Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 2 часа, Marjanovic рече

Хвала Вам, оче Саво, на исцрпном одговору. Опростите шту ћу бити слободан да изнесем нека размишљања везана за ову тематику. Питање које ми је на уму и које се надовезује на горе написано  гласи: Како је могуће да се од нпр. Римокатоличке цркве тражи повратак православљу а да у исто време нема јасног или чак никаквог одоговора како тај повратак треба да изгледа? И на личном плану, човек који дође у цркву добија врло  конкретан  одговор шта треба да ради и како да се понаша да би био православни хришћанин. Све се тачно и конкретно зна и све је познато. Како је могуће немати јасан одговор када је овако крупна и озбиљна тематика у питању? Ево и међу православнима, став тзв. антиекумениста зилота је јасан, као и тзв. синкретинистичког екуменизма. Тачно се зна шта подразумева једно, а шта друго схватање.  Али повратак православљу неправославних хришћана (римокатолика, протестаната...) остаје некако недоречен. Испада да за западне хришћане (или пак оријенталне)  нема другог пута осим класичне конверзије у источно православље византијске традиције (грчке, словенске...). Како је могуће водити дијалог са ставом да се неправославни врате православљу а да при том нема колико толико јасног одговора како тај повратак треба изгледа, шта конкретно треба да подразумева или бар каква су очекивања? У том смислу је јасније шта се одбацује и шта се не прихвата, од онога шта је прихватљиво или дозвољено. Опростите, није ми намера да полемишем већ само износим питања и дилеме које имам и веома се радујем сваком Вашем одговору.

 

Нажалост, православна еклисиологија још није јасно и саборски дефинисала свој однос према неправославним хришћанима. Сабор на Криту са својим, морам да кажем прилично исхитрено и несрећно састављеним документом о односу према ”хришћанском свету” само је отворио низ питања која траже одговоре. То не значи да Православна Црква тек треба нешто да научи. Саборске дефиниције и догмати нису нешто што Црква пре тога не познаје и онда када се они донесу постаје свесна тих истина. Ми не говоримо о еволуцији догме као римокатолици. Дух Свети је апостолској Цркви удахнуо пуноћу знања и у Духу Светоме светитељи су свако на свој начин већ више пута изражавали свој однос према одвојеној браћи, одбацујући њихова погрешна учења, али љубећи њих као позвану браћу у Христу.

Не постоји неко експресно решење овог проблема јер проблем дубоког раскола између Православне Цркве и римокатолика није само у неким догматским дефиницијама или у разумевању улоге папе. Много већи проблем, барем за мене су понекад суштински различити начина поимања спасења, покајања, греха и вечног живота у Христу. Основне поставке делимо али у Средњем веку толико је много ушло људских предања у све аспекте римокатоличког живота да Православна Црква не препознаје римокатоличанство као аутентичан израз вере у Христа. То није само питање културних и цивилизацијских разлика. Оне су постојале и пре раскола који је формализован у 11. и запечаћен у 13. веку. Тренутно је у току дијалог о разумевању суштинских основа еклисиологије и последњи документ из Тернија састављен је толико политички коректно да није проблематичан за православне, али само у једној тачки стоји да Римокатоличка црква има своје другачије поимање папског примата. САМО то, а то је заправо и суштина разлике у нашим еклисиологијама. Папа за римокатоличанство није само први међу једнакима, није само онај ”који председава у љубави”, па чак ни врховни арбитер и ауторитет у питањима вере који ”по себи, а не по сагласности Цркве не може да погреши” у догматским питањима. Папа је суштински темељ јединства, угаони камен римокатоичанства. Без папе римокатоличка Црква је незамислива јер је занемарено древно православно веровање да је свака помесна Црква са својим епископом истовремено и цела Католичанска Црква и да Црква без папе може да постоји као што може да постоји и без цариградског или московског патријарха. За римокатоличанство Црква је пре свега societas друштво на челу са папом и епископима који су у заједници са њим. Заједница са римским епископом је кључни елемент јединства Цркве. Ми то имамо такође на нивоу епархије (где сви клирици и верници морају да буду у заједници са епископом) и на помесном нивоу (где сви епископи једне области треба да буду у сагласности са првим и он са њима). Овај принцип је утемељен на евхаристијском принципу где само један служи и приноси, а остали му саслужују и један (епископ или од њега постављени свештеник) икона је Христова на том евхаристијском скупу. Међутим, на васељенском нивоу такав принцип никада није постојао ни на истоку ни на западу у древна времена. На западу се развио, нарочито одвајањем од Ромејског царства и постепеним отуђењем од Цркве на Истоку. Овај процес је почео још од петог века, распадом Западног римског царства и јачањем римског трона као јединог апостолског седишта на Западу преплављеног варварима. Процес је заокружен Првим Ватиканским Сабором 1868. године када је проглашено учење о ”незаблудивости римског епископа (када учи о питањима вере)”. 

По некој логици, посебно јединства Цркве на епархијском и помесном нивоу било би логично да се јединство Цркве на васељенском плану манифестује у јединству са једним Епископом као видљивом структуром. Али у Православљу увек је преовладавало схватање да се Црква манифестује као Тело Христово у свакој Литургији коју служи Епископ са својим презвитерима и верним народом. Црква није слика земаљског царства које мора да има свог цара. Када су древни Јевреји у време пророка Самуила тражили да им постави цара, он им је рекао: Шта ће вам цар када имате Бога. Овај концепт Бога који истовремено и влада и служи свом народу је концепт наше Цркве. Као што холографска фотографија као целина чува целовиту 3Д слику неког предмета тако и сваки делић те холографске фотографије чува лик целог предмета. Ово је јако нелогично за нашу овоземаљску логику, али Црква није од овога света, она је Тело Христово ”које се дели али не раздељује”, она је присуство Духа Светога који је цео присутан у свакој црквеној тајни. Прихватање било каквог модела свехришћанског ауторитета као кључног елемента евхаристијског јединства Цркве значило би заправо најпростије речено да глава Цркве више није Христос. И то је главни проблем у схватању јединства Цркве и уопште природе Цркве код нас и код римокатолика.

За разлику од римокатолика који имају врло јасно разрађену теорију екуменизма, која је различита од Женевске, протестантске, у тзв. Светском савезу цркава (теорија грана итд), Православна Црква нема такву теорију, не зато што је у том погледу инфериорна или што презире друге, већ зато што вековима наша Црква живи са отачком свешћу да постоји само Једна Света Саборна и Апостолска Црква и било каква идеја ”помирења цркава” или ”васпостављање јединства цркава” нам је страна. Збивања од почетка 20века када се активно говори о овим темама представљају лутање по земљи недођији синкретистичког екуменизма који води у ћорсокак. Оци само говоре о повратку оних који су залутали у окриље Католичанске Цркве и сви досадашњи покушаји ”васпостављања јединства” као да јединство Цркве не постоји, доживели су фијаско, посебно Лионски и Флорентински сабори. Другим речима, одвојени хришћани треба да одбаце своја погрешна учења и врате се у јединство Цркве, не тако што ће аплицирати за признање од православних, већ тако што ће их пуноћа Православне Цркве препознати као део свога тела, као што су некада били. Тако је са обраћеницима који се враћају у Православље, они бивају препознати као део Тела Христовога и евхаристијски учествују у њему. Одсуство евхаристијског јединства са неправославнима је кључни показатељ да наша Црква не препознаје римокатолике, протестанте, дохалкидонце и др. као органске удове Цркве Христове. Ми ценимо оно што су они сачували од свог древног предања, поштујемо их и волимо као браћу позвану да са нама заједничаре у трпези Господњој у вечности, препознајемо извесне духовне дарове, али у њима не видимо лик Христа Сведржитеља сачуван у потпуности. Најбољи пример јесте чињеница да православни тешко могу да се моле пред барокним иконама римокатоличким, не због уметничког укуса или навике, већ зато што једноставно не препознајемо лик нашег Спаситеља. Чињеница да све више људи из ових ”цркава” препознаје у Православној Цркви, и поред наших бројних овоземаљских слабости, Цркву Христову, охрабрује. Ми од њих не тражимо да се ОДРЕКНУ СЕБЕ, већ да се ВРАТЕ СЕБИ, што је велика разлика. То не значи прихватање византијских литургијских и уметничких модела као јединог мерила, већ повратак сопственом предању које код њих и те како постоји и није сасвим изгубљено. Сви црквено-дипломатски покушаји тражења јединства на минимуму усаглашених ставова осуђени су на неуспех у самом почетку. Јединство Цркве је дело Духа Светога, а не умешности црквене дипломатије. 

Не треба сметнути са ума и чињеницу да и ми ако хоћемо да препознамо повратак наше браће свом православном предању морамо да надиђемо и наше ограничености и још често постојеће уверење да јединство подразумева једнообразност. Древна Црква првог миленијума била је и те како разнообразна и литургијски и богословски. Иста вера у Христа изражавана је на различите начине али смо једни друге препознавали као једну Цркву. Ових дана читам леп текст Св. Јована Шангајског о поштовању западних светитеља у Православној Цркви. Он је био дубоко свестан да Православље у земаљама западне традиције не може да се проповеда без понирања у дубину аутентичног духовног предања православног Запада. Веома леп текст. Ко може да разуме руски, најтоплије га препоручујем http://likorg.ru/post/o-pochitanii-svyatyh-prosiyavshih-na-zapade-svyatitel-ioann-maksimovich-doklad-arhiereyskomu-sinodu-1952-goda 

Закључујући ово размишљање, могу да кажем да на известан начин пут ка повратку неправославних у Католичанску Цркву подразумева обострани труд, и њихов и наш. Њихов да се врате својим православним коренима и дају им израз у данашњем свету и времену, а наш да останемо отворени за друге, за лепоту православне традиције Запада и да не затварамо нашу Цркву у уске оквире ригидног конфесионализма, псевдо-зилотизма али истовремено да не разграђујемо отачка предања исто тако неразумним синкретистичким екуменизмом. Највише што можемо да учинимо за нашу одвојену браћу јесте да живимо достојно предања наших отаца, Источних и Западних, истинујући у љубави.

[Архимандрит Сава Јањић]

1 hour ago, Marjanovic рече

Ево овде имамо нпр. конкретан предлог који је заступао професор А.В. Карташев у тексту "Уједињење цркава у светлу историје". Да ли је могуће овакво решење:

 

Да више не бисмо узалуд трошили речи о уједињењу цркава, ево шта треба да урадимо.

            Протестанти не треба да се врате произвољно измишљеној него  историјски аутентичној, некадашњој древној цркви са свештенством апостолског прејемства, са свим тајнама, с пуноћом живог предања, с поштовањем светих и Богомајке. Под овим условима православна црква мора са њима да се уједини и у исто време мора да им да право на посебну врсту њиховог богословља и благочашћа: на њихово одушевљење учењем о спасењу вером, њихов пијетет према библијској речи Божијој, морал њиховог благочашћа, њихово оскудно скромно богослужење, на њихову слободу од култа светих моштију и икона које они немају, али уз чврсту обавезу да ни сенка од њиховог ранијег непријатељства према нашем поштовању икона, поштовању светих и Богомајке код њих неће остати. Иначе нема савеза љубави и нема једне цркве. Подразумева се да протестанти морају да схвате и прихвате саме догмате о светима и иконама. Али ми не смемо да насрћемо на њихове уобичајене форме култа. Морају бити признати разни типови васељенске цркве који су се фактички искристализовали у историји. Наш грчко-словенски тип није нешто што је обавезно за све.

            Римокатолици су дужни да се, ради обнављања заједничке древно-црквене љубави, одрекну само једног: универзализма папске власти, али не и ње саме. А православна црква треба да призна све њихове нове догмате као теолохумене. Римско папство је до те мере дубоко и органски повезано са структуром, са историјом, са целокупним животом и целокупним благочашћем латинске цркве да кад бисмо тражили његово укидање то би било као да насрћемо на целокупну мистику латинског црквеног благочашћа. Нама, припадницима источне Цркве, то изгледа као неблагочестива старопротестантска озлојеђеност.

           Ми морамо да схватимо благочастивост римокатолика, његову еклисиолошку мистику у којој папа представља персонификацију срца цркве. »ија груба рука би могла да ишчупа из срца западне браће овај нежни цветић њихове љубави према цркви? То је њихов модел црквене мистике, без њега се нарушава жива целина. Они другачије не могу, не умеју да воде црквени живот. И православна црква треба да призна папство у границама римске цркве. Не само као првог по части међу аутокефалним патријарсима (то је елементарно) него и као мистичког папу за Латине, као особени монархијски орган црквене непогрешивости који се по њиховој латинској вери налази и изнад сабора. Међутим, све то важи само у границама римске патријаршије, премда распрострањене по целој земаљској кугли, али која не обухвата све цркве. Све друге католичанске цркве, с обзиром на то да немају потребу ни историјски ни мистички за таквим апсолутним црквеним монархом, као на пример, православне и друге цркве Истока и Запада, треба да остану у васељенском савезу љубави и једноверја с римском црквом, која ће бити папска на локалном нивоу. Ми разумемо да папа који је ограничен у квантитативном смислу, иако је неизмењив у квалитативном за римокатолика представља нонсенс. Али, шта да се ради? Морамо да изменимо своје навике мишљења ради Истине и ради подвига љубави васељенског јединства цркве. А православна црква, у том случају, треба да призна и учење о иммацулата цонцептио, и о чистилишту, и о филиокве као њене теологумене. При чему филиокве у богослужбеној употреби не треба да се чита у Никео-Цариградском символу, чак ни у латинском, у знак древноцрквеног јединства, и ради љубави и мира.

            Само би ови услови за уједињење цркава, по нашем мишљењу, били нормални и логично сврсисходни за реално померање с места питања које нам се сад чини неразрешиво.

http://www.verujem.org/teologija/kartasov.htm

Уз искрено поштовање Карташова, мени овај предлог "помирења цркава" изгледа исувише теоретски, дипломатски, као својеврстан "Дејтонски споразум" у стилу "и вук сит и овце на броју". Наравно, не делим ригидни став псевдозилота који, како сам већ рекао истинују али без љубави, међутим, ово је више пут ка некој мирној коегзистенцији. Римокатолици су од Јована Павла II развили "теорију о два плућна крила" која представља неку матрицу њиховог разумевања како може да се оствари јединство са православним хришћанима, а да ниједна страна не изгуби своју посебност и аутентичност. На западу би и даље вредила сва њихова досадашња учења и предања, као и њихово разумевање улоге папе. Исток би задржао све своје традиције и организацију Цркве са патријаршијама, са приматом Васељенског патријарха као првог међу једнаким. Једино што је потребно, ЈЕДИНО, јесте да Исток заправо призна да западна традиција данас представља аутентични наставак древне Цркве Запада и да римокатолике не сматра ни за јеретике ни за расколнике. Опет напомињем, ово би била нека врста политичке уније, варијација унијатизма. Сетимо се, православнима који су прихватали унију (најчешће под политичком присилом) било је дозвољено да задрже све своје литургијске и богословске обичаја, свој календар, једино да признају папу као врховног поглавара, који ће им заузврат дати пуну аутономију да организују свој живот по својој традицији. У почетку то није изгледало много опасно, али с временом унијатски свештеници и епископи су завршавали школе у Риму и постепено прихватали римокатоличку теологију. Данас они чак и споља немају изглед Православне Цркве, а по духу су заправо ни православни ни латини. Унијатизам је једна од најтрагичнијих епизода историје Цркве и показује да је Рим спреман у почетку да све прихвати за признање врховног ауторитета папе, а потом, спонтано, све се мења и унијатске цркве данас су камен спотицања у дијалогу са римокатолицима. Теорија два плућна крила је само варијација на исту тему и морам да кажем да има исти циљ. Уз поштовање оних искрених римокатолика који верују да је Православна Црква барем исто толико Црква као и њихова, већина римокатоличких богослова и епископа Православље сматра петрифицираном црквом, која је застала у времену, нешто слично као дохалкидонске цркве које нису прихватиле Халкидон и остале су на претхалкидонском нивоу богословља. 

Мени су овакве теорије "сједињења" јако жалосне јер по правилу не само да неће довести до сједињења римокатолика са нашом Црквом, што неки наши богослови и даље верују, већ ће произвести унутрашња цепања у телу Православне Цркве јер пуноћа Цркве једноставно не може да прихвати непотпун лик Христов као Христову икону. Понављам, то не значи да неправославне треба мрзети (не дао Бог), нити да су они осуђени на вечне муке самим тим што немају православну веру (ко може да уђе у судове Божије). Једино што знамо засигурно јесте да православна вера и етос који почива на њој чувају пуноћу лепоте лика Христовог и онима који мисле и живе православно омогућава да задобију пуноћу заједнице у Христу. Зато радије не говорим о онима у Цркви и ван Цркве, већ о томе да је ЦРКВА ЈЕДНА И ЈЕДИНА КАТОЛИЧАНСКА која почива на православној вери и предању, али у коју су позвани не само остали хришћани, већ и нехришћани и која је радионица спасења васцеле твари на путу ка вечности. Колико они који нису у евхаристијском јединству са нама учествују у даровима Светог Духа који долазе само од Цркве и бивају само кроз Цркву не можемо да знамо и није наше да судимо. Али наше је да не прекорачујемо границе вере која нам је остављена и да је сведочимо својим животом истинујући у љубави.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 3/12/2017 at 22:33, Биљана 1234 рече

Оче Саво,

како да се поставимо према селективномпраштању? Чујем понекад реченицу :`Ја јој/му не могу опростити, нек јој/му Господ опрости..

Чак чујем и реченицу: Грана која не доноси добар род, сече се.

А онда ,  људи који су били врло блиски, ево не говоре више...не контактирају

Некако ми се чини, што смо ближи једни другима, што се више откривамо, тако и помисли крећу...најближи будемо са особама кад откријемо део свога срца који још није очишћен. Ма о како високој духовној реалности били, једноставно, откријемо кроз разговор или ћутање, наше слабости.

Можда се баш зато уздамо у Божију милост, јер Господ срца наша зна.

Шта мислите оче Саво о селактивном праштању, у ове дане поста.

Селективно праштање није праштање, јер је љубав у Христу безусловна. Господ безусловно љуби сваког човека и васцелу творевину. Нема тога да он једне више или мање воли. Када говоримо да "Бог кажњава" морамо да имамо у виду да ми пројектујемо сопствену палу природу на Бога. Условно то се може рећи у педагошком смислу, али се најчешће погрешно разуме. Не кажњава нас Бог, већ ми сами себе тако што затварамо своје срце пред Богом и пред ближњим. Колико отворимо себе за ближње, праштајући им и саосећајући са њима у њиховом посрнућу и паду, толико смо се отворили за деловање Божије у нашем срцу, толико смо заживели евхаристијски. Исто тако Бог прашта не на начин како ми људи праштамо. Ми најчешће ово разумемо тако што онај који нам је погрешио мора да принесе неку врсту жртве, извињења који ће умирити нашу љутњу или гнев. Неки западни богослови, као Анселмо Кентерберијски ову теорију су богохулно пренели и на Бога па говоре о греху као задовољењу увређеног Божијег достојанства, или о покајању као приношењу које треба да задовољи Божије милосрђе и правду. Ово су бесмислице и фалсификовање лика Божијег и зато читава духовност која почива на овим тезама нема ништа заједничко са аутентичном вером Цркве. Бог прашта као милосрдни отац у причи о блудном сину. Он не чека на трону да му син принесе покајање и прими "заслужену" казну, већ чим види у даљини свог заблуделог сина који је кренуо очинском дому, он му трчи у загрљај и даје знаке синовског достојанства. Покајање зато није приношење жртве којом умилостивљујемо Божију правду и заслужујемо његов опроштај, већ отварање нашег срца у дубоком покајању (преумљењу) тј. спознаји свога пада и жељи да се вратимо Богу свим умом, срцем и душом својом. Зато опроштај не зависи од Бога, чија је љубав безусловна, већ пре свега од нас тј. колико смо себе отворили да примимо Божију благодат у своје срце и заживимо евхаристијски са ближњим препознајући у њима лик Божији и нашу вечну сабраћу.

[Васијан]

пре 18 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Истинско познање јесте једино лично познање Бога

Неизмерно благодарим на појашњењу, оче! 

С нами Бог!

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 21 часа, grigorije22 рече

.... E, sada, sto se tice licnosti to je vrlo zanimljivo posto moderna nauka pokazuje da cak i neki insekti poseduju licnost, a da ne govorimo za pse,konje ili delfine. U jevrejskom originalu se koristi ista rec za dah koji je udahnut coveku i ono sto imaju zivotinje nismat hajim. Ono sto sam uspeo da nadjem na internetu je da teolozi i svestenici uglavnom odgovaraju da mi ne znamo sta se desava sa zivotinjom kada ugine, da li postoji neki nematerjalni deo koji nadzivljava telesnu smrt. Ako postoji to je bitno drugacijeg kvaliteta od ljudske duse. Sveti Teofan Zatvornik je pisao o mogucnosti da je Bog stvorio neku opstu dusu u koju se utapaju sve zivotinje nakon telesne smrti. Neke druge teorije kazu da se mozda ono sto ostane nakon telesne smrti ljubimca sjedinjuje sa ljudskom besmrtnom dusom i tako ceka vaskrsenje i preobrazenje.

Када говоримо већ о односу према животињама у Православној Цркви, желео бих да поделим са читаоцима форума два линка за текстове (један на руском, други на енглеском) са лепим поукама и још лепшим сликама. Придодајем и једну нашу, дечанску фотографију од пре пар дана - наш економ о. Данило са јагњетом које је невиђена маза:)

http://pravlife.org/content/afonskie-svyatye-o-pravilnom-otnoshenii-k-zhivotnym

http://orthodoxyandanimals.tumblr.com/ 

 

[Тања1]

On 9/3/2017 at 23:38, Архимандрит Сава Јањић рече

Метохија је заиста предивна. Ове предивне сцене снимљене близу Осојана сјајна су инспирација за сваког сликара. Ако још нешто снимимо поставићу. Доснимио сам Рахмањина. Мало је меланхолично али некако ми одговара целој ситуацији. На Хвосну (северном делу Метохије) су исписане најлепше странице српске историје у Средњем веку. Данас је остало само мало Срба. 

Hvala vam jos jednom oce Savo sto ste snimili. Radim jednu dijagonalnu kompoziciju (0:29), moze se uporediti sa vektorom (u matematickoj terminologiji). Kada dijagonale cine strukturni princip kompozicije u slici, njena funkcija obicno istice dramu, pokret ili dubinu, dakle oba (drama, pokret) i tri dimenzije (dubina), tako da Rahmanjin ziasta odgovara - i jednoj centralnoj verziji linearne perspektive. Dakle, radim dve verzije. Jasno je da sve prostorno iskustvo - i iskukstvo gledanja - u velikoj meri zavisi od uloge posmatraca u odnosu na prostor slike, jer iako ste kao snimatelj mogli da se krecete i snimate iz razlicitih uglova, imam kljuc da kodiram ugao gledanja u slici. To je put koji ste prikazali  direktno s prednje strane i na nivou oka posmatraca (frontalni pogled), cini da smo zagledani na istom nivou kao sto je u centralnoj perspektivi, gde horizont linija uvek se poklapa sa visinom ociju posmatraca (0:25), taj put je ono sto zovu Toskana. Zaista predivna Metohija. Pomalo izgleda kao iz pticije perspektive, gleda se pravo iz povisenog polozaja, kao da ste snimali iz automobila. Oce moje poruke su osvezenje ove svakodnevnice na temi. Svako vam dobro.

[Marjanovic]

Хвала Вам, оче Саво, на одговорима!

Опростите на честим питањима, али замолићу Вас још да прокоментаришете, нешто другачији од  претходног, али врло конкретан став о. Данијела Сисојева  везан за повратак неправославних хришћана православљу. Реч је о тексту   Ex Oriente Lux или наш одговор Ватикану где се говори о обнови  Православне цркве Запада и постављању православног римског епископа тј. православног папе. Издвојио сам посебно интересансте делове:

Цитат

Најсилнији удар непријатељу свакако би био постављање православног епископа на данас празну римску катедру, јер садашњи јеретички римски првосвештеник не може бити апостолски наследник древне Римске катедре. За то се моле Господу свети апостоли Петар и Павле, и сви безбројни свети, који су собом украсили ту прекрасну Цркву. Могу нам рећи да су то снови, али Богу је све могуће. И ако хришћани ипак реше да испуне Његове заповести (Мт. 28, 19), Сам Сведржитељ ће уништити све препреке на њиховим путевима.

Цитат

 

Ко реално може извршити то највеће дело обнове древне апостолске Цркве? Код нас нема канона који то регулишу. Идеално би било обновити Цркву на Васељенском Сабору, али то је на жалост тешко изводљиво. У принципу право на обнављање Цркве превасходно припада Цркви – Мајци, али пошто је Римска Црква апостолског порекла, та могућност је искључена (уколико се, наравно, за то не побрине Мајка свих Цркава – Црква Јерусалимска). Често је отпале или уништене Цркве обнављала Црква Константинопољска (на пример, Александријску и Албанску Цркву), али тог права није лишена ниједна друга законита помесна Црква (поменимо да су Антиохијска и Александријска Црква установиле јерархију на Кипру). Чини нам се да би посебну улогу у томе могла да одигра наша Руска Црква. По речима св. Теофана Затворника, Руска Црква је Промислом Божијим постављена на место отпале Римске Цркве, па би било добро да она и оживи ту грану на чије место је накалемљена.

Поменућемо да је Римску Цркву неопходно обновити управо као саму Древну Цркву Запада, са свим правима која су јој дата на Васељенским Саборима, а не створити некаквог римског викара с титулом "Апрелевский". Само у том случају Римска Црква би могла да постане центар гравитације свих здравих сила међу западним хришћанима.

 

http://na-putu-za-emaus.blogspot.rs/2008/12/ex-oriente-lux.html

 

 

 

[Aleksandar Cvetkovic]

Pomaze Bog oce Savo! Hteo sam da pitam, da li svi oni ljudi, koji nisu krsteni su demonizovani? Hvala puno na odgovoru i strpljenju.

[grigorije22]

пре 8 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Када говоримо већ о односу према животињама у Православној Цркви, желео бих да поделим са читаоцима форума два линка за текстове (један на руском, други на енглеском) са лепим поукама и још лепшим сликама. Придодајем и једну нашу, дечанску фотографију од пре пар дана - наш економ о. Данило са јагњетом које је невиђена маза:)

http://pravlife.org/content/afonskie-svyatye-o-pravilnom-otnoshenii-k-zhivotnym

http://orthodoxyandanimals.tumblr.com/ 

 

Sta tek reci na ovo? Da li ovaj jaguar dotice vecnost u zajednici sa ovim covekom?

 

 

 

[Васијан]

Апропо приче о животињама и личности;

са веселог Запада  :

 

http://mondo.rs/a991350/Info/Svet/Sud-u-Njujorku-odlucuje-da-li-je-simpanza-licnost.html;sid=mVVmZ54McOICb

[grigorije22]

Управо сада, Васијан рече

Апропо приче о животињама и личности;

са веселог Запада  :

 

http://mondo.rs/a991350/Info/Svet/Sud-u-Njujorku-odlucuje-da-li-je-simpanza-licnost.html;sid=mVVmZ54McOICb

Znaci simpanze ce da udju u raj.

[Ведран*]

пре 5 часа, grigorije22 рече

Znaci simpanze ce da udju u raj.

најпре ће из кавеза да изађу.

[sampaganini92]

Pomaze Bog o.Savo 

Mozete li mi reci kako da tumacimo pricu o talantima ,i kako mi kod nas da prepoznamo te duhovne darove,talante koje nam je Bog darovao? 
Hvala unapred.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 3/17/2017 at 11:34, Marjanovic рече

Хвала Вам, оче Саво, на одговорима!

Опростите на честим питањима, али замолићу Вас још да прокоментаришете, нешто другачији од  претходног, али врло конкретан став о. Данијела Сисојева  везан за повратак неправославних хришћана православљу. Реч је о тексту   Ex Oriente Lux или наш одговор Ватикану где се говори о обнови  Православне цркве Запада и постављању православног римског епископа тј. православног папе. Издвојио сам посебно интересансте делове:

http://na-putu-za-emaus.blogspot.rs/2008/12/ex-oriente-lux.html

Православна Црква никада није од времена формалног почетка раскола, па ни после неуспелих унионистичких сабора, покушала да постави православног Епископа са титулом "Епископ Римски". Римска Црква је кренувши путем све дубљег раскола и увођења нових, то тада на хришћанском Истоку и Западу, непостојећих учења оставила дубоку рану у телу Цркве, али је није поделила јер, како сам раније нагласио, Црква је једна јер је једно Тело Христово и један Христос чији лик чувају само Цркве које су остале доследне православној традицији првих 10 векова хришћанства. Православне Цркве вековима чекују повратак Римске Цркве у пуноћу истине и зато место Римског Епископа никада није попуњено на сличан начин како су Латини 1204 након крсташког освајања Константинопоља учинили са Цариградском Црквом, именујући свог "васељенског патријарха". Овим чином папе су зацементирале раскол. 

Овде се огледа суштински другачије гледање на јединство Цркве у римокатоличанству у односу на православну традицију. Римокатолици Цркву виде као једно униформно тело са централизованом управом на челу са папом и епископима који су са њим у заједници. Свест о томе да је свака локална Црква цела Католичанска Црква и да сваки правоверни Епископ са својим верним народом окупљен "на једном месту" (на Литургији) чини истовремено и део и целину Католичанске Цркве, полако се губила на хришћанском Западу, где су Епископи с времном постали заправо папски викари. Самосталност древних и великих Цркава у Северној Африци, Италији изгубила се под идејом римског универзализма. Ове цркве повезује пре свега директна веза са Римским Епископом као главним конститутивним елементом Римокатоличке цркве. За римокатолике је просто незамисливо како Црква може да функционише на начин како то бива у Православној Цркви. Чак и неки православни сматрају да нам је потребна централизована структура са сталним сабором који заседа на челу са Патријархом који не би само био први међу једниким, већ како рече митрополит пруски Елпидифор "први без једнаких", што већина православних види као покушај прихватања римокатоличке еклисиологије. 

На Критском сабору је поменуто да Црква није конфедерација помесних Цркава, што је тачно, али, ако већ користимо поређења са политичким структурама (што није сасвим адекватно) наша Црква је федерација равноправних Цркава, штавише она је стално заседање Сабора неба и земље у којој су сви епископи једнаки и представљају икону Христову у својим епархијама. Црква је и ЈЕДНА и МНОГЕ истовремено. Тиме је Црква истовремено и икона и реалност (литургијски) будућег века у коме ће сви бити једно у Христу, а неће престати да постоје као ипостаси. Самосталност Цркава не сме никада да се схвати на начин који нарушава католичност Цркве и њено јединство, али ни обратно, у име католичности Цркве не може се поништавати чињеница да је свака Епархија Цела Католичанска Црква у литургијском смислу. Ово је суштина евхаристијске еклисиологије Православне Цркве и зато истовремено можемо да говоримо и о Цркви и о Црквама мислећи на исту реалност. У томе је огледа и тајна тројичности Цркве у којој нема субординационизма по природи, јер су сви Епископи једнаки, иако у својим међусобним односима постоји јерархија по части.

Схватање примата Римског Епископа као универзалног поглавара Цркве, које већ вековима постоји на Западу, никада није било прихваћено од пуноће Православне Цркве. Римски Епископ  никада за православне није био суштински фактор литургијског јединства јер сваки Епископ, па чак и први по части, могао је да падне у заблуду, а да тиме суштински не угрози јединство Цркве, јер сваки Епископ који следује апостолском католичанском предању и приноси Евхаристију изражава пуноћу Цркве. За римокатоличку еклисиологију ово је неприхватљиво јер је једини фактор и центар јединства Рим и зато је сасвим било за очекивати да се у 19. веку коначно прогласи несрећна догма о непогрешивости папе како би се онемогућила и било каква помисао да суштински центар Цркве може да посрне јер би то срушило целу структуру Цркве. Ова еклисилогија је за нас православне суштински погрешна. Иако је Други ватикански сабор дао извесне наде да може да дође до обнове предањске саборности (концилијарности), све је остало на папиру. 

Римокатоличко схватање Цркве је заправо дубоко засновано на слици Римске империје са једним Императором као лицем које обједињује целу царевину. Православној Цркви је ово страно јер је глава Цркве Христос кога литургијски иконизује сваки Епископ у својој Епархији. Зато се ми у јектенијама молимо за "јединство Цркава" не мислећи, на јединство Православне Цркве са неправославним заједницама, већ на јединство љубави целе Цркве Православне. Римској Цркви је остављено њено место у том јединству, али да би га она заузела Православне Цркве треба да је препознају као део свог органског јединства, што би се манифестовало пре свега у евхаристијском јединству. Ми у њој сада препознајемо извесну еклисијалну структуру, историјско име цркве, али не и светотајинску Цркву која је саставни део и истовремено носилац пуноће католичности Цркве као остале Православне Цркве. То је, по мом мишљењу, и главни разлог зашто Православна Црква избегава вековима да именује Римског епископа и Епископе који носе титуле древних цркава некада православног Запада. Ова "празнина" је надомештена постављањем епископа чије титуле носе имена држава које обухватају просторе древне Цркве од Запада и тиме је остављен простор повратку Римске Цркве у јединство са осталим Црквама.

Могу да закључим да је римокатоличка универзалистичка и папо-центрична еклисиологија суштински неускладива са евхаристијском еклисиологијом Православне Цркве јер не препознаје пуноћу католичности у свакој Цркви где Епископ приноси евхаристију са верним народом што је суштински важан елемент православног разумевања природе Цркве, као ЈЕДНЕ и као МНОГИХ истовремено. Ово нас опет враћа на проблем папизма као кључни проблем враћања римокатолика у јединство са Православном Црквом. Уместо да се чека неки велики заокрет у Ватикану, много је реалније, рекао бих, говорити о повратку појединих римокатоличких епископа или група епископа у заједницу са осталим православним Црквама.

 

 

[Marjanovic]

Хвала Вам!