Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[grigorije22]

Vrlo zanimljivo da starac kaze kako postoje baste i vinogradi i sve sto ima na Zemlji ima i u raju.

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 13 часа, grigorije22 рече

Ipak moram ovo da prokomentarisem, a ova dva bambusa mi dadose inspiraciju. Ovde se sada postavlja pitanje sta je za vas postojanje? Za mene postojanje znaci da ona zivotinja koja je uginula ozivi, probudi se kao iz sna i da ponovo hoda i funkcionise kao da i nije uginula.Dakle da mi moji psi nakon sveopsteg vaskrsenja pridju i prepoznaju kao nekog ko im je bio gospodar na Zemlji. Naravno po uslovom da se udostojim Carstva Nebeskog. Oni koji su protivnici vaskrsavanja zivotinja kao glavni argument iznose to da covek ima besmrtnu dusu koja nastavlja u kontinuitetu postojanje i nakon telesne smrti. Zivotinje imaju smrtnu dusu i one nakon telesne smrti ne postoje. Metaforicki receno Bog moze da obnovi hardver, ali je problem u tome sto je "propao" softver. Sto se tice vezivanja za zivotinje jako je tesko ne vezivati se pogotovo sto je veza izmedju pasa i ljudi bukvalno utisnuta u gene. Tu se radi o mozda cak desetinama hiljada godina zajednickog suzivota. Takodje je naucno dokazano da ljubav prema ljubimcima proizvodi potpuno identicne emocije kao prema deci. Zato je njihovo uginuce za nas krajnje traumaticno a ta traumaticnost se povecava kada teolozi oduzimaju i tu poslednju i jedinu nadu vaskrsenja.

Највише што бих могао да вас утешим јесте да бисмо могли да кажемо да и животиње и све оно што испунимо својом љубављу, кроз нашу љубав и у контексту нашег личног односа према Богу, улази у вечност. Љубављу нечему дајемо постојање и то више није само с(твар), већ добија (преко нас) лична својства. Зато се васцела твар спасава преко човека, односно Богочовека Христа. Ипак без обизира на сву чудесну лепоту Божије творевине, животиње неће ући у вечност као личности, јер нису створене по лику Божијем. Бог у Христу препознаје само оне који носе његов лик и зато кажемо да се Христом и у Христу све спасава тј. овечношћује. Бог Отац вечно љуби свог јединородног Сина и у њему све нас као Цркву Божију. Зато љубав коју показујемо према животињама треба да иде даље од њих, као појединачних створења, и да се оствари као љубав према васцелој Божијој творевини, која је премудрошћу уведена у постојање и која ће промењена и преображена и кроз Христа вечно постојати, тј. бити оцрковљена. Онда волећи животиње и све што нас окружује, волимо самог Бога који их је створио. Љубав која је усмерена искључиво према с(твари) као таквој или чак према човеку без љубави према Богу, своди се на крају на љубав према самом себи, јер у другима пројектујемо себе. 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 6 часа, Zoran Đurović рече

Оче Саво, молим те капицом, кажи му да ће ови његови кучићи да оживе (али неће сви), ми ћемо да помремо од њега!  Узех да попијем јутарњу кафу, кад оно опет Грегоријеви кучићи! Идем у продавницу, кучићи крену да лају из дворишта, одмах се сетим Грега и његових кучића! Поремети ми Исусову молитву... Спаси нас, ако Бога знаш!  

Сигуран сам да ће о. Зоран из богате архиве писанија св. Августина наћи нешто што је писао о животињама. Толико је написао о свему и свачему и не верујем да му је промакла ова тема. Било би занимљиво да чујемо  Лепа идеја за још једну нову тему, ако већ о овоме није расправљано пре.

[grigorije22]

Управо сада, Архимандрит Сава Јањић рече

Највише што бих могао да вас утешим јесте да бисмо могли да кажемо да и животиње и све оно што испунимо својом љубављу, кроз нашу љубав и у контексту нашег личног односа према Богу, улази у вечност. Љубављу нечему дајемо постојање и то више није само с(твар), већ добија (преко нас) лична својства. Зато се васцела твар спасава преко човека, односно Богочовека Христа. Ипак без обизира на сву чудесну лепоту Божије творевине, животиње неће ући у вечност као личности, јер нису створене по лику Божијем. Бог у Христу препознаје само оне који носе његов лик и зато кажемо да се Христом и у Христу све спасава тј. овечношћује. Бог Отац вечно љуби свог јединородног Сина и у њему све нас као Цркву Божију. Зато љубав коју показујемо према животињама треба да иде даље од њих, као појединачних створења, и да се оствари као љубав према васцелој Божијој творевини, која је премудрошћу уведена у постојање и која ће промењена и преображена и кроз Христа вечно постојати, тј. бити оцрковљена. Онда волећи животиње и све што нас окружује, волимо самог Бога који их је створио. Љубав која је усмерена искључиво према с(твари) као таквој или чак према човеку без љубави према Богу, своди се на крају на љубав према самом себи, јер у другима пројектујемо себе. 

Pa to i neki savremeni podviznici poput Siluana Atanoskog kazu da zivotinje preko coveka ulaze u vecnost. Inace zivotinje i ovde na Zemlji nemaju licnost kako kazete ali ipak postoje.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 6 минута, grigorije22 рече

Vrlo zanimljivo da starac kaze kako postoje baste i vinogradi i sve sto ima na Zemlji ima i u raju.

Блажени старац Гаврило. И ја верујем да ће Небески Јерусалим бити тако диван да ништа на земљи неће моћи да се упореди са њим. Овај свет који је Бог тако дивно створио са свим природним лепотама само је слика те будуће, нове стварности у којој ће све бити вечно, непропадљиво... Бог да нас удостоји те радости!

[Zoran Đurović]

пре 4 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Љубав која је усмерена искључиво према с(твари) као таквој или чак према човеку без љубави према Богу, своди се на крају на љубав према самом себи, јер у другима пројектујемо себе. 

Ово треба да те чују ученици! Него, да те не хвалим превише, да се не би погордио, боље је док сам као advocatus diaboli...  Ово је одбрана од прелести. Јер, не испитујући се, људи крену да се подвизавају, да раде разне ствари, али уствари, не успостављају релацију него остају солипсистички у свом кругу. Љубав према самима себи, или здраво себељубље, како га је називао Максим Исповедник, је нешто што се враћа само као инвестиција кроз другог. То је здрав однос кроз који испуњавамо једине 2 заповести. И ко год се држи овог рецепта кога ни ти ни ја нисмо открили, него само преписујемо, неће заглавити у секти. Јер секташтво је самодопадање, па су ту неки духовни билдери који се одушевљавају када их други гледају са поштоваљем и засузе им окице на њихове беседе... Онда се направи врзино коло, тако да ни гуру, свеједно и када би хтео, не може да изађе ван. Мислим да је тога било у артемизму, односно да је један од фактора који је довео до ове трагичне ситуације. Зато оно Павлово понављање: Проклет био сваки који верује у човека!

Савет је изузетно драгоцен. Ја сам овде сведок оног што си ти у једном посту приметио: животиње људима постану замена за другог човека. То је овде више него очигледно. Нека жена на каси, испред мене, купила 2 пакета мерлуца (врста бакалара), једно паковање јој падне на под, ја га подигнем, и кажем јој да се није поцепала кеса, тако да је све ок. А она ће мени: Ма и да се поцепала, ја сам то узела за моје кучиће! - Ја сам се пренеразио, јер ми ретко имамо паре за ту храну. Многе животиње овде живе боље од нас, а да не кажем да многима не падне на памет да би за те паре могли да отхране и дете усвојено на дистанцу, или да нахране сиромаха...

Наравно да ово не значи и да не треба да имамо љубимце, јер и сам сам их имао, а имамо и сада, мада је можда наша мачка реинкарнирани Јозеф Менгеле па га је Бог казнио да живи аскетски са нама, као што поздрављам закон који забрањује малтретирање животиња.

Ја се распричах, али ти је увид био инспиритиван. Дакле, опет је кривица у теби!      

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 7 часа, Zoran Đurović рече

  пре 7 часа, МилошБГ рече

њихов став ми смо Христови дајте да се договоримо и да учинимо уступке

Zoran Đurović:

Ово. Наши ревнитељи би да се католици покају у праху, да ставе конопац око врата папи па да га воде пешке до Цариграда... Дед лајн за католике је папски примат. О њему се дискутује само у којој мери и како би важио и на истоку. Остале догматске разлике тумаче на православни начин. Зато је сада примат једино питање. 

Мислим да је ово јако тачно. Из мојих разговора са римокатолицима стичем утисак да све може да прође и да се све бескрајно релативизује како би се изашло у сусрет Православљу, осим суштинског питања над питањима, улоге папе у Цркви, односно тачније, схватања његовог примата - Петровог служења које је по њиховом веровању исључиво дато римским папама као превасходним наследницима Петра. Кључна разлика је управо у томе што за нас православне примат органски произилази из саборности (што видимо у апостолском канону 34), а код римокатолика саборност (ако уопште можемо говорити о саборности у православном смислу) произилази из примата који суштински постоји "за себе" и не потребује саборност (што се види у учењу о незаблудивости римског епископа, чувено ex sese, non autem ex consensu ecclesiae). Еволуција схватања Петровог служења је почела од једне традиције која је била у функцији служења саборности, и као таква није била неприхватљива за источне хришћане, до учења које папски примат чини кључни елемент римокатоличке еклисиологије. Зато је "папизам" колико год ова реч звучала непримерно за уши многих данас, заправо и главни камен спотицања.

Документ мешовите ПЦ-РКЦ комисије у Равени 2007 заправо је само потврдио древно схватање примата који је Рим имао и који није никада био проблематичан за Исток. Али ту се не улази у кључни проблем, Петровог примата као божанске институције и екслузивног прерогатива римских епископа. Декларација Комисије у Киетију (Chieti 2016) разрадила је Равенски документ али је спорно питање само констатовано. Ипак погледајмо ту фамозну 16. тачку:

16. In the West, the primacy of the see of Rome was understood, particularly from the fourth century onwards, with reference to Peter’s role among the Apostles. The primacy of the bishop of Rome among the bishops was gradually interpreted as a prerogative that was his because he was successor of Peter, the first of the apostles.(12 f. Јероним, In Isaiam 14, 53; Leo, Sermo 96, 2-3.) This understanding was not adopted in the East, which had a different interpretation of the Scriptures and the Fathers on this point. Our dialogue may return to this matter in the future.

(На Западу, првенство Римског трона је разумевано, посебно од 4. века надаље, у вези са Петровом улогом међу Апостолима. Првенство Епископа Рима међу (другим) епископима постепено је интерпретирано као његов прерогатив јер је он наследник Петра, првоврховног апостола. Ово схватање није било прихваћено на Истоку, који је имао другачију интерпретацију Св. Писма и отаца у вези овога. Наш дијалог се може вратити овом питању у будућности.)

Дакле, овде се дошло до саме сржи проблема иако Петров примат римских папа није поменут експлицитно као божанска институција која се преноси на римске епископе нити се улази у механизам ове логике (зашто на пример није Антиохија, јер је Петар тамо по свему судећи утврдио ту Цркву пре Рима и де факто био тамо први Епископ). За Исток је то Рим зато што је то била престолница империје и Црква, која је убрзо постала најугледнија широм тадашњег хришћанског света због многих мученика и исповедника. Лично ми никада није била јасна логика којом се Петров примат, ако га чак и условно схватимо на латински начин (а како видимо на Истоку то није тако никада прихваћено) искључиво везује за Рим. Добро, Петар је ту пострадао, али да ли је то довољан разлог да се због тога направи онтолошка веза Петра и римских епископа која не вреди на исти начин за друге епископе Цркве. У 16. тачки декларације наведени су цитати Јеронима и папе Лава Великог, што није никаква потврда универзалности овог учења у целој Цркви. Биће занимљиво пратити наставак овог дијалога, посебно када се дође до разумевања примата у Цркви након првог миленијума, или у контексту Првог ватиканског сабора и учења о непогрешивости папа које Други ватикански концил и поред инклузивнијег речника није ни најмање довео под знак питања. Зато када се каже да су православни у Равени 2007. године прихватили примат римског папе, често се не разуме да су они прихватили само оно што је на православном Истоку увек постојало и што по свему судећи није баш идентично данашњој улози Васељенског патријарха као "првог међу једнаким". Примат сам по себи није проблем јер, како је лепо речено у Равени, нема саборности без примата, ни примата без саборности, они су међузависни.

Проблем је схватање примата римског епископа у контексту њиховог разумевања Петровог првенства међу апостолима. Ту се ломе копља. Моје лично мишљење јесте да је православно схватање примата римског епископа, како се уосталом у Кијетију и наводи, од 4. века полако почело да иде у правцу који је већ до 9. века био у озбиљној колизији са разумевањем улоге римског епископа међу источним епископатом. Разлаз Истока и Запада је био неминован, посебно када је Рим коначно доспео у политичку сферу Франака. То је период од 4-9 века који политички означава разградњу Западног римског царства и покушаје да се духовно и културно јединство западног дела империје који су преплавили варвари консолидује у новој улози римских епископа који добијају прерогативе световних владара и истовремено политички повеже са Франачким царством. О томе су већ много писали многи.

Дакле, да ли Рим може да се врати на првобитно схватање примата чувајући као побожно предање везу између Петра и римских епископа, што је постојало и пре 4. века? Плашим се да су ствари већ далеко одмакле и да Рим једино нуди неку врсту мирне коегзистенције две паралелне еклисиологије, при чему би римокатоличка вредила само за РКЦ и с њом повезане цркве, а Исток би евентуално обновио древну идеју примата са појачаном улогом Цариграда. У контексту прилично компликованих односа Москве и Цариграда ово је јако тешко очекивати са православне стране и зато је Москва у суштини против приче о примату на универзалном нивоу и због тога су вероватно и изостали са Критског сабора који је требало да потврди ту нову улогу Цариграда. Да ли "сједињена Црква хришћанског Истока и Запада" како је многи називају може да тако постоји као органска заједница. Ја нисам уверен у то. То би био један црквено-политички покушај да се суштински две различите еклисиологије доведу на исту раван. У сенци овог проблема и филиокве и чистилиште и много тога другог је много лакше "решиво" јер живимо у времену када се многа древна учења Цркве прилично могу релативизовати (нарочито у РКЦ), а да то не представља неки суштински проблем ако се нађе "политички коректна" формула и уколико је, што се Запада тиче све под контролом Рима. Али зар и то није проблем за себе?

[Ведран*]

пре 4 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Зато када се каже да су православни у Равени 2007. године прихватили примат римског папе, често се не разуме да су они прихватили само оно што је на православном Истоку увек постојало и што по свему судећи није баш идентично данашњој улози Васељенског патријарха као "првог међу једнаким".

Драги оче Саво,

Ако могу да замолим за појашњење овога? Нисам сигуран да разумем шта се под овим подразумева. За мене је израз "данашња улога васељенског Патријарха" вишезначан појам зависно од тога шта подразумевам под "данашња" и вероватно зато не разумем најбоље мисао која стоји иза овога што сте рекли. Данас имамо прилично разногласије у вези са погледом на само "првенство" Цариградског Патријарха. 

Што се тиче историјске улоге Рима, да ли мислите да су Римокатолици отворени за разговор на тему како нешто, као што је њихово разумевање примата, што је утврђено на темељу политичких и  нееклисијалних историјских околности, како такво нешто може да за њих носи толику еклисијалну тежину? Ја верујем да они не негирају политичку позадину римског првенства, уосталом као и цариградског првенства (иако Цариграда одавно нема као таквога). Њихов однос према првенству је као према Божанској установи. Како код њих фигурирају историјске околности (које су променљива ствар) у вези са овом темом?

Мој утисак је да римски екуменизам јесте увек и искључиво папоцентричан. То они сами говоре, није никаква тајна и скривена агенда. То сам такође лично слушао од неких њихових људи који су ангажовани на пољу екуменизма и то отворено говоре на екуменским иступањима. Не кажу "папоцентричан", сли је у суштни то. Питам се какав је њихов приступ овом дијалогу мешовите комисије, да ли је њихова почетна позиција иста као и ова у ширем екуменском дијалогу?  

[Zoran Đurović]

пре 6 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Мислим да је ово јако тачно.

Допао ми се твој одговор. Још мало па морам на литурђију и зато немам времена да нешто додам, а приватно бих ти послао један драгоцен материјал. Срећан празник!

[Postomolitvom]

Oče, kako da neko ko je novokršten započne razgovor sa budućim duhovnikom, nekako je taj odnos nov i neobičan, da javlja se kao potreba velika ali ipak postoji neki led koji treba probiti, dal od nekog pretjeranog stida ili nešto drugo...pomozite i pomolite se za mene, Nikola.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 9 часа, Vedran рече

Драги оче Саво,

Ако могу да замолим за појашњење овога? Нисам сигуран да разумем шта се под овим подразумева. За мене је израз "данашња улога васељенског Патријарха" вишезначан појам зависно од тога шта подразумевам под "данашња" и вероватно зато не разумем најбоље мисао која стоји иза овога што сте рекли. Данас имамо прилично разногласије у вези са погледом на само "првенство" Цариградског Патријарха. 

Драги Ведране,

Прво питање, па ћемо остале по реду

Концентрисао бих се на Chieti декларацију (даље у тексту КД) мешовите ПЦ-РКЦ комисије за дијалог о схватању примата у Цркви у првом миленијуму хришћанства. Декларација је усвојена у септембру 2016. године и на енглеском је доступна на: http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/ch_orthodox_docs/rc_pc_chrstuni_doc_20160921_sinodality-primacy_en.html Нажалост, нисам сигуран да имамо српски превод.

Дакле у КД имамо две тачке где се говори о специфичним особеностима примата римског епископа у првом миленијуму, које се донекле разликују од садашњег схватања примата части првопрестолне катедре у Православној Цркви тј. Цариграда.

18. From the First Ecumenical Council (Nicaea, 325) onwards, major questions regarding faith and canonical order in the Church were discussed and resolved by the ecumenical councils. Though the bishop of Rome was not personally present at any of those councils, in each case either he was represented by his legates or he agreed with the council’s conclusions post factum. The Church’s understanding of the criteria for the reception of a council as ecumenical developed over the course of the first millennium. For example, prompted by historical circumstances, the Seventh Ecumenical Council (Nicaea II, 787) gave a detailed description of the criteria as then understood: the agreement (symphonia) of the heads of the churches, the cooperation (synergeia) of the bishop of Rome, and the agreement of the other patriarchs (symphronountes). An ecumenical council must have its own proper number in the sequence of ecumenical councils, and its teaching must accord with that of previous councils.(13) Reception by the Church as a whole has always been the ultimate criterion for the ecumenicity of a council.

19. Over the centuries, a number of appeals were made to the bishop of Rome, also from the East, in disciplinary matters, such as the deposition of a bishop. An attempt was made at the Synod of Sardica (343) to establish rules for such a procedure.(14) Sardica was received at the Council in Trullo (692).(15) The canons of Sardica determined that a bishop who had been condemned could appeal to the bishop of Rome, and that the latter, if he deemed it appropriate, might order a retrial, to be conducted by the bishops in the province neighbouring the bishop’s own. Appeals regarding disciplinary matters were also made to the see of Constantinople,(16) and to other sees. Such appeals to major sees were always treated in a synodical way. Appeals to the bishop of Rome from the East expressed the communion of the Church, but the bishop of Rome did not exercise canonical authority over the churches of the East.

У тачки 18 се помиње да се већ од Никеје 325. године кључна питања вере и канонског поретка у Цркви решавају на васељенским саборима. Иако Римски епископ није лично учествовао ни на једном од васељенских сабора, у свим случајевима су га на овим саборима представљали његови легати или је изражавао сагласност са одлукама сабора post factum. Наводе се критеријуми рецепције сабора као васељенског на основу Седмог Сабора у Никеји 787. године (уп. J. D. MANSI, Sacrorum conciliorum nova et amplissima collectio, XIII, 208D-209C). То су : сагласност (симфонија) поглавара цркава, сарадња (синергија) римског епископа, сагласност других патријараха (symphronountes). Васељенски сабор мора да буде један у низу других васељенских сабора, његова учења мора да буду у складу са учењима претходних. Коначно се наводи да је рецепција Цркве као целине увек била коначни критеријум васељенскости неког сабора. Дакле, како стоји у овом закључку Комисије без сагласности римског епископа и његовог садејства тј. сарадње са осталим поглаварима цркава сабор није могао да буде сматран васељенским. Један од разлога који добар део православних аутора наводи као разлог зашто Православна Црква није одржала или барем званично признала као васељенски Фотијев цариградски сабор 879-880, јесте управо овај сет предуслова, мада је, на пример, познато да су легати папе Јована VIII били на овом сабору (на коме је патријарх Фотије рехабилитован и осуђено мењање символа вере, али не и експлицитно учење филиокве). Наиме у 11. веку Римска црква је ретроактивно за свој 8 Васељенски признала проблематични и по много чему разбојснички анти-фотијевски сабор из 869-870 (на коме је Фотије свргнут). 

Једна од опција коју је мислим подржавала и наша Црква на Криту приликом састављања енциклике била је да се наш про-фотијевски сабор назове Васељенским, али то није прошло. Он је, додуше, поменут, али "Велики Сабор", а не Васељенски. Они који су били против тога вероватно су имали такав став јер су подозревали реакцију Рима пошто би то изазвало нови конфликт који је 8 Васељенски заправо прихватљив. С друге стране за нас је анти-фотијевски, разбојнички сабор на коме је он осуђен потпуно неприхватљив као Васељенски, а за Рим је каснији про-фотијевски неприхватљив не толико због рехабилитације Фотије, колико због осуде мењања Символа вере, јер папа Јован VIII је дао да се у базилици Св. Петра постави табла са Никејско-Цариградским кредом, што ако не директно, барем директно угрожава додатак филиокве.

Враћајући се на тему, можемо из ове тачке да видимо да су овлашћења Римског епископа везано за легитимност Васељенског сабора од 4-8 века била јако важна и прихваћена и од Православних. Одлука Рима да мимо и без синергије и сагласности свих поглавара одржава нове васељенске саборе и да један разбојнички сабор призна као 8 Васељенски означила је озбиљан расцеп. То је већ 11. век - век формалног почетка раскола.

У тачки 19. се помиње контроверзно питање за многе православне. Наиме, помесни Сабор у Сердици 343, који су Православни признавали иако су на њему учестовали готово само западни епископи, и касније Трулски сабор 692. године дали су право Римским епискпима да може да прима приговоре епископа који су осуђени ван јурисдикције Римске цркве (право апелације). Папа је ако је сматрао за потребно могао да наложи поновно суђење које би спровели епископи области која је суседна оној у којој је била донесена првостепена пресуда. Истина, ова тачка наводи да је и Цариград имао слично право дефинисано на 4. Васељенском Сабору у Халкидону (канони 9 и 17). На западу то право је имао једино Рим као и једина апостоска катедра. Тачка 19 из КД наводи да су апелације великим катедрама увек третирана на саборни начин и да су захтеви за интервенцијом упућени Римском епископу са истока изражавали јединство Цркве при чему Римски епископ није вршио никакво право канонске јурисдикције над црквама Истока. 

На западу је Рим као једина апостолска катедра увек имао посебан значај и древна крилатица (Roma locuta causa finita) схватана је постепено у смислу потпуне јурисдикцијске зависности локалних и помесних западних цркава од Рима, што се на крају и десило пуном централизацијом Римске цркве. На истоку је ово увек било другачије. И Св. Јован Златоуст се жалио због свог прогона у Рим, жалио се и Св. Теодор Студит на иконоборце пишући писма папи и тражећи заштиту. Поборници ригористичког схватања римског примата ове случајеве наводе као примере да је исток прихватао општу јурисдикцију Рима. Овде је међутим у декларацији много јасније речено да то није био случај већ да су то пројаве јединства Цркве, њеног општења.

---------

Идеја да Цариград треба да има много "јачи и конкретнији" примат у Православљу није нова и посебно је дошла у први план након Равенске декларације 2007. године, коју Москва званично није потписала због учешћа Естонске цркве, а незванично зато што у тексту види непринципијелне претензије за већим приматом од стране Цариграда. Став Цариграда је најексплицитније изражен у чланку Митрополита пруског Елпидифороса https://www.patriarchate.org/theological-and-other-studies/-/asset_publisher/GovONi6kIiut/content/primus-sine-paribus-hapantesis-eis-to-peri-proteiou-keimenon-tou-patriarcheiou-moschas-tou-sebasmiotatou-metropolitou-prouses-k-elpidophorou?_101_INSTANCE_GovONi6kIiut_languageId=en_US (на овом линку имају верзије текста и на руском и грчком)

Закључак текста је следећи по речима митроп. Елпидифороса:

The primacy of the archbishop of Constantinople has nothing to do with the diptychs, which, as we have already said, merely express this hierarchical ranking (which, again in contradictory terms the text of the Moscow Patriarchate concedes implicitly but denies explicitly). If we are going to talk about the source of a primacy, then the source of such primacy is the very person of the Archbishop of Constantinople, who precisely as bishop is one "among equals," but as Archbishop of Constantinople, and thus as Ecumenical Patriarch is the first without equals (primus sine paribus).

"Првенство архиепископа Константинопоља нема никакве везе са диптисима, што, како смо већ рекли, само изражава јерархијски поредак (што, опет на контрадикторан начин текст Московске патријаршије имплицитно прихвата, али експлицитно одбацује). Ако хоћемо да говоримо о извору првенства, онда је извор таквог првенства сама личност Архиепископа Цариградског, који је тачније речено као епископ један "међу једнаким" али као Архиепископ Константинопољски и као Васељенски Патријарх он је ПРВИ БЕЗ ЈЕДНАКИХ (primus sine paribus, πρῶτος δίχως ἴσον). 

Текст Московске патријаршије у којој је изложено руско виђење првенства у Православној Цркви може да се нађе на: https://mospat.ru/en/2013/12/26/news96344/ Лично сматрам да овај текст много предањскије износи схватање првенства (примата) у Православној Цркви. Дакле, на епархијском нивоу извор примата јесте апостолско прејемство које епископ прима својом хиротонијом. На помесном нивоу, заснован је на односу саборности и првенства у 34. апостолском канону (кога сам већ више пута цитирао ових дана). Али како првенство на универзалном нивоу види Москва?

"  On the level of the Universal Church as a community of autocephalous Local Churches united in one family by a common confession of faith and living in sacramental communion with one another, primacy is determined in conformity with the tradition of sacred diptychs and represents primacy in honour....The source of primacy in honour on the level of the Universal Church lies in the canonical tradition of the Church fixed in the sacred diptychs and recognized by all the autocephalous Local Churches. The primacy of honour on the universal level is not informed by canons of Ecumenical or Local Councils."

"На нивоу универзалне (свеопште, васељенске) Цркве као заједнице аутокефалних помесних Цркава сједињених у једну породицу заједничким исповедањем вере и животом у светотајинској заједници једних са другима, првенство се утврђује у складу са предањем свештених диптиха и представља ПРВЕНСТВО ЧАСТИ..... Извор ПРВЕНСТВА ЧАСТИ, на нивоу васељенске (универзалне) Цркве лежи у канонском предању Цркве који је утврђен свештеним диптисима и који је признат од стране аутокефалних Цркава. Првенство части на универзалном нивоу није утврђено канонима Васељенских или Помесних Сабора" (што вероватно значи да није неопходно и непромењив, што је веома важно за Москву  )

Анализа ова два текста о схватању првенства (примата) у Православном предању је довољно за једну посебну тему. Цариградски став се фокусира на личност Архиепископа Константинопољског што у великој мери кореспондира са улогом коју је некада имао Рим у Цркви тј. личност епископа Римског. Руски приступ наглашава да је првенство питање обичаја који су се усталили и који нису непромењиви. Да нису непромењиви знамо из историје Цркве када је Цариград од једне подручне епископије Митрополита Ираклијског постепено постао првопрестолна катедра јер је царски град. Касније се развила и прилично апокрифна традиција да је ту цркву основа и сам апостол Андреј, брат Петров, што се данас истиче као историјска чињеница и често иконизује у загрљају Петра и Андреја тј. Старог и Новог Рима. У овој љубави нема места за трећег Москву, која је by the way, данас и по броју епископа, свештенства, монаштва и народа далеко највећа православна црква, а иза ње стоји и моћна руска држава, док је Цариград и даље у положају таоца, посебно данас под султаном Ердоганом.

Мислим да сам више отворио питања него што сам нешто одговорио, али тема је таква да не може другачије. Како год окренули све се врти око власти, а Господ нас тако лепо учи да ко хоће да буде први, треба да буде свима слуга (зато су папе досетљиво себе у врхунцу своје империјалне моћи назвали слугама слугу Божијих:) )

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 9 часа, Vedran рече

Што се тиче историјске улоге Рима, да ли мислите да су Римокатолици отворени за разговор на тему како нешто, као што је њихово разумевање примата, што је утврђено на темељу политичких и  нееклисијалних историјских околности, како такво нешто може да за њих носи толику еклисијалну тежину? Ја верујем да они не негирају политичку позадину римског првенства, уосталом као и цариградског првенства (иако Цариграда одавно нема као таквога). Њихов однос према првенству је као према Божанској установи. Како код њих фигурирају историјске околности (које су променљива ствар) у вези са овом темом?

Мој утисак је да римски екуменизам јесте увек и искључиво папоцентричан. То они сами говоре, није никаква тајна и скривена агенда. То сам такође лично слушао од неких њихових људи који су ангажовани на пољу екуменизма и то отворено говоре на екуменским иступањима. Не кажу "папоцентричан", сли је у суштни то. Питам се какав је њихов приступ овом дијалогу мешовите комисије, да ли је њихова почетна позиција иста као и ова у ширем екуменском дијалогу?  

Лично нисам уврен да је Рим спреман да промени своје разумевање примата. Документ Другог ватиканског сабора Lumen gentium после енциклика Јована Павла II "Ut unum sint" iy 1995 ублажавају реторику Првог ватиканског сабора, али не доводе у знак питања кључне елементе свхатања папског првенства као божанске институције и суштинског конститутивног елемента Цркве. Без пуне заједнице са Римским епископом по римокатоличкој еклисиологији нема пуног јединства и партиципације у Католичкој цркви, колико год нам се признавала валидност тајни и освећење које опет бива у нашим "одвојеним заједницама", али опет преко Католичке Цркве и води јединству са њом. О томе сам раније писао погледајте. 

Као што сам написао у овом тексту из јула прошле године и даље сматрам да је римокатоличка еклисиологија непоправљиво папоцентрична. Код православних који се надају брзом сједињењу постојало је доскора уверење да се две еклисиологије могу хармонизовати тако што ће свака страна задржати своја предања без наметања другој својих обичаја. Сада, нарочито након Критског сабора, конфликт око схватања примата у Цркви не постоји само између ПЦ и РКЦ, већ и интерно између Цариграда и Москве. Без јединственог гласа у ПЦ, Ватикан тешко може да испослује политички коректан текст о хармонизацији две еклисиологије. Циљ Критског сабора је између осталог био да сви православни изађу са јединственим еклисиолошким ставом о неправославнима што би био увод за хармонизацију две екслисиологије у складу са учењем о два плућна крила Цркве. Недолазак Москве и од ње диретно зависних аутокефалних Цркава и сусрет пат. Кирила сас папом на Куби јасна је порука да Цариград који је до сада предњачио у разговорима са Римом мора да се суочи са новом самосвешћу Руске Цркве која је изашла из комунистичког мрака и не може да прихвати подређен положај у том аранжману између катедри Петра и Андреја. 

Све више размишљајући о овој проблематици, не могу да се отмем утиску колико се опет удаљујемо од суштинских питања улазећи опет у сферу црквене политике која нам је од повезивања Цркве и државе у 4. веку оставила толико много проблема. У односима Москве и Цариграда се све више примећују и политички утицаји Москве и Вашингтона јер највећа снага Васељенске Патријаршије и у људству и у финансијским средствима лежи у САД, што се видело и на Криту. Искрено се надам да се питање разумевања првенства у Православљу неће на крају решавати Путин и Трамп у некој дачи код Москве или у некој вили на Флориди Колико се год шалили, ова тема је непоправљиво већ постала таоц светске геополитике, као и шира тема односа између РКЦ и ПЦ, посебно у условима све веће секуларизације западног света и јачања ислама и нарочито исламског тероризма у свету. И РКЦ и ПЦ снажно осећају да је хришћански свет све више у дефанзиви, што пред исламом, што пред галопирајућом секуларизацијом која погађа и православне, римокатоличке и друге хришћанске просторе. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Још један пост на теми о. Зорана 

Да се мало укључим око питања тзв. "православног филиокве" који се појављује код Паламе. Стојим на становишту да је он суштински неускладив са латинским схватањем исхођења Духа Светога.

Свети Григорије Палама наглашава следујући Кападокијцима да је Отац једини узрок, начало и извор божанства и постојања Сина и Духа Светога „ μία πηγαία θεότης ο πατήρ και μόνος αρχή και μόνος ἀγέννητος… καὶ μόνος πηγή θεότητος καὶ μόνος θεότης θεογόνος“. Отац је извор божанске природе и ипостасно је савечно даје Сину и Духу Светоме, будући извор божанства. Такође, исхођење Духа Светога само од Оца засновано је и на самим речима Господа Христа у Јн 15. 26: "ὅταν δὲ ἔλθῃ ὁ παράκλητος ὃν ἐγὼ πέμψω ὑμῖν παρὰ τοῦ πατρός, τὸ Πνεῦμα τῆς ἀληθείας ὃ παρὰ τοῦ πατρὸς ἐκπορεύεται, ἐκεῖνος μαρτυρήσει περὶ ἐμοῦ·" (А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене). У овим речима Господњим јасно се прави разлика између икономијског слања Духа Светога, кога нам шаље (πέμψις, missio) Син од Оца и вечног ипостасног исхођења Духа Светога (ἑκπόρευσις, processio), које је специфична карактеристика ипостаси Духа и дефинише однос Оца и Духа.

Палама је посебно објаснио зашто се код појединих источних отаца помиње исхођење Духа Свеога δία τοῦ ‘Υιοῦ тј. преко Сина, односно кроз Сина. За западне богослове ово је био један од кључних аргумената да је и Исток, ако не експлицитно, онда имплицитно признавао посредничку улогу Сина у вечном исхођењу Духа Светога. Пре свега, за Паламу двоструко ипостасно исхођење Духа Светога које су заступали западни богослови суштински нарушава монархију Оца и апсолутно је неприхватљиво за Православну Цркву. Meђутим, постоје два аспекта тајне Духа Светога на које овај свети отац указује. Дух Свети своје постојање по вечном исхођењу има од Оца као свог ипостасног узрока, али вечно почива у Сину и својствен му је „Οὕτω δέ ὄν ἐκ τοῦ Πατρός, οὔτ᾿ αὐτοῦ διΐσταταί ποτε, καί τῷ Υἱῷ οὐχ ἧττον ἥνωται οὐσιωδῶς τε καί ἀδιαστάτως, αὐτῷ τε ἐπαναπαυόμενον καί ἴδιον αὐτοῦ ὑπάρχον“. И Син и Дух Свети свој ипостасни узрок и начало имају у Оцу (на различите начине што чини да су две различите ипостаси), али по јединству природе Дух је не само Дух Очев, већ и Дух Сина. Објашњавајући даље у свом другом Аподиктичком слову о Духу Светоме Св. Григорије наглашава да Син учествује у објављивању „ἐκφάνησις” тј. пројави Светога Духа и то не само на нивоу икономије, већ и на вечном плану у контексту јединствене божанске природе. И за разлику од ипостасног исхођења (ἐκπόρευσις), које Дух Свети има само од Оца, овде је реч о исхођењу по дејству „κατ΄ἐνέργιαν“ јер је Дух Свети својствен Сину. Овде се можемо позвати на Св. Атанасија, који о овоме говори у свом писму Серапиону PG 26 “…ἐφρόνουν ὑγιῶς καὶ περὶ τοῦ Πνεύματος, ὃ παρὰ τοῦ Πατρὸς ἐκπορεύεται, καὶ τοῦ Υἱοῦ ἴδιον ὂν, παρ’ αὐτοῦ δίδοται τοῖς μαθηταῖς καὶ πᾶσι τοῖς πιστεύουσιν/…. (...мисле здраво и о Духу који од Оца исходи и Сину је својствен / τοῦ Υἱοῦ ἴδιον ὂν/, и њиме се даје ученицима и свима верујућим...) PG 26 Св. Атанасије јасно прави разлику између вечног исхођења Духа из Оца, његове вечне својствености Сину по природи и његовог раздавања кроз Сина ученицима и вернима у времену. 

 

Св. Григорије Палама такође ту прави врло јасну разлику. Погледајмо цитат из његовог другог Аподиктичког слова о исхођењу Духа Светога “ οὕτω καί τό Πνεῦμα τό ἅγιον τοῦ Χριστοῦ ἐστιν ὡς Θεοῦ καί κατ᾿ οὐσίαν καί κατ᾿ ἐνέργειαν. Ἀλλά κατά μέν τήν οὐσίαν καί τήν ὑπόστασιν αὐτοῦ ἐστιν, ἀλλ᾿ οὐκ ἐξ αὐτοῦ˙ κατά δέ τήν ἐνέργειαν καί αὐτοῦ ἐστιν καί ἐξ αὐτοῦ. Λατῖνοι δέ τοῦ Υἱοῦ τό Πνεῦμα λέγοντες, ἀλλ᾿ οὐχί καί τοῦ Υἱοῦ μέν, οὐκ ἐκ τοῦ Υἱοῦ δέ, αὐτήν ἀναιροῦσί τε καί ἀθετοῦσι τήν οὐσίαν καί τήν ὑπόστασιν τοῦ παναγίου Πνεύματος.” Овде се објашњава да је Дух Свети Христов по суштини (природи) и по дејству (енергији), али није од њега. По дејству (тј. енергији) јесте (јер су воља и дејство заједнички по природи свој Тројици), али по ипостаси није од Сина тј. не исходи из Сина. Проблем са латинским учењем јесте у томе што они овде не праве разлику и уче да је Дух свети од Сина не само по чињеници јединствене божанске природе, већ да има и ипостасно порекло од Сина исхођењем као и од Оца, чиме нарушавају ипостас Пресветог Духа, чије је својство да исходи вечно само из Оца као свог јединог узрока и начала. Другим речима, Син и Дух свети су „τοῦ ἄλλου” али не „ἐξ ἄλλου“ односно у вези су међусобне својствености по јединству природе и чињенице да ипостасни узрок имају у Оцу, али између њихових ипостаси нема узрочног односа какав постоји између Оца и Сина и Оца и Духа. 

 

Дакле, Православна Црква признаје на својесан начин два вида исхођења Духа Светога – прво узрочно, ипостасно само од Оца и друго - оно које Палама назива „ἐκφαντορικὴ“ тј. који се тиче пројављивања Духа Светога као Духа Синовог у вечности у контексту заједничке природе. Управо у том смислу поједини православни оци говоре о томе да Дух произлази или чак исходи из обојице или кроз Сина, имаући у виду јединствену енергију (дејство) и јединство природе, а не сам начин постојања тј. ипостас Светога Духа која је једино од Оца вечним исхођењем. Овде није реч о вечном и временском исхођењу, већ исхођењу које је у домену ипостасног својства и исхођењу које се односи на природно својство тј. заједничку божанску енергију. Ово је веома значајно јер на Истоку се никада није изгубило предање да је Дух Свети Дух Сина Божијега, иако вечно исходи из Оца, не улазећи у посебан однос Сина и Духа у домену домостроја спасења (икономије).

 

И у икономијском смислу тј. у домостроју спасења, када кажемо да се Дух Свети даје од Оца преко Сина не мисли се на давање Духа Сином у ипостасном смислу јер, како учи Св. Григорије, божанске ипостаси су „ἀμέθεκτοι“ (непричасне су твари) и само су божанске енергије „μέθεκτοι“ (причасне створеној природи).  Зато на Педесетницу и у другим случајевима када Христос даје Духа Светога он га не даје у ипостасном смислу, већ као дарове Духа Светога „χαρίσματα“. Зато у Јн 20.22 када Господ каже „Примите Духа Светога“ не користи одређени члан, већ каже „λάβετε Πνεῦμα ῞Αγιον“. Када би Господ давао Духа Светога у ипостасном смислу, то би подразумевало, сматра Палама, да је Син посредник или саузрок ипостасног постојања Св. Духа, што би нарушило основе православне тријадологије утемељене на Оцу као једном и јединственом ипостасном узроку.

[Ведран*]

Хвала оче Саво на исцрпним одговорима. 

Имам утисак да многи проблеми око питања првенства управо произилазе из тога што се претерано инсистира на некаквом "Богом утврђеном" праву на првенство, власт, част, и слично, док се у исто време негира, маргинализује или умањује чисто историјска, (гео)политичка позадина овог питања. 

Читао сам ове текстове о вићењу примата од стране Цариграда и Москве раније. Став Москве ми је ближи јер се њиме колико толико јасније изражава променљивост и историчност овог питања, док са друге стране Цариград покушава да проблем теологизује, да тако кажем, то јест, да проблематизује непостојање јачег "примата" у контексту богословља.

То што у шали помињете Путина и Трампа, мени се чини да Дух Свети и тако може да делује. Јер нас Он непрестано изненађује, и тако нас ваљда учи смирењу, да не мислимо да сами решавамо ствари. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Моје размишљање о "сједињењу цркава" у контексту дискусије на теми о. Зорана https://pouke.org/forum/topic/46139-отац-зоран-ђуровић-о-екуменизму-поново/?do=findComment&comment=1583584

Цела перспектива тзв. "уједињења цркава" или "уједињења подељеног хришћанства" о коме често слушамо потпуно погрешна јер Црква није подељена. Једна и Једина Света Католичанска и Апостолска Црква се пројављује као сабор неба и земље, у континуитету вере коју Дух Свети сведочи од апостолских времена до данас и манифестује се изнад свега у евхаристијској заједници као Тело Христово. Зато можемо говорити само о учешћу, не инославних заједница као таквих јер би то био апсурд, већ учешћу у тајни Цркве појединаца или група људи одраслих (често мимо свог избора) у тим заједницама. Дух Свети их не преводи у Православну Цркву као нешто што постоји паралелно са њиховим "црквама", већ их приводи познању истине које подразумева одбацивање свега онога што је страно православном предању Цркве и узводи их ка пуноћи евхаристијске заједнице. По нашој логици ми то често видимо као прелазак на Православље као да је реч о некој промени идеологије, као прелазак из једне партије у другу или успостављање неке коалиције партија. То је дубоко погрешна перспектива и заблуда синкретистичког екуменизма. Заправо, реч је о отварању људи који су одвојени од пуноће истине за тајну Цркве која делује свуда и на сваком месту, све усавршујући и све приводећи пуноћи познања Христа. Благодатни дарови који се код њих пројављују не долазе из њихових заједница, које нису и не могу да буду "цркве" у светотајинском смислу, већ од Духа Светога који кроз Цркву делује и међу њима приводећи их у пуноћу Тела Христовог. Црква није статична, и у сталној је динамици. Дух Свети оцрковљује васцелу творевину и возглављује је у Христу као глави Цркве.

Зато радије можемо говорити о одвојеној браћи код којих све више пројављује тајна Цркве деловањем Духа Светога, а не о неком "сједињењу цркава", што је суштински страна идеја православном поимању Цркве у светоотачком предању.

-------

Још један претходни коментар са исте теме https://pouke.org/forum/topic/46139-отац-зоран-ђуровић-о-екуменизму-поново/?do=findComment&comment=1583568

Постоје православни хришћани који лично верују у ствари које су често не само у потпуној колизији са предањем Цркве, па чак понекад даље иду од оних које сматрамо за инославне, јеретике, како код хоћете. Суштина је у томе што та лична мишљења не могу, нити ће икада добити саборску потврду. Било је много сабора у историји али без рецепције пуноће Православне Цркве и пуног континуитета са претходним општепризнатим православним саборима, ниједан сабор сам по себи нема ауторитет. Имамо много примера у историји Цркве.

Код римокатолика погрешна учења су добијала потврду у њиховим саборским одлукама, иако поједини римокатолици лично не верују тако и чак могу лично да верују потпуно православно и лично много воле Православље. То је главна разлика и разлог зашто РКЦ не поседује пуноћу црквености у контексту православног предања од 11. века, већ само извесне елементе предања, те зато Православна Црква никада није могла да пристане на било какву унију са римокатоличанством док год код њих погрешна учења имају ауторитет званичних догми. Охрабрујуће је да многи римокатолици виде да су нека њихова учења погрешна и захваљујући сведочењу Православне Цркве многи од њих су се упознали са сопственим предањем древне Цркве Запада. Да ли и на који начин ти људи или групе људи учествују у Православној Цркви је нешто што не можемо јасно разумети рационално, али је повратак православним коренима код њих дефинитивно дело Духа Светога који дише кроз Цркву и грли све оне који су позвани да кроз њу уђу у радост Христову. Све оно што је у РКЦ погрешно и проглашено као догма и поред јасне колизије са предањем Једне Свете Католичанске и Апостолске Цркве, нема везе са Духом Светим и плод је духа овога света.