Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 16 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

„Бог све посматра умом још пре његовог бића, од вечности га промишљајући у свом уму; отуда свака ствар добија своје биће у одређено време у складу са његовом безвременом вољном мишљу (κατά την θελητικην αύτοΰ άχρονον εννoιαν) која је [њено] предодређење, слика и узор (ήτις εστί προορισμός και εΐκών και παράδειγμα)".

Од вечности се мисли на почетак Творевине?

У том случају имао би питање, да ли Је превечни Бог промислио све пре почетка стварања и тако како је промислио ствара почетак Творевине до увођења исте у Обожено стање,преко човека?

[aliluja]

пре 14 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

У том смислу и другима праштамо када их поново примимо у са-обитавање са нама, када за њих направимо места у свом срцу.

Znaci li to da je nečije prisustvo u našem srcu ...bez obzira na teškoće uspostavljanja dobrog odnosa i problematike u uspostavljanju funkcionalne zajednice ...ipak praštanje...?

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 9 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Од вечности се мисли на почетак Творевине?

У том случају имао би питање, да ли Је превечни Бог промислио све пре почетка стварања и тако како је промислио ствара почетак Творевине до увођења исте у Обожено стање,преко човека?

Не, "од вечности" значи предвремено, пре сваког стварања и односи се на Бога, али не на његову природу, јер би у том случају он стварао неопходношћу своје природе и Бог би стварао одувек, како је погрешно веровао Ориген. Бог ствара слободном вољом ни из чега, па свет није нужан и своју онтолошку основу нема ни у себи (јер није вечан) нити у Божијој природи (јер није Бог) већ у слободној одлуци Бога да свет уведе у постојање која ничим није условљена. Ово је веома важна дистинкција хришћанског учења са платонизмом. Ако би у Богу одувек постојала идеја стварања света онда би у њему увек постојало нешто што није Он. Другим речима, када би та идеја о стварању света била савечна Богу она би га детерминисала тј. ограничавала. Зато за хришћански оци говоре о божанским хтењима (Θεία θελήματα) и не говоре о идеји света, односно о κόσμος νοητός, већ о предвечним хтењима Божијим које не припадају Божијој суштини, јер би га у противном одређивала као нужног Творца. То је оно што сам горе цитирао од Дамаскина: "„Бог све посматра умом још пре његовог бића, од вечности га промишљајући у свом уму; отуда свака ствар добија своје биће у одређено време у складу са његовом безвременом вољном мишљу (κατά την θελητικην αύτοΰ άχρονον εννoιαν) која је [њено] предодређење, слика и узор (ήτις εστί προορισμός και εΐκών και παράδειγμα)" (Православно изложење вере 1.9). Божанска хтења не долазе од Божије природе, иако се односе на Божију природу (суштину). Зато су за оце деје бића или логоси бића (λόγοι τών όντων)  „вољне замисли", тј. слободна жеља или воља Божија ο свету.

Бог жели да свет вечно постоји сједињен са његовим Логосом и зато слободно ствара својом вољом ни из чега да би све било возглављено у Логосу. Зато је најбољи начин да разумемо свет и зашто је Бог створио свет литургијски и есхатолошки приступ. Бог ствара свет али га ствара да буде вечан и обожен па се истина о свету и човеку не може разумети без есхатона и слободне воље човека да вечно живи у заједници са Богом. То је оно што стално говоримо када кажемо да је Бог створио свет да он постане Црква и да тако постоји вечно возглављен у Христу Логосу. Другим речима, Бог познаје свет онаквог какав жели да свет постане у есхатолошком Царству Небеском. Они који одбију ову заједницу неће бити познати од Бога (уп. Мт. 25.1-13). Зато је Литургија кључ за разумевање ове тајне и икона вечног постојања у есхатону.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 3 часа, aliluja рече

Znaci li to da je nečije prisustvo u našem srcu ...bez obzira na teškoće uspostavljanja dobrog odnosa i problematike u uspostavljanju funkcionalne zajednice ...ipak praštanje...?

Стварање простора за другог у срцу неопходно подразумева и успостављање односа са другим, прихватање другог и са његовим или њеним слабостима. То је праштање. Непраштање у основи подразумева да другог не желимо као другог, већ као копију себе и нисмо у стању да прихватимо слободу другог, чак и када се она манифестује на начин који је негативан. Љубав је дар Божији човеку и права љубав је безусловна, не тражи другога онаквог каквог ми хоћемо, већ као слободну личност. Када отворимо срце, тј. створимо простор за другога као таквог, праштамо. 

[Васијан]

пре 6 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

 Ово је веома важна дистинкција хришћанског учења са платонизмом. Ако би у Богу одувек постојала идеја стварања света онда би у њему увек постојало нешто што није Он. Другим речима, када би та идеја о стварању света била савечна Богу она би га детерминисала тј. ограничавала. 

Прочитах на једном месту да муслимани верују у савечно постојање Кур'ана са Алахом. То је врло интересантно, управо због тога што оптужују хришћане да верују у три бога.

Но, шта би сте рекли, пошто се надовезује на све ово што сте веома брилијантно изнели, о немању разлике у поимању између теологије и икономије Божије у Латина. Да ли је ово суштинска разлика између Ортодоксије и инославља у њих?

[елТорнеро]

On 22.3.2017. at 0:20, Volim_Sina_Bozjeg рече

Оче Саво а како душе које ће се тек родити учествују са нама у Литургији данас?

А где су то душе пре рођења, тачније пре зачећа, јер би се могло, из твога питања, помислити да душе чекају на неком месту пре него што дође до зачећа.? Душа је у телу од момента зачећа, значи учествује на свакој Литургији скупа са мајком.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 2 часа, елТорнеро рече

А где су то душе пре рођења, тачније пре зачећа, јер би се могло, из твога питања, помислити да душе чекају на неком месту пре него што дође до зачећа.? Душа је у телу од момента зачећа, значи учествује на свакој Литургији скупа са мајком.

Мислим да сам ово објаснио у претходне две поруке 22. марта. Мало је компликованија ствар и нагласио сам да то код православних отаца који су се бавили овом тематиком не подразумева пред-постојање душа. Али проблем за наше разумевање настаје што ми размишљамо у категоријама линеарног времена, а Бог је изнад сваког појма времена и његова божанска хтења о сваком бићу не могу се посматрати у категорији времена. Литургија такође улази у димензију ванвремености, есхатона, јер представља живу заједницу свих нас са Богом и небеског и земаљског света и оних који су били и који јесу и који ће бити. 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 23.3.2017. at 17:43, Дијана. рече

Pitanje u kontekstu zadnje vase rasprave, oce Savo i oce Zorane, u pogledu ekumenizma, jedinstva Crkve sa drugim hriscanskim zajednicama, konkretno sa RKC koja je najbliza PC.  Bilo bi jako korisno kad bi citaoci mogli dobiti jasan, sazet, jednostavnim jezikom koliko je moguce iznesen pregled ovog (svuda, pa i na forumu  )  teskog i spornog pitanja. Znam da ste mnogo pisali o ovome, ali bila bih vam zahvalna, a vjerujem i mnogi drugi, za sto konciznije objasnjenje pristupacno laicima.

 Izvinjavam se na nepreciznoj formulaciji, nadam se da sam u stanju da bar pojednostavljeno prenesem sustinu ekstenzivnih i intenzivnih rasprava na forumu po ovom pitanju: 

- Da li postoji jedinstven i nedvosmislen stav u cijeloj PC da je filioque i papin polozaj (primat, nezabludivost) jeres? (Ima i drugih spornih ucenja, ali ova dva su najvaznija i najspornija)

- Da li jeres, u smislu dogmatskog odstupanja od apostolskog ucenja Crkve od vremena prije sizme, tj. od izvornog predanja Crkve znaci i automatsku prepreku ujedinjenju sa takvom hriscanskom zajednicom? Da li moze biti crkvenog jedinstva sa jereticima, tj. da one hriscanske zajednice koje ispovjedaju ono sto je za PC jeres, budu smatrane Crkvom? (Znaci nije u pitanju raskol, vec jeres, raskol je recimo posljedica jeresi, posljedica je lako/lakse izgladiva razresenjem uzroka). Da li je takvih primjera bilo u proslosti, posto su mnogi raskoli izgladjeni, a mnogi ce, nadajmo se, jos i biti, i medju pravoslavnima, a i sa inoslavnima? 

- Da li je evharistijsko opstenje taj puni zalog jedinstva? Da li je siguran i jednistven stav u cijeloj PC da je ono nemoguce dok se ne ukloni jereticko ucenje, pogresne dogme, koje se onda prevode i na plan eklisioloskog ustrojstva (papini prerogativi)? Da li je nemogucnost evh.opstenja u ovom slucaju aksiom, ili je ono nesto o cemu se pregovara od slucaja do slucaja u pogledu razlicitih drugih zajednica u raskolu s nama?

- Priznavanje krstenja - da li cijela PC zahtijeva miropomazanje prilikom pojedinacnog prelaska u pravoslavlje, konkretno za RK hriscane recimo? Ili su dozvoljeni razliciti pristupi, od jedne pomjesne crkve do druge, episkopa do episkopa...?

- Da li je moguce, u skladu sa odlukama Velikog sabora, 'kozmeticko spajanje', jedinstvo uz zadrzavanje spornih razlika, i uzajamne kompromise (oblici i sadrzaji bogosluzenja ostaju isti, papa formalno poglavar za istocne hriscane u smislu primum inter pares, s nepromjenjenim prerogativima za zapadne, a ovo sto se smatra za jeres postaje teologumen na obe strane, tj. bude kao takvo prihvaceno i od strane pravoslavnih)? Da li ovo zadnje znaci da ono sto je uzrok raskola u smislu pogresnih ucenja takodje bude na taj nacin prihvaceno, da je to taj kompromis? Da li bi taj kompromis znacio de facto uniju, ono sto je vijekovima odbijano, samo preformulisano u moderni teoloski jezik 'ekumenskog dijaloga u istini i ljubavi'?

- Hipoteticki gledano, da li bi ono sto PC smatra spornim kod RKC, ukoliko bi  moglo da se promijeni na takav nacin koji bi doprinio iscjeljenju raskola unutar same RKC (sa starokatolicima recimo), zatim unutar PC (sa nasim raznim anti-ekumenistima), dok bi, naravno, tako se priblizili i PC i RKC medjusobno, na prirodan nacin, obuhvatajuci ekumenizmom SVE, a ne parcijalno, zvanicne crkvene zajednice? Da li bi to tek bilo opredmecenje u punom smislu onog 'da svi budu jedno'? RAskol kao kidanje tijela Crkve se moze razlicito tumaciti, (raskol unutar nas, njih, raskol izmedju nas i njih), ali priblizavanje hiljadugodisnjoj nepodijeljenoj Hristovoj Crkvi bi mozda prirodno bilo ideal za sve?

- S obzirom na starokalendarski raskol, te sadasnje raskole u PC direktno izazvane ekumenizmom, da li u PC uopste postoji jedinstven stav da se dalje ne narusava jedinstvo Crkve, tj. da se jedinstvo Crkve ne prinese na zrtvu ekumenskom dijalogu? Da li postoji svijest o tome, rad na iscjeljivanju raskola prvo unutar PC, pa potom velikog raskola sa RKC? Da li je Veliki sabor izrodio ikakav pomak na tom pitanju? Moze li se savladati razdor i podjela unutar nas, na 'zilote i papiste-ekumeniste', moze li se postici bratska saglasnost unutar nase crkve (tj.cijele PC) koja jeste Crkva? Smije li se dopustiti dalje cijepanje, zarad bilo cega? 

За разлику од римокатолика Православна Црква нема јасну и недвосмислену дефиницију за многа питања вере и то не због тога што не познајемо истину већ зато што све оно што Дух Свети учи Цркву не би стало у све књиге овога света. Вера није питање дефиниција, већ живог опита. Црква познаје Бога као личност и као живог Бога га сведочи кроз Свето Писмо, предање тј. учења светитеља, кроз литургију, православни етос. Зато када питате о јасном и недвосмисленом ставу Православне Цркве о неким питањима наводите на логику размишљања која је нама у много чему страна. Многа питања вере која су дефинисана на Саборима дефинисана су не са намером да се оросима Сабора тачно у реч дефинише неко питање, већ зато што су разни јеретици доводили под знак питања оно што представља суштину нашег искуства живог Бога, тј. разумевање да је Бог Један и истовремено Тројица, какав је однос међу ипостасима Св. Тројице и коначно како је Христос истовремено и Син Божији али и човек по својој човечанској природи коју је сјединио са божанском, како се истина о Богочовеку односи на питања божанске и људске воље у Христу, да ли се Богочовек може представити иконографски, да ли су енергије Божије тварне или нису итд. Све су то само НЕКА од бројних питања о којима су Сабори дали свој став. 

----------------1. Питање исхођења Духа Светога Црква разуме управо онако како стоји у Символу вере "и у Духа Светога... који од Оца исходи и који се са Оцем и Сином заједно поштује и слави..." Светоотачка, посебно кападокијска тријадологија, прави разлику између нивоа вечности и времена и зато су многи оци наглашавали да Дух вечно исходи само из Оца, али пошто је својствен Сину, Сином се даје у времену. Римокатоличко схватање двоструког исхођења Св. Духа из Оца и из Сина, како су касније дефинисали, као из једног принципа и једне спирације (Лионски Сабор 13. век и Флорентински 15. век) доводи под знак питања кључни елемент наше вере зашто је Бог један. Не само због једне природе (суштине) коју имају све три ипостаси Свете Тројице, већ пре свега зато што је Отац узрок - Сина по вечном рађању, а Духа по вечном исхођењу. Да не идем много далеко, Митрополит Пергамски Јован Зизјулас је у коментару на реинтерпретацију филиокве од стране Понтификалног већа за унапређење хришћанског јединства пре неколико година рекао да је охрабрујуће њихово приближавање православном ставу али је нагласио да и даље постоји проблем неразликовања на западу вечног нивоа и домостроја спасења. На нивоу икономије тј. домостроја спасења филиокве никада није представљао проблем за Православље јер се Дух Свети Сином шаље и раздаје и на известан начин исходи из Сина. Пројекција, међутим, вечног на икономски ниво је по Зизјуласу "велика тешкоћа". Такође, једна од кључних полуга кападокијске тријадологије да је отац је УЗРОК, НАЧАЛО (αίτιον, αρχή) СИНА И ДУХА СВЕТОГА је практично одсутна из римокатолике тријадологије, самим тим и значај монархије Оца. Ово су кључна питања, а не варијације једне-те-исте тријадологије. Од Св. Фотија који је филиокве јасно назвао јересју, имамо исти став и код Св. Марка Ефеског који и није потписао читав низ погрешних учења која су се под присилом давала на потпис од стране папе и његових легата у Фиренци.

Општи консензус отаца и светитеља од тог времена до данас јесте да је ФИЛИОКВЕ ПОГРЕШНО УЧЕЊЕ, тј. ЈЕРЕС. Многи православни верују да се ово може решити ако би се Латини вратили на схватање филиокве на нивоу домостроја спасења, као што је то њихово учење у своје време разумевао и Св. Максим Исповедник у своме писму Марину презвитеру. Раније сам писао о овој теми па погледајте на:

https://pouke.org/forum/topic/28745-питајте-о-саву-јањића-игумана-манастира-дечани/?do=findComment&comment=1476344

У садашњој форми ово погрешно учење римокатолика уводи њихову тријадологију у озбиљну колизију са православним и ја не знам ниједног озбиљног православног богослова или Епископа у православном свету који би рекао да ово није проблем, а већина отворено каже да је то јерес. Можда се овом проблему данас не придаје значај као раније, али далеко смо од тога да је ово учење и даље прихватљиво за нашу Цркву.

-----------------2. Разлози не постојања јединства Православне Цркве са римокатолицима, протестантима, дохалкидонцима нису само одређена учења која се увек дипломатски могу дотерати или једноставно прихватити као различит израз једне исте истине. Разлози су много дубљи - Православна Црква као целина вековима не познаје пуноћу Цркве (светотајинске црквености) у овим заједницама (у неким више, а у неким мање) и зато логично са њима нема светотајинску заједницу. Ове еклисијалне или радије еклисиолике заједнице имају одређене елементе црквености и чак их условно (историјски) можемо називати "црквама" али ако бисмо им признали потпуну црквеност у светотајинском смислу онда не би било ама баш никаквог разлога да се сви заједно не причешћујемо. Неки православни богослови више, а неки мање наглашавају ове разлике, али не знам НИЈЕДНОГ озбиљног Епископа или богослова Православне Цркве који би јавно заједничарио са римокатолицима у истој чаши, да не помињем протестанте.  Дакле није реч о Једној Цркви чији су источни и западни део у неком расколу или одсуству заједнице због политичко-културних и ко зна којих разлога, већ о чињеници да пуноћа православне Цркве ипак не препознаје у римокатоличанству пуноћу лика Христовог. Неки ће то изразити експлицитнијим језиком, а други ће користити мало опрезнији речник, али то је више ствар начина сведочења истине него суштинских разлика међу православнима (наравно искључујући оне који руше сопствену Цркву да би је тобоже сачували као псевдо-зилоти). 

----------------3. О повратку у Православну Цркву већ је било доста говора на форуму. Најчешћа пракса јесте миропомазање оних који приступају Православљу. Код Руса се практикује јавно одрицање од латинских јереси, а пракса крштења неправославних хришћана није никада проглашена неправилном и данас постоји широм Православља, у појединим Епархијама нпр. СПЦ, на Светој Гори у Јерусалимској Цркви итд. Општи принцип јесте да инославне тајне немају пуноћу дејства и да једино у Православној Цркви добијају свој смисао и пуноћу. Неки православни признају римокатоличке тајне на пример, али не учествују у њима, што опет сведочи да нешто није у реду. Одсуство евхаристијске заједнице је најјаснији показатељ да инославне заједнице немају пуноћу црквености иако им Православље не негира све оно што добро верују и добро раде. Видим помиње се фамозна Баламандска декларација потписана у Либану 1993 године, прилично мутан текст које један од бројних ћорака "православних синкретистичких екумениста" који није заживео у практичном животу. Овај документ нису потписали ни представници Грчке Цркве, Јерусалимске Патријаршије, СПЦ, Бугарске, Грузијске, Цркве Чешке и Словачке и Америчке Православне Цркве. Сви су га већ и заборавили осим оних који су га састављали.

----------------4. Проблем схватања папског примата је барем данас кључни камен спотицања. Православна Црква никада није одбацила постојање древне праксе по којој су римске папе, не по божанском праву, већ по сагласности Цркве имале сличне прерогативе као данашњи поглавари помесних православних Цркава, у складу са 34. правилом Св. Апостола (заправо збирком правила из 4. века под овим именом): "Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух."

Ово правило регулише однос између првенства и саборности, јер као што нема саборности без првог, нема ни првенства без саборности. Како нас лепо учи Митрополит Калист Вер ово је нарушено на римокатоличком западу учењем о власти папа и посебно на Првом и Другом Ватиканском Сабору где је дефинисана "непогрешивост римског епископа" али без сагласности (консензуса) Цркве и у Lumen Gentium на Другом Ват. Концилу где се говори да папа може да делује и мимо епископа (данас је од фамозне синодалности 2. Концила остало још мање него што има и у овом документу).  https://www.youtube.com/watch?v=hf9MLM_S0w8 

Став неких православних Цркава нпр. Руске јесте да Православље уопште не признаје примат на васељенском нивоу. Зато нису ни потписали Равенски документ из 2007 (присуство Цркве Естоније био је само прикладан изговор). У више докумената Московска патријаршија врло јасно одбацује универзални примат. Неке друге православне Цркве га прихватају условно и у контексту горепоменутог правила које регулише примат на помесном нивоу тј. нивоу аутокефалних Цркава.

Већ сам више пута писао о римокатоличком схватању примата које је камен темељац римокатоличке еклисиологије и док год је тако не видим никакву могућност да га Православне Цркве прихвате у било којем аранжману. За већину православних богослова и Епископа ово је кључни и најтеже решив проблем.

5.  Православна Црква ради на исцелењу наших интерних раскола који нису засновани на различитом веровању већ на интерпретацији Православља. Проблем са старокалендарцима јесте проблем традиционализма које је сведено на конзервативизам и једно ригидно схватање Цркве. Имајући у виду хаотичну ситуацију међу грчким старокалендарцима нисам велики оптимиста. Москва ће имати више изгледа успеха са старообјрадцима. Код нас Артемијевци су још много даље, то није раскол већ група чији су предводник и његови "квази-епископи" не само рашчињени, већ и искључени из Цркве па са њима нема ни преговора ни разговора као ни са сличном им групом око Мираша Дедејића. Македонски раскол се може решити јер је политичке и административне природе и њихови епископи нису ни рашчињени ни искључени из Цркве. И римокатолици имају својих интерних раскола, уосталом прво су изашле разне протестантске групе, па старокатолици, а и данас постоје разне групе које не сматрају делом своје цркве. 

Напомињем да тзв. Велики раскол са Римокатолицима представља много више од обичног раскола јер од 11. века до данас уведена су многа неправилна учења или ако хоћете јереси, што је једно-те-исто, које Православна Црква једноставно не прихвата као аутентично сведочанство вере коју смо наследили од Апостола и отаца Цркве првог миленијума. Треба радити на дијалогу, треба да међусобно боље разумемо шта је то у чему се разликујемо, али за дубоко православне хришћане ту нема двојбе, наше учешће у дијалогу има пре свега циљ да поделимо истину коју имамо са другима, а не да је наново ња њима тражимо, или да прихватамо погрешна учења.

......

Видим неки се олако позивају на Калиста Вера као човека који по њиховом тумачењу прихвата инославље у потпуности као Цркву... све у стилу "ја и Калист Вер под руку" ни мање ни више. Они који су слушали или читали Вера разумеће да је реч о дубоко православном човеку који засигурно неће неправославне назвати јеретицима, али не зато што верује у оно што верују и они. Он, напротив врло јасно и лепо указује на разлике и никада неће прекорачити границе Цркве. Реч је пре свега о врло васпитаном и културном човеку. Онима који се олако позивају на њега, да би правдали своје личне ставове, често недостаје основне пристојности, али и хумора, а хумор без пристојности врло лако постаје неукусни цинизам.

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Навео бих овде мој коментар на теми:

Када наводим ставове Митрополита Диоклијског Калиста не сматрам да нико, па ни он не представља сам по себи мерило Православља. Многи светитељи Цркве су поред општеприхваћених учења имали и своја лична мишљења (теологумена) која су код у приличном раскораку од званичног става Цркве. То је због тога што једино Црква као целина има непогрешивост, а искуство Духа Светога се код једног или другог пројављује у већој или мањој мери. Митрополит Калист је један изузето важан сведок наше вере на Западу и обраћа се пре свега западној публици и јако га радо читам, а још радије слушам, а имао сам и част да га пре пар година поново (након нашег првог сусрета и дивног разговора у Оксфорду пре 20так година) угостим у Дечанима. Диван старац, мудар и изузетно културан човек са хумором који ми невиђено прија. Његове ставове не треба шематизовано посматрати. Ја сам већ рекао да он неправославне неће назвати јеретицима, али врло јасно објашњава у чему су наше разлике. То чини тако да се нико не нађе увређен, али они који размишљају имају доста тога да додатно промисле. Његово питање, на које вероватно ни он нема коначан одговор јесте колико су разлике у изражавању наше вере проблем за интеркомунио тј. за пуну заједницу. То је нешто што не може одлучити ни он, ни ми овде на форуму, већ је питање свести васцеле наше Цркве која се изражава и кроз саборе, и кроз мишљења светих људи, наших угледних богослова, али и обичног верног народа који препознаје свог пастира као Христово стадо и не да се лако завести.

1. Иако немамо такво сведочанство код Православних отаца пре  20тог века ја бих се лично сложио са Митроп. Калистом и већ сам о томе више пута писао (ако сте читали) Дух Свети делује и код неправославних, као што уосталом Духом Светим свака душа живи и свака травка расте, али с обзиром да нашу неправославну браћу евхаристијски не познајемо као део наше Цркве тј. не причешћујемо са њима већ вековима очигледно је да у Православљу нема баш тако јасне уверености у постојање пуноће црквености (тј. сакраменталне реалности) у неправославним заједницама, или ако хоћете црквама. Може да се то декларативно изјави  али једно су изјаве, а друго је пракса Цркве која сведочи да те свести нема.

Већ смо имали дугу дискусију око крштења и нисмо се сложили. Тада сам рекао да се сасвим слажем да је миропомазање неправославних који су сачували форму крштења у име Св. Тројице најприкладнији начин за њихово примање у Православну Цркву али наша Црква није забранила ни друге начине, тако да у оквиру Васељенске Патријаршије Св. Гора крштава обраћенике из римокатоличанства и нисам нигде видео да их је Патријарх прозвао због тога. Таква пракса постоји још и другде и неко се може слагати или не са таквом праксом или другим праксама, али оне данас постоје у нашој Цркви и сведоче да иако није саборно прихваћен један искључиви начин прихватања неправославних свуда, постоји прећутно прихваћен став да није довољно само рећи -  е сада нисам римокатолик и идем на православно причешће или да се причешћује код нас и даље сматрајући себе пуним римокатоликом. Неправославнима је забрањено давање причешћа и то поштује огромна већина наших епископа и свештеника. Дакле говорећи о реалности светих тајни код неправославних не идемо тако далеко и да говоримо да су то обичне материје које можемо просути по поду (не дао Бог), али не учествујемо у њима по својој савести. То не ради ни Калист Вер ни чак неки који су много либералнији у овом погледу, барем колико је мени познато. Ово је веома фина дистинкција - да Дух Свети није оставио оне који су не својом вољом рођени ван евхаристијске заједнице Цркве, али благодаћу која долази из Цркве (при чему мислим на Православну Цркву) делује и у другим заједницама у оној мери у којој су сачували елементе своје аутентичне вере. 

2. Што се тиче граница Цркве можемо увек јасно рећи, надам се сви ми, да је Црква свуда тамо где је Господ и где Духом Светим конституише Тело Христово као евхаристијску заједницу, која је и у времену и надвремена јер је Црква сабор неба и земље, и прошлости и будућности, тј. реалности која је била, која јесте и која ће бити. Колико неправославне заједнице учествују у тајни Цркве, мислим да превасходно зависи од мере у којој сведоче оно искуство Духа Светога које су примили од апостола јер вера није скуп дефиниција већ сведочанство Духа Светога, кроз догмате, кроз литургију, кроз уметност, кроз етос.... Не може Дух Свети да на једном месту учи једно, а на другом сасвим друго. Наравно јединство никада није униформност, али не може да постоји када имамо суштинску различитост у неким кључним питањима. Данас се Црква обично посматра, пре свега под латинским утицајем, као организација, као друштво societas. Римокатолички канони о Цркви су врло јасни, пуноћа Цркве је само тамо где је једиснство са папом и епискпима око њега, при чему папа може да делује и без епископа, а епископи не без папе (прилично крња саборност). Ми немамо овакво учење (хвала Богу). Православље је Цркву увек гледало као козмолошки догађај, као живо присуство Христа у свету који Духом Светим васцелу творевину преводи у вечност. Зато сам у више мојих одговора наглашавао да неправославне заједнице које су изгубиле пуноћу лика Христовог због читавог низа алтернативних или потпуно погрешних учења (јереси) немају ни пуноћу црквености. Црква је пројава пуноће Христовог присуства. Реакције многих широм Православља на прилично на брзину срочени документ из Шамбезија о "односу према неправославном свету" који је напросто прогуран на још већу брзину на Криту, јасно показују да свеправославне рецепције неких проблематичних ставова у овом документу нема и неће бити, док се текст не поправи на неком будућем сабору, што предлаже већ неколико Цркава. Наша Црква је дала најбољи предлог да ово буде само почетак саборског процеса, али је предлог био, што би Енглези рекли, flatly rejected од стране председавајућег Сабора.

Чињеница да вековима немамо евхаристијску заједницу са римокатолицима, протестантима, дохалкидонцима врло јасно показује, најблаже речено, да нешто заиста није у реду и да постоје разлози зашто православни хришћани не препознају Христа у тим заједницама на начин како га препознају у својим Црквама. Из мог личног искуства, а бирао сам да ли ћу се крстити као православни или римокатолик, могу да мирна срца кажем да бих тешко одлучио уопште да будем хришћанин да постоји само римокатоличка верзија хришћанства. Ја и дан данас не могу да разумем људе који у тој традицији виде Бога љубави, барем онако како га Православље разуме. Тек сам у Православљу осетио пуноћу истине коју тражим и зато сам свесно и савесно изабрао да постанем православни хришћанин у мојој 23. години, претпостављам, као и Калист Вер који није постао римокатолик или остао Англиканац, што ипак доста говори за себе. Да је за њега све то једна Црква можда је могао да остане где је и био или да приђе културолошки ближим римокатолицима. Постојеће разлике се зато не могу олако негирати и одбацити као нека врста политичког неспоразума који ће се разрешити неким добрим договором. То је један емотиван и неодговоран приступ. Хвала Богу, постоји мешовита комисија са римокатолицима и расправља се о важним питањима, али кључни проблеми остају о чему посебно говори и Митрополит Калист. Већ сам цитирао две његове беседе па бих то и овде учинио. Сви можемо много да научимо. 

Metropolitan Kallistos on Papal Primacy https://www.youtube.com/watch?v=hf9MLM_S0w8

Kallistos Ware on Orthodox-Catholic Unity https://www.youtube.com/watch?v=ViiWV-D2eGI&t=43s 

Као што већ рекох, многи православни се не би сложили са свим његовим констатацијама и примерима, али лично дубоко осећам да човек жели да каже на један леп начин - Да, јако је много онога што имамо заједно, делимо многа дивна учења и наше разлике нису увек толико велике и страшне колико нам се чине, па ни ми православни често нисмо онакви какви треба да будемо.... али (but) време за интеркомунио још није дошло, а када ће нико не зна..... 

[Архимандрит Сава Јањић]

Ево и још један коментар на истој теми: 

Пошто је неко започео тему о  римокатоличкој догми о "непорочном зачећу Пресвете Богородице", а већ смо толико помињали Калиста Вера препричаћу укратко његово виђење овог проблема из беседе о "папском примату" (овај део почиње око око 25. минута) https://www.youtube.com/watch?v=hf9MLM_S0w8

Наиме Митрополит Калист овде види пре свега проблем схватања првородног греха и каже: "We Orthodox on the whole do not accept the Augustinian idea of the inherited guilt. So the doctrine of the Immaculate Conception is for us Orthodox not so much false as unnecessary." (Ми православни, узевши све у обзир, не прихватамо августиновску идеју наслеђене  кривице. Тако је учење о непорочном зачећу за нас православне не толико погрешно колико непотребно). Православна Црква сматра Пресвету Богородицу часнијом од херувима и неупоредиво славнију од серафима, римокатолици је називају преблаженом девицом.... зар то није довољно, каже Калист. Другим речима увођење овог учења које је засновано на проблематичном Августиновом схватању првородног греха (по Калистовим речима) само непотребне проблеме.

На другом месту говори о пургаторијуму и каже како је проблем да ли се он схвата као казна или као лечење. Схватање пургаторијума као казне која се мора проћи да би се задовољило увређено Божије достојанство је проблематично за православне. Чистилиште као лечилиште, очистилиште душе благодаћу и љубављу Божијем није неприхватљиво православној традицији јер се молимо за покојне и верујемо да им молитве Цркве помажу. Опет је проблем једно погрешно средњовековно римокатоличко учење које доводи до непотребних и погрешних закључака и смутње.

Елем, завршетак приче му је сјајан.... наводи анекдоту са неке међуверске конференције у Америци.

Прво је рабин устао и рекао пар шала и сео. Онда је зен будиста устао и испричао неколико довитљивих коана и сео, а онда су устали хришћани и говорили и говорили.... так унедоглед. Онда сам рекао у себи колико су само паметни и толико много знају о Богу. If they know so much about God, why they just can't keep quiet. (Ако већ толико знају о Богу зашто не могу једноставно да ућуте).

[Архимандрит Сава Јањић]

Један коментар на другој теми

  пре 2 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Oče Savo da li rimokatolici imaju na uvid i pre srednjevekovno rimokatoličko učenje i učenje pre nego su dobili taj pridev rimo, dakle kad su bili katolici?

Ako imaju sva ta učenja na uvid u čemu je problem?

У разумевању тих учења, драги мој брате.

1. Само по питању филиокве видимо читаву једну еволуцију проблема од када се први пут појавило у петом веку у Шпанији као (додатак, радије објашњење да су Отац и Син једносушни) што је било згодно за борбу против аријанаца. Касније код Св. Максима исповедника у 7. веку имамо прво детаљније разумевање једног источног хришћанског богослова где видимо да овај додатак није сматран суштинским проблемом:

У свом писму презвитеру Марину Св. Максим говори о овом специфичном гледању на исхођење Духа Светога на Западу: „Што се тиче првог питања они (Римљани) изнели су такође као сведочанства латинске оце, наравно као и Св. Кирила Александријског у његовом тумачењу Јеванђеља по Јовану. На основу тога показали су да они не сматрају Сина узроком Духа. Они, наравно, знају да је Отац једини узрок Сина и Оца, једнога по рађању, а другог по исхођењу, али су објаснили да други (Дух) произлази (προϊέναι) кроз Сина објашњавајући то јединством и непромењивошћу божанске природе“ ("Καί τό μέν πρῶτος, συμφώνους παρήγαγον χρήσεις τῶν Ῥωμαίων Πατέρων· ἔτι γε μήν καί Κυρίλλου Ἀλεξανδρείας, ἐκ τῆς πονηθείσης αὐτῷ εἰς τόν εὐαγγελιστήν ἅγιον Ἰωάννην ἱερᾶς πραγματείας· ἐξ ὧν, οὐκ αἰτίαν τόν Υἱόν ποιοῦντας τοῦ Πνεύματος, σφᾶς αὐτούς ἀπέδειξαν· μίαν γάρ ἴσασιν Υἱοῦ καί Πνεύματος τόν Πατέρα αἰτίαν· τοῦ μέν κατά τήν γέννησιν· τοῦ δέ, κατά τήν ἐκπόρευσιν· ἀλλ ̓ἵνα τό δι ̓αὐτοῦ προϊέναι δηλώσωσι· καί ταύτῃ τό συναφές τῆς οὐσίας καί ἀπαράλλακτον παραστήσωσι." PG 91,136 A-B)

Затим на Лионском сабору у 13. и Флорентинском у 15. имамо сасвим нови развој: "quod Spiritus sanctus aeternaliter ab utroque, patre et filio, tamquam ab unico principio et unica spiratione...procedit" (да Дух свети вечно од обојице, Оца и Сина, као из једног принципа (начала) и једне спирације... исходи". Искрено могу да кажем да Св. Максим не би реаговао на ову дефиницију као што је писао презвитеру Марину неких 6 и више векова пре. Уосталом Св. Марко Ефески је јасно сведочанство да је већ ова интерпретација несрећног додатка постала с временом нешто сасвим другачије. Чак и након најновије интерпретације филиокве од стране Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства која, истина, представља покушај да се римокатоличко схватање филиокве приближи православном имамо прилично опрезну реакцију Митрополита пергамског Јована Зизјуласа који није баш био претерано импресиониран (како сам ја могао да разумем). Оба текст можете наћи на интернету: 

The Filioque: A View From the Vatican http://agrino.org/cyberdesert/statement.htm

Metropolitan of Pergamon: One Single Source (реакција на горњи текст) http://agrino.org/cyberdesert/zizioulas.htm

Узео сам филиокве као пример јер се то може видети и са осталим учењима римокатолика која наша Црква не може да прихвати, барем у оној форми коју она сада имају.

2. Калистос Вер је говорећи о папском примату, у горепоменутом видеу, поменуо да за православне, на пример не би било проблематично да прихвате примат папе уколико би он био у оквирима православног схватања односа између примата и саборности. Као што без примата нема саборности (када служимо увек један началствује), исто тако ни без саборности нема ни примата. Ово је суштина православног разумевања односа између епископа и кључно правило за разумевање овог односа је 34 Апостолско (заправо из 4. века али се тако зове) "Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух." Ово правило регулише односе унутар помесних православних Цркава где су сви епископи као епископи једнаки, али први међу њима представља литургијски израз њиховог јединства. Ова логика, морам да кажем није баш прихватљива за све православне на универзалном нивоу. У Равени је призната историјска улога римског папе на универзалном нивоу али се није дефинисало јасно шта су конкретно његови прерогативи, и посебно шта би били данас у случају сједињења ПЦ и РКЦ. 

Најновији напор да се јасније дефинише схватање односа између примата и саборности учињен је на заседању ПЦ и РКЦ мешовите комисије у Киетију (Chieti) у септембру 2016. године. Ево декларације http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/ch_orthodox_docs/rc_pc_chrstuni_doc_20160921_sinodality-primacy_en.html Текст је доста добар с тим да су најпроблематичније ствари садржане у 16. тачки где се помиње западно виђење римског примата који је за њих божанског порекла и да ће се о томе дискутовати. Добро, макар су повезали шта се слажу, а оно што се не слажу ставили су у једну тачку. Не заборавимо, ово је само разговор о првом миленијуму, а шта рећи о каснијој еволуцији власти папа или о догми о његовој непогрешивости када говори ex cathedra. Неко ће рећи да је то извикан проблем, да ни у Риму нико не верује да папа може сам без епископа било шта да одлучи. Пракса је једно али званично њихово учење јесте да он може да упражњава свој примат суштински без саборности тј. да непогрешиво учи о догматским питањима (ex sese non ex consensu eclesiae tj. по себи а не по сагласности Цркве). Калист Вер говорећи о овом проблему додаје да се на 2 Ватиканском концилу ситуација у овом погледу није много исправила. Први Концил је потврђен, нешто је испеглано, али у документу о Цркви Lumen gentium опет произилази да папа независно делује од епископата. Ово је суштина проблема за православне. Мислим да и многи римокатолици то разумеју, нарочито они који су се надали да ће синодалност добити много више на значају, али код последњих папа опет се све враћа на примат без суштинске саборности. Зато за православне то не може бити основа за неко решење у стилу признавања папе као првога не по власти него по љубави. Председавање у љубави подразумева однос љубави према другима, а не само auctoritas.

И тако даље и даље. Римокатолички богослови јако добро познају ове православне приговоре који им долазе и од највећих поборника дијалога. Искрено бих волео да чујем њихово оправдање који су разлози да се нешто што је очигледно у колизији за древним предањем и даље држи. Разумем јако је тешко направити u-turn али плашим се да је проблем за јединство више са њихове него са православне стране и да то они јако добро знају. Дијалог је добар зато што омогућава да боље разумемо наше разлике и да разлучимо шта је у ономе што нас дели последица различитог културно-цивилизацијског развоја и начина мишљења, а што је суштинска богословска разлика. Очигледно и поред једног века интензивног икуменског дијалога и највећи поборници дијалога код Православних не могу да кажу да суштинске разлике не постоје. Штавише, оне нису нимало безначајне.

Зашто користим израз римокатолици? Па зато што ова грчка реч (καθολικοί, Καθολική Εκκλησία - католици или католичани, Католичанска Црква) вековима у Цркви означава Једну Цркву која је заснована на евхаристијској заједници и једноверју и правоверју свих њених чланова. Када би римокатолици били заиста католици и њихова црква заједно са свим нашим православним једна Католичанска Црква, претпостављам да бих у недељу сваки православни верник могао да оде и код њих да се причести. Али пошто није тако зовемо их римокатолици.

[Архимандрит Сава Јањић]

@Архимандрит Сава Јањић @Zoran Đurović

 

Једно питање које мене мучи годинама.

Да ли ће се спасити само они који знају догматику и сви су кључеви дати теолозима?

Због чега ово причам, ево овај сајт је наша Црква у малом, а видимо да верни народ, баш и нема појма о својој вери (наравно, највећом кривицом наше цркве). Па се човек на крају пита ко ће се спасити. Ово све што се прича ове у вези те "дубоке теологије" је једноставно непознато народу.

Друга ствар, ми смо историјски непријатељски одгојени према римокатолицима, само због Хрвата. Искрено, ако желимо тим "очима" да гледамо, онда нам нам је Византија, Бугарска, Грчка... исто страно тело, за које могу рећи да су бара бар са хрватима, чак и гори кроз историју.

Колико ја могу да разумем, спасавају се не они који "знају" догматику, већ који је живе, што није увек исто, односно да будем сурово искрен, најчешће није исто. Они који живе своју веру не гледају на друге као Бугаре, Хрвате, Грке, Русе, на "нама пријатељске народе" или "наше традиционалне непријатеље", већ их Бог учи Духом Светим да сваког човека гледају као непоновљиву личност и икону Божију и не размишљају у категоријама црквене политике. Указивање на разлике које нас деле са римокатолицима не значи неопходно имање нетрпељивости према онима који мисле другачије. У мојој широј породици је доста римокатолика, моје две покојне баке нису имале никакав проблем у свом односу због филиокве или папске непогрешивости. Претпостављам да ништа о томе нису ни знале. То наравно не умањује значај и важност ових разлика, али указује на то да нам ништа не вреди ако знамо сву мудрост овога света, а немамо љубави.

Мора човек да прихвати другог какав јесте, колико год му се не свиђао. Тек онда заиста почињемо да заиста разумемо не само догмате вере, него Онога који је кроз догмате учврстио веру.

[grigorije22]

On 15.3.2017. at 15:13, Архимандрит Сава Јањић рече

Поновио бих да ће животоње и биљке ући у вечно постојање али не као такве већ као преображена твар. Када се говори о души живој не мисли се на личност (ипостас) која је заснована на слободи и коју једино има човек који је створен по икони Божијој. Након човекове телесне смрти остаје да постоји оно што називамо душом, али то није ни платонистичка душа која аутономно може да постоји за себе, нити душа као животна енергија која обједињује тело и његов састав. Ми користимо реч "душа" али под тим подразумевамо да човек као личностс (ипостас) наставља да постоји и након смрти тела. Та душа носи слику тела и по том обрасцу тело ће бити обновљено у васкрсењу свих. Животиње као и ми имају ту животну енергију која делује у интеракцији биохемијских процеса и након смрти и нас и животиња ти процеси престају и враћају се у твар која стално кружи. 

Говорећи о томе како ће јагње и лав бити заједно и мало дете ће их водити, наравно, морамо да ово разумемо символично јер и сада код светитеља видимо да су пред њима и домаће и дивље животиње мирне и кротке. Да ли ће у Новом Јерусалиму, Царству Божијем бити животиња и биљака не можемо знати. Све о томе је речено јако символично јер је реч о стварности која је назамислива за нашу овоземаљску логику. Бог који је створио животиње и биљке да украшавају свет и Еденски врт можда ће и постојати у вечности, али говорити о континуитету животиња из овога света и века са оним које евентуално могу да постоје у вечности је апсурдно. Личност може из пролазности у вечност само да уђе преко Христа који је образ нашег постојања. Ово је веома важно јер Христос је постао човек да би кроз човека спасао васцелу твар.

Ipak moram ovo da prokomentarisem, a ova dva bambusa mi dadose inspiraciju. Ovde se sada postavlja pitanje sta je za vas postojanje? Za mene postojanje znaci da ona zivotinja koja je uginula ozivi, probudi se kao iz sna i da ponovo hoda i funkcionise kao da i nije uginula.Dakle da mi moji psi nakon sveopsteg vaskrsenja pridju i prepoznaju kao nekog ko im je bio gospodar na Zemlji. Naravno po uslovom da se udostojim Carstva Nebeskog. Oni koji su protivnici vaskrsavanja zivotinja kao glavni argument iznose to da covek ima besmrtnu dusu koja nastavlja u kontinuitetu postojanje i nakon telesne smrti. Zivotinje imaju smrtnu dusu i one nakon telesne smrti ne postoje. Metaforicki receno Bog moze da obnovi hardver, ali je problem u tome sto je "propao" softver. Sto se tice vezivanja za zivotinje jako je tesko ne vezivati se pogotovo sto je veza izmedju pasa i ljudi bukvalno utisnuta u gene. Tu se radi o mozda cak desetinama hiljada godina zajednickog suzivota. Takodje je naucno dokazano da ljubav prema ljubimcima proizvodi potpuno identicne emocije kao prema deci. Zato je njihovo uginuce za nas krajnje traumaticno a ta traumaticnost se povecava kada teolozi oduzimaju i tu poslednju i jedinu nadu vaskrsenja.

[Zoran Đurović]

пре 7 часа, grigorije22 рече

Zato je njihovo uginuce za nas krajnje traumaticno

Оче Саво, молим те капицом, кажи му да ће ови његови кучићи да оживе (али неће сви), ми ћемо да помремо од њега!  Узех да попијем јутарњу кафу, кад оно опет Грегоријеви кучићи! Идем у продавницу, кучићи крену да лају из дворишта, одмах се сетим Грега и његових кучића! Поремети ми Исусову молитву... Спаси нас, ако Бога знаш!  

[grigorije22]

Управо сада, Zoran Đurović рече

Оче Саво, молим те капицом, кажи му да ће ови његови кучићи да оживе (али неће сви), ми ћемо да помремо од њега!  Узех да попијем јутарњу кафу, кад оно опет Грегоријеви кучићи! Идем у продавницу, кучићи крену да лају из дворишта, одмах се сетим Грега и његових кучића! Поремети ми Исусову молитву... Спаси нас, ако Бога знаш!  

To te oni opominju i kazu, avo, avo napisi jedan tekst posvecen nama.