Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

On 3/12/2017 at 18:09, grigorije22 рече

Prema Artemijevim sledbenicima samo Pravoslavci mogu da budu dobri.

"хороепископ Наум" https://www.youtube.com/watch?v=CwhTln-KiOw

Ово је веома важна тема. Слушајући мог некадашњег сабрата Наума (сада Горана Мирковића, следбеника секте Артемијеваца) све више разумем да њихово схватање Православља и уопште Христа, иако споља изгледа као ревновање, заправо дубоко удаљује од дубине истине коју нам је Господ открио. Као и у многим јересима код псевдо-зилота погрешно схватање облачи се у благочестиве форме и чак поседује неку посебну "харизму" која привлачи оне који нису утврђени у вери. Највећи проблем зашто је идеологија оних који не ревнују по разуму погрешна јесте управо у томе што је она увек помешана са елементима истине. Много тога што је речено у беседи Г.М. је тачно, али су закључци редовно погрешни. 

Кључни став Г.М. јесте да нема добрих дела без праве вере у Бога. И апостол нам каже у  Рим 14.22-23 "Ти имаш вјеру? Имај је сам за себе пред Богом. Блажен је онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро. А који сумња осуђен је ако једе, јер не чини по вјери: а све што није од вјере гријех је." Ове последње речи заправо су један од кључних ставова Апостола Павла. Св. о. Јустин каже у тумачењу посланице Римаљнима на овом месту "Све што није од Богочовека и по Богочовеку (Христу) грех је". Али ове речи треба разумети исправно, а не сводити их поједностављено на тезу "само добра дела оних који имају православну веру су богоугодна". Овде опет треба да кажемо да Богу нису потребна наша дела, ми ништа њему не можемо ни придодати ни одузети. Нас не спасавају добра дела (сама по себи) као што нас не осуђују лоша дела (сама по себи). Човек се не може свести на своја дела, посебно она која само споља видимо, а не видимо читаву дубину душе сваког човека. Свођење хришћанског живота на добра дела која нас оправдавају пред Богом, довело је учитеље протестантизма до друге крајности и става да је само вера важна и да дела немају никаквог смисла. У ову бескрајну дискусију између римокатолика и протестаната православни се никада нису укључивали јер оба става почивају на основама које су суштински стране нашој Цркви. Римокатолици полазе од чињенице да Бог суди по добрим делима. Грех је увреда Божијег достојанства и уводи човека у неблагодатно стање. Да би изашао из таквог стања потребна су дела покајања и ако их човек за живота не принесе Богу и "задовољи његово увређено достојанство" мораће да прође кроз очистилачки огањ пургаторија, где треба да се мучи неко време да би окајао своје грехе и тек онда био припуштен Господу. Протестанти су, саблажњени злоупотребама и погрешним схватањем греха и спасења код римокатолика, наглашавали да нас спасава вера у Христа који нас је већ спасао. Христос је својом жртвом на крсту победио силу смрти и наше је да вером прихватимо Христа као свог Спаситеља и ми постајемо саучесници његовог спасења. Оба приступа имају елементе истине, али завршавају у лавиринту плотског умовања које је изнедрило две различите "теорије спасења" које и многи православни прихватају здраво за готово. Православни светитељи који су упознали Бога као живог Бога не размишљају у категоријама дела или недела, већ опитно доживљавају и грех и покајање и спасење и знају да се Бог не може сместити у човечије оквире.

Заправо Христос нас је заиста спасао својом жртвом, све људе. Својим васкрсењем победио је силу смрти, а вазневши се Богу Оцу с десне стране учинио је да наша природа добије достојанство које приличи само Богу. Али ми не можемо прихватити Христа као свог Спаситеља без прихватања најпре Христа као Богочовека и јединог спаситеља и то не само нашим вером нашег ума, већ и својим делатним животом. Зато у Христу умиремо старом човеку и рађамо се као нови човек, постајемо његови сателсници и сакрвници, у Цркви евхаристијски (светотајински) постајемо нова твар и постајемо "причасници божанске природе (тј. божанског живота)" уп. 1 Пет 1.4. Зато нема вере без дела нити дела без вере. Али какве вере? О каквој се вери овде говори? Без сумње мисли се и једино може да се мисли на веру да је Бог постао човек и победио смрт и да једини живот имамо у Христу Исусу. Православна Црква, Црква Христова, чува пуноћу ове истине и пуноћу лепоте иконе Христа Спаситеља. Православна вера нас, међутим, не спасава аутоматски јер многи светитељи нису ни познавали догматска учења Цркве али их је учио Дух Свети и они су учили не високоумним речима, већ показивањем силе и Духа како говори ап. Павле у 1. Коринћанима. Исповедање вере се не заснива на количини знања о правој вери и свим правилима, већ се пројављује у томе колико у нама делује Дух Свети, колико смо Бога видели и познали у Духу Светоме. Све остало су трице и кучине, информације које се складиште у мозгу у чудесној интеракцији неурона, али све је то хемија и после телесне смрти све што није Духом Светим окађено и Христом познато одлази у прах и нестаје. Других ћемо се сећати само онолико колико смо их у Христу заволели и Богу ћемо бити блиски само онолико колико нас је Бог у Христу познао и Духом Светим осенио.

Свођење православне вере на вероисповедање, а притом занемарујући суштину вере да она не постоји ван Цркве и да је Црква евхаристијска заједница, сабор неба и земље суштински је проблем наших несрећних псевдозилота. Они верују у неку Цркву која је Црква чистих и савршених, а још од најранијих времена Црква је јасно показала одбацујући заблуде Новацијана, катара, да Црква не почива на морализму. Васцела твар је позвана да постане Црква и у Цркви као радионици спасења да задобије вечно постојање. Православна Црква јесте Једна и Једина Света Саборна Апостолска Црква и остале заједнице од нас одвојених хришћана само учествују у тајни Цркве по оној мери у којој су сачували аутентичност апостолске вере. Неки су сачували више, неки мање, а још даље су они који ни не познају Христа као Спаситеља и који и сами будући позвани да буду Црква само у обрисима познају неке елементе истине коју је Господ узидао у логосност васцеле твари. Што је човек даље од Христа, даље је од вечног живота, али не смемо заборавити да Христос сваког човека позива на вечни живот и да је и Јеврејима показивао да сама чињеница да су изабрани народ и да имају веру Бога не значи да није немогуће да га препознају. Они га нису препознали и распели су га јер није одговарао њиховој представи о Богу и схватању Закона Божијег кога су помешали са својим предањима. Христос је показао да Бог не може да се сведе у оквире закона, већ да је изван закон и сам је он Закон, закон љубави. У примеру милостивог Самарјанина понајбоље можемо да видимо како Господ прима дело једног презреног за тадашње Јевреје јеретика и наводи га као пример љубави према ближњем, а истовремено у бројним сусретима са тадашњим беспрекорним духовницима и испунитељима закона непрестано показује да су у заблуди и далеко од Бога. Ови примери јако су важни за наше време. Кључни проблем фарисеја и законика био је ОСУЂИВАЊЕ. Они стално "помишљаше у срцима својим" како он (Христос) може да опрашта грехове, како може ово, како може оно. Они стално покушавају да Христа објасне логички. С друге стране покајани грешници и цариници препознају иако живећи у кршењу закона и греху, препознају Христа као Бога и спаситеља и они бивају оправдани, а ови осуђени. Најбољи пример је покајани разбојник који је вероватно чинио најстрашнија недела и живео у греху, али у чудесном двигу његове душе он препознаје Христа, који је био сав крвав, понижен, попљуван, измучен, препознаје га као Творца неба и земље и вапије му "Помени ме Господе у Царству твоме" и добија обећање да ће први ући у рај. Ови примери показују апсурдност покушаја да Бога и Божије судове утиснемо у уске и ограничене калупе човекове логике. 

Шта све ово значи у контексту добрих дела која чине неправославни или незнабошци? Ово је главна тема беседе Г.М и његов одговор је врло јасан. Дела која чине они који немају праву веру су учињена или са неким интересом или у гордости или због овога или онога. Г.М. ће успешно наћи објашњење за свако добро дело неког римокатолика или муслимана јер, авај, они не познају Христа како треба или га уопште не познају као Спаситеља и самим тим њихова дела су сама по себи ништавна и грех су. Овакав закључак долази из једног крајње ригидног схватања које је засновано на логичким премисама које просто не дозвољавају Богу било какву нелогичност. Међутим, наш Бог је Бог љубави и слободе, Бог који познаје срце човеково и не суди ни по делима ни по неделима, већ колико препознаје лик Свога Сина у сваком човеку. Да ли то значи да неко ко никада није имао прилику да упозна Христа на прави начин или да га уопште упозна као Спаситеља унапред осуђен. По логици Г.М. је тако јер неправославни и незнабошћци не могу имати удела са Богом. Мислим да ће сви они који тако размишљају бити јако изненађени, ако у међувремену не упознају Бога као Живог Бога љубави и слободе, ко ће све бити у Његовом Царству. Колико ће ту бити оних које сада видимо као грешнике, блуднике, јеретике, незнабошце. Али немојмо ово погрешно разумети. Њих неће спасити то што су живели у греху, јереси или незнању Бога јер како би ишта могло да их спасе осим Христа, већ могућност да у сусрету са Христом овде у овом животу или након одласка из њега препознају да је он извор живота и спасења и можда Онај кога су цео живот тражили и желели и нису га могли наћи у свету у коме човек пројектује себе као Бога и Бога тумачи на своју слику и прилику.

Ово никако не значи да треба охрабривати погрешна учења и релативизовати правила Цркве и своју веру. Не, ми треба да их се држимо поштујући границе које су оци одредили али да се не позивамо на оце и Саборе у осуђивању других на вечну пропаст. Г.М. је у праву када каже да са јеретицима не треба заједничарити у молитви. Св. Максим и плејада великих светитеља нас уче да показивање снисходљивости и компромиса према онима који су у заблуди није човекољубље већ човекоубиство. Проблем данашњих псевдо-зилота јесте што се олако позивају на Св. Максима, а немају Максимову љубав, позивају се олако на аву Јустина, а немају Јустиновог срца које је треперило за свкаког човека. Св. Ава је био непоколебиви стуб православља у време када су се представници синкретистичког екуменизма, јереси над јересима, такмичили како ће показати већу снисходљивост и љубав разграђујући границе које су им оставили Оци Цркве, све под видом слободе и љубави. Али тај исти Свети Ава плакао је за сваког човека као и други светитељи истински ревнитељи и никада, никада није ниједног човека осудио на вечну смрт само зато што погрешно верује или не верује уопште. Ово је јако важно разумети јер данас имамо опет две крајности. С једне псевдо-зилотизам који се гуши у фарисејској ограничености и морализму, а с друге стране један у суштини протестантски тип синкретистичког екуменизма који верује да је Црква невидљиво јединствена, а видљиво подељена. Ниједан свети отац није то игде поменуо нити веровао. Па одакле ова теорија која нам данас изгледа као јасно објашњење проблема хришћана који су одвојени од Цркве. Њу су измислили први Лутер и Цвингли и уградили је у темеље протестантизма. Међу овим другим су они којима је ближи римокатолички приступ који подразумева да на челу Цркве ипак треба да буде један човек као символ и кључни елемент јединства Цркве иако никада такво схватање примата није постојало на православном Истоку. Црква је сабор неба и земље и њено јединство увек се видело у контексту евхаристије и Епископа који њом председава. Тамо где је Епископ са верним народом тамо је цела Католичанска Црква. То је највећа тајна Цркве да је она цела у свакој појединој Цркви и да Цркву не повезује само неко административно устројство већ евхаристија у којој сви заједничаримо. На пример, за наше псевдо-зилоте најмањи проблем је то што немају заједницу ни са једном Црквом у целом Православном свету и заправо су ту најближи протестантима који говоре о учествовању у невидљивој Цркви. За наше несрећне Артемијевце Црква је Небеска Црква у којој учествују само они који имају савршено православно учење. Ово је еклисиолошки монофизитизам, као што би еклисиолошки несторијанизам био веровање да је Црква само ово што овде видимо и што је видљиво сједињено. Тајна Христа као Бога који је постао човек по свему осим по греху је тајна Цркве која је и небеска и земаљска, и помесна и васељенска истовремено. Православна вера само чува лик Христов али не исцрпљује тајну вере у конфесији, исповедању јер васцела твар и сви светови су позвани да кроз Цркву - Христа уђу у своје вечно постојање. Свођење наше вере на конфесионалне формуле је сужавање и Бога и човека, без обзира колико исповедање вере било важно јер омеђује границе које не смемо да прелазимо, а да не изађемо из заједнице са Богом. Враћајмо се стално Књизи о Јову где упознајемо Бога који дела мимо сваке људске логике и где је сваки покушај да протумачимо Бога и објаснимо његове поступке неуспешан. Тек када разумемо да Бога не можемо разумети и када се отворимо за беспуће његове премудрости и љубави, тек тада све постаје смислено али опет не по човеку већ по љубави која нема граница и коју чува страх Божији као трепет и пажња нашег срца да не изгубимо заједницу са Богом.

Зато када видимо дела не само православних или  неправославних или незнабожаца не трчимо да их правдамо или судимо. Не смемо ни да их олако прихватамо као спасоносна сама по себи, нити да их осуђујемо као лажна и притворна јер нису урађена у правој вери. Једино Бог познаје срце сваког човека и по срцу ће познати сваког човека. Како ће Бог судити оне који га не познају исправно или га уопште не познамо не можемо да знамо, нити њихова погрешна учења можемо да правдамо, али треба да гледамо на себе да овај живот не проведемо узалудно и да се трудимо да познамо Бога као Живог Бога, а не да га стално тумачимо и заправо клањамо се свом сопственом палом "ја" које смо уздигли на пиједестал божанства. Када неко учини неко добро дело рецимо радије у свом срцу, ево овај човек који не познаје Христа учини добро дело и постиди мене коме је дато толико, а Бога се одричем својим делима и помраченим умом. Помислимо радије да ће сви људи бити спасени, а ја коме је дато да толико научим о Христу нећу јер стално судим и немам довољно љубави према ближњем. Укратко речено - Не судимо да нам не буде суђено!

[Aleksandar Cvetkovic]

Jako dobra analiza, hvala Oce sto kroz Vas razumemo Boga na pravi nacin. Ova Vasa pisanja su nam na veliku korist i spasenje. 

[grigorije22]

On 4.8.2016. at 12:21, Архимандрит Сава Јањић рече

Животиње нису створене као човек по образу Божијем тј. немају личност и оно што је у личности најважније, слободу. Као и све остало што је Бог створио и животиње и биљке израз су љубави Божије јер је Бог све премудро саздао. Све што је створено, створено је за вечно постојање и као добро, и зато ништа неће отићи у ништавило. Материја и сада у овом садашњем стању не нестаје, већ стално кружи. Кроз Богочовека Христа све бива возглављено и ући ће у вечно постојање. Пошто немају личност, већ својеврсну анималну психу засновану на инстинктима, животиње се као и биљке после смрти враћају се у саставне елементе природе. Ипак, материја која сачињава свет у коме живимо биће након Другог доласка Господњег преображена и Бог ће створити ново небо и земљу и васцела твар ће у Христу живети вечно у новом обновљеном стању.  

Хришћанска традиција не прихвата третирање животиња као личности, већ се према њима односима као и према свему осталом што је Бог створио, са одговорношћу и пажњом. Животињама обезбеђујемо оно што им је потребно да би живели и служили нам. Неки људи, међутим, често пројектују своју личност на животиње (због усамљености или разочараности у друге људе) што није добро јер се неретко животињама указује више пажње него човеку и енергија љубави коју треба да усмеримо према Богу и ближњима бива усмеравана према твари. Зато претерана брига или љубав према животињама представљају посебну врсту самољубља јер пројектујући себе или неку идеализовану личност на своје домаће љубимце, заправо волимо сами себе у бесловесним бићима и падамо у идолопоклонство твари. 

Oce Savo, moram nesto da vas pitam jer sam na jednoj drugoj temi citirao ovo sto ste mi vi napisali. Ako mozete da pojasnite sta znaci to da sve sto je stvoreno, stvoreno je za vecno postojanje? Da li to znaci da ce ljudi koji su ovde na Zemlji imali ljubimce poput pasa, da ih nakok sveopsteg vaskrsenja sretnu u Carstvu nebeskom? Eto ja sam na primer imao troje pasa koji su mi uginuli i koje sam sahranio. Da li ce i oni kada dodje sveopste vaskrsenje da budu ozivljeni da im budu obnovljena tela koja su istrunula?

[Васијан]

пре 18 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Све остало су трице и кучине, информације које се складиште у мозгу у чудесној интеракцији неурона, али све је то хемија и после телесне смрти све што није Духом Светим окађено и Христом познато одлази у прах и нестаје. Других ћемо се сећати само онолико колико смо их у Христу заволели и Богу ћемо бити блиски само онолико колико нас је Бог у Христу познао и Духом Светим осенио.

Оче, да ли би могли, када нађете времена, да мало појасните ове мисли?

Слава Троједином Богу што Вас је надахнуо да сачините овај одговор у целини!

[srema]

Оче, мени ово баш дуго стоји над главом ако би могао да само наведем један цитат овде а након тога и да поставим питање.

Цитат

... Али треба знати да овде, у овом пролазном животу, потпуна срећа не може да се пронађе, јер се она налази само у Богу, и нико је никада неће пронаћи без Бога или изван Бога. Ништа на овоме свету, осим Бога, не може да испуни наше срце, нити да сасвим задовољи нашу жудњу. Само Онај Који представља највише Благо и извор живота, може до краја да утоли жеђ наше душе и да нам пружи најузвишенију радост.

Дакле, аутор (Инокентије Московски) тврди да у ОВОМ животу не може да се пронађе потпуна срећа, јер се она налази само у Богу. Да ли то значи да човек може да буде истински срећан само након смрти, када дође у Царство Небеско? Шта је са духовном радошћу која се доживљава на овом свету? Да ли је то можда у неку руку предворје Царства Небеског? Чини ми се да неки људи, укљупујући и мене, оцењују свој успех у духовном животу на основу расположења. Да ли је то исправно?

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 9 часа, grigorije22 рече

Oce Savo, moram nesto da vas pitam jer sam na jednoj drugoj temi citirao ovo sto ste mi vi napisali. Ako mozete da pojasnite sta znaci to da sve sto je stvoreno, stvoreno je za vecno postojanje? Da li to znaci da ce ljudi koji su ovde na Zemlji imali ljubimce poput pasa, da ih nakok sveopsteg vaskrsenja sretnu u Carstvu nebeskom? Eto ja sam na primer imao troje pasa koji su mi uginuli i koje sam sahranio. Da li ce i oni kada dodje sveopste vaskrsenje da budu ozivljeni da im budu obnovljena tela koja su istrunula?

Све што је Бог створио заиста је створио за вечно постојање, међутим од видљиве творевине само ће људи (тј. човек) вечно постојати као личности. Ово постојање неће бити ни налик нашем индивидуалном постојању у коме и Бога и ближње доживљавамо као "друге", већ ћемо бити сви једно у Христу, а ипак многи. У Христу ће такође бити возглављена, сабрана сва твар која ће након краја овог света и века бити престворена тј. Бог ће створити ново небо и земљу васпостављајући васцелој твари њено достојанство. Биљни и животињски свет Бог је створио у својој неизмерној љубави да све служи човеку и кроз човека васцела твар уђе у вечно постојање, а човек кроз Христа Богочовека. Животиње немају личност (ипостас) и неће ући у вечност као такве. Оне поседују својеврсну животињску психу, али не и личност (ипостас) јер нису створене по Божијем као човек и немају дар слободе као човек. Човек може да узврати Богу одбијањем његове љубави, а животиње делују по природи по којој су створене и зато у њима нема ни зла. Човековим падом и животињски и биљни свет је промењен и тужи са човеком. Животиње инстинктивно осећају љубав човека јер су створене по љубави и за љубав. Животиње у рају су осећале благодат Божију у Адаму и служиле су му. Након пада животиње се плаше палог човека и у страху могу да нападну и да изгледају агресивне. Међутим, у примерима бројних светитеља видимо да се животиње нису плашиле оних који су осењени Духом Светим. Оне препознају благодат Бога који их је створио и служе човеку, чак и дивље животиње које су иначе веома опасне за људе. 

Свети Максим Исповедник нас учи када је Бог довео разна бића у постојање то није учинио зато што је њему нешто недостајало, већ да би своју љубав поделио са твари и да би његова створења учествовала у тој радости и љубави. Свако створење је израз љубави Божије и у својој чудесној савршености у свакој биљци и животињи, у сваком атому или сазвежђу Бог нам отвара могућност да созерцавамо његову љубав и лепоту. Од тог созерцања једино је веће созерцање самог Бога "онакав какав он јесте" што је једино могуће у Христу јер твар не може да позна Бога сама по себи. Човек који задобије љубав Божију воли васцелу твар и у свему око себе опитује премудрост и доброту Божију. Он се радује и воли сваку биљку и сваку животињу не везујући се за њих као створења која имају личност, већ љубећи у њима Бога који их је привео у постојање. Везивање за животиње као за људе није добро јер тим везивањем можемо да пројектујемо своју личностс на наше љубимце и у њима да волимо себе, а умемо због тога да занемаримо ближње. Многи људи кажу да воле животиње зато што су им оне верне и никада неће да их повреде, а људи им наносе често бол. Животиње треба волети и не наносити им никакву бол. Оне су ту да нам служе и да се у њима радујемо Божијој премудрости и љубави којом је тако чудесно украсио створени свет. Зато човек који воли Бога и ближње, воли сваку травку и сваку животињицу, он гледа мора и реке, брда и долине у својој предивној разноликости и промењивости и узноси благодарност Богу који је све тако премудро створио. За разлику од човека који након телесне смрти наставља да постоји као личност и који ће након привременог раздвајања душе и тела поново васкрснути и бити преображен у Христу, животиње и биљке након смрти враћају се у природни циклус твари која кружи. Чудесно је како смо и ми телом део те твари. Наше тело је у сталној промени и хранимо се биљкама и животињама, у нашем телу носимо елементе који су створени када је Бог стварао космичка сазвежђа  и који стално круже. Зато је човек толико повезан са светом око себе и све у човеку и кроз човека, односно кроз Богочовека Христа бива повезано и упућено ка вечном постојању. 

Посебно леп пример љубави према животињама видимо код Св. Серафима Саровског коме су прилазили и умиљавали му се медведи или код Св. Старца Пајсија Светогорца који се смиравао пред животињицама око његове келије (зечеве, мачке, чак и змије) хранећи их и радујући се Господу узвраћајући њима љубав коју су оне на себи својствен начин показивале према њему препознајући у старцу Онога који их је створио. 

 

 

 

 

[grigorije22]

Управо сада, Архимандрит Сава Јањић рече

Све што је Бог створио заиста је створио за вечно постојање, међутим од видљиве творевине само ће људи (тј. човек) вечно постојати као личности. Ово постојање неће бити ни налик нашем индивидуалном постојању у коме и Бога и ближње доживљавамо као "друге", већ ћемо бити сви једно у Христу, а ипак многи. У Христу ће такође бити возглављена, сабрана сва твар која ће након краја овог света и века бити престворена тј. Бог ће створити ново небо и земљу васпостављајући васцелој твари њено достојанство. Биљни и животињски свет Бог је створио у својој неизмерној љубави да све служи човеку и кроз човека васцела твар уђе у вечно постојање, а човек кроз Христа Богочовека. Животиње немају личност (ипостас) и неће ући у вечност као такве. Оне поседују својеврсну животињску психу, али не и личност (ипостас) јер нису створене по Божијем као човек и немају дар слободе као човек. Човек може да узврати Богу одбијањем његове љубави, а животиње делују по природи по којој су створене и зато у њима нема ни зла. Човековим падом и животињски и биљни свет је промењен и тужи са човеком. Животиње инстинктивно осећају љубав човека јер су створене по љубави и за љубав. Животиње у рају су осећале благодат Божију у Адаму и служиле су му. Након пада животиње се плаше палог човека и у страху могу да нападну и да изгледају агресивне. Међутим, у примерима бројних светитеља видимо да се животиње нису плашиле оних који су осењени Духом Светим. Оне препознају благодат Бога који их је створио и служе човеку, чак и дивље животиње које су иначе веома опасне за људе. 

Свети Максим Исповедник нас учи када је Бог довео разна бића у постојање то није учинио зато што је њему нешто недостајало, већ да би своју љубав поделио са твари и да би његова створења учествовала у тој радости и љубави. Свако створење је израз љубави Божије и у својој чудесној савршености у свакој биљци и животињи, у сваком атому или сазвежђу Бог нам отвара могућност да созерцавамо његову љубав и лепоту. Од тог созерцања једино је веће созерцање самог Бога "онакав какав он јесте" што је једино могуће у Христу јер твар не може да позна Бога сама по себи. Човек који задобије љубав Божију воли васцелу твар и у свему око себе опитује премудрост и доброту Божију. Он се радује и воли сваку биљку и сваку животињу не везујући се за њих као створења која имају личност, већ љубећи у њима Бога који их је привео у постојање. Везивање за животиње као за људе није добро јер тим везивањем можемо да пројектујемо своју личностс на наше љубимце и у њима да волимо себе, а умемо због тога да занемаримо ближње. Многи људи кажу да воле животиње зато што су им оне верне и никада неће да их повреде, а људи им наносе често бол. Животиње треба волети и не наносити им никакву бол. Оне су ту да нам служе и да се у њима радујемо Божијој премудрости и љубави којом је тако чудесно украсио створени свет. Зато човек који воли Бога и ближње, воли сваку травку и сваку животињицу, он гледа мора и реке, брда и долине у својој предивној разноликости и промењивости и узноси благодарност Богу који је све тако премудро створио. За разлику од човека који након телесне смрти наставља да постоји као личност и који ће након привременог раздвајања душе и тела поново васкрснути и бити преображен у Христу, животиње и биљке након смрти враћају се у природни циклус твари која кружи. Чудесно је како смо и ми телом део те твари. Наше тело је у сталној промени и хранимо се биљкама и животињама, у нашем телу носимо елементе који су створени када је Бог стварао космичка сазвежђа  и који стално круже. Зато је човек толико повезан са светом око себе и све у човеку и кроз човека, односно кроз Богочовека Христа бива повезано и упућено ка вечном постојању. 

Посебно леп пример љубави према животињама видимо код Св. Серафима Саровског коме су прилазили и умиљавали му се медведи или код Св. Старца Пајсија Светогорца који се смиравао пред животињицама око његове келије (зечеве, мачке, чак и змије) хранећи их и радујући се Господу узвраћајући њима љубав коју су оне на себи својствен начин показивале према њему препознајући у старцу Онога који их је створио. 

 

 

 

 

Цитат

Животиње немају личност (ипостас) и неће ући у вечност као такве.

Ali iz ovoga sto ste napisali ipak sledi da ce da udju. Nece da ostanu u vecnom nepostojanju. Ako sam dobro razumeo one ce da budu preobrazene tako da nece da poseduju instikte i nagone. U zitiju Svetog Gerasima pise da je lav jeo slamu iz njegove ruke. Takodje postoji psalm 35 koji  kaze Људе и животиње спасићеш Господе.  Ili Jov 12:10 Kojemu je u ruci dusa svega zivoga i duh svakog tela covecijeg. I sam Spasitelj kaze ne prodaje li se pet vrabaca za dva dinara, i nijedan od njih nije zaboravljen pred Bogom. To moze jedino da znaci da zivotinje zive u umu Bozijem i da ce nakon vaskrsenja i njih da vrati u postojanje. A evo jos nekih delova iz Svetog Pisma. 

 

Bog je npr. u vreme Potopa rekao koje životinje da stavi u barku da ih izbavi od pogibije. Apostol Pavle kaže da sva tvar uzdiše da se pojave sinovi pravednosti radi izbavljenja od propadljivosti. Postanje 1:30 kaže:
"A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako."
Postanje 9:4:
"Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv." U istoj toj glavi, od 8. do 17. stiha, pominje se da Bog sklapa večni zavet sa Nojem i njegovim potomcima kao i sa životinjama. Navešću neke stihove:
"9A ja evo postavljam zavet svoj s vama i s vašim semenom nakon vas,
10I sa svim životinjama, što su s vama od ptica, od stoke i od svih zveri zemaljskih što su s vama, sa svačim što je izašlo iz kovčega, i sa svim zverima zemaljskim.
12I reče Bog: Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka
15I opomenuću se zaveta svog koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako telo.
16Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se večnog zaveta između Boga i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji."
Isaija 11:6-9 kaže kako će biti u hiljadugodišnjem carstvu:
"I vuk će boraviti s jagnjetom, i ris će ležati s jaretom, tele i lavić i ugojeno živinče biće zajedno, i malo dete vodiće ih.
I krava i medvedica zajedno će pasti, mlad njihova ležaće zajedno, i lav će jesti slamu kao vo.
I dete koje sisa igraće se nad rupom aspidinom, i dete odbijeno od sise zavlačiće ruku svoju u rupu zmije vasilinske.
Neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, jer će zemlja biti puna poznanja Gospodnjeg kao more vode što je puno."

 

E, sada, sto se tice licnosti to je vrlo zanimljivo posto moderna nauka pokazuje da cak i neki insekti poseduju licnost, a da ne govorimo za pse,konje ili delfine. U jevrejskom originalu se koristi ista rec za dah koji je udahnut coveku i ono sto imaju zivotinje nismat hajim. Ono sto sam uspeo da nadjem na internetu je da teolozi i svestenici uglavnom odgovaraju da mi ne znamo sta se desava sa zivotinjom kada ugine, da li postoji neki nematerjalni deo koji nadzivljava telesnu smrt. Ako postoji to je bitno drugacijeg kvaliteta od ljudske duse. Sveti Teofan Zatvornik je pisao o mogucnosti da je Bog stvorio neku opstu dusu u koju se utapaju sve zivotinje nakon telesne smrti. Neke druge teorije kazu da se mozda ono sto ostane nakon telesne smrti ljubimca sjedinjuje sa ljudskom besmrtnom dusom i tako ceka vaskrsenje i preobrazenje.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 3/13/2017 at 15:36, Marjanovic рече

Оче, имам једно питање у вези са повратком Цркви оних који нису православни (нпр. западних хришћана)

Шта би конкретније значио повратак оних који су неправославни Цркви? Јасно је нпр. шта римокатолици очекују од Православне цркве да би се јединство остварило и такви примери  тзв. Источне католичке цркве, историјски је познато и шта значи реформације цркве (у случају протестантизма),  али шта све треба да подразумева повратак православљу нпр. Римокатоличке, Анликанске цркве или Евангелистичке цркве конкретно? Који тип литургије треба да служе и како она треба да изгледа, какав статус би имали (аутономан, аутокефалан...), како треба да изгледају њихови храмови, празници, календари, свештенство, епископи, црквена дисциплина?  Шта треба да одбаце, шта да задрже, шта да уведу или врате?

Понекад се нпр. говори да Римска црква треба да се врати православљу тј. својој традицији од пре 1054. године и ту се обично мисли на одбацивање појединих учења (филиокве, улога папе...) или пак у случају протестаната нпр. прихватање предања, традиције, одлука Васељенских сабора, иконопоштовање...и то је јасно, али шта треба да значи повратак неправославних у крило Цркве у свему осталом?

Православна Црква вековима верује и исповеда да је она ЈЕДНА И ЈЕДИНА Света Саборна и Апостолска Црква и као таква једина има пуни континуитет и догматски и историјски са Црквом из апостолских времена. Одвојени хришћани који су сачували више или мање од православног предања нису са нама у евхаристијској заједници и њихове заједнице које само условно можемо назвати црквама не поседују пуноћу истине, нити чувају неокрњени лик Богочовека Христа. Међутим, Црква није овосветска организација већ Тело Христово које дише Духом Светим. Дух Свети васцелу твар приводи вечном постојању, оцрковљује, али дише где Он хоће. Колико и на који начин Дух Свети делује и ван видљивих граница наше Цркве не можемо да знамо, али исповедамо да благодат Божија једино долази кроз Православну Католичанску Цркву и у њој други хришћани учествују у оној мери колико су евхаристијски и исповедањем своје вере повезани са нама. Ако, дакле, имамо чуда Божија и ван наше Цркве она бивају Духом Светим који дише и даје се Христом кроз Цркву, а не од тих одвојених заједница које само делимично познају Христа. Зато мора да будемо с једне стране отворени за друге хришћане и да никада не престајемо да исповедамо своју веру али истинујући у љубави. Свети Оци су увек то наглашавали јер самоизолација и затварање Цркве за контакте са другима у супротности је са заповешћу Господњом апостолима да проповедају веру. Наравно, сведочење вере у љубави мора да буде засновано на истини, а не на полуистинама или компромисима. Проблем псеудо-зилота је у томе што они истинују али без љубави, као што је проблем поборника неправославног синкретистичког-екуменизма љубав без истиновања. 

Када говоримо о повратку одвојених хришћана у Католичанску Цркву то подразумева њихов повратак у ону веру и предање коју су њихови преци имали пре него што су иступили из пуноће евхаристијског јединства са Православном Црквом. Ми од њих не тражимо да се одричу својих православних предања јер традиција Цркве никада није била униформна и православни запад има предивна хришћанска предања која су само донекле сачувана, најчешће по спољашњој форми, али не и пуноћи истине. Али они морају да се одрекну погрешних учења јер Дух Свети нема ништа са духом лажи и неистине. Уношењем разних људских измишљотина и полуистина, посебно од 9. века надаље почело је све веће отуђење православног Запада од православног Истока. Тешко је рећи на који начин може да дође до повратка Римокатоличке цркве у пуноћу заједнице са Католичанском Православном Црквом. То би подразумевало дубоки унутрашњи преображај, а не само неко формално регулисање проблема филиокве или папског примата политички-коректном формулом или споразумом. Та два проблема су само два врха огромног леденог брега који представља читав један корпус погрешних учења и схватања која деформишу пуноћу лепоте лика Христовог. Иако лично верујем да Дух Свети, који стално конституише, тј. одржава нашу Цркву као Тело Христово, делује на неки начин и у тим одвојеним "црквама" и омогућава да они који траже заједницу са Христом не буду лишени спасења, треба имати у виду да погрешна учења (јереси) на којима те заједнице почивају, јако отежавају заједницу са Богом јер га представљају на другачији начин. Ситуација је много тежа код протестаната који су још више изгубили од православног предања. Тзв. дохалкидонске цркве нису прихватиле у пуноћи Халкидонско исповедање које је камен темељац православне Христологије иако у последње време многи из тих заједница имплицитно признају православну христологију иако се држе терминологије и традиција које су сачуване до петог века. Без прихватања пуноће истине која је уграђена у 7 Васељенских сабора Православне Цркве тешко је међутим замислити пуно евхаристијско јединство које не сме да буде средство, већ циљ јединства. Од неправославних можемо да научимо много пре свега као од људи међу којима је много оних који са дубоком жудњом траже Христа и нису и не могу бити одговорни ако су рођени у другој традицији, посебно ако их ми православни често саблажњавамо сопственим посртањима (посебно етнофилетизмом који је директна негација православне еклисиологије). 

Тренутно Ватикан ради на припреми терена за неку врсту јединства са Православљем које би било засновано не на органском јединству у пуноћи истине, већ више на некој мирној коегзистенцији (сапостојању) два предања која би међусобно била интерпретирана на такав начин да не искључују једно друго. Реч је о некој варијацији унијатизма где би православни требало да макар формално признају кључну улогу римског папе као оног који председава у љубави (иако не јурисдикцијски). Папе су имале посебну улогу у Цркви првом миленијуму хришћанства али ништа налик на улогу коју им садашња римокатоличка еклисиологија даје. Мислим да је овај пут јако погрешан и опасан и да православни хришћани никада неће прихватити овакву врсту уније без обзира колико им неко то буде наметао. Познајем многе римокатолике и свима врло јасно кажем какав је мој став, свиђало се то њима или не. С једне стране дивим се њиховим старим предањима и у њима препознајем лепоту и достојанство древне Римске Цркве која је била стуб истине и правилног исповедања вере у току бурног историјског периода Васељенских сабора. Сваки мој одлазак у Рим је сусрет са тим древним предањем које је негде затрпано испод гордих барокних фасада и светског сјаја и моћи данашње Римокатоличке цркве, која је иначе у дубокој духовној кризи.

Размишљајући о јединству Цркве ми смо стално у димензијама овог света и века у коме Цркву без обзира колико је сматрали Једном и Неподељеном видимо разједињену. Црква је и у времену и ван времена јер је Црква тело Христа Богочовека. Нажалост и неки православни говоре да је Црква подељена, што је велика заблуда. Црква није и не може бити подељена јер се Христос не дели. То не значи да постоји нека неподељена невидљива Црква и подељеност у историји (о чему уче протестанти и тзв. Светски савет цркава) већ радије можемо говорити о томе да постоји само ЈЕДНА ЦРКВА у којој по Божијој љубави на неки начин учествују и други хришћани само у оној мери у којој су опитовали Христа у Духу Светоме. Колико је ко то успео, па чак и међу нама православнима, зна само Бог који је коначни судија. Наше је да сведочимо истину љубави и да сваки од нас лично сматра да су други бољи од њега, да их не вређа и не омаловажава и да их поштује као људе и оне који су позвани да буду наша вечна сабраћа не судећи им уместо Бога. Ово се не односи само на хришћане, него и на нехришћане, који такође имају одређени степен познања Бога иако не познају Христа као Спаситеља. Међутим, иако га не познају и ако живе по савести Бог може да им се на нама непознат начин открије, односно да га познају као Спаситеља и Бога. Никада не смемо омаловажити тежњу сваког човека да позна Бога и да нико није бирао где ће се родити и одрасти. Не знамо нити можемо да знамо како је то могуће. Али ако мислимо да се ми православни сигурно спасавамо, а остали сигурно иду у пакао, МИ СМО ВЕЋ СЕБЕ ОСУДИЛИ. Такав је закон љубави Божије. Ако неправославни или нехришћани не познају Бога чак и поред нашег сведочења увек треба да се сваки од нас запита колико ми заиста сведочимо Христа и праву веру својим делима и љубављу. Зато су наши светитељи највећи просветитељи јер многи од њих су прихваћени и препознати као Божији људи чак и међу онима који не познају Христа. Многи неправославни и нехришћани долазе моштима наших светитеља и добијају исцељење по вери да је Бог присутан у њима и делује преко њихових мошти. Када животиње препознају Бога у светим људима, колико ће тек пре то бити случај са онима који немају праву веру или не познају уопште Бога. Највећи проблем многих од нас јесте што смо Бога фарисејски поистоветили са правилним исповедањем вере, а срце нисмо окадили Духом Светим. Уместо истиновања у љубави живимо у ревности која није по разуму, те други који траже Бога у нама не препознају истинске служитеље Божије јер ни ми њих не волимо као своју вечну сабраћу. То је суштина проблема лажног ревнитељства, које је велика заблуда и прелест.

Зато, закључујући ово размишљање, мислим да је веома могуће да ће хришћани остати највероватније овако разједињени до доласка Христовог, али Црква Католичанска ће остати ЈЕДНА И НЕПОДЕЉЕНА и Дух Свети ће кроз Цркву наставити да стално приводи васцелу творевину вечном животу. Када Христос поново дође многи ће у њему препознати Спаситеља и то ће бити њихово сједињење са Црквом, али неки међу православнима неће га препознати, ако се не покају, јер ни сада у лику ближњих који су посрнули не препознају лик Христов. Истинска вера нам помаже да препознамо Христа и заволимо га и у ближњима и у васцелој твари. Ако исправна вера постане идол човек може да остане отуђен од Бога мислећи да га познаје и да заувек буде лишен заједнице са њим. Тако су фарисеји и законици старозаветни Закон поштовали као идол и распели су Цара Славе који је живео међу њима. Нису га препознали од своје ревности за истину. Зато је чување пуноће православне вере важно, али са расуђивањем које се задобија животом у Цркви, Евхаристији и у опитовању Духа Светога. Псевдо-зилоти се неразумно одвајају од заједнице са Црквом мислећи да тиме чувају пуноћу истине, а заправо улазе у опасне воде самомњења и заблуде, на сличан начин као што они који релативизују православну истину и омаловажавају значај православних догмата и отачких предања улазе у мутне воде овосветског хуманизма и синкретистичког екуменизма и ризикују сопствено спасење градећи погрешну слику о Богу, чију љубав мисле да имају и познају. Оци исповедници Цркве нису формирали своје парасинагоге, постављали лажне-епископе и обмањивали народ.

Погледајмо најлепши пример Св. Аве Јустина у нашем роду који је као нико у његовом времену разобличавао јерес синкретистичког екуменизма, док је с друге стране остао верни син Цркве и никада није престао ни речју ни молитвом ни сузом да сведочи истину о Христу кога је толико волео. Зато га је Црква и поред свих искушења са синкретистичким екуменизмом кроз која још пролазимо препознала васељенски као светитеља и истинског сведока православне вере. Шта ће нам лепши и бољи пример него овај који имамо пред нама?

[Bokisd]

пре 10 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

нити чувају неокрњени лик Богочовека Христа.

Uvek sam se pitao, kako na jednostavan nacin shvatiti u cemu grese oni koji su van istinite Crkve ? I, ova Vasa recenica o.Savo, mislim da sublimira samu sustinu problema u kojem se nalaze inoslavni.

Puno pozdrava Vam zelim i dobro od Boga i da Vas sve cuva i pokriva Svojom silom,  tamo na nasem mucenickom Kosovu.
 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 33 минута, grigorije22 рече

Ali iz ovoga sto ste napisali ipak sledi da ce da udju. Nece da ostanu u vecnom nepostojanju. Ako sam dobro razumeo one ce da budu preobrazene tako da nece da poseduju instikte i nagone. U zitiju Svetog Gerasima pise da je lav jeo slamu iz njegove ruke. Takodje postoji psalm 35 koji  kaze Људе и животиње спасићеш Господе.  Ili Jov 12:10 Kojemu je u ruci dusa svega zivoga i duh svakog tela covecijeg. I sam Spasitelj kaze ne prodaje li se pet vrabaca za dva dinara, i nijedan od njih nije zaboravljen pred Bogom. To moze jedino da znaci da zivotinje zive u umu Bozijem i da ce nakon vaskrsenja i njih da vrati u postojanje. A evo jos nekih delova iz Svetog Pisma. 

Bog je npr. u vreme Potopa rekao koje životinje da stavi u barku da ih izbavi od pogibije. Apostol Pavle kaže da sva tvar uzdiše da se pojave sinovi pravednosti radi izbavljenja od propadljivosti. Postanje 1:30 kaže:
"A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako."
Postanje 9:4:
"Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv." U istoj toj glavi, od 8. do 17. stiha, pominje se da Bog sklapa večni zavet sa Nojem i njegovim potomcima kao i sa životinjama. Navešću neke stihove:
"9A ja evo postavljam zavet svoj s vama i s vašim semenom nakon vas,
10I sa svim životinjama, što su s vama od ptica, od stoke i od svih zveri zemaljskih što su s vama, sa svačim što je izašlo iz kovčega, i sa svim zverima zemaljskim.
12I reče Bog: Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka
15I opomenuću se zaveta svog koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako telo.
16Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se večnog zaveta između Boga i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji."
Isaija 11:6-9 kaže kako će biti u hiljadugodišnjem carstvu:
"I vuk će boraviti s jagnjetom, i ris će ležati s jaretom, tele i lavić i ugojeno živinče biće zajedno, i malo dete vodiće ih.
I krava i medvedica zajedno će pasti, mlad njihova ležaće zajedno, i lav će jesti slamu kao vo.
I dete koje sisa igraće se nad rupom aspidinom, i dete odbijeno od sise zavlačiće ruku svoju u rupu zmije vasilinske.
Neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, jer će zemlja biti puna poznanja Gospodnjeg kao more vode što je puno."

 

E, sada, sto se tice licnosti to je vrlo zanimljivo posto moderna nauka pokazuje da cak i neki insekti poseduju licnost, a da ne govorimo za pse,konje ili delfine. U jevrejskom originalu se koristi ista rec za dah koji je udahnut coveku i ono sto imaju zivotinje nismat hajim. Ono sto sam uspeo da nadjem na internetu je da teolozi i svestenici uglavnom odgovaraju da mi ne znamo sta se desava sa zivotinjom kada ugine, da li postoji neki nematerjalni deo koji nadzivljava telesnu smrt. Ako postoji to je bitno drugacijeg kvaliteta od ljudske duse. Sveti Teofan Zatvornik je pisao o mogucnosti da je Bog stvorio neku opstu dusu u koju se utapaju sve zivotinje nakon telesne smrti. Neke druge teorije kazu da se mozda ono sto ostane nakon telesne smrti ljubimca sjedinjuje sa ljudskom besmrtnom dusom i tako ceka vaskrsenje i preobrazenje.

Поновио бих да ће животоње и биљке ући у вечно постојање али не као такве већ као преображена твар. Када се говори о души живој не мисли се на личност (ипостас) која је заснована на слободи и коју једино има човек који је створен по икони Божијој. Након човекове телесне смрти остаје да постоји оно што називамо душом, али то није ни платонистичка душа која аутономно може да постоји за себе, нити душа као животна енергија која обједињује тело и његов састав. Ми користимо реч "душа" али под тим подразумевамо да човек као личностс (ипостас) наставља да постоји и након смрти тела. Та душа носи слику тела и по том обрасцу тело ће бити обновљено у васкрсењу свих. Животиње као и ми имају ту животну енергију која делује у интеракцији биохемијских процеса и након смрти и нас и животиња ти процеси престају и враћају се у твар која стално кружи. 

Говорећи о томе како ће јагње и лав бити заједно и мало дете ће их водити, наравно, морамо да ово разумемо символично јер и сада код светитеља видимо да су пред њима и домаће и дивље животиње мирне и кротке. Да ли ће у Новом Јерусалиму, Царству Божијем бити животиња и биљака не можемо знати. Све о томе је речено јако символично јер је реч о стварности која је назамислива за нашу овоземаљску логику. Бог који је створио животиње и биљке да украшавају свет и Еденски врт можда ће и постојати у вечности, али говорити о континуитету животиња из овога света и века са оним које евентуално могу да постоје у вечности је апсурдно. Личност може из пролазности у вечност само да уђе преко Христа који је образ нашег постојања. Ово је веома важно јер Христос је постао човек да би кроз човека спасао васцелу твар.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 5 часа, Васијан рече

пре 23 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Све остало су трице и кучине, информације које се складиште у мозгу у чудесној интеракцији неурона, али све је то хемија и после телесне смрти све што није Духом Светим окађено и Христом познато одлази у прах и нестаје. Других ћемо се сећати само онолико колико смо их у Христу заволели и Богу ћемо бити блиски само онолико колико нас је Бог у Христу познао и Духом Светим осенио.

Оче, да ли би могли, када нађете времена, да мало појасните ове мисли?

Слава Троједином Богу што Вас је надахнуо да сачините овај одговор у целини!

Истинско познање јесте једино лично познање Бога у Христу благодатним дејством Духа Светога. Бог нам је дао да користимо своје тело (посебно чула и мозак) како бисмо живели у овом свету и управљали њиме у славу Божију. Међутим, пали човек је свој разум ставио у центар свог постојања и уместо да живи у сталном опитовању Бога у срцу, као центру човековог бића, ми и Бога и свет око себе упознајемо и тумачимо разумом, прикупљајући информације, обрађујући их као компјутер, класификујући их у одређене категорије и доносећи закључке, најчешће ограничене, непотпуне или сасвим погрешне. Када човек у Христу познаје Бога и кроз Христа васцели створени свет то не бива на тај начин. Човеков ум или срце (што оци често поистовећују) Бога познаје Духом Светим и у Духу Светоме препознаје логосност Божију у васцелој творевини. Ми не познајемо ствари око себе појединачно, већ познајемо Творца, задобијамо ум Христов и кроз Христа све разумемо - волимо. Ово је сасвим другачији начин познања који не зависи од образованости, социјалног порекла, наших телесних способности, већ искључиво од тога колико смо себе отворили за Бога и заживели као "нови човек" у Христу.

Лично верујем да знања овога света која стичемо само активношћу свога мозга једноставно не улазе у вечност. Као и сви биохемијски процеси у човеку након смрти ти милиони терабајта информација, слика и сећања једноставно се као и наше тело враћају у земљу. Оно што остаје и преживљава јесте "душа човекоква" која означава човекову слободну личност (ипостас). Душа човекова наставља да живи само онако како иначе може да постоји, а то је у односу према Богу који нас је створио. У зависности како смо изградили свој однос према Богу, било у љубави или у гресима и страстима човек наставља да живи у тој реалности и опитује заједницус са Богом као радост или као муку. Тако разумем "сећање на грехове након смрти" и стање душе пре васкрсења. Ми истински познајемо друге само у оној мери у којој смо их заволели у Христу. Многи се питају како ће моћи да буду радости у вечности када њихови биолошки сродници нису заједно са њима. Овде занемарујемо важну чињеницу да нас сам Господ учи да су наши истински сродници само они које смо заволели и са њима изградили заједницу у Христу. Све остало биће, усуђујем се да кажем символично, као када се пробудимо из телесног сна - једно нејасно сећање на оно што смо сањали, али што никада неће моћи да помути радост заједнице у Христу и сапостојања са свима у радости Божијој. Све оно што нисмо у Христу познали Духом Светим остаће заувек за нама јер Бог ће створити ново небо и земљу. Отуда ће трагедија оних који не остваре заједицу са Богом у Христу још овде у овом животу бити страшна јер ће "постојати" али неће живети јер радост Божију која ће све и сва испунити неће осећати као светлост и радост, већ као мрак и вечну муку. То је још већи разлог да поред тога што учимо многе корисне ствари за овај овоземаљски живот које нам често помажу да боље служимо другима и Богу, тежимо истинском познању Бога, тј. задобијању истинске љубави према Богу и ближњима, борећи се са својим страстима и греховима и отварајући покајањем срце за деловање Духа Светога. Из сведочанства Мотовилова који је доживео преко св. Серафима Саровског тренутак ове радости видимо који је истински смисао и циљ нашег живота. Вреди ово сведочење стално прочитавати јер заборав је једна од најгорих страсти која нас удаљује од Бога - https://svetosavlje.org/sticanje-duha-svetoga-cilj-hriscanskog-zivota/6/ 

 

[Ведран*]

пре 3 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Све о томе је речено јако символично јер је реч о стварности која је назамислива за нашу овоземаљску логику.

Сјајно речено.

Замислите да, којим случајем, можемо да схватимо неизрециву лепоту будућег века. То би за нас била највећа казна и мучење. Ми не би могли да се смиримо од силине туге која би нас обузела зато што смо још овде. Она би нас потпуно парализовала. Тако да је то што наш разум и биће не може да обухвати тајну будућега века неизмерни благослов и милост Божија према нама. 

[Marjanovic]

Хвала Вам, оче Саво, на исцрпном одговору. Опростите шту ћу бити слободан да изнесем нека размишљања везана за ову тематику. Питање које ми је на уму и које се надовезује на горе написано  гласи: Како је могуће да се од нпр. Римокатоличке цркве тражи повратак православљу а да у исто време нема јасног или чак никаквог одоговора како тај повратак треба да изгледа? И на личном плану, човек који дође у цркву добија врло  конкретан  одговор шта треба да ради и како да се понаша да би био православни хришћанин. Све се тачно и конкретно зна и све је познато. Како је могуће немати јасан одговор када је овако крупна и озбиљна тематика у питању? Ево и међу православнима, став тзв. антиекумениста зилота је јасан, као и тзв. синкретинистичког екуменизма. Тачно се зна шта подразумева једно, а шта друго схватање.  Али повратак православљу неправославних хришћана (римокатолика, протестаната...) остаје некако недоречен. Испада да за западне хришћане (или пак оријенталне)  нема другог пута осим класичне конверзије у источно православље византијске традиције (грчке, словенске...). Како је могуће водити дијалог са ставом да се неправославни врате православљу а да при том нема колико толико јасног одговора како тај повратак треба изгледа, шта конкретно треба да подразумева или бар каква су очекивања? У том смислу је јасније шта се одбацује и шта се не прихвата, од онога шта је прихватљиво или дозвољено. Опростите, није ми намера да полемишем већ само износим питања и дилеме које имам и веома се радујем сваком Вашем одговору.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 7 часа, Vedran рече

Сјајно речено.

Замислите да, којим случајем, можемо да схватимо неизрециву лепоту будућег века. То би за нас била највећа казна и мучење. Ми не би могли да се смиримо од силине туге која би нас обузела зато што смо још овде. Она би нас потпуно парализовала. Тако да је то што наш разум и биће не може да обухвати тајну будућега века неизмерни благослов и милост Божија према нама. 

Лепота у свему је у томе што и овде и сада већ у Христу предокушамо ту радост у Евхаристији. Царство Божије је већ у нама јер својим божанским енергијама ми и душом и телом можемо да га опитујемо по мери своје вере и у овоме свету и веку. Ово је кључна порука Св. Григорија Паламе који нас учи да иако Божију суштину (природу) никада не можемо да појмимо, ми учествујемо у божанским енергијама које нису тварне, већ нетварне и њима Бог прожима васцелу творевину, оцрковљује је и узводи ка вечном постојању. Али, како је љубав и узрастање у познању Бога у сталној динамици човек који трага за Богом стално жели више и тугује што наше страсти и грехови онемогућавају да се Божије присуство по енергијама, тј. деловање Духа Светога још више пројави у нама. Зато вера, нада и љубав никада не престаују и у вечности неће бити статике већ непрестане динамике и узрастања које нема граница јер је Бог безграничан и неописив. Показатељ да заиста узрастамо у љубави Божијој није љубав као емоција, већ делатна промена живота, покајање тј. мењање свог односа према свету који нас окружује, узрастање у свести да страсти нису наше природно стање и да себе не можемо и не смемо да поистоветимо са палим умом који је постао седиште нашег лажног ја, нашег ега, који човеку онемогућава да се оствари као личност у заједници са другима, већ га непрестано изолује у себичну усамљеност и самосозерцање. Зато православни мистицизам (да га тако условно назовем) није изливање осећања, већ делатна промена живота која прожима све аспекте нашег постојања. Ономе који је и најмање окусио Духа Светога ништа више није исто, не живи више у страху од неизвесности већ улази у домен ”страха Божијег” који означава непрестани трепет и пажњу (трезвење) ума да не изгубимо заједницу са Богом. На овакав начин живота сви смо позвани без обзира да ли живимо у породици или монашким заједницама. Ту суштински нема разлике нити је ико привилегован по свом позиву. 

Зато Св. Максим у својим ”Главама о љубави” не пише као неки мистици о својим емоцијама о Богу, не објективизује Бога као предмет своје љубави, већ говори пре свега о борби са страстима и грехом и учи нас да је љубав нови начин постојања у Христу. У том начину постојања разлика између онога који љуби и љубљеног не постоји као у нашем свету у коме човек живећи у страстима не може да превазиђе ограничења свога палог ”ја”. Човек по благодати Божијој постаје бог, не губећи своја ипостасна (лична) својства. Уосталом, Бог је постао човек, да би нас учинио боговима, како нас учи Св. Атанасије Велики.

Овде не могу а да не поменем поређење које нам је оставио Хуан де ла Круз (Јован од Крста) шпански римокатолички мистик из 17. века. Хуан је писао под јаким утицајем списа Диионисија Ареопагита и у свом поетском делу ”Тамна ноћ” (La noche oscura) упоређује човека који трага за Богом као дрветом које се ставља у огањ. У почетку, пошто је дрво пуно влаге (страсти и грехова) оно не може да се запали, али влага полако испарава и дрво се суши и обузима га огањ. Тада дрво поприма својства огња иако и даље остаје дрво. Са свим резервама према другим елементима његовог учења, ово поређење управо указује на једно од главних учења православног исихазма, о коме размишљамо ових дана, обележивши другу недељу поста посвећену Св. Григорију Палами. 

Човек је створен за нови начин постојања који већ проживљавамо (опитујемо) сада и овде кроз евхаристијски живот по мери свог духовног узраста. Да бисмо заживели новим човеком у Христу потребан, је међутим, подвиг, труд нашег ума и тела, не зато што је то потребно Богу, већ као израз наше вере и воље да учествујемо у Христу свим умом, душом и срцем. Свођење хришћанства на друштвено користан начин живота у заједници, без унутрашњег, духовног подвига покајања (преумљења) одводи нас на странпутицу морализма, религиозне идеологије и сл. Исто тако, схватање наше вере у езотеричком смислу удаљује нас од ближњих и заједнице , те нашу потрагу за Богом одводи у самосозерцање, само-обожење, где човек уместо Бога созерцава самог себе и запада у дубине прелести. 

Бог је сам по себи изнад времена и простора и они који у Духу Светом заживе новим животом у Христу, већ и сада и овде опитују реалност будућег века и надилазе време и простор. Такве примере можемо видети код наших светитеља. На такав начин живота смо и позвани јер и у посланици Диогнету из 2 века се за хришћане каже да ”по земљи ходе, а да на небу живе.... и свака земља им је отаџбина али у свакој земљи су странци”.

 

 

[Marjanovic]

Ево овде имамо нпр. конкретан предлог који је заступао професор А.В. Карташев у тексту "Уједињење цркава у светлу историје". Да ли је могуће овакво решење:

 

Да више не бисмо узалуд трошили речи о уједињењу цркава, ево шта треба да урадимо.

            Протестанти не треба да се врате произвољно измишљеној него  историјски аутентичној, некадашњој древној цркви са свештенством апостолског прејемства, са свим тајнама, с пуноћом живог предања, с поштовањем светих и Богомајке. Под овим условима православна црква мора са њима да се уједини и у исто време мора да им да право на посебну врсту њиховог богословља и благочашћа: на њихово одушевљење учењем о спасењу вером, њихов пијетет према библијској речи Божијој, морал њиховог благочашћа, њихово оскудно скромно богослужење, на њихову слободу од култа светих моштију и икона које они немају, али уз чврсту обавезу да ни сенка од њиховог ранијег непријатељства према нашем поштовању икона, поштовању светих и Богомајке код њих неће остати. Иначе нема савеза љубави и нема једне цркве. Подразумева се да протестанти морају да схвате и прихвате саме догмате о светима и иконама. Али ми не смемо да насрћемо на њихове уобичајене форме култа. Морају бити признати разни типови васељенске цркве који су се фактички искристализовали у историји. Наш грчко-словенски тип није нешто што је обавезно за све.

            Римокатолици су дужни да се, ради обнављања заједничке древно-црквене љубави, одрекну само једног: универзализма папске власти, али не и ње саме. А православна црква треба да призна све њихове нове догмате као теолохумене. Римско папство је до те мере дубоко и органски повезано са структуром, са историјом, са целокупним животом и целокупним благочашћем латинске цркве да кад бисмо тражили његово укидање то би било као да насрћемо на целокупну мистику латинског црквеног благочашћа. Нама, припадницима источне Цркве, то изгледа као неблагочестива старопротестантска озлојеђеност.

           Ми морамо да схватимо благочастивост римокатолика, његову еклисиолошку мистику у којој папа представља персонификацију срца цркве. »ија груба рука би могла да ишчупа из срца западне браће овај нежни цветић њихове љубави према цркви? То је њихов модел црквене мистике, без њега се нарушава жива целина. Они другачије не могу, не умеју да воде црквени живот. И православна црква треба да призна папство у границама римске цркве. Не само као првог по части међу аутокефалним патријарсима (то је елементарно) него и као мистичког папу за Латине, као особени монархијски орган црквене непогрешивости који се по њиховој латинској вери налази и изнад сабора. Међутим, све то важи само у границама римске патријаршије, премда распрострањене по целој земаљској кугли, али која не обухвата све цркве. Све друге католичанске цркве, с обзиром на то да немају потребу ни историјски ни мистички за таквим апсолутним црквеним монархом, као на пример, православне и друге цркве Истока и Запада, треба да остану у васељенском савезу љубави и једноверја с римском црквом, која ће бити папска на локалном нивоу. Ми разумемо да папа који је ограничен у квантитативном смислу, иако је неизмењив у квалитативном за римокатолика представља нонсенс. Али, шта да се ради? Морамо да изменимо своје навике мишљења ради Истине и ради подвига љубави васељенског јединства цркве. А православна црква, у том случају, треба да призна и учење о иммацулата цонцептио, и о чистилишту, и о филиокве као њене теологумене. При чему филиокве у богослужбеној употреби не треба да се чита у Никео-Цариградском символу, чак ни у латинском, у знак древноцрквеног јединства, и ради љубави и мира.

            Само би ови услови за уједињење цркава, по нашем мишљењу, били нормални и логично сврсисходни за реално померање с места питања које нам се сад чини неразрешиво.

http://www.verujem.org/teologija/kartasov.htm