Брак - заједница мушкарца и жене

[Александар Милојков]

Зашто  се овакав начин живота у браку сматра врлијим од брака у којем супружници имају тјелесне односе?

 

Не знам. То се и ја питам.

[Ljubić Nenad Šone]

Епископ Јегарски Порфирије.

 

Циљ брака је љубав. Љубав је човеку дата да би се, кроз однос према вољеној особи, васпитавали за љубав према Богу.
Љубав подразумева жртву,ако тога нема, распашће се заједница.
У Јеванђељској причи о свадби у Кани Галилејској,која се и чита током венчања,Исус Христос први пут открива себе, открива да није обичан човек.
Дакле на свадби се први пут открива људима и твори своје прво чудо,тиме показује који значај придаје браку.
Он ту претвара воду у вино.
Вода је симбол пролазног, променљивог,а вино трајног вечног. То је уједно и мисија брака.
Брак је Света тајна,али је данас постао све друго осим свете тајне. Постао је економска заједница и подела улога и послова и изгубила се светиња, лако се у њу улази а још лакше излази.
Не доживљава се више као тајна у коме двоје постају Једно, једно тело. Без обзира колико људи могу бити различити интелектуалних, социјалних и пхихолошких миљеа, без обзира на те разлике они бивају спојени љубављу.
У причи о свадби у Кани Галилејској се види да љубав која је спојила двоје младих није потекла из њих самих, она је дар Божји. Благодат коју им Бог даје како и због њихових мноштво разлика које их раздвајају да би имали помоћ и благодат без које би се та заједница распала. Љубав у браку не бих требала никада да се заврши. Она ће и у вечности да се разраста из љубави у љубав,из радости у радост,и све у бескрај.
Брак је Бог створио из истих разлога из којих постоји и Црква,не да постоји неуралистички сплет односа између људи, већ да би се створио сплет односа између мушкарца и жене који прелази смрт а смрт се прелази заједницом са Христом тј љубављу према Христом двоје у браку. Помоћу које онда они и воле један другог и одржавају своју брачну заједницу.
Брак не значи да се они херметички затворе у кућу,већ нуди могућност да постанемо црквена бића у правом смислу те речи.
То није хуманистична љубав у којој неко ужива у своме милосрђу,негујући тиме своју гордост,већ да би двоје у свакодневном општењу имали могућност да се реално одричу себе,своје воље. То је везано за наше постојање у Цркви. Да би смо се уподобили Богу и саобразили се Његовој вољи, потребно је да се одрекнемо себе, одрећи се своје воље и не уздати се у своје моћи и своје потенцијале.
Брак нам даје ту могућност да сваког дана имамо прилику да у разним питањима где се не слажемо- праштамо, молимо за опроштај, афирмишемо другу особу,а то је својеврстан крст, жртва, стално самопреиспитивање јер смо увек у искушењу да своју вољу наметнемо оном другом.
Апостол Павле каже: муж треба да воли жену као самога себе тј као што Христос воли Цркву,а жена треба да се боји мужа. То није буквално страх,већ да она буде у сталном трепету пред љубављу свога мужа,да га не повреди. Брак нам даје могућност за самопревазилажење себе и остваривање кроз заједницу.
УБраку човек може да постане биће љубави и да затим са свим људима доживљава љубав и са свима буде у заједници. Тиме и његова деца постају у Христу чланови Цркве и делови те заједнице.
Центар размишљања двоје супружника треба да буде Света Литургија и као садашње стање и као перспектива вечности. Ако ми ставимо себе у контекст Литургије, моћи ћемо добро да проценимо своје снаге и спроведемо у дело све.

[Ljubić Nenad Šone]

Епископ Јегарски Порфирије.

Циљ брака је љубав. Љубав је човеку дата да би се, кроз однос према вољеној особи, васпитавали за љубав према Богу.
Љубав подразумева жртву,ако тога нема, распашће се заједница.
У Јеванђељској причи о свадби у Кани Галилејској,која се и чита током венчања,Исус Христос први пут открива себе, открива да није обичан човек.
Дакле на свадби се први пут открива људима и твори своје прво чудо,тиме показује који значај придаје браку.
Он ту претвара воду у вино.
Вода је симбол пролазног, променљивог,а вино трајног вечног. То је уједно и мисија брака.
Брак је Света тајна,али је данас постао све друго осим свете тајне. Постао је економска заједница и подела улога и послова и изгубила се светиња, лако се у њу улази а још лакше излази.
Не доживљава се више као тајна у коме двоје постају Једно, једно тело. Без обзира колико људи могу бити различити интелектуалних, социјалних и пхихолошких миљеа, без обзира на те разлике они бивају спојени љубављу.
У причи о свадби у Кани Галилејској се види да љубав која је спојила двоје младих није потекла из њих самих, она је дар Божји. Благодат коју им Бог даје како и због њихових мноштво разлика које их раздвајају да би имали помоћ и благодат без које би се та заједница распала. Љубав у браку не бих требала никада да се заврши. Она ће и у вечности да се разраста из љубави у љубав,из радости у радост,и све у бескрај.
Брак је Бог створио из истих разлога из којих постоји и Црква,не да постоји неуралистички сплет односа између људи, већ да би се створио сплет односа између мушкарца и жене који прелази смрт а смрт се прелази заједницом са Христом тј љубављу према Христом двоје у браку. Помоћу које онда они и воле један другог и одржавају своју брачну заједницу.
Брак не значи да се они херметички затворе у кућу,већ нуди могућност да постанемо црквена бића у правом смислу те речи.
То није хуманистична љубав у којој неко ужива у своме милосрђу,негујући тиме своју гордост,већ да би двоје у свакодневном општењу имали могућност да се реално одричу себе,своје воље. То је везано за наше постојање у Цркви. Да би смо се уподобили Богу и саобразили се Његовој вољи, потребно је да се одрекнемо себе, одрећи се своје воље и не уздати се у своје моћи и своје потенцијале.
Брак нам даје ту могућност да сваког дана имамо прилику да у разним питањима где се не слажемо- праштамо, молимо за опроштај, афирмишемо другу особу,а то је својеврстан крст, жртва, стално самопреиспитивање јер смо увек у искушењу да своју вољу наметнемо оном другом.
Апостол Павле каже: муж треба да воли жену као самога себе тј као што Христос воли Цркву,а жена треба да се боји мужа. То није буквално страх,већ да она буде у сталном трепету пред љубављу свога мужа,да га не повреди. Брак нам даје могућност за самопревазилажење себе и остваривање кроз заједницу.
УБраку човек може да постане биће љубави и да затим са свим људима доживљава љубав и са свима буде у заједници. Тиме и његова деца постају у Христу чланови Цркве и делови те заједнице.
Центар размишљања двоје супружника треба да буде Света Литургија и као садашње стање и као перспектива вечности. Ако ми ставимо себе у контекст Литургије, моћи ћемо добро да проценимо своје снаге и спроведемо у дело све.

[Драгана Милошевић]

Брак није ни мало за шалу- Но кад двоје изведу децу на пут и одлуче да више не рађају, у контексту са Литургијом договоре се да живе врлински. Немојте опет каноне молим вас.

[Александар Милојков]

Брак није ни мало за шалу- Но кад двоје изведу децу на пут и одлуче да више не рађају, у контексту са Литургијом договоре се да живе врлински.

 

 

А шта значи то да "живе врлински"? Да се уздржавају од секса? Никада ми неће бити јасно зашто је тако нешто названо врлином и то још у браку.

[Александар Милојков]

И никада ми неће бити јасни они који од хришћанске породице, по сваку цену, желе да направе манастир. Брачни људи нису позвани на врлину уздржавања од сексуалних односа. То је подвиг монаха. Брачници су позвани на други подвиг - на верност и светињу брачне постеље.

[Драгана Милошевић]

Па нисам ја измислила откуд знам зашто.

[Александар Милојков]

Па нисам ја измислила откуд знам зашто.

 

Е, благо нама. 

[Александар Милојков]

Али, то је последица онога што све чешће чујемо међу људима у Цркви: не треба нам умовање, само срце. Авај, гледају те као јеретика када им поменеш да треба бити комплетан: сјединити ум и срце.

[Драган άσημος :)]

Ово житије ме подстакло да поставим овакво питање.



1. Преподобна Меланија Римљанка. Рођена у Риму од родитеља благочестивих и врло богатих. Присиљена од родитеља ступила у брак с неким знаменитим младићем Апинијаном. Родивши друго дете она се тешко разболи, и рече мужу своме, да ће оздравити само тако, ако се он закуне пред Богом, да ће убудуће с њом живети као брат са сестром. Муж се закле, и Меланија од духовне радости и телесно оздрави. Пошто би Богу угодно, да им узме обоје деце, то се они реше, да распродаду сва своја имања и расточе на убоге, на цркве и манастире. Путовали су по многим земљама и градовима свуда чинећи добра дела од свог богатства. Посетили су знамените духовнике у горњем и доњем Мисиру, и од њих се много научили и надахнули. За све то време Меланија се подвизавала у строгом посту, срдачној молитви и читању Светог Писма. Имала је обичај, да сваке године три пут прочита цело Свето Писмо, Стари и Нови Завет. Са својим мужем живела је као са својим братом и саподвижником. Дошавши у Александрију, приме благослов од светог Кирила патријарха. Потом оду у Јерусалим, и настане се на Гори Јелеонској. Ту се Меланија затвори и сва предаде богомислију, посту и молитви. И проживе тако четрнаест година. Потом изађе да послужи другима ка спасењу. Основа мушки и женски манастир. На позив свога рођака, сенатора Волусијана, незнабошца, оде у Цариград, и обрати овога у веру Христову (што не могаше учинити ни сам блажени Августин). Потом се опет врати на Гору Јелеонску, где се и представи Богу 439. године у педесет седмој години свога живота.

[Драгана Милошевић]

Да ту је капитална грешка. Наслућујем зашто али нисам сигурна и како уопште говорити  о чистоти брачне постеље у доба изопачености?

[Драгана Милошевић]

Ово житије ме подстакло да поставим овакво питање.

1. Преподобна Меланија Римљанка. Рођена у Риму од родитеља благочестивих и врло богатих. Присиљена од родитеља ступила у брак с неким знаменитим младићем Апинијаном. Родивши друго дете она се тешко разболи, и рече мужу своме, да ће оздравити само тако, ако се он закуне пред Богом, да ће убудуће с њом живети као брат са сестром. Муж се закле, и Меланија од духовне радости и телесно оздрави. Пошто би Богу угодно, да им узме обоје деце, то се они реше, да распродаду сва своја имања и расточе на убоге, на цркве и манастире. Путовали су по многим земљама и градовима свуда чинећи добра дела од свог богатства. Посетили су знамените духовнике у горњем и доњем Мисиру, и од њих се много научили и надахнули. За све то време Меланија се подвизавала у строгом посту, срдачној молитви и читању Светог Писма. Имала је обичај, да сваке године три пут прочита цело Свето Писмо, Стари и Нови Завет. Са својим мужем живела је као са својим братом и саподвижником. Дошавши у Александрију, приме благослов од светог Кирила патријарха. Потом оду у Јерусалим, и настане се на Гори Јелеонској. Ту се Меланија затвори и сва предаде богомислију, посту и молитви. И проживе тако четрнаест година. Потом изађе да послужи другима ка спасењу. Основа мушки и женски манастир. На позив свога рођака, сенатора Волусијана, незнабошца, оде у Цариград, и обрати овога у веру Христову (што не могаше учинити ни сам блажени Августин). Потом се опет врати на Гору Јелеонску, где се и представи Богу 439. године у педесет седмој години свога живота.

У то време било је сасвим нормална појава.

[Александар Милојков]

Поједина Житија, то како су писана и шта се све наталожило у њима током преписивања - то је тек прича за себе. 

[Александар Милојков]

Да ту је капитална грешка. Наслућујем зашто али нисам сигурна и како уопште говорити  о чистоти брачне постеље у доба изопачености?

 

Изопачено време (а када оно то није било?) може да изопачи свашта. Укључујући и девственост, а не само брачну постељу. Итекако има демонске девствености. Не заборавите, и ђаволи су девственици.

[Justin Waters]

Цјеломудрен брак ми дође као оксиморон. Ако ће неко ступати у брак, онда каква је сврха уздржавати се од секса? Шта је с тим сексом па је толико страшан? Добро Аца горе износи, ђаво је цјеломудрен, не секса се па је опет ђаво, то га не спашава.

Ако би неко да буде девствен, онда му је отворен пут за монаштво. И треба ово запазити, одвајкада се монашке заједнице раздвајају на мушке и женске, због тога да монаси и монахиње не би били подложени искушењима. И сад код цјеломудреног брака неки се обавезују да живе као брат и сестра. Мало дјелује као узимање претешког крста, као када би се неко обавезао да се мучи жеђу поред језера.

Ок, ако неко то жели нека ради, али то није никакав разлог да се такви бракови уздижу и проглашавају врлинскијим него регуларни бракови.