу руског царства, сударио се с том чињеницом. Први део је доживео све хвале јер је дело било достојан „филм о човеку који је ујединио Русију у XVI веку, московском кнезу који је чврсто сјединио разједињене кнежевине у моћну државу, војсковођи који је и на Истоку и на Западу увећао војничку славу Русије“. Међутим, други део је потпуно и за сва времена потонуо и то, углавном оценом које је изрекао сам Стаљин, али чија мисао овде уопште није морала бити наредбодвана. Напротив. „Цар је код вас испао неодлучан, сличан Хамлету“, рећи ће Јосиф Висарионович Ејзенштајну, а „Цар Иван је био велики и мудар владар. Његова мудрост састојала се у томе што је стајао на националном становишту и, штитећи земљу од продора иностраног утицаја, странце у земљу није пуштао“.

5. 

Велики руски и европски мит о „Трећем Риму“ веже се за монаха Филотеја, духовника из Спасо-Елеазаровог манстира у Пскову. Тај умни човек је написао три посланице свом владару Василију III (1505-1533). У првој Посланици против астролога и Латина монах Филотеј ће написати ту реченицу која ће утицати на историју: „Знај ти, који волиш Бога и Христа, да су сва хришћанска царства дошла до свог краја и сјединила се у једном царству нашег господара које је, према пророчким књигама, римско царство јер два Рима су пала, трећи стоји, а четвртога неће бити“. Траје ватикански Рим али Латини су јеретици, Византија је остала у хришћанском народу грчком али Грци немају империју, те као целост остаје само – Русија.

Москва је од тад пред себе поставила задатак да буде „царство у коме се чува истинска хришћанска вера“. И чува идеал „вечног града“ – од Јерусалима, Рима, Константинопоља до Москве. То постојање никад и нигде није само слављење – оно је и непрестано оспоравање, сумњичење, подривање. Кључна је моћ да се опстаје. Да се опстане и кад се чини да је – ликвидирано. Као, на пример, кад је у „Трећи Рим“ умарширала на сва звона прокламована као атeистичка – бољшевичка власт. Али човек је „религиозна животиња“ и потпуно безбожништво је само просветитељска фантасмагорија.

Нико то није тако суверено оцртао као спис бољшевичког прогнаника Николаја Берђајева из 1937. у спису Извори и смисао руског комунизма. Данас већ деценије су прошле од Октобарске револуције (1917) – по последицама у светским размерама, вероватно, најважнијег догађаја XX века – а наративи о њој су и даље и мутни и због безграничне пропаганде преемотивни. Атеизам се узима као неупитно и кључно одређење совјетског друштва, а Берђајев, наизглед парадоксално, своју приповест започиње поглављем Руска религијска идеја и руска држава.

„Руски комунизам је тешко схватити због његове двоструке природе“, пише он. „С једне стране он је светска, интернационална појава, а с друге нешто руско и национално. Нарочито је важно да људи на Западу схвате национални корен руског комунизма, чињеницу да њега детерминише руска историја. Ту не помаже познавање марксизма“

6.

У времену светски моћне руске државе, прокламоване атеистичком, Берђајев је непогрешиво уочио да је бољшевизам, у ствари, „искористио својства руске душе која је по свему супротна секуларизованом буржоаском друштву, искористио је њену религиозност, догматизам, максимализам, њену жудњу за социјалном правдом и царством Божјим на земљи, њену спремност да се жртвује и да покорно подноси насиље над собом, искористио је даље руски месијанизам који је, макар у несвесном виду, увек живео у њој – у руској души – искористио је руску веру у специфичан пут Русије“.

То носи и практичне државничке потезе: „Црвени комунизам је чак остварио стари словенофилски сан о преношењу престонице из Петрограда у Москву – у Кремљ, па је тако руски комунизам поново прокламовао стару идеју словенофила и Достојевског – ex Oriеnte lux! Из Москве, из Кремља излази светлост која ће обасјати буржоаску таму Запада“.

Носи и геополитички хоризонт: „Руска месијанска идеја је добијала или апокалиптичку или револуционарну форму. И тада се збио тај догађај у руском народу који делује задивљујуће – у Русији је уместо трећег Рима створена Трећа интернационала која је прихватила многе карактеристике ‘трећег Рима’. Трећа интернационала је такође свето царство јер је утемељена на ортодоксној вери“, уочиће Берђајев.

Тако су се у Москви у атеистичком XX веку срела два месијанизма – руски и месијанизам пролетаријата. „Руски радничко-сељачки народ је пролетаријат и читав светски пролетаријат, од Француза до Кинеза, постаје руски народ – једини народ света. И та месијанска, радничка и пролетерска свест је праћена скоро словенофилским односом према Западу. Запад се безмало изједначује с буржоазијом и капитализмом“. (Берђајев)

Све то, наизглед нелогично, постоји у земљи која је тих година (крај тридесетих) већ постала „социјалистичка отаџбина“ у којој се јавља „народни патриотизам“. Троцки који то није схватао и говорио и даље о светској револуцији морао је практично побећи из земље Треће интеранационале.

7.

Запад је у основи анти-руски, али Русија је сувише „велико питање“ да би се однос према њој могао сажети у одбацивање. Побеђивање Русије је историјски искључено, а одбацивање је утахе, али са ограничењима.

Док је Европом у марту тутњала русофобија а ултралиберални Гардијан председничку кандидаткињу у Француској Марин ле Пен оптуживао да је „лидерка крајње деснице“ – што је најцрње у том свету – водила се расправа шта значи њен однос према Русији. Мерин ле Пен је имала плакат на којем се појавио Владимир Путин. То политичко кокетирање, у том трену ризично, није лишено дубине.

„Наш спас ће доћи из Русије“, говорио је пре четири године Ален Сорал писац, филмски стваралац, политичар познат по књизи Разумети империју (Comprendre l’Empire) у којој је пре десет година најављивао како се Запад креће ка „глобалној управи у име јавног здравља под диктатом Светске здравствене организације ”, користећи пандемију као „још један лажни конструкт који ће омогућити глобалној олигархији да терорише читаво становништво и потчини га ауторитарној политици: обавезна вакцинација под надзором оружаних снага, забрана окупљања и тако даље“. Полазећи од „моралне дегенерације“ Француза Сорал се нада да ће „ратне провокације НАТО против Русије на крају приморати Путина да поведе превентивни блицкриг за Западну Европу“, а то би могло „створити услове за националну револуцију која ће обновити Француску”.

„Русија испуњава све услове за успостављање плодне равнотеже између национализма и хришћанства“ што је основа за обрачун са трансхуманистичким глобализмом. Лорен Гујон констатује да је „руско православље заједница једног народа и своје Цркве. Ово је потпуна разлика од католичанства. Замислите да је Путин морао да тражи благослов аргентинског папе у Риму! Из тога не би могао произаћи никакав патриотски замах. Више од 70 одсто Руса идентификује се као православни хришћани јер православље значи рускост.“

8.

„’Рускост’ је обећање будуће културе док вечерње сенке постају све дуже и дуже над западним светом. Разлика између руског и западног духа не може се повлачити превише оштро. Колико год да постоји дубок расцеп између духа, религије, политике и економије Енглеске, Немачке, Америке и Француске, у поређењу са Русијом, ове нације се одједном могу појавити као јединствен свет.“ Овако је писао Освалд Шпенглер 1919, у паузи између два тома Пропасти Запада.

Шпенглер је ову тезу развијао кроз тврдњу да ће се после слома „Фаустовског Запада“ Русија појавити као нова цивилизацијска сила. Отпор Запада ће ићи до крајњих граница, али како год „сунце ће за западне народе изаћи на Истоку“.

Освалду Шпенглеру су, због грубог суочавања са „пропашћу Запада“ (објављено 1918), ударане чврге. Као, није без везе то што пише, али – зашто толико мрака. А онда је Арнолд Тојбни, после Другог светског рата, у вишетомним Истраживањима историје, опет изазвао бес и интересовање историчара. Овај знатижељник, који је кренуо од предавача византолога а завршио као будиста, убедљиво упућује на „одступање Европе из центра историје“. Означио је тај процес као Clash of Cultures, јер „цивилизација није духовни и технолошки прогрес човечанства, него је то превасходно напредак културе у чијој подлози религија игра најважнију улогу“.

После ће Самјуел Хантингтон учен на таквим погледима на свет све поједноставити. Без увијања ће стање назвати „сукоб цивилизација“ (западна, латиноамеричка, исламска, кинеска, јапанска, хунду, православнословенска и можда афричка). И њега је пратио хор либералистичких укоревања, као да он није описивао него стварао те сукобе.

9.

Али, вратимо се Тојнбију којег су крајем 1952. позвали да на радио Би-Би-Сију одржи серију популарних предавања под насловом Свет и Запад. Први наставак беше : Русија. Иако је то доба СССР-а!? Или можда баш зато.

Тојнби се вратио до Петра Великог (1672 –1725) који је отишао на Запад да би технолошки подигао Русију и учинио је достојним противником Запада. Кључна историјска последица је да су после тога биле неуспешне све велике западне инвазије на Русију – 1709. (поражен Карл XII и Шведска нестаје као велика сила), 1812. (пораз Неполеона и историјски пад Француске који омогућује врх енглеске супремације – Pax Britanica), 1945 (слом Хитлера и нацистичке Немачке, што ће агресивним САД донети Pax Americana). Англосаксонци су у тим намерама стизали до извиђачких упада (1917) и тајних планова за ратове, као онај из 22. јуна 1945. који је потписао  Винстон Черчил, али су се радије држали „хладних ратова“ и пропагандних офанзива.

Тојнби је знао да је „технологија, наравно, само грчки назив за торбу у којој се носи алат, и зато се морамо запитати: на шта се рачуна у овом надметању алата који значе моћ? Очигледно су то струја или локомотива, као и пиштољ, авион или бомбе; али нису сви алати материјалне врсте; постоје и духовна средства која су моћнија од свих што их је човек створио“.

Кад је разматрао руско чињење 1917. налази: „Комунизам је, дакле, оружје; као и бомбе, авиони и топови, и он је оружје западног порекла“. Парадокс је да је то „оружје“ прихваћено од Русија – на Западу сатанизовано – што из страха што као другоразредност која није успела на Западу.

Кад Тојнби каже религија, он не мисли само на традиционалне, укорењене религије, него због „млаког одоноса“ Запада према хиришћанству, „верује“ да замена могу бити „идеолошки митови“, „па чак и цео начин живота који се у модерно време митологизује“. „Амерички сан“, на пример, има све битне састојке тојнбијевске религије.

„Западни свет, чија је ученица постала Русија у Петрово време, већ је био ирелигиозан свет а и софистицирана мањина Руса, који су постали агенти вестернизације Русије, следили су пример софистицираних западних савременика те је њихов однос према руском хришћанству био млак, а није ни подразумевао усвајања западних облика хришћанства. Дакле, видите, усвајајући комунизам 1917. године, Русија је направила прекршај у традицији, јер је први пут у својој историји усвојила западно веровање“, рећи ће Тојнби. Век касније, после великих искушења, Русија излази на пут одбацивања „западног веровања“.

А Тојнби је, као прави Западњак веровао, да као и „у давним сударима култура Римљани и Грци су освојили свет тек кад су са Истока усвојили нову религију која је уједињавала људе“ –па „што се једном давних дана десило, десиће се поново у нашој стварности, када свет изложен ударима цивилизације Запада прихвати све што чини његов начин живота као нову уједињујућу веру“. Он, дакле, само парцијално призива историју, јер не верује у појаву „нове религије са Истока“. И то упркос чињеници „да су сва велика религијска учења никла на тлу Азије и да је у њима дошао до изражаја један однос према животу и смрти који налазимо и у старим источњачким филозофијама“ (Војислав Становчић).

10.

Али дешавају се чуда у историји. Ако се тако може назвати Тојнбијева неспособност да чита будуће токове историје. И упркос, комунистичком атеизму изведеном до крајњих граница, после пада СССР, у Русији, у коју је био загледан Тојнби, распукли су се цветови обновљеног православног хришћанства. Избило је из дубина колективног архетрипа. Тако да Хантингтону није остало простора да филозофира о том делу света. Просто је, као политиколог, могао да констатује и – православну цивилизацију.

Исто су могли да констатују на Истоку. Тестаментарно дело једног од најважнијих руских мислилаца у време распада СССР и транзиције социолога Александра Панарина је – Православна цивилизација, на око петсто страна. Али та појавност увелико излази из научних разматрања.

Др Леонид Решетњиков, први човек утицајног РИСИ-ја (Руски институт за стратешка истраживања) пре шест година је у Београду говорио да смо ми (мислио је на Русе и Србе) „представници источнословенске цивилизације“. А били смо се „одвикли од тога да смо цивилизација која је алтернатива англосаксонској цивилизацији“.

Онда је препричавао анегдоту америчком амбасадору у Москви који је „правио обојене револуције где год је дошао“, а који се „узнемирио што је Русија кренула на Исток. Рекао сам му да они нас гурају санкцијама. Рекао ми је: Ви нарушавате светски процес, морате да будете уз Запад, а ја сам му испричао да је и Александар Невски имао избор да се потчини Западу или да сарађује са Златном хордом са Истока и  одабрао је Хорду, јер она је од нас хтела само новац, а Запад да уведе своју веру и свој поглед на свет“.

Решетњиков је говорио да Руси, Грузијци, Бугари, Срби, Грци још нису свесни да су посебна цивилизација, али да почињу да се „боре за наше поимање света“. То није само питање моде већ закон из „царства нужности“ у које смо бачени.

„Зашто хоће да униште Србију, да Грчку баце на колена? Зато што су алтернативна цивилизација. И ми ћемо све да чинимо да Србија и Русија носе ватру која нам је предата из Константинопоља и због тога хоће да нас униште.“

Укорио је српску опуштеност: „Преко Срба је дошао утицај Византије у Русију. Тако је у Русију дошла ћирилица. Зашто ви у Београду не пишете ћирилицом – ви сте је донели у Русију – а сами је одбацујете. Наша ‘мека моћ’ је да будемо одани принципима православне цивилизације. Зашто Срби и Руси лако налазе заједнички језик? Зато што нам је исти корен. Са Американцем можемо заједно попити виски, али са Србима налазимо заједнички језик.“

11.

У оквиру Византијског комонвелта постоји латентна унутрашња конкуренција између Руса и Грка, ко има првенство – сјајна прошлост или садашња моћ, али однос према Западу је у основи сличан. И мање више компатибилан. Западна „ароганиција моћи“ (В. Фулбрајт) је и увредљива и неуклоњива.

„Наша култура, наше историјско бивстовање и непрекинутост, наш јелински идентитет и наша православна вера доведена је у питање у Европској унији. Наше априорно поистовећење са Европом јесте грешка“, писаће протојереј Георгије Металинос, професор Богословске школе на Атинском универзитету почетком трећег миленијума. „Погрешно је веровати да су европска култура и наша православна култура истоветне и једнаке. Овде се не ради о савезништву, о једноставној друштвеној и политичкој повезаности праћеној узајамним односима. Овде се ради о произвођењу потпуно новог начина живота. ‘Европа’ значи преусмеравање наших животних интереса у другу област.“

Професор Металинос припада оној групи утицајних грчких инетелектуалаца који подсећају да је Запад преузео јелинство, старогрчку раскошну мисао и дело, али искључујући грчки допринос ширењу хришћанству а посебно искључујући стапање грчке културе са хришћанством у Новом веку.

„Европа је прихватила антички хеленизам и прилагодила га својим стандардима. Али, европска култура није чак успела да сачува ни дух античког хеленизма. Ренесанса није успела да достигне ниво ни старогрчке нити староримске ере, јер није имала континуитет са њима. Ренесансу нису створили романски народи Запада, већ франко-германски освајачи. Европски човек нема никакве везе са античким човеком; он нема додирних тачака са искуством које су сачували Свети Оци и Матере Православне Цркве.“

Запад је од грчке културе преузео „филозофизацију, јуридизацију и рационализацију вере“. Та једностраност је са грчког, источњачког, историјског становишта отуђење од најважнијег у том свету. „Западњаци су се определили за овакву оријентацију и претворили је у своју теологију и веру. И то је тај (западњачки) јуридички приступ Вери“.

Како се то десило, кад се у школским системима ствара утисак да је западна цивилизација наследница грчко-римске цивилизације? Тај наук преузела су и источна друштва под просветитељским притиском. Међутим, Карло Велики је потомак Одоакара а не Јулија Цезара. И „савремена Европа је производ Шарлемања – највећег непријатеља (православног) јелинства у историји. Савремена Европа је заснована на идеји Шарлемања. Савремена Европа није производ јелинско-хришћанског прегнућа, већ франко-германства. Различите франачке групације (Франци, Тевтонци, Нормани, Ломбарђани, Бургундци…) и даље управљају Европском унијом. Православно-јелинско присуство Грчке у Европској унији представља својеврсно страно тело међу поменутим групацијама“, констатоваће Маталинос.

12.

Та чињеница није нова, али у време опште хегемоније касног просветитељства глас о томе се не се пробија у јавност. Сад кад су се велика обећања о свекорисности просвећености свела на терор технике и комерцијализма и гурнула Човека у отуђеност и осамљеност која постаје неиздржива – тај глас постаје мио источном уху. „Ми православни имамо културу која ствара Свете. Идеал нашег народа није – мудрац. То није био идеал ни старогрчке културе и цивилизације. Старогрчки човекоцентрични хуманизам је (у хришћанству) преображен у тео-хуманизам, богочовечанско човекољубље, чији је идеал – Светитељ, човек који је достигао стање обожења (теосиса)“. (Маталинос)

Генерацијама које су одрасле с уверењем да је ренесанса оно најлепше што се догодило човечанству (хуманизам и ренесанса), овакво обраћање све мање звучи страно и више није затуцаност, заосталост. Саслуша се. Размишља. Траже се нове коцкице за стари мозаик који смо прелепили шпанским и немачким керамичким плочицама сјајним и блиставим, али хладним. Ако идемо даље у то Хладно, без обзира што се отапа лед на Антарктику, охладићемо се до смртног хлада? Већ се суочавамо с крајњим питањима, за која смо до јуче говорили да су – глупост. Кога то занима кад му је смарт-телефон у џепу? Сад се питамо да ли је такво питање глупост?

Посебно таква питања добијају на значају кад погледамо „нове мапе“ које праве забринути потомци Шарлемања. И њихова антихришћанска самоувереност се топи. На Википедији, том огледало тог света, можете наћи Хантингтонову мапу света „сукоба цивилизација“. „Сукоб“ је природно стање из идеје Шарлемања, хришћанска идеја је „братство“ људских бића. На мапи „сукоба цивилизација“ светлоплава боја православне цивилизације (западна је у тамноплавој, а исламска ишпартан простор) простире се од Уне до Владивостока. (У овим великим захватима мале етније нису важне, па није јасно где је Дубровник, али за Црну Гору нема сумње.) Тачно где је Европска унија завршила своје ширење, почиње Православна цивилизација. Тако Шарламањи разумеју деобе у свету, откад је од њих ишта зависило.

Квасац за нарастање идеје и реалности је стављен. Најистакнутије улоге у данашњој православној цивлизацији су – на Русима као највећем народу, Грцима са историјски незаобилазним заслугама за ширење хришћанства и његово сједињавање с великом старогрчком културом и Србима као најзападнијем православном народу, такорећи испред врата Ватикана. Ово није политика. Јер, из сфере баналне политичке површности нећете доћи ни до каквог сагледавања токова.

Украјинска криза је усмеравање кретање у том правцу. Убрзава све. И огољује слабости Запада. Политичке несугласице које се ту појављују од другоразредног су значаја. Јер историја је као река. Неће стати. „Нико ме на свету није покорио, осим мене“, говорио је Александар Велики ученик Аристотелов.

[obi-wan]

Protesti rastu u Holandiji, Italiji i jos dalje.

...

http://www.nspm.rs/hronika/holandija-policija-uhapsila-19-farmera-koji-prethodna-tri-dana-blokirali-distributivni-centar-u-blizini-roterdama-u-znak-protesta-zbog-vladinih-planova-za-smanjenje-stocnog-fonda-zbog-umanjivanja-emisije-azotnih-jedinjenja.html

[obi-wan]

Inace, jedan `olandski farmer od ranije. 

...

[sanja84]

пре 4 часа, Вилер Текс рече

Понели са собом.

Možda su je sašili... 

[Вилер Текс]

пре 36 минута, sanja84 рече

Možda su je sašili... 

Ко зна космички брод да вози зна и да шије.

Свака цура жели да се за астронаута уда

[obi-wan]

https://iskra.co/reagovanja/sinisa-ljepojevic-dzonsonov-pad-je-samo-pocetak-krize-velike-britanije/

...

Синиша Љепојевић: Џонсонов пад је само почетак кризе Велике Британије

Британски премијер Борис Џонсон је поднео оставку на место лидера владајуће Конзервативне партије, што аутоматски значи и да више није председник британске владе. Био је један од  најобразованијих премијера (поред француског, течно говори старогрчки и латински), али мало који британски премијер је тако брзо потрошио своју политичку каријеру. Џонсон је пре две и по године довео конзервативце до велике победе на изборима и као мало који претходник добио јасан и велики мандат да води земљу. Дошао је на власт на таласу Брегзита и обећаних промена, и уистину пробудио велику наду Британаца да њихова земља коначно може да искорачи из догогодишње кризе. Џонсон, међутим, одлази као неуспешан и чак неозбиљан политичар.

Шта његов одлазак значи и шта очекује Уједињено Краљевство?

Околности одласка до недавно у јавности веома популарног Џонсона пре свега симболизују дубину политичке кризе. Уједињено Краљевство је успело да изађе из Европске уније али није изашло из бриселског друштвеног модела, за шта је гласала већина Британаца и због чега се и десио Брегзит. То је само још више продубило пре свега економску кризу и уверење јавности да су Џонсон и његов кабинет не само издали Брегзит, него и да нису дорасли задацима историјских промена.

Погрешна рачуница

Пробуђене наде су пребрзо срушене. То је реалност, мада треба признати да Џонсон, стицајем околности, није ни имао праву прилику да уистину води Британију. Само два месеца после велике изборне победе дошла је епидемија корона вируса. Борис, како га цела Британија зове, се прво опирао диктираним мерама Светске здравствене организације и глобалне елите, али је на крају капитулирао. Корона је развластила Џонсонову владу. И сам је преболовао корону. Он који је каријеру новинара и политичара направио као борац против тираније и за слободу човека, увео је ограничења слободе и рестрикције свакодневног живота какве у Британији нису увођене ни за време светских ратова. На крају је ипак успео да земљу извуче из тих канџи и да поврати личну популарност у јавности.

Али онда је дошла криза у Украјини и Борис је преузео улогу водећег ратног хушкача и гласноговорника антируске политике. А током целог свог професионалног живота је био противн ратова.  Многи сумњају да је очекивао да ће тако повратити статус Британије као светске силе и да ће му таква улога у западном рату против Русије сачувати политичку каријеру. Десило се, међутим, супротно.

И док је Борис чешће него други путовао у Кијев, немилице слао паре и оружје, и док се украјински председник Владимир Зеленски видео везом обраћао британским посланицима живот у Британији је постајао све тежи и тежи. Све је драстично поскупело, највише струја и гас, чак и до 100 одсто, иако Краљевство није велики увозник руског гаса. Процењује се да наредне зиме чак 40 одсто домаћинстава неће моћи да плате грејање.  Привреда је у стагнацији а инфлација је премашила 10 одсто. Истовремено, у друштву је порасла забринутост и социјално ткиво се растакало. Борис Џонсон као председник владе није једини кривац али јесте најодговорнији. Британски естаблишмент је додуше  од самог почетка био против њега али народ је био уз Бориса. Долазак на власт дугује само народу, а не естаблишменту и медијима. Он је, међутим, издао тај народ и остао без подршке.

Сам пао, сам се убио

Наравно, увек постоје околности које могу да одреде политичку судбину, али у Борисовом случају он је ипак сам одговоран, он је сам кривац за свој пад. Међу првим потезима после доласка на власт, на пример,  одбацио је своје кључне савезнике и саветнике који су га политички створили, још у време када је био градоначелник Лондона, па потом током Брегзита и изградње политичке визије коју су гласачи подржали. Реч је пре свега о Доминику Камингсу, Лију Кејсу и лорду Фросту. Без њих, када су отишли,  Џонсон је остао сам. А те кључне људе је, како је убрзо откривено, отерала у ствари Борисова трећа супруга с којим је живео у Даунуниг стриту, а не он. У јавности је створен утисак да Британија у ствари и нема владу, него да земљом влада супруга премијера, Кари (Каролина) Симонс. А Британија на изборима гласа за премијера, а не за његову жену.

У таквом амбијенту кренуло се и са откривањем разних скандала који су прикривани лажима, али лажи ипак не могу да помогну. Вођење државе је озбиљан посао. И врло брзо Борисов лик премијера је бледио. Мало је вероватно да ће неко зажалити за политичком судбином Бориса Џонсона, али ће многи зажалити због изневерених нада, што би могло врло брзо да прерасте у бес и насиље.

Шта после Бориса?

И шта после Бориса? Неизвесно је шта ће бити даље. Борис је у ствари био најспособнији међу садашњом генерацијом  политичара владајуће Конезрвативне партије. Сви они који ће га евентуално наследити и који се нуде су мање способни од њега. Према правилима, одлазак премијера не значи и нове изборе јер победа на изборима припада партијама а не личностима лидера.  Избор новог лидера ће потрајати до осам недеља, а потом је дуга летња пауза Парламента, тако да нову власт не би требало очекивати пре октобра. Ту, међутим, нема озбиљних кандидата. Врло је вероватно да ће и нови лидер конзервативаца и премијер остати кратко на власти, јер ће криза у друштву узимати маха. Одласком Бориса неће ипак ништа појефтинити, напротив, цене и инфлација ће наставити да расту. Долази тешко време. Већ за септембар је најављена серија штрајкова који ће блокирати живот у Британији, а интензивирајући се и унутрашње сецесионистичке амбиције, па и опстанак Уједињеног Краљевства долази у питање.

Начин одласка Бориса Џонсона са власти (практично је отеран) ће наравно утицати на спољнополитички амбијент и генерално место Британије у актуелним геополитичким играма. Британија је практично остала без савезника: у Европској унији се радују Борисовом паду, Лондон је у рату са Русијом и на путу сукоба са Кином. Британији је преостало само да појача своју вазалску улогу према Америци, али како ствари стоје Вашингтон је више заинтересован за Европску унију него за Британију. Британија ће када је реч о рату у Украјини вероватно остати на досадашњој линији, али њен утицај ће бити мање значајан.

Жртвени јарац

Медијско-политичка кампања против Бориса Џонсона је кренула још пре неколико месеци када су најмоћнији људи пословно-финансијског лондонског Ситија проценили да криза, од унутрашње ситуације до рата у Украјини, постаје несношљива, и да Британију много кошта. Закључено је да Британија много губи и да зато Џонсонова влада мора да иде што пре. И тако се и десило. А то је онај део лондонског Ситија који је и помогао Борису да дође на власт.

За многе Британце, већ одавно измучене разним сумњама, посебно је занимљиво да је покретање лавине оставки и коначног рушења Бориса Џонсона  „поверено“ двојици министара, Ришију Сунаку, министру финансија и формално другом човеку владе, и Саџиду Џавиду, министру здравља. Obojica потомци имиграната, из Индије и Пакистана, па је иронија да британског премијера, а тиме у судбину Британије, колонијалне силе, одређују њени бивши поданици. И на неки начин „спашавају“ колонизатора. И то је симбол савремене Британије. Они су вероватно изабрани да то ураде јер њима нико не сме да приговори било шта, пошто би тај ко приговори био оптужен за расизам.

Утицај тих центара моћи, ма колико се њихове процене подударају са расположењем доброг дела јавности, ипак код многих буди сумње да је реч о пројекту и то оном из Светског економског форума у Давосу познатом и као „Велико ресетовање“.  Међу циљевима тог пројекта је потпуно разбијање друштава, сталне кризе и осиромашење грађана, а то је све оно што и чини кризу у Великој Британији. Сумња се да је можда реч и о некој новој игри глобалне елите из Давоса и да би судбина Џонсона и Краљевства ускоро могла да задеси и остале земље Запада. У том светлу, упркос свим манама и грешкама, Џонсон би могао да буде само жртвени јарац.

Као и увек време ће показати, али неизбежна је чињеница да Велика Британија улази у дуготрајну и дубоку политичку и економску кризу чији исход је скоро немогуће предвидети.

[obi-wan]

https://iskra.co/svet/putin-pocetak-specijalne-vojne-operacije-znaci-i-pocetak-potpunog-sloma-americkog-svetskog-poretka/

...

Путин: Почетак специјалне војне операције значи и почетак потпуног слома америчког светског поретка

Запад покушава да наметне модел тоталитарног либерализма и универзалне забране целом свету, изјавио је руски председник Владимир Путин.

„Они намећу целом свету модел тоталитарног либерализма, укључујући и озлоглашену културу аболиције, широко распрострањене забране. Покушавају да се наметну. Али истина и реалност је да људи већине земаља не желе такав живот и такву будућност. Заиста, они не теже формалном, декоративном, већ смисленом, стварном суверенитету. И једноставно су уморни од клечања, понижавања пред онима који себе сматрају изузетним. Штавише, да на своју штету служе њиховим интересима“, рекао је Путин.

Владајуће елите на Западу почеле су да користе деспотизам у својој политици, укључујући цензуру и забрану јавног живота, рекао је Путин.

„Данас владајуће елите пред нашим очима повећавају степен манипулације јавном свешћу. Владајуће класе западних земаља… схватајући да се њихова политика све више одваја од стварности, од здравог разума, од истине, почеле су да користе искрено деспотске методе“, рекао је Путин.

Он је додао да је данас на Западу тоталитаризам – цензура, затварање медија, самовоља према новинарима и јавним личностима.

„Ова пракса забрана се не протеже само на информативни простор, већ и на политику, културу, образовање, уметност. Све сфере јавног живота“, рекао је Путин.

Путин је рекао да ако је Запад желео да изазове сукоб како би прешао у нову фазу обуздавања Русије, онда је успео.

„Ако је Запад желео да изазове сукоб како би прешао у нову фазу у борби против Русије, у нову фазу обуздавања наше земље, онда можемо рећи да је у извесној мери успео. Рат је покренут и уведене су санкције.“

Међутим, према његовим речима, Запад је изгубио.

„Требало је да схвате да су већ изгубили од самог почетка наше специјалне војне операције, јер њен почетак значи и почетак потпуног слома америчког светског поретка“, додао је Путин.

Говорећи о односима са западним земљама, Путин је напоменуо да су оне игнорисале све покушаје Русије да се води дијалог о најважнијим темама.

„Одбијени су и игнорисани наши предлози за стварање система једнаке безбедности у Европи, одбачене су иницијативе о заједничком раду на проблему противракетне одбране, упозорења о неприхватљивости ширења НАТО-а, посебно на рачун бивших република Совјетског Савеза“, рекао је он.

Ипак, рушење старог светског поретка је већ дошло, а покушаји наметања новог осуђени су на пропаст, додао је руски лидер.

Он је навео и да западним земљама, на челу са САД, Русија није потребна, због чега су подржавале и подржавају „пету колону“, сепаратизам, тероризам и разне деструктивне силе у њој.

Путин је истовремено скренуо пажњу да су акције непријатељских држава које су покушале да посеју раздор и пометњу у руском друштву сведене на минимум.

[obi-wan]

...

Telegram: Contact @sputnik

T.ME

---

🇩🇪❤️🇷🇺 German independent journalist Alina Lipp reports from Donbass - and is sued by German government for telling the truth! Alina Lipp is the only journalist from Germany in...

 

[obi-wan]

Veliki protesti i na Sri Lanki.

...

...

Telegram: Contact @intelslava

T.ME

---

🇱🇰⚡Sri Lankan party leaders call on President Rajapaksa to resign during emergency meeting

[obi-wan]

[obi-wan]

Pogledajte snimak obavezno. EU rajh i njegovo satansko ludilo.

...

Arsen Čarkić - Dokle je panevropsko briselsko/davosko... | By Arsen |...

WWW.FACEBOOK.COM

---

2.701 views, 35 likes, 0 loves, 9 comments, 42 shares, Facebook Watch Videos from Arsen Čarkić: Dokle je panevropsko briselsko/davosko ludilo došlo svjedoči i...

 

[Вукашин]

пре 42 минута, obi-wan рече

Pogledajte snimak obavezno. EU rajh i njegovo satansko ludilo.

...

Arsen Čarkić - Dokle je panevropsko briselsko/davosko... | By Arsen |...

WWW.FACEBOOK.COM

---

2.701 views, 35 likes, 0 loves, 9 comments, 42 shares, Facebook Watch Videos from Arsen Čarkić: Dokle je panevropsko briselsko/davosko ludilo došlo svjedoči i...

 

ОТАЦ АНДРЕЈ ТКАЧОВ: ЈУРИШ НА EU-ТИТАНИК

Украјина, наравно, треба да уђе у Европску унију. Јер је Европска унија – Титаник.

Украјинци то не разумеју и по превисоким ценама купују карте за кобни лет. Али они уопште ништа не разумеју.

А Европа ништа не разуме, јер је то континент продаваца Христа. Заједно са одбаченом вером напустио их је и разум. Дакле, са становишта убрзања процеса међусобног политичког и државног утапања, они и треба да се уједине. Нека буде тако и не треба говорити „против“.

 

И добро би било да у Европу уђу сви, ма колико их има (а има их доста) монаси, али у најбољим традицијама мирисног Средњевековља (само кретен може да каже да је средњи век „мрачан“) и да крену са новим проповедањем покајања по градовима и местима Европе. Фрањевци, бенедиктинци, августинци, редемптористи, паулини, кармелићани… Списак је неисцрпан. Сви треба да напусте своје ћелије и оду да проповедају по Јовану Крститељу: Покајте се!

Али нешто ми шапуће да је овај луксуз, достојан Савонароле, потпуно немогућ. И ако је тако, онда ће се чути само еколошка проповед, и борба за зелену енергију, и за родну равноправност, а папа ће са балкона у Риму причати о људским правима, и све ће наставити да трули и да се руши. А празни храмови биће цивилизовано претворени у хотеле, барове и аутосервисе.

Да, овој фирми која пропада и трули, много недостаје Украјина. На крају крајева, људе кажњавају управо испуњењем њихових жеља.

Тада, отпивши гутљај Европе не у сновима, већ на делу, присетиће се да припадају православном свету, и да немају већих пријатеља од Руса. Али – то ће бити тек тада. И биће касно. У међувремену, по неумољивој логици историјских процеса, они просто морају да уђу тамо где су и сами рекли да желе да уђу.

А сви разумни људи треба не само да не уђу у овај европски дом, него да се од њега одмакну, да их не затрпају рушевине.

Воља Божија се извршава и нема потребе да се ту мешамо.

 

(Телеграм канал о. Андреја; превео Ж. Никчевић)

 

 

[Вукашин]

@obi-wan Срећа наша што је са уласком Хрватске у ЕУ црта подвучена, тако да је сва та Вучићева прича о уласку у ЕУ чисто мантрање.

Што каже Ткачов, заједно са одбаченом вером, Европу је напустио и разум.