Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Grizzly Adams]

Одлично објашњено, кратко и јасно.

Хвала оче Саво!

[Кратос]

пре 55 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Црква је једна јер је једно Тело Христово и један Христос чији лик чувају само Цркве које су остале доследне православној традицији првих 10 векова хришћанства.

 Eto ali nas ovde koji verujemo u to nazivaju talibanima,zurlotima,sektašima i sl..mislim da me ne shvatite pogrešno ne žalim se,samo konstatujem.Svako dobro o.Savo i neka vas Bog čuva.

[grigorije22]

Oce Savo, opet moramo vas da konsultujemo za misljenje. Na ovoj temi se raspravlja zbog cega u Bibliji piese da je Adam ziveo 930 godina, ako nije ziveo tolkio dugo? I ja bih ga dopunio sa jos jednim, da li su pisci Postanja koristili Sumerske tekstove posto su oni nastali pre 4500 godina pre nove ere dakle stariji su od Starog zaveta. A tamo se nalaze identicne price o stvaranju i potopu cak se kod sumera Adam zove Adap.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 13 часа, Кратос рече

 Eto ali nas ovde koji verujemo u to nazivaju talibanima,zurlotima,sektašima i sl..mislim da me ne shvatite pogrešno ne žalim se,samo konstatujem.Svako dobro o.Savo i neka vas Bog čuva.

Нигде се код православних отаца не могу наћи чак ни обриси размишљања да Црква може бити подељена или што протестани тврде - видљиво подељена, невидљиво јединствена или да се јединство Цркве може тражити на минималној сагласности, нпр. крштењска теологија и сличне теорије које се могу чути у тзв. Светском савезу цркава. Такође, волео бих да ми било ко изнесе потврду да је Црква неправославне заједнице тј. заједнице које су пале у јерес икада сматрала Црквом у светотајинском смислу (јер би онда постојало евхаристијско општење). Ако се називају црквама, што је јако ретко, мисли се на њих као заједнице, на њихово историјско име (што је уосталом и поменуто на Сабору на Криту). Нова размишљања у православном свету се јављају од 1920 године надаље и нису прихваћена ни од једног свеправославног Сабора, а ни од пуноће народа Божијег. Да ли се она могу назвати јересју. То је већ друго питање. Православни су и у време иконоборства осећали да је реч о једној комплексној јереси која фалсификује лик Христов и подрива веру у пуну реалности Христовог оваплоћења, али требало је да прођу десетине година да се погрешна учења иконобораца саборски осуде.  

Проблем псевдо-зилотизма јесте друга крајност, коју сам већ поменуо - истиновање али без љубави. Православна Црква је увек одбацивала лажна учења јер фалсификују лик Христов у Цркви, али је била спремна на разговор са онима који су у заблуди све док та погрешна учења нису саборски осуђена као јерес. После тога није било никакве дискусије о вери, већ једино о могућности повратка тих заједница у Цркву. Озбиљан проблем данас јесте начин интерпретације фамозног 15. канона Двократног цариградског сабора из 9. века који неки псевдо-зилоти данас користе да прекину општење са својим архијерејима (видимо примере у Грчкој, Украјини, на Криту и др):

"...Према томе, презвитер, или епископ, или митрополит, који се усуди прекинути општење са својим патријархом и не буде спомињао, као што је наређено и установљено, име његово на божанственој служби, него, прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол у погледу таквога, Свети Сабор наређује да буде сасвим уклоњен од сваког свештеничког ступња, ако се само доказима одостовјери његов безаконити поступак. Уосталом ово се наређује и потврђује у погледу оних који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и расколе производе, и руше јединство Цркве. А они, који се одељују од општења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења."

Овај канон јасно указује да би ограђивање од заједнице са архијерејем допуштено само уколико он проповеда јерес која је већ од светих сабора или отаца осуђена, и то ако је јавно проповеда и учи о њој у Цркви. Ту је потребно зато велико расуђивање. Велики оци нашег времена као што су Св. Ава Јустин, о. Епифаније Теодоропулос и други указивали су на опасност савременог (синкретистичког) екуменизма кога отворено називају јерес. Св. Ава Јустин кога наша Црква али и васцело Православље прихвата као светитеља и истинског сведока православне истине врло јасно каже:

"Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон. Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити ο неком уједињењу „цркава”, ο дијалогу љубави, ο intercommunio." (из његове књиге Екуменизам и Православна Црква, https://docs.google.com/viewer?url=http%3A%2F%2Fprijateljboziji.com%2Fupload%2Fdocument%2Fknjige%2Flat%2Fpravoslavna-crkva-i-ekumenizam-justin-popovic.pdf)

Умировљени Еп. Атанасије Херцеговачки објавио је пре пар година још до тада необјављене записе о. Јустина у коме он пише о неком другом екуменизму у смислу сведочења вере православне. И то треба имати у виду да бисмо могли да разумемо дубину мисли Св. о. Јустина Новог. На јелинском језику постоји једна реч οικουμενισμός. У нашој српској пракси обично када мислимо на екуменизам у смислу релативизације православне истине ради постизања јединства са неправославним заједницама користимо појам "синкретистички екуменизам". Када говоримо о сведочењу православне вере каја чува пуноћу истине Христове и коју смо дужни да проповедамо свима и на сваком месту, говоримо о "православном икуменизму". Нажалост још постој терминолошка конфузија на другим језицима јер реч екуменизам генерално људе више асоцира на синкретизам него на сведочење наше вере, па лично мислим да ту реч треба избегавати јер је нажалост већ контаминирана погрешним значењем. Али једно је сведочити православну веру као Једна Света Католичанска и Апостолска Црква, а друго је говорити о екуменизму тако што сви треба да "нађемо пут ка јединственој Цркви" тако што ћемо прихватити једни друге са различитим интерпретацијама православља. Православље није идеологија, већ предање Цркве које са канонима Св. Сабора, учењима Св. отаца и непрекинутом литургијском традицијом Цркве чува пуноћу лика Христовог и свест да постоји само ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква и да у тој Цркви дишемо Духом Светим живећи и потврђујући своју заједницу у Христу евхаристијским животом. Православље није учење које се може мало прилагодити да би било прихватљиво и онима који верују у неким питањима сасвим другачије и Христа представљају на другачији начин. Зато је дијалог пре свега сведочење кроз стално урањање у светоотачку традицију и повратак свих духовним коренима Цркве, а нипошто нека врста "црквене дипломатије" у којој тражимо одређене формуле минималне сагласности. Зато говоримо о православном истиновању у љубави и отворености да своју браћу која немају пуноћу вере прихватимо у загрљај, али само као оне који ће се вратити православном предању својих предака.

Зато бих закључио ово мало изглагање мишљу да се морамо трудити да сви радимо на очувању православне истине држећи се чврсто канонских граница Православне Цркве, на начин како је то радио и Св. ава Јустин, сведочећи истину целим својим животом. О том средњем путу сам писао и пре неколико година. Православној Цркви тек предстоји озбиљније саборско бављење овим темама и Критски сабор је само почетак који је отворио нека питања и размишљања која ће у врло кратком времену по свему судећи опет бити тема неког будућег Сабора. Отуда је антицрквено и псевдо-зилотско деловање против Цркве веома штетно јер није по разуму и повређује Цркву, као што је повређује и неразумно увођење неправославних учења и ставова који релативизују истину Православља и саблажњавају верни народ. Саборски рад је управо најбоље решење да идемо даље. Црква има пуноћу истине и не треба да чека Сабор да "прогласи истину" јер Цркву води Дух Свети, али Сабори треба да изразе како разумемо Цркву и посебно наш однос према неправославним хришћанима и нехришћанским заједницама. То је једна од кључних тема времена које је пред нама и тражи од нас доста понирања у светоотачко предање, смирења, молитве и љубави.

[sampaganini92]

Pomaze Bog o.Savo 

Mozete li mi reci kako da tumacimo pricu o talantima ,i kako mi kod nas da prepoznamo te duhovne darove,talante koje nam je Bog darovao? 
Hvala unapred.

 

[Toma]

Помаже Бог, оче Саво!

Јуче смо после Литургије (или прецизније у току Литургије а на Агапама)
разговрали о томе како Христос каже за ученике да су маловерни и да
се онај род изгони постом и молитвом. А сетих се да су неки долазили 
код нашег Господа и пребацивали му што Његови ученици не посте,
на шта им Он одлично одговори да сватови не посте док је Младожења
са њима, и да ће постити у оне дане када се Младожења одузме од њих 
(што су среда и петак). Е сад следи питање - да ли су требали
свети Апостоли ипак да молитвено посте (мада нису морали) и да 
тако буду 'опремљени' за изгоњење Божијег и нашег непријатеља 
из оног детета?

Тома

["Tamo daleko"]

пре 2 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Саборски рад је управо најбоље решење да идемо даље. Црква има пуноћу истине и не треба да чека Сабор да "прогласи истину" јер Цркву води Дух Свети, али Сабори треба да изразе како разумемо Цркву и посебно наш однос према неправославним хришћанима и нехришћанским заједницама. То је једна од кључних тема времена које је пред нама и тражи од нас доста понирања у светоотачко предање, смирења, молитве и љубави.

Blagoslovite o. Savo.

Sa velikom paznjom I postovanjem citam Vase poucne tekstove. Iskreno blagodarim sto nalazite vremena da I na ovaj (elektronski) nacin budete u vezi sa vernim narodom.

Ako smatrate za potrebnim, da li biste mogli malo vise pojasniti citirane redove; ja se licno sasvim slazem da je neizostavno potrebno nastaviti Saborski rad I da je to najbolje resenje za buducnost nase Crkve, medjutim, jasno nam je da mnoga nasa sabraca imaju teskocu prihvatanja Kritskog Sabora kao Vaseljenskog zbog izostanka 4 crkava. Ako uzmemo u obzir da su se svi (osim Antiohijske patrijarsije) slozili oko uslova saborovanja pre odrzavanja samog Sabora (kao sto su promena mesta, potpisivanje preliminarnih dogovora itd), kako mozemo izbeci izvesnu sablazan da su 4 pravoslavne crkve promenile misljenje I time u ocima pravoslavnog naroda se u stvari odupiru svetootackom predanju, smirenju, molitvi I ljubavi, da ne pominjemo izazivanje jos teskobnijih medju-pravoslavnih odnosa I sl. Priznacete  da nije lako definisati nase odnose prema inoslavnima, ako nismo u stanju definisati I nase medjusobne odnose; drugim recima nismo u stanju da se svi okupimo (misleci na arhijereje) na jednom mestu I saborno resavamo prvo interne probleme, a potom I odnose sa inoslavnima.

Hvala unapred o. Savo, premda ste Vi dosta o ovim temama vec rekli, ali ako biste mogli rasvetliti ove osetljive I suptilne stvari koje mi kao laos itekako pratimo, bole nas zajednicke rane.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 3/17/2017 at 11:44, Aleksandar Cvetkovic рече

Pomaze Bog oce Savo! Hteo sam da pitam, da li svi oni ljudi, koji nisu krsteni su demonizovani? Hvala puno na odgovoru i strpljenju.

Наравно, не можемо рећи да су некрштени људи демонизовани. Када кажемо да је неко демонизован, сматрамо да је опседнут ђаволом тј. ђавоиман.

Пре крштења у Православној Цркви врши се чин оглашења, у коме се онај који се спрема за крштење одриче својих заблуда (ако је живео у некој другој вери), при чему се у древна времена оглашеном давало хришћанско име. Данас се оглашење врши спојено са чином крштења и не само над одраслим, већ и над децом. У чину оглашења налазе се и четири тзв. "молитве заклињања". Цитирао бих овде блаженопочившег Архиепископа Аверкија Таушева из његове "Литургике". "У прве две свештеник именом Божијим заклиње ђавола да одступи од новоизабраног војника Христовог, заједно са свим својим злим анђелима. У последње две он моли Бога да истера из оглашеног сваког злог и нечистог духа, скривеног и угнежђеног у срцу његовом. Приликом овог последњег заклињања свештеник опет дува у уста, чело и прса крштаванога, да би коначно од њега одагнао ђавола, коме је од тренутка Адамовог пада у грех добио отворен приступ човеку и извесну власт над њим, као над својим заробљеником у слугом." Ово, опет понављам, не значи да су некрштени демонизовани, али с обзиром да се обавезно читају ове молитве пре крштења, јасно је да Црква верује да демони имају много лакши приступ онима који нису рођени у Христу тј. примили крштење. Крштење је ново рођење човека, не по лику старог пропадљивог који живи под бременом греха и пале природе, већ по лику Христа који је васкрсењем победио смрт. 

Као и све друге свете тајне и крштење не делује аутоматски или магијски. Крштени својим животом у Цркви тек треба да заживи даром Духа Светога кога прима и тиме изрази слободну вољу да живи евхаристијски, као део Тела Христовог. Као и све што нам долази од Бога долази нам као дар, али да бисмо тај дар активирали, потребна је синергија човека са Богом. Зато они који су крштени, а предају се животу у греху и власти демона могу бити овладани демонима и чак постати потпуно ђавоимани и само крштење их не штити од таквог пада, ако направе погрешан избор и предају се у руке ђавола.

"Даље следи одрицање самог оглашеног од сатане. Свештеник окреће оглашеног лицем ка западу, као ка оној страни где залази сунце и одакле се појављује тама, јер ђаво, кога треба да се одрекне, јесте тама, и његова владавина је у тами; затим заповеда оглашеном да подигне руке, као пред сатаном који се налази близу њега, па му три пута поставља питање: „Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и свих анђела његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?“ На ово оглашени такође три пута одговара: „Одричем се“. Онда га три пута пита: „Јеси ли се одрекао сатане?“, а овај одговара: „Одрекао сам се“. Ово трикратно одрицање оглашени завршава тиме што на тражење свештеника: „И дуни и пљуни на њега“ дува и пљује на сатану, показујући тиме немоћ ђавола, сведочећи о своме презиру према њему и своме одлучном раскиду са њим."

Из ових речи видимо да је крштење заправо улазак у нови начин постојања коме треба да претходи одбацивање дела таме и греха, да бисмо се родили у препорођујућој води спасења. Према неким тумачењима демони код некрштених имају слободнији приступ човеку и лакше могу да га омбану. Они могу да уђу у човеково срце и потпуно загосподаре њим. Код крштених, демони могу да делују само споља и наводе човека на дела греха премо помисли али не могу да овладају поново његовим срцем које је запечаћено даром Духа Светога, осим, рекао бих, ако се човек одрекне потпуно вере у Господа као свог Спаситеља и преда се поново у руке нечастивога.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 19 часа, sampaganini92 рече

Pomaze Bog o.Savo 

Mozete li mi reci kako da tumacimo pricu o talantima ,i kako mi kod nas da prepoznamo te duhovne darove,talante koje nam je Bog darovao? 
Hvala unapred.

Много је оних који су беседили о овој еванђелској причи, али бих издвојио посебно нашег Св. Владику Николаја и његову незаборавну беседу на ову тему http://www.pravoslavie.ru/74054.html 

Тешко би се његовим речима могло шта додати. Свети Владика таланте пре свега види као духовне, а не толико природне дарове, јер по његовом тумачењу ова се прича пре свега односи на душу (која означава целовитост наше личности) и њен однос са Богом.

"Све је то само слика онога што човек треба да ради за своју душу. Јер душа је главно. Све наше спољашње потребе слике су наших душевних потреба, и опомена и поука да се потрудимо и за нашу душу, гладну и жедну, голу и болесну, нечисту и жалосну. Зато сваки онај од нас, ко је примио од Бога било пет мера било две мере било једну меру вере, или мудрости, или човекољубља, или страха Божјега, или чежње за душевном чистотом и силином, или кротости, или богопослушности - треба да се труди да бар удвоји ту меру, као што су то учинили први и други слуга, и као што то обично чине људи који се баве трговином и занатима. Онај ко не умножи дати му талант - ма који и ма колики талант био - биће посечен као бесплодно дрво и у огањ бачен."

Бог од човека очекује да буде његов сарадник у овоме свету и да дарове које добија умножава. Наш Бог је другачији од неке друге слике Бога који је неприступни господар пред којим су људи само робови и којима је унапред записао њихову судбину. Таква слика Бога је лажна. Зато он даје дарове да се умноже, да узрасту и да човек својим трудом саучествује божијој благодати и његовој благој намери да васцелу твар преведе из пропадљивости у бесмртност. Онај који одбија такав однос са Богом и који закопава свој таланат није упознао Бога и зато ће његов удео бити у вечној тами. Духовне дарове препознајемо пре свега као способност човека као личности да се уздигне изнад пропадљивости и пролазности и живи достојанством који је човеку подарио Бог и које је васпоставио Господ Христос својим домостројем спасења. Светитељи су били и те како свесни својих дарова и чак чудеса која су чинили, али су јако добро знали да ти дарови нису од наше пале природе, већ од Бога и представљају деловање самога Бога, његових нетварних енергија, којима делује преко човека на читав свет. У Христу нам се открива ова свештена мистагогија спасења која бива кроз човека за васцелу твар. Као и плодовито дрво чије се гране савијају ка земљи под тежином рода, тако се и смирен човек свестан Божије свемоћи и људске немоћи смирава. С једне стране он види да је сам по себи савршено немоћан склон сваком паду јер дубоко упознаје тајну људске природе коју носи, али истовремено у Христу види да може све и то не приписује себи већ само Богу. Парафразирајући Св. Силуана Атонског, рекао бих да човек који је делатно заживео Духом Светим држи свој ум у аду, али не очајава, већ се радује и благодари Господу који је победио смрт и скршио сваку адску силу.

Мислим да је ово веома важно нагласити поред свега онога што је тако дивно навео Св. Владика Николај у својој беседи. 

[Васијан]

пре 3 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Нигде се код православних отаца не могу наћи чак ни обриси размишљања да Црква може бити подељена или што протестани тврде - видљиво подељена, невидљиво јединствена или да се јединство Цркве може тражити на минималној сагласности, нпр. крштењска теологија и сличне теорије које се могу чути у тзв. Светском савезу цркава.

Нажалост Оче, такве теорије и те како слушамо и на овом Форуму. Но хвала Богу имамо и Вас, па свако има могућност да изабере ком царству ће се приволети.

 

[Zoran Đurović]

пре 54 минута, Васијан рече

Нажалост Оче, такве теорије и те како слушамо и на овом Форуму. Но хвала Богу имамо и Вас, па свако има могућност да изабере ком царству ће се приволети.

 

Мени се чини да ти и о. Сава делите Илијину заблуду. Господ је у Тихом гласу, а не у овој жељи за моћи, коју ви проповедате. Стварност није црно-бела. Кад се расколио Израиљ, пророци су били и на северу и на југу. Иако су се на северу клањали Телету.

Расколи и поделе су људска реалност. Тако и цркве. Свако мало неко лупи неку анатему. Воле људи да се свађају. Нас Грци за време Душана анатемисаше. И тада нисмо били црква? Или сада македонци нису црква? И која је "права" црква, јерусалимска или антиохијска? Заграничка и московска нису биле цркве? И на крају се спојиле.

Дакле, цркве постоје у расколу. Људи су кретени, али људски кретенизам не може спречити Бога да делује. И зато је литургија, рецимо, у монотелита, била валидна...     

[Justin Waters]

пре 25 минута, Zoran Đurović рече

Мени се чини да ти и о. Сава делите Илијину заблуду. Господ је у Тихом гласу, а не у овој жељи за моћи, коју ви проповедате. Стварност није црно-бела. Кад се расколио Израиљ, пророци су били и на северу и на југу. Иако су се на северу клањали Телету.

Расколи и поделе су људска реалност. Тако и цркве. Свако мало неко лупи неку анатему. Воле људи да се свађају. Нас Грци за време Душана анатемисаше. И тада нисмо били црква? Или сада македонци нису црква? И која је "права" црква, јерусалимска или антиохијска? Заграничка и московска нису биле цркве? И на крају се спојиле.

Дакле, цркве постоје у расколу. Људи су кретени, али људски кретенизам не може спречити Бога да делује. И зато је литургија, рецимо, у монотелита, била валидна...     

Sta tek reci za nestorijance, koji eto bijahu rascereceni na prvom Vaseljenskom saboru i utociste su nasli u tad neprijateljskoj Persiji odakle su krenuli u jednu od najvecih hriscanskih misija koja se mogla mjeriti samo samo apostoloskom, a cak je po rasprostranjensoti i prevazisla jer tad su posejali sjeme hriscanstva po cijeloj centralnoj aziji i Kini. Poznato je recimo da je medju vodjama mongolskih horda koji su srusili islamski kalifat bilo nestorijanaca. Nazalost nisu imali nekog azijskog Konstantina koji bi im osigurao politicku i finansijsku izvjesnost zbog cega bi onda mase prihvatile hriscanstvo i u tom dijelu svijeta. 

Isto tako Jermeni, Kopti, Malabarci i Sirijci, pored Nestorijanaca koji bejahu odbaceni jer nisu htjeli da prihvate konstantinopoljski carski autoritet, Kopti narocito koji su opstajali u grotlu islamskog kalifata...odrzavsi vjeru vijekovima, potpuno je suludo osporiti ima konkeciju sa Svetim Duhom. 

[Zoran Đurović]

пре 2 минута, Justin Waters рече

na prvom Vaseljenskom saboru

трећем, да прецизирам... 

[Justin Waters]

пре 1 минут, Zoran Đurović рече

трећем, да прецизирам... 

Pardon tacno, na trecem su odbaceni Nestorijanci, a na cetvrtom, Kopti...na prvom su sibali Arijance 

[Zoran Đurović]

Управо сада, Justin Waters рече

Pardon tacno, na trecem su odbaceni Nestorijanci, a na cetvrtom, Kopti...na prvom su sibali Arijance 

Ма ја сам професионално деформисан, јасна је била порука, али кад читам књиге и тамо исправљам грешке... болест