Претражи Живе Речи Утехе

Са званичне интернет странице Епархије горњокарловачке, доносимо интервју са Његовим Преосвештенством Епископом горњокарловачким г. Герасимом. *Како се одвија обнова земљотресом погођених српских домаћинстава на подручју Петриња и шта је оно што је тренутно најпотребније у савладавању последица земљотреса? Источни део Епархије горњокарловачке погођени су серијом разорних земљотреса далекосежне моћи услед чега су оштећени бројни храмови, стамбени и пословни објекти, а многе породице су остале су без крова над главом. Нажалост, неки су међу њима остали без својих најмилијих. Епархија горњокарловачка је одмах након првих најјачих потреса покушала свом снагом да буде уз свој народ којима је помоћ најпотребнија. Свесни смо потпуно да је реч о првој помоћи и да прави истински ангажмани тек предстоје. Уз помоћ добрих људи који се непрестано јављају и упућују средства, сачинили смо фонд са намером да нашем становништву у времену које је пред нама помогнемо у обнови домова и домаћинстава. Морамо да имамо на уму да је у периоду од 28. децембра 2020. године до 10. марта ове године забележен број од 931. земљотреса јачине од 2 до 6,2 по Рихтеру. До сада је у државним институцијама пријављено 37.500 оштећења на објектима, а од 31.550 објеката колико је прегледано више од 4.000 је означено са црвеном ознаком, док са жутом ознаком има више од 6.900. Такође, треба напоменути да је из тих крајева своја огњишта напустило 2.861 становника, а од тога 1.388 само из Петриње. Свако време носи своје бреме, а Господ нам говори „Јарам је мој благ и бреме је моје лако“ (Мат.11,28-30). Свесни смо економске кризе и тренутног стања са последицама пандемије Ковида-19, али се уздамо у Божију милост, као и у помоћ добрих људи, јер само тако ћемо обновити живот у Петрињи, али и на читавој Банији. Заједничким напорима уз Божији благослов успећемо да очувамо још једном у историји духовну и културну баштину нашег народа у овим крајевима. *Колико очување српске културне баштине значи за обједињавање заједничких националних интереса у земљама региона у којима живе Срби? Без обзира на националну или верску опредељеност, свако културно добро – било да је наслеђено од предходних генерација или настаје у садашњости, има специфичну вредност за творца тог доба и свакако треба да буде сачувано за будућа покољења. Културна баштина једног народа представља његов идентитет, његову личну карту и можемо слободно рећи визу за будућност. Градити на темељима наших предака јесте изузетна одговорност али и част што су нам омогућили, можемо слободно рећи, здраве и јаке темеље, не само нама, него и шире. Говорећи о очувању српске културне баштине али и идентитета српског народа у данашњим земљама региона, пре свега треба поћи од историјских чињеница. Неоспорна је чињеница да су Срби још од организовања српске државе под Немањићима, али и раније, насељавали територије не само данашње Србије, већ и Црне Горе, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске. Као већински народ на тим просторима Срби су иза себе остављали небројена културна блага чији смо ми данас наследници. Стицајем историјских околности границе Немањићке државе су се драстично сузиле, тј. геополитичка слика региона се кроз векове променила. Последња ратна збивања на просторима бивше Југославије су имала кобне последице како по Србе, тако и по културну баштину српског народа које се још увек нажалост осећају. Данас у региону на којем се некада простирала српска држава имамо државе и националности које су се у међувремену изградиле као такве. У данашње време, више него икада, потребан нам је свима мир, а не може бити мира тамо где има сукоба. Једно са другим никако не иде. На жалост, културна баштина је такође предмет сукоба. Сматрам да свако, пре него се усуди да било шта говори, треба добро проучити историју, те се трудити да објективно сагледа историјске чињенице, колико год то било тешко, а у појединим случајевима и болно. Само тако ћемо успети да наше заједничке националне интересе објединимо под истином која не треба да нас раздваја већ спаја. Опште је познато да одређено обједињавање, тј. груписање у сврху остваривања појединих циљева, заправо заједници даје снагу, рецимо у повезивању и јачању везе са матицом што њој свакако даје већу могућност да се позиционира и издигне у односу на регион и шире. Није узалуд мисао „Што јача дијаспора, сигурнија матица“. Тај пут управо представља очување и јесте очување културне баштине нашег народа. *Како се супротставити кампањи ширења лажних вести о пореклу српске културне баштине? У одговору на прошло питање напоменуо сам да требамо историјске чињенице сагледавати објективно, онако како заиста она јесте. Међутим, субјективност влада свима нама јер свако од нас чињенице прихвата на основу неког свог предубеђења или искуства. И то није проблем јер свако има права на сопствену интерпретацију, све док се не појаве „зли језици“ који реч истине изврћу можда и несвесни да то чине на сопствену пропаст. Због чега неко изврће истину? Рекао бих због тога што сâм није сигуран ко је и шта је. Требамо бити свесни да лаж, као одсуство истине, не може опстати на дуге стазе, свакако не у оном дану када сву твар прожме Истина. Тада ће нестати све што је лажно. Тако и по питању српске културне баштине постоји јака кампања ширења лажи о њеном пореклу. Опет ни ту не требамо улазити у грубе сукобе са онима који то износе, већ само смирено говорити и сведочити истину. Наравно, напада у том случају је са свих страна, али лаж се другачије не може победити осим истином. *Како унапредити информативно-образовне понуде у интернет информационом простору о српској културној баштини и српском културном простору? Наше доба, које је доба технолошко-информативног напретка, пружа нам доста могућности да објављујемо истину. Као што исту технологију користе они који шире лажи, требамо користити и ми за ширење истине. Ту је свакако потребно доста ангажовања. Ријеч је о комплексном и доста тешком послу према којем не можете приступити површински, те је зато и његова појава у електронском свету спора, но информатика напредује те верујемо да ће и то ићи брже, јер тамо где има воље има и начина. *Како утицати на опште подизање свести о изванредном богатству српске културе код грађана српског порекла, посебно младих, узраста 10-27 година? Само оно семе које се усади у децу док су мала може касније да донесе плодове. С тим у вези сматрам да је потребно развијати код деце патриотизам (не национализам!), тј. родољубље од малих ногу. У томе главну улогу има здрава породица. Волети своје, а не мрзети туђе, то треба бити основно полазиште за било какво развијање и подизање свести. Пласирање здравог садржаја је од велике важности за опште подизање свести о нашим културним богатствима. Да би смо нешто штитили морамо то исто најпре и упознати. Мислим да ми веома мало знамо какво благо имамо. На тај начин губимо свој идентитет. Како да волимо нешто што не познајемо? У том непознавању и недостатку љубави често и сами постајемо они који мрзимо и нападамо туђе. Да ли то значи да полако али сигурно заборављамо ко смо те се понашамо слично онима који шире лажи о нама?! Или смо пак индиферентни према сопственом наслеђу? Од два зла не зна се које је горе. Данас су млади поприлично активни на интернет мрежама па би се подизање свести о богатству српске културе могло остварити управо преко тих мрежа, као и у средствима информисања. Потакнувши тако младе да истражују о свом пореклу, о себи заправо, већ смо начинили велики корак ка очувању блага српског народа. Наравно, велика одговорност лежи и на Цркви будући да у државама региона Црква на једном месту окупља све Србе. Црква је и одржала свих ових година идентитет српског народа, па чак и онда када су притисци били најјачи. И данас она не сме да попусти у тој својој мисији проповедајући праштање, мир и љубав, али и не дозвољавајући да падне у заборав свето наслеђе наших светих предака који су за то своју крв пролили. Друштво треба данас омогућити већи приступ и утицај Цркви у креирању образовног програма код младих, нарочито у периоду адолесценције, јер само тако се могу сачувати код младих праве вредности како културног, тако и духовног блага. *Како да пробудимо интересовање код младе српске популације (школског узраста), ма где живели, за очување свог идентитета? Као што сам већ напоменуо, и на ово питање одговор јесте у васпитавању деце у самој породици. Свест о националном идентитету је добра све док је у границама нормале, тј. док у другом не види непријатеља и противника, те и сама не подстиче човека на сукоб. Блаженопочивши патријарх Павле је тумачећи речи Христове „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ говорио да смо ми као овце међу вуковима. У таквом окружењу морамо бити мудри као змије да не би били поједени од вукова, али и безазлени као голубови да не би и сами постали вукови. Такође, Црква је Црква свих, не једне одређене нације. Било је у историји Цркве случајева када је национални моменат узимао маха, али је то осуђено као етнофилетизам. Тако дакле требамо настојати да идентитет очувамо у границама патриотизма. То у практичном смислу значи да децу треба пре свега учити вери наших предака која је вера љубави, мира, слоге, заједништва, не-насиља, не-мржње, не-зависти, не-рата. Већ у следећем кораку треба радити на предаји знања из историје које ће млада особа, утемељена у вери, правилно и здраворазумски усвајати. Тако ће се у младима утврдити једна свест о идентитету која неће бити преградни зид између њих и других, већ ће они моћи, знајући ко су и шта су, слободније деловати у друштву у ком су. Господ је казао: „Пустите децу и не браните им да долазе к мени“. (Мт, 19, 14), а често родитељи данас своју децу заокупљују и умарају разним небитним стваримо, и нажалост то користе као изговор што их не доводе у Цркву. Црква је понављам, несумњиво васпитач и чувар идентитета, тј. сваког човека у његовој целини. Кад знаш ко си и шта си, и то не скриваш, све веће су могућности очувања свога идентитета. Лично поздрављам све напоре које Српска православна црква, као и остале помесне цркве како у земљама региона, тако и у читавом свету, да сачувају своју духовну и културну баштину и оквиру Цркве попут разних менифестација, школства, креативних радионица, фолклорних група, чувајући тиме свој вишевековни идентитет.

Гост радија Светигора био је јерођакон Силуан Светогорац сабрат манастира Григоријат на Светој Гори Атонској који је говорио о вези блаженопочившег митрополита Амфилохија са Светом Гором и његовом утицају који је имао на светогорске монахе. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Пала са моста правећи селфи! Девојка снимала видео па пала са зграде! Туриста уништио статуу из 19. века правећи селфи. Нишлија рањен у стану када је хтео да направи селфи са оружјем. Жена изгубила руку док се фотографисала са лавом. Одавно су дечја игралишта заменили телефони, а комуникацију уживо поруке. Ипак, оно што не може да не забрине, јесте "живот у лајковима". О утицају друштвених мрежа, опседнутости младих својим дигиталним идентитетом, као и о томе да ли нам је свима потребна дигитална детоксикација – у емисији „Оче, да те питам“ на таласима радија Беседе говорио је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику.

Предавање на тему “Утицај учења филокалијских отаца XVIII вијека на евхаристиологију православне цркве. Предавање је одржао професор Богословског факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну високопреподобни архимандрит др Никодим Скретас на Богословском Факултету Српске Православне Цркве у Београду фебруара 2014. године. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Тема Скупа је била „Управљање негативним стереотипима у верским медијима, са посебним освртом на етничке, верске и родне стереотипе“, а учесници су били представници православних, римокатоличких и исламских медија. На Скуп су били позвани и представници Савеза јеврејских општина, али су се они, овога пута, извинили, што нису били у могућности да дођу. У преподневном програму одржана су два предавања. Проф. др Дубравка Валић Недељковић, која је до недавно била запослена на Универзитету у Новом Саду, на Филозофском факултету, катедра за новинарство (сада је у пензији) одржала је предавање под називом „Стереотипи, предрасуде и правила добре праксе у извештавању о црквама и верским заједницама“. Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, професор на Православном богословском факултету у Београду говорио је на тему „Стереотипи као судбина“. У поподневном делу, представници Центра за ненасилну акцију из Београда: Неџад Хорозовић и Катарина Милићевић одржали су радионицу на тему „Ја имам права на предрасуде“. Госте је у име домаћина, Радија Златоусти, поздравио протојереј-ставрофор Милић Марковић, главни уредник Радија истичући „да сва наша сабирања представљају радост сусрета са другима“, али и да је овај Скуп покушај да се да допринос разградњи негативних стереотипа у медијима, посебно верским. Полазећи од тога да сваки човек има више идентитета, проф. др Дубравка Валић Недељковић говорила је о томе како нам стереотипи олакшавају да разумемо идентитет неке групе, али га истовремено и упрошћавају. Стереотипи у медијима настају када се упорно понављају извесне представе о одређеним групама људи. Важно је знати да стереотипи нису усмерени на појединце, него на групе, као и да је медијима тешко да избегну стереотипе, којима утичу на друштвено-политички контекст, чак и ако се на изглед не баве политиком. - Медији су много допринели у креирању стереотипа зато што им је на тај начин било лакше да направе неку карактеристику коју ће сви лако разумети. Стереотипи су засновани на делу истине. Врло често они имају комадић истине и комадић уопштавања и ствар је у томе да је то нека репрезентативна одлика неке заједнице и да ми онда ту заједницу кроз ту репрезентативну одлику посматрамо, сматра проф. Валић Недељковић. По њеним речима стереотипи се формирају у односу на расу, пол, класу, старосно доба, занимање, статус... - Стереотипи немају нужно негативни предзнак. Могу да буду и позитивни и да нам помогну да разумемо Другог и Другачије, ако су више позитвни, ако су базирани на ономе што можемо да разумемо. Социјална дистанца према одређеним друштвеним групама, било да су верске или мањинске не смањује се ако је друштвено политички контекст модеран или ако је демократски, па као у аутократским друштвима имамо стереотипе, а у демократским немамо. Контекст једино утиче на тип стереотипа, али не утиче на то да се они губе и појављују. Медији су ту јако много урадили, али још увек наша истраживања указују на то да медији суштински уопште не разумеју о чему се ту ради, сматра ова професорка. У наставку предавања изложила је неколико примера добре праксе у недискриминаторском извештавању, нарочито када је реч о туђој вери, али и етничком пореклу, роду, полу и сличном. Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић је тему стереотипизације разматрао са становишта вере. - Мислим да често покушавамо да о неким актуелним темама и ми као верујући људи иступамо са једног или другог, мање више секуларног становишта. Чини ми се да је задатак црквених медија да проговоре о неким стварима на другачији начин. То не треба да буде категорички императив, често није ни могуће, нити је потребно. Али, о неким стварима наша дужност је да говоримо са становишта вере. Ми имамо непрекидно искушење тих различитих ставова који циркулишу у друштву и као људи вере требало би ипак, мало да се удубимо у сопствена предања и да из њих пробамо да извучемо неки другачији приступ. Др Крстић је истакао разлику између стереотипа, предрасуда и дискриминације. Реч је о уверењима, али предрасуде у њих укључују и емоције, а дискриминација и чин- акт. То су по њему, неки појмовни парови. - Моје прво питање је покушај да одговорим зашто стереотипи? Шта је то у човеку што га тера да непрестано ствара стереотипе? Најпре треба имати у виду да то уопште није нова појава иако је појам модеран. И у античком свету се срећемо са стереотипима. 19. век и прва половина 20 века је покушала да развије читаву науку за менталитет, такозвано ментално мапирање, етно психологију, односно психологију народа... Није се далеко одмакло у томе. Питање зашто стереотипи је јако сложено и улази у поље како човек доживљава свет око себе. Најпре треба знати да су стереотипи неизбежни. Колико год се ми трудили да њима управљамо да их „раскринкамо“ они су неизбежни и понекад корисни. Професор Крстић је истакао да стереотипи настају услед страха од Другога, неспособности да се у свакоме, па и у непријатељу види икона Божја. Они су по његовом мишљењу лаж, јер своде човека само на једно, а он је и дубок и широк и има много идентитета. У друштвеном смислу, цивилизацијском, „у новом свету културни идентитети обликује удруживање земаља или њихов антигонизам. “ Ипак, по његовим речима, идентитети нису судбински, нису предодређени, и они, као и код појединца могу да се мењају. Кроз радионицу „Ја имам право на предрасуде“ коју су одржали активисти Центра за ненасилну акцију из београдске канцеларије, тражили су се извори предрасуда, разумевање нашег места у свету стереотипа, а такође се и преиспитивало уверење да ли можемо да мењамо друге и у којој мери утичемо на представу о својој друштвеној групи или туђој. Кроз заједничку дискусију дошло се до виђења да медији могу кроз стереотипне слике о нацијама, религијама, половима, родовима... да разграђују међусобно поверење и заједништво или насупрот томе да га изграђују. Гордана ЈОЦИЋ