Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Guest]

Ја нажалост, нисам прочитао тај одговор, а занима ме...

Ако неко има, добро је да постави. 

[sampaganini92]

Pomaze Bog o.Savo
Nov sam ovde,i zanima me nesto o jogi ,meditaciji,uopste o toj duhovnosti dalekog istoka,kako pravoslavlje gleda na sve to,i da li je pogubno za covekovu dusu ,ako jeste,zbog cega? 

[Тања1]

Pomaze Bog oce Savo, slucajno sam nasla ovaj predivan video, zapocela sam crtanje (kasnije slikanje), i uzivam u ovom snimku, mnogo Vam hvala. 

Imate li jos snimaka Metohijske ravnice pored Peći? Pozdrav Vam.

 

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 1 сат, Тања1 рече

Pomaze Bog oce Savo, slucajno sam nasla ovaj predivan video, zapocela sam crtanje (kasnije slikanje), i uzivam u ovom snimku, mnogo Vam hvala. 

Imate li jos snimaka Metohijske ravnice pored Peći? Pozdrav Vam.

Метохија је заиста предивна. Ове предивне сцене снимљене близу Осојана сјајна су инспирација за сваког сликара. Ако још нешто снимимо поставићу. Доснимио сам Рахмањина. Мало је меланхолично али некако ми одговара целој ситуацији. На Хвосну (северном делу Метохије) су исписане најлепше странице српске историје у Средњем веку. Данас је остало само мало Срба. 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 10 часа, sampaganini92 рече

Pomaze Bog o.Savo
Nov sam ovde,i zanima me nesto o jogi ,meditaciji,uopste o toj duhovnosti dalekog istoka,kako pravoslavlje gleda na sve to,i da li je pogubno za covekovu dusu ,ako jeste,zbog cega? 

Ово је јако важно питање. Пре доласка у манастир гутао сам литературу о Зен будизму и дан данас имам дубоко поштовање према култури коју је овај духовни правац подстицао на Далеком истоку. Међутим, када сам почео да читам о исихазму разумео сам да ми православни имамо много више од тога. Одређене методе чак могу изгледати јако сличне. Например будистичка пракса sati (на енглеском mindfulness) који подразумева неговање активне пажње (сабраностси) на унутрашња и спољашња искуства у садашњем тренутку, чиме се зауставља неконтролисани покрет ума било у правцу размишљања о прошлости или будућности је веома важна у будизму и данас се примењује у разним облицима у борби против стреса и других болести садашњег времена.

Међутим, ми православни имамо ТРЕЗВОУМЉЕ (ΝΗΨΗΣ, нипсис) које подразумева врло сличан однос према реалности али у перспективи живог односа према личном Богу који је утемељен на покајању и плачу (ΠΕΝΘΟΣ, пентос). У трезвоумљу је суштина непрестане молитве, која није само стално понављање имена Исусовог, посебно не као неке мантре која сама по себи има магијско дејство, већ молитве без речи која представља тихо и смирено пребивање ума и срца у сталном присуству Божијем. Лични Бог, покајање, плач, хришћански појам личности човека која је створена по икони Божијој су "менталне конструкције" за будизам којих се човек мора ослободити да би се ослободио патње (dukha). Будизам деконструише појам личности који је суштински важан за нас хришћане јер ми верујемо не само у Бога, већ Бога кога нам је открио сам Син Божији, вечносуштан Оцу, који је постао човек, ходио међу нама, пострадао за нас и васкрсао и у коме имамо вечни живот. Ово су суштинске разлике. Неки римокатолички мистици (као Томас Мертон) пробали су да нађу неку врсту синтезе између Зена и хришћанске мистике, али римокатолички мистицизам је јако далеко од исихазма, иако данас многи римокатолици показују све више интересовања за нашу традицију. Треба имати у виду да исихазам није метода као што су то будистичке методе медитације и он подразумева један целовит преображај човека у православној вери и активном литургијском животу. Само понављање Исусове молитве може да постане својеврсна идолатрија ако није засновано на правилном схватању човековог пада, греха, покајања, обожења које имамо у Христу и ако се практикује ван евхаристијског живота. Може да помогне, као што могу да помогну разне методе, али не спасава по себи. 

Немојте ме погрешно схватити. Нас не спасава правилно исповедање вере само по себи, као што можемо често да чујемо од квази-зилота, већ правилно исповедање вере ОРТОДОКСИЈА мора да буде праћено и ОРТОПРАКСИЈОМ (правилним животом, трудом, подвигом) кроз коју постајемо нова твар у Христу. У нама се обликује лик Христов и једино тако ће Бог у нама препознати лик свога Сина. То је спасење. Крштењем умиремо старом човеку, али без активног преображаја у Христу који подразумева наш труд тј. подвиг, крштење само по себи не делује магијски и нема ефекта без живота у Христу, пре свега евхаристијског. Кључни елемент молитве у православној традицији јесте "плач" који неопходно не подразумева само проливање суза, већ дубоко понирање у тајну пада човековог и вапај Христу из срца које жуди за животом који једино у њему имамо. О томе много лепо говори старац Силуан, који помиње "плач Адамов". Његове речи "држи свој ум у аду и не очајавај" представљају један од најјачих израза исихастичке традиције у Православљу. Ми то можемо интелектуално само донекле разумети, али без непосредног искуства ова тајна се не може заиста разумети срцем тј. целим човековим бићем. Ко је разуме и заживи силом Духа Светога још у овом животу, све остало сматра за "трице и кучине". Царство небеско је у нама, у нашем срцу. Читава књига поука Старца Силуана је написана у благодатном стању молитвеног плача и само читање његових поука делује као духовни лек.

Богу нису потребне наше молитве и наше жртве, наше службе, појање, то све треба нама да бисмо се одвојили од оног пролазног и привременог и заживели у Духу Светоме. Он тражи наше срце да би га испунио својом љубављу, тј. нетварним енергијама које су сам Бог. Тада човек постаје Бог по благодати иако и даље остаје људска личност (ипостас). Молитва која не долази из срца покајног обично је расејана, испуњена сликама и маштањима, док молитва која долази у покајању води истинском духовном препороду. Овде не мислим на покајање као кајање због неких наших сагрешења иако је то важно за покајање, већ покајање као начин живота, начин постојања који нас враћа у аутентични однос са Богом који је Адам имао пре пада. 

За сада бих оволико јер ово је велика тема, а касни су сати. Завршио бих са пар цитата из незаборавног текста о. Василија Гондикакиса (бившег игумана Ивирона, великог и светог старца) "Монашко ткање на чунку живота". Овде ћете наћи многе одговоре на ваша питања: http://www.manastirvavedenje.org/page66.html 

"Православни монах није просто “мистичар”. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме вијеку и као такав је безначајан и неспособан да побиједи смрт, било у монаху билу у брату.
Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човјека.
Циљ монаховог живота није да постигне личну сконцентрисаност или напредак, него да буде служитељ тајне спасења, тиме што не живи за себе него за Онога који је за нас умро и васкрсао. И за сву браћу."

[sampaganini92]

Hvala na odgovoru oce.

U Novom zavetu ,Isus kaze: Ta iznutra, iz srca čovječjega, izlaze zle namisli, bludništva, krađe, ubojstva, 22preljube, lakomstva, opakosti, prevara, razuzdanost, psovka, uznositost, bezumlje. 23Sva ta zla iznutra izlaze i onečišćuju čoveka."
Kako to da iz srca nesto izlazi,mozete li mi malo pojasniti ? 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 10 часа, sampaganini92 рече

Hvala na odgovoru oce.

U Novom zavetu ,Isus kaze: Ta iznutra, iz srca čovječjega, izlaze zle namisli, bludništva, krađe, ubojstva, 22preljube, lakomstva, opakosti, prevara, razuzdanost, psovka, uznositost, bezumlje. 23Sva ta zla iznutra izlaze i onečišćuju čoveka."
Kako to da iz srca nesto izlazi,mozete li mi malo pojasniti ? 

Срце у Светом Писму и посебно у православној духовној традицији не означава емоције, већ пре свега најдубљи део човекове личности. Понегде се у духовној литератури срце (καρδία) поистовећује са умом (νοῦς). Погледајте код Јеротеја Влахоса у "Православној психотерапији" http://www.zrak.ch/pravoslavna-psihoterapija/23-um-i-srce 

Грехови који се наводе у цитату заправо су последица деловања страсти, као неприродних покрета човекове воље и зато се каже да оно споља не би могло да духовно угрози човека да нема деловања страсти које су заразиле срце и ограничиле његову способност да опитује Бога, тј. учествује у божанским енергијама. Срце (ум) овладано страстима извор је сваког недела. Уместо ложнице у којој долази до сједињења човекове душе са Богом, ум који је под дејством страсти постаје аутономни центар човековог бића, наше лажно ја са којим се често у свом духовном слепилу и паду поистовећујемо. То је суштина духовне оболелости човека која људе држи у владавини греха и онемогућава да живе у Богу. Кроз Христа ми се обнављамо као нове личности и васпостављамо лепоту Божијег лика у нама која је изгубљена падом. То бива кроз евхаристијски живот, тј. живот у коме заједничаримо са Христом у Цркви - заједници љубави и тако се ослобађамо дејства страсти. Разуме се, потребан је подвиг, не зато што ми сами можемо да задобијемо заједницу са Богом, већ зато што Божији дар спасења можемо да прихватимо само слободном вољом која подразумева спремност да уложимо напор како бисмо се са пута који води у вечну смрт окренули путу вечног живота. Духовно исцељење срца се најчешће помиње као повратак ума у срце, кроз покајање (метаноју) промену ума, начина живота. Уместо да себе поистовећујемо са помислима и живимо под тиранијом побеснелог ума који у центар постојања ставља себе (наше пало ја, его), ми се молитвом враћамо у срце у кога се усељава Дух Свети. Разлог зашто се људи не могу ослободити од страсти јесте што живе под тиранијом палог ума и што своје (по)мисли прихватају као природно деловање ума, а не последицу деловања страсти.

Просте мисли саме по себи нису зле, али ако бивају по деловању страсти (мржње, гнева, зависти) постају сложене мисли и усмеравају човека на грех. Заједница човека и жене у благословеном односу љубави (браку) не онечишћује човека нити умањује његову заједницу са Богом, штавише, благословена је од Бога. Али блуд, прељуба и сл. су последица деловања страсти похоте, а у крајњем смислу самољубља и гордости. Оне онечишћују човека и онеспособљавају га и за аутентичну љубав према Богу, али и за љубав према ближњима. Ови аномални покрети душе (страсти) који долазе из срца (ума) зараженим страстима нису природни човеку и долазе или од пале природе или од демона и када се спроведу у дело уводе човека у још дубље стање отуђености од Бога и ближњих. Прихватање страсти као природих својстава човекове природе је кључни проблем данашњег човека који управо у греху види крајње исходиште своје слободе. То је слобода без одговорности, која се своди на анархију и она онемогућава човеку да се реализује као личност у Христу. Зато је истински пут ка слободи коју једино имамо у Богу одрицање од палог човека, борба против страсти и греха (подвиг) у евхаристијском животу. Ово је јако важно јер аскетска борба против греха и страсти без заједничарења са Христом у Литургији, у Цркви постаје једна људска дисциплина, као у далекоисточним верским и философским системима, о чему је било речи у претходном одговору. Хришћанска аскетика је неодвојива и незамислива без заједничарења у Цркви, а оно бива пре и изнад свега у Светој Тајни Евхаристије.

Пала човекова природа и ум који делује као аутономни центар палог човека утичу на нас да своју личност градимо као индивидуу. Хришћански појам личности је другачији јер човек је створен по лику Божијем и подразумева да ми не можемо наћи себе без заједнице са Богом и без заједнице са ближњима. Зато су љубав према Богу и љубав према ближњима две заповести на којима почива сав закон Божији. Без првог нема другог и без другог нема првога. Човек који себе своди на индивидуу другог види као нешто страно, одвојено, често као препреку и опасност или некога ко се може искористити. Зато у таквом односу према другима не може бити љубави и страсти само јачају човекову изолованост и од Бога и од ближњих. Када изгубимо себе (наше пало ја, наш его) тек онда можемо да нађемо себе у Христу, тек онда постајемо способни да истински волимо ближње. У противном наш живот је виртуелна стварност. Човек који себе остварује као личност у Христу се зато не боји смрти јер љубав и заједница са Богом и ближњима надживљује смрт тела и наставиће се у вечности након васкрсења свих. Међутим, човек који живи у оковима свог лажног ја, свог оболелог ума овладаност страстима и грехом у сталном је страху и ако се не преуми (не покаје) никад заправо неће ни почети истински да живи. 

[sampaganini92]

Kako raditi na ovome sto ste rekli?  '' Када изгубимо себе (наше пало ја, наш его) тек онда можемо да нађемо себе у Христу, тек онда постајемо способни да истински волимо ближње. ''  kako smanjiti ego? 

Hvala unapred oce,svako dobro.
 

[Архимандрит Сава Јањић]

1 hour ago, sampaganini92 рече

Kako raditi na ovome sto ste rekli?  '' Када изгубимо себе (наше пало ја, наш его) тек онда можемо да нађемо себе у Христу, тек онда постајемо способни да истински волимо ближње. ''  kako smanjiti ego? 

Hvala unapred oce,svako dobro.
 

За почетак не прихватати помисли и трудити се да умом пребивамо у молитви и размишљању о пролазности живота. Насупрот хедонистичком Carpe diem, оци нас уче да ако сваки дан доживљавамо као последњи, мање ћемо грешити. Грех долази од расејаности ума, одсуства трезвења и заборава пролазности. Корен нашег егоизма заправо је у поистовећењу нас самих са мислима које нам долазе и спремност да лакомислено и дрско (без страха Божијег) доносимо суд о свему око нас. Како Лествичник каже, треба нам "сиромаштво расуђивања при богатству расуђивања". Покајање (преумљење) је зато скок у амбис неизвесности јер најтеже се одрећи наше спремности да све око себе стављамо у одређене категорије и живот претварамо у систем који почива на нашем ограниченом искуству. Такав живот нема везе са стварношћу, већ је плод нашег самољубља и духовног слепила и зато је често бесмислен и многи људи прођу кроз живот не живећи га већ стално јурећи за пролазним вредностима и уживањима мислећи да ће их то заситити, али остају гладни, јер човек без Бога не може да се насити и задобије истинску радост. Благодарење Богу на свему, па чак (ако имамо снаге) и на ономе што је најтеже, као и љубав и састрадалност према ближњима свему даје смисао у животу. Тада и најмање и готово безначајне ствари постају велике и смислене јер им придајемо пажњу у Богу и све што радимо може да буде израз заједничарења са Богом. Присуство Божије треба да опитујемо трудећи се да стално живимо пред лицем Божијим у сваком тренутку у дубокој свести о својој ограничености вапијући у молитви са Давидом "грех мој је стално преда мном".

Нажалост, ми непрестано тражимо неко недефинисано савршенство као нешто што је изван нас не будући свесни да је  Бог стално уз нас, заправо у нашем срцу, које смо затворили преневши сву пажњу на лутање ума који се отргао контроли. Зато тако често не примећујемо наше ближње, оне који страдају, живимо као да смо по себи физички бесмртни и никада нећемо умрети, не доживаљвамо радост у неким обичним догађајима јер смо духовно одсутни и бавимо се уместо тога тумачењем свега, декодирамо стварност око нас и претварамо је у виртуелни свет нашег ума. Без пажње - трезвоумља - нема ни благодарности ни љубави и саосећања према ближњем. Све информације које долазе до наших чула гурамо у жрвањ ума који гради сопствени доживљај Бога, нас самих и света око нас који је толико далеко од онога што нам Бог даје сваког часа и на сваком месту. Заправо живимо, а као да не живимо и многи нажалост то схвате тек пред крај живота или суочавајући се са великим страдањем.

Зато сваког часа треба да смиравамо ум молитвом, сећањем на Бога и да свуда и свугде будемо присутни и свесни да је Бог не само уз нас него у нашем срцу. Свети оци то зову непрестаном молитвом или умносрдачном молитвом. Као и све што се задобија од Бога, потребан је труд, као израз нашег слободног избора, а Бог све што је несавршено употпуњује и све нам даје на дар, али онда и како Он хоће. Нема ту инстант методе. Господ сам каже "Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима". (Мт. 11.25)

 

[Guest]

[grigorije22]

Prema Artemijevim sledbenicima samo Pravoslavci mogu da budu dobri.

 

 

 

[Guest]

Поштовани Оче,

вероватно сте упознати са овим стварим, волео бих да чујем Ваш коментар на ово

 

 

[Биљана 1234]

Оче Саво,

како да се поставимо према селективномпраштању? Чујем понекад реченицу :`Ја јој/му не могу опростити, нек јој/му Господ опрости..

Чак чујем и реченицу: Грана која не доноси добар род, сече се.

А онда ,  људи који су били врло блиски, ево не говоре више...не контактирају

Некако ми се чини, што смо ближи једни другима, што се више откривамо, тако и помисли крећу...најближи будемо са особама кад откријемо део свога срца који још није очишћен. Ма о како високој духовној реалности били, једноставно, откријемо кроз разговор или ћутање, наше слабости.

Можда се баш зато уздамо у Божију милост, јер Господ срца наша зна.

Шта мислите оче Саво о селактивном праштању, у ове дане поста.

[Marjanovic]

On 1/31/2017 at 21:58, Архимандрит Сава Јањић рече

Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква.

Оче, имам једно питање у вези са повратком Цркви оних који нису православни (нпр. западних хришћана)

Шта би конкретније значио повратак оних који су неправославни Цркви? Јасно је нпр. шта римокатолици очекују од Православне цркве да би се јединство остварило и такви примери  тзв. Источне католичке цркве, историјски је познато и шта значи реформације цркве (у случају протестантизма),  али шта све треба да подразумева повратак православљу нпр. Римокатоличке, Анликанске цркве или Евангелистичке цркве конкретно? Који тип литургије треба да служе и како она треба да изгледа, какав статус би имали (аутономан, аутокефалан...), како треба да изгледају њихови храмови, празници, календари, свештенство, епископи, црквена дисциплина?  Шта треба да одбаце, шта да задрже, шта да уведу или врате?

Понекад се нпр. говори да Римска црква треба да се врати православљу тј. својој традицији од пре 1054. године и ту се обично мисли на одбацивање појединих учења (филиокве, улога папе...) или пак у случају протестаната нпр. прихватање предања, традиције, одлука Васељенских сабора, иконопоштовање...и то је јасно, али шта треба да значи повратак неправославних у крило Цркве у свему осталом?

 

[Aleksandar Cvetkovic]

Pomaze Bog oce Savo! Hteo sam da pitam, da li svi oni ljudi, koji nisu krsteni su demonizovani? Hvala puno na odgovoru i strpljenju.