Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo blagoslovite

Imao bih jedno pitanje pa se nadam da ne dosadjujem

Dali je moguce otici u manastir i boraviti tamo nedelju, dve i videti kako monasi zive

Ovo pitam zato sto bi otisao preko leta u neki manastir na fruskoj gori pa ako je moguce da mi predlozite koji

Neka vam Bog pomogne i sacuva vas

 

Мислим да сви мушки манастири у нашој Цркви омогућавају боравак од неколико дана или више, посебно онима који се интересују за монашки живот. Не познајем много фрушкогорске манастире, најбоље да се посаветујете са неким од свештеника или монаха са тог простора. 

Господ нека вас упути на прави пут!

[w.a.mozart]

Oče Savo,

 

da li ste već slušali sestru Vasu i šta mislite o njenim desetominutnim emisijama?

 

https://www.pouke.org/forum/topic/29982-%D0%BA%D0%B0%D1%84%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BC-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BC-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC/

 

[Srdasce]

Mene preskočili.

[obi-wan]

Ma nisu te preskocili sigurno, o. Sava ocigledno nema dovoljno vremena da svima odgovori, pa onda odgovara malo po malo...

[Megas Doux]

Имамо Човекољубље, добротворни фонд СПЦ http://www.covekoljublje.org/eob_abgka_obd.html   Међутим, и многе Епархије имају своје добротворне организације. Није све централизовано и можда је боље да је тако јер различите су околности под којима се ради и различити проблеми. Колико знам, постоји ипак велики степен координације и Епископи међусобно активно комуницирају и организују хуманитарне акције за најугроженије. Тако су и наше народне кухиње више пута добијале помоћ из неколико Епархија наше Цркве. Братска солидарност је темељ нашег заједништва у Христу.

Грчка Архиепископија у Америци има организацију IOCC - International Orthodox Christian Charities која је можда нешто најсличније римокатоличком Каритасу. IOCC ради у разним крајевима света, и сада је посебно активна у Сирији и Африци. Погледајте њихов сајт и видећете колико много имају активности широм света: http://www.iocc.org/index.aspx

 

Rade i u Srbiji

Naziv: IOCC-Međunarodna pravoslavna dobrotvorna organizacija puno ime: IOCC-Međunarodna pravoslavna dobrotvorna organizacija pravni oblik: Neprofitna organizacija adresa: SIMINA 19 pošta: 11000 BEOGRAD

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, pomaže Bog. Kako ste?

 

Imam jedno pitanje.

 

Naime, ne znam, kako je najbolje se postavljati, odnosno, postaviti u datoj situaciji. Možda i većina ljudi ima sličnu dilemu.

 

Evo, o čemu je reč. I sami ste svedoci, da je sve veća beda, među narodom. I da niko jednostavno, niti voli, da je dužan, da je gladan, da je željan da čeka, na nekoga ili nešto, ili da mu je jako prijatno pružiti tu belinu ručice u nadi, da neko biće milostiv prema tebi, da nahraniš svoj trbuščić nečim.

 

Svaki dan, sam svedok sve većeg broja ljudi, i što mi je najžalosnije, dece, oče Savo, koja su po ulicama, gladna. Koja sednu isperd neke kuće, zgrade, i ispruže belinu dlana, za neki dinar. Za bilo kakvu pomoć. Nadu. San. Ili jednostavno, lepu reč, ne znam.

 

I svaki dan, se stavim u njihovu kožu. U njihove cipele. I svaki dan mi stane knedla, u grlu. Verovatno je ružno reći, da ponekad zbog toga, i ne odem na Večernje, na Bdenije, jer trebam da uđem u ulaz, da prođem pored njih, a ja recimo nemam ništa da ima dam. U danima kada imam i mogu, oče, to je tako, tako sitno, i to je tako , tako malo, da je to za njih , sigurna sam, kap u moru. Ili taj neki jedan obrok, koji ponesem ili dam.

 

Prosto, šta uraditi, ili raditi...ja recimo, ako idem svaki dan, na recimo Večernje ili Jutrenje, oni su svaki dan, u krugu crkve. I isperd ulaza. I kada ispruže svoje beličaste dlanove i izreknu te reči a deca me pogledaju tim malenim okama, a ja nemam šta da im dam...kako oče, da samo prođem, i uđem, i samo da okrenem glavu. Stane mi knedla u grlu. Dođe mi grozno. Osetims e jadno. Osetim se loše. Jer ako idem svaki dan, ili ako ići ću svaki dan, oni su uvek tamo, jedino kada je jako, jako hladno ili kada jako, jako, pada kiša, samo onda nema nikoga. I jedino tada, ja uđem mirno, i odahnem, jer se ne osetim loše. A nije mi ni fora ni fazon, da dam jednom, a ima ih recimo pet, a da en mogu svakome isto. Znači, ili onda svima jednako, ili nikome. Jer to bi onda bilo, i značilo, da mi je neko miliji i simpatičniji, a svačija sudbina je ista i nista manje vrednija, i nista više gora.

 

Ne znam koliko dobro objasih i pojasnih sta me muci. Sta uraditi, sta raditi. Svaki put kada nemam, kao da im u ocima vidim, da kazu: "Vidi, još jednu koju nije briga, još jedna koja ne mari. " Ja bih najviše volela, da mogu svaki dan i svakome, ali oče, ne mogu, jer nemam. Prosto, počeh i da izbegavam odlaženja na ista, jer me to progoni,  nemam rešenja, ne znam šta činiti. i to em muči, jede i proždire pred sam odlazak, onda kada to opet doživim i onda kada kući dođem. Jednostavno, kakao pomoći a ne možete u trenutku pomoći a opet ne možete mirno gledati.

 

Svaki Vaš savet biće mi dragocen, ako nađete vremena i budete ga smatrali dostojnim odgovora.

 

Ako nesto slično već beše , molim Vas, oče, praštajte.

 

S poštovanjem,

 

Srdašce.

 

Извињавам се што касним са одговором на ово важно питање.

 

У периоду Великог поста, али и изван њега, веома је важно да не заборавимо на милостињу. Прочитао сам негде да су рани хришћани део новца који би иначе потрошили за "мрсна" јестива одвајали за сиромашне, тако да су пост повезивали са молитвом. То је веома леп пример како можемо да нашем посту дамо дубљи смисао.

Иначе, било би веома добро да се при парохијама верници који желе да активније учествују у раду своје парохије, а имају и подршку свога парохијског свештеника, организују помоћ онима који су угрожени. Ми се окупљамо у цркву на молитву и врло брзо потом разиђемо се својим кућама. У најбољем случају попијемо заједно кафу и попричамо мало у парохијском дому. Међутим, било би веома добро да се у парохијама, где за то има могућности и воље (а тешко је наћи оправдања да тога нема) организује посећивање оних парохијана који су болесни и нису били у могућности да дођу на службу.

Свештеници често болесницима носе и Свето Причешће, па зашто се парохијани не би могли организовати да посете те старе и немоћне људе из своје заједнице да им донесу што је потребно од хране или на неки други начин помогну. Парохија треба да буде као породица и да верници у парохији међусобно једни друге помажу и пазе, а не само да се виђамо недељом и празницима и често да не познајемо једни друге. Знам доста случајева где стари људи нису у могућности ни да дођу до цркве, а често нема ко да им донесе и набави оно најпотребније ако се њихова породица не брине о њима. А парохија би требало да буде више од породице јер нас не везује биолошка сродност већ заједница у Господу Христу којим се причешћујемо. Морамо увек да се запитамо где нам је заједница у Христу ако се причешћујемо, а потом не водимо рачуна једни о другима. 

Овде посебно треба да се потруде свештеници, али иницијатива мора да дође и од парохијана који желе да помогну и активније учествују у животу своје локалне цркве. Наравно, свако појединачно може да помогне сиромашнима и коме је год потребно, али овде говорим и потреби организоване помоћи од стране Цркве. Са жаљењем морам да кажем да су некада секте ту много активније од нас и зато привлаче поједине људе који траже заједницу, а не могу да је пронађу и осете у својој парохији. 

Такође, у парохији у којој живите засигурно има људи који немају ни довољно хране ни основних средстава за живот. Зашто они који имају више не би редовно сваке недеље прикупљали оно што им је сувишно и организовали расподелу те помоћи онима којима је потребно. У Грчкој знам за парохије које имају своје кухиње у којима парохијани волонтерски кувају и служе сиромашне људе, бескућнике, азиланте и све оне којима је потребна корица хлеба. Лекари често своје услуге бесплатно пружају у парохијском дому или сами обилазе болесне парохијане. Сви они од свог времена одвајају да би служили другима. То је предиван пример како се литургија наставља кроз служење сиромашним и болесним.

Лично знам свештенике који се активније труде у својим парохијама на помоћи немоћним и старима, али чињеница је да то није свуда случај и зато морамо да Цркву озбиљније схватимо, а не само да се хвалимо како имамо најбољу веру, а неправославни нас често постиђују својим делима, која Господ види и засигурно прима. 

Наш духовни живот не сме да се исцрпљује у ритуализму и  "задовољавању наших верских потреба", а поготово не да губимо време у најновијим црквеним трачевима и причама о политици. Тиуме се не изграђује заједница у Христу, а сви смо позвани да служимо, не само свештеници, већ и сваки сваки верник у изграђивању тела Христовог, Цркве. Наше молитве и литургије имају смисла само уколико се оне настављају литургијским начином живота у коме бринемо једни о другима и једни друге доживљавамо као удове тела Христовог. У противном остаћемо група индивидуалаца.

 

Пре пар дана сам говорио о покајању на духовној трибини у манастиру Грачаница

http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma 

 

Између осталог подсетио сам на речи Св. Пророка Исаије који прекорева људе свог времена због тога што с једне стране приносе молитве и жртве, а с друге се не труде у делима покајања и љубави. Добро је да се и овде подсетимо речи овог великог пророка Божијег:

Исаија: 1.11. Шта ће ми мноштво жртава ваших? Вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. 15. Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви. 16. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. 17. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченог, дајите правицу сиротој, браните удовицу. 18. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, да ли је обавезно да сваки хришћанин има духовника или може да се исповеда код парохијских свештеника, не увек код истог, већ кад је који слободан ?

 

Појам духовног оца у данашњем смислу заправо не постоји у раној хришћанској литератури осим у монашким круговима. Пре свега, духовни отац свих у Цркви јесте Епископ јер је он извор литургијског живота на простору који је под његовом одговорношћу. Епископи још од најранијих хришћанских времена преносе своје право да врше литургију и друге Св. Тајне на презвитере (осим рукоположења које остаје искључиво у надлежности Епископа). 

Што се тиче исповести, у почетку је исповест била искључиво литургијског карактера, а и до данас је остало да се на Литургији заједно молимо за опроштај грехова. Крштењем и уласком у Цркву опраштани су грехови и почињао је нови живот, а у случајевима одрицања од Христа у току прогона или због неких тешких почињених грехова Епископи су могли поново да посрнуле приме у црквену заједницу  одређујући одређену дисциплину, након које би били припуштани Св. Причешћу, што је био показатељ пуне заједнице у Цркви. Не треба никада заборавити да једино Господ отпушта грехове и да то бива на Св. Литургији (Зато у нашим требницима нема разрешне формуле као код римокатолика и светшеник је само сведок који се моли да нам Господ подари дух покајања и опрости грехове).

У монашким круговима је од најранијих времена постојала исповест старцу која најчешће није била светотајинског карактера, тј. старац није морао да буде презвитер. Овде је реч више од исповедању помисли, духовном саветовању и руковођењу што је остао део монашке традиције до наших времена. С временом долази до спајања ових традиција и лична исповест свештенику полако улази у праксу. Најранији обред исповести у Источној Цркви потиче из 10. века, из времена цариградског патријарха Јована Посника. То не значи да слични обреди нису постојали и раније, али од тада имамо св. тајну исповести мање-више у облику у коме она постоји данас. 

Да не бих много дужио о историји развоја св. тајне исповести, рекао бих да у свакој парохији парохијски свештеник треба да буде и духовни отац који по благослову Епископа саветује и исповеда своје вернике. Могуће је духовно се саветовати и са другим лицима, на пример искуснијим монасима, духовницима, али ту треба бити веома опрезан јер данас "духовништво" у нашој Цркви врло често постаје фактор не изграђивања црквене заједнице, већ повод подвајањима и неретко расколу. Ово се нарочито може видети у случају м. Артемија који је под изговором послушности духовнику за собом повукао један број монаха и верника у отворени раскол са Црквом. У овом случају најбоље се види колико је опасно када поједини верници послушност духовнику стављају изнад послушности Цркви. Зато је ово квази-духовништво заправо најсличније гуруизму и идентична психологија следбеника ових гуру-духовника може да се види како на далеком Истоку, а тако и у савременим сектама на западу. 

Лично мислим да је за вернике најбоље да се исповедају својим парохијским свештеницима. То се нарочито односи на оне који живе у браку јер јако је опасно када супружници траже савете за решавање брачних проблема од неопитних младих свештеномонаха који немају  искуства у брачном животу и неретко дају савете који могу да доведу и до раскида брачне заједнице. Знам више примера како су неки новопечени духовници упропастили више бракова. У Русији се све више говори о том проблему "младостарчества".

Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање. 

Такође треба правити разлику између светотајинске исповести и духовног саветовања. Исповест не сме да буде опширна, већ треба да буде израз нашег дубоког покајања. Независно од исповести добро је духовно  саветовати се са људима од искуства, али врло је опасно примењивати у том односу беспоговорно послушање. У манастирима је другачије и ту је послушање старцу, духовнику (али опет са расуђивањем) вековна аскетска метода. Међутим, код лаика беспоговорно послушање духовницима, нарочито онима који су неопитни може бити фатално за духовни развој. Прави духовник никада не даје изричите наредбе, већ радије саветује и упућује онога који тражи савет и утеху да сам закључи шта је за њега најбоље. Ретки су благодатни старци који имају непосредно Божије надахнуће и дар прозорљивости да могу да директно траже шта да се уради. 

Исповест није психоанализа и веома је опасно када неки "духовници" инсистирају на исповедању детаља, посебно у случајевима телесних грехова и искшења. Ту се најчешће крије духовно воајерство духовно болесне личности којој би се хитно трбало забранити исповедање људи. Неки квази-духовници окупљају што је више могуће своје духовне деце да би од њих имали и материјалну корист, што је још један показатељ колико је ова појава шатетна  за Цркву.

О питањима исповести говорио сам пре пар дана на духовној трибини у Грачаници па кога интересује може да послуша. Једно од питања на крају било је управо о питању духовника и беспоговорној послушности. http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma

[Архимандрит Сава Јањић]

oče Savo,

po medijima se homoseksualnost definiše kao nešto normalno,medjutim u Bibliji je Bog jasno rekao Mojsiju da čovek sa čovekom ne opšti jer je gadno pred Gospodom.Da li na nju možemo gledati kao na mentalnu bolest i kako je lečiti?

 

Napišite nam nešto o čudima koja su se dešavala u Visokim Dečanima .Ja sam imala neki težak virus,povraćala sam i ništa nisam mogla da jedem,čim sam odslušala dečanske monahe i moleban sv.Stefanu Dečanskom odmah sam ustala iz postelje i otišla da jedem.

 

Питање хомосексуалности и других сличних проблема у контексту живота Цркве је веома комплексно. У јануару је на овом форуму вођена дискусија на ту тему, подстакнута исповешћу једног читаоца из које се може много боље разумети ово питање http://bit.ly/1lEJA9W

 

Веома је важно не судити олако другима јер Црква и ми сви у њој треба да се трудимо да једни другима помажемо на путу ка вечности. Црква је лечилиште свих страсти, а све страсти, и оне "природне" и оне "неприродне", воде ка вечној духовној смрти и губитку заједнице са Богом. Конкретно, о овој теми, која данас изазива велике полемике у јавности, везано за права лгбт особа, говори се у посланицама апостола Павла. У првој глави Римљанима 1, 21-28 врло јасно се указује да је реч о неприродном понашању које се посебно доводи у везу са идолатријом, пошто је тадашњим паганским друштвом владао крајње пермисивни морал, потпуно другачији од нашег, јудео-хришћанског. Такође, Павле о истој теми говори и у 1Кор 6,9 и Тим 1,10. Али за разлику од неких савремених хришћана који грехове и страсти деле на мање или више прихватљиве, Апостол помиње људе овладане овим гресима заједно са убицама, кривоклетницима, блудницима, лажљивцима, прељубницима, другим речима, свим осталим грешницима. Дакле сви грехови су једнако опасни када их слободном вољом прихватимо и када постану наша друга природа.

 

Дакле, за Цркву је сваки грех неприродан јер уводи у духовно болестан начин постојања који човека онеспособљава за заједницу са Богом. Грех индивидуализује човека и своди га на биолошку ипостас у којој се фокусира на себе и своје страсти које постају човекове "природне потребе". Наравно, неки грехови су тежи, а неки лакши, у смислу да стварају мању зависност или их се лакше ослободити, али сваки грех је у свом корену παρά φύσιν, неприродан. Такође, треба имати у виду да морамо разликовати склоност ка греху и само чињење греха, односно живот у греху. То је велика разлика. Црква осуђује грех, али не и грешника. Иако грешна осећања могу да доведу до самог греха, они који се са њима боре и савлађују своје страсти бивају неретко овенчани највећим благодатним даровима. Таквих примера је много у историји Цркве, сетимо се само житија Св. Марије Египћанке, жене која је била овладана грехом нимфоманије, а која је достигла највећи степен светости.

 

Посебан проблем са телесним греховима сваке врсте јесте у томе што човек или жена кроз њих своју личност утемељује на свом полном опредељењу, што је потпуно супротно путу спасења у Христу Господу. Другим речима, не само они који се препуштају истополним греховима и живе у њима, него и они који живе у условно речено "природном" блуду или прељуби, неизбежно губе заједницу са Богом. То није због тога што их Бог презире као грешнике, већ зато што грех умртвљује човекову потребу за Богом и другим, односно други постаје потребан само као средство остварења личних потреба и жеља. У страсним односима други је често пројекција сопственог ега, о чему доста говоре и психолози. Зато је веома тешко говорити о истинској љубави у овом случају јер је љубав суштински заснована на личном односу у коме други суштински постаје део наше ипостаси, односно сви заједно у Христу постајемо један, а истовремено бивајући појединачне личности.

 

Озбиљан проблем у односу према неприродним страстима и греховима јесте у томе што се у нашој мачо-култури у којој живимо поједини грехови сматрају не само природним и нормалним, већ се људи често њима подсвесно поносе јер тиме показују своју мужевност или женственост. С друге стране, особе које су овладане неприродним полним осећањима или живе таквим животом изложене су општем презиру, а много је оних који бивају доведени до самоубиства због очајања у немогућности да пронађу друштвено прихватљив идентитет. То показује веома лицемеран став друштва, а посебно је за осуду када се против таквих лица одобрава или призива насиље, а све у циљу одбране традиционалних вредности. Неретко су главни бранитељи тих вредности и сами овладани разним страстима, али, као што рекох, то се не узима као опасност за хришћански морал. Штавише, дешава се да су главни борци против лгбт особа управо особе које су и саме овладане том страшћу, и мржњом према другим, себи сличним особама, оправдавају сами себе. То је, иначе, чест проблем у људској психологији да се сопствени проблеми пројектују на друге и тако потискују. Истовремено, негативан однос јавности према лгбт особама нарочито је подстакнут идеологијом овог покрета која не само жели да се избори за слободу у друштву већ да се прихвати, па чак и наметне, као сасвим прихватљива норма понашања. Тзв. геј-параде и богохулне изложбе су најбољи пример како се борба за права ових особа претвара у отворено демонизовано понашање које још више изазива одијум.

 

Као хришћани, веома је важно да по овом питању заузмемо озбиљан став. Црква никада не може да прихвати истополне односе као благословене, исто тако као што не може да прихвати ни живот у блуду и прељуби без покајања. Ту не може бити компромиса. Разлика засигурно постоји у томе што човек и жена могу и треба да живе у брачној заједници, док за особе које су хомосексуалне оријентације не постоји могућност црквеног брака са особама истог пола. У појединим друштвима где се законски дозвољавају истополне цивилне заједнице (најчешће ради регулисања одређених имовинских и других права особа које заједно живе), постоји врло често отпор традиционалнијих хришћанских кругова да се та заједница назове браком, јер је брак светиња и представља тајну Христа и Цркве.

 

Питања људске сексуалности не би смело да буду табу-тема међу хришћанима данашњег времена јер је веома важно да Црква помогне људима који траже пут спасења, а не само да их санкционише. Потребна је посебна пастирска брига за особе које имају проблеме са својом сексуалношћу (поред особа геј и лезбејске оријентације нарочита помоћ је потребна трансексуалним особама). Презир и осуду треба заменити спремношћу да се таквим особама помогне да нађу своје место у Цркви, али наравно тако што ће им се омогућити да се подвигом изборе са својим страстима, а не допустити да живе у греху и то још са благословом Цркве. То би била крајња профанација, што се нажалост дешава унеким неправославним хришћанским групама. Свештеници би требало у сарадњи са психолозима да омогуће духовно саветовање и помоћ тим особама. Такође, свим младим људима треба пастирски указивати да коришћење полне способности која је човеку дата од Бога мора бити засновано на одговорности, а не на страсним жељама и похоти. Нажалост, данас се олако благосиљају бракови без припреме, а предбрачни испит је постала пука формалност. Зато се, нажалост, суочавамо са све већим бројем развода у којима највише страдају и пате деца која одрастају без потребне љубави оба родитеља. А најжалосније је да се у Цркви разводи врло лако одобравају чиме се обесмишљава света тајна брака.

 

Коначно, веома је важно да разумемо да сексуалност није део човекове ипостаси која је позвана да уђе у вечност. У Царству небеском неће бити ни мушког ни женског, нити ће бити брачне заједнице (уп. Мт. 22, 29; Гал 3, 28). Дакле, реч је о једном аспекту човекове биологије који је привременог карактера и сви ми који тежимо вечном животу у Христу морамо да градимо своју личност у светотајинском животу Цркве и своју биолошку ипостас преображавамо у црквену (еклисијалну). И црквени брак и монашки живот, али и свако друго благословено служење Богу и ближњима, само су путеви су ка том циљу.

 

-----

 

Што се тиче другог дела вашег питања, одговор није компликован. Молитва увек помаже

[grigorije22]

Oce Savo kako se tumace ova dva zadnja stiha koje je Gospod izrekao nakon opisivanja njegovog drugog dolaska? Mnogi kriticari smatraju da ova dva stiha dokazuju da se Hristove reci nisu obistinile 

 

30 I tada će se pokazati znak Sina čovečijeg na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina čovečijeg gde ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom.
Dan. 7:13, Zah. 12:11, Zah. 12:12, Mk. 13:4, Otk. 1:7
31 I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim; i sabraće izbrane Njegove od četiri vetra, od kraja do kraja nebesa.
1 Kor. 15:52, 1 Sol. 4:16
32 Od smokve naučite se priči: kad se već njene grane pomlade i ulistaju, znate da je blizu leto.
Lk. 21:29
33 Tako i vi kad vidite sve ovo, znajte da je blizu kod vrata.

34 Zaista vam kažem: ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude.


 I reče im: Zaista vam kažem: imaju neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrt dok ne vide carstvo Božje da dođe u sili.

[Дејан]

Oče Savo, možemo li reći , iz ugla Crkve, da homoseksualci i promiskuitetni heteroseksualci se razlikuju u formi al suštisnski su isti?

[Srdasce]

Извињавам се што касним са одговором на ово важно питање.

 

У периоду Великог поста, али и изван њега, веома је важно да не заборавимо на милостињу. Прочитао сам негде да су рани хришћани део новца који би иначе потрошили за "мрсна" јестива одвајали за сиромашне, тако да су пост повезивали са молитвом. То је веома леп пример како можемо да нашем посту дамо дубљи смисао.

Иначе, било би веома добро да се при парохијама верници који желе да активније учествују у раду своје парохије, а имају и подршку свога парохијског свештеника, организују помоћ онима који су угрожени. Ми се окупљамо у цркву на молитву и врло брзо потом разиђемо се својим кућама. У најбољем случају попијемо заједно кафу и попричамо мало у парохијском дому. Међутим, било би веома добро да се у парохијама, где за то има могућности и воље (а тешко је наћи оправдања да тога нема) организује посећивање оних парохијана који су болесни и нису били у могућности да дођу на службу.

Свештеници често болесницима носе и Свето Причешће, па зашто се парохијани не би могли организовати да посете те старе и немоћне људе из своје заједнице да им донесу што је потребно од хране или на неки други начин помогну. Парохија треба да буде као породица и да верници у парохији међусобно једни друге помажу и пазе, а не само да се виђамо недељом и празницима и често да не познајемо једни друге. Знам доста случајева где стари људи нису у могућности ни да дођу до цркве, а често нема ко да им донесе и набави оно најпотребније ако се њихова породица не брине о њима. А парохија би требало да буде више од породице јер нас не везује биолошка сродност већ заједница у Господу Христу којим се причешћујемо. Морамо увек да се запитамо где нам је заједница у Христу ако се причешћујемо, а потом не водимо рачуна једни о другима. 

Овде посебно треба да се потруде свештеници, али иницијатива мора да дође и од парохијана који желе да помогну и активније учествују у животу своје локалне цркве. Наравно, свако појединачно може да помогне сиромашнима и коме је год потребно, али овде говорим и потреби организоване помоћи од стране Цркве. Са жаљењем морам да кажем да су некада секте ту много активније од нас и зато привлаче поједине људе који траже заједницу, а не могу да је пронађу и осете у својој парохији. 

Такође, у парохији у којој живите засигурно има људи који немају ни довољно хране ни основних средстава за живот. Зашто они који имају више не би редовно сваке недеље прикупљали оно што им је сувишно и организовали расподелу те помоћи онима којима је потребно. У Грчкој знам за парохије које имају своје кухиње у којима парохијани волонтерски кувају и служе сиромашне људе, бескућнике, азиланте и све оне којима је потребна корица хлеба. Лекари често своје услуге бесплатно пружају у парохијском дому или сами обилазе болесне парохијане. Сви они од свог времена одвајају да би служили другима. То је предиван пример како се литургија наставља кроз служење сиромашним и болесним.

Лично знам свештенике који се активније труде у својим парохијама на помоћи немоћним и старима, али чињеница је да то није свуда случај и зато морамо да Цркву озбиљније схватимо, а не само да се хвалимо како имамо најбољу веру, а неправославни нас често постиђују својим делима, која Господ види и засигурно прима. 

Наш духовни живот не сме да се исцрпљује у ритуализму и  "задовољавању наших верских потреба", а поготово не да губимо време у најновијим црквеним трачевима и причама о политици. Тиуме се не изграђује заједница у Христу, а сви смо позвани да служимо, не само свештеници, већ и сваки сваки верник у изграђивању тела Христовог, Цркве. Наше молитве и литургије имају смисла само уколико се оне настављају литургијским начином живота у коме бринемо једни о другима и једни друге доживљавамо као удове тела Христовог. У противном остаћемо група индивидуалаца.

 

Пре пар дана сам говорио о покајању на духовној трибини у манастиру Грачаница

http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma 

 

Између осталог подсетио сам на речи Св. Пророка Исаије који прекорева људе свог времена због тога што с једне стране приносе молитве и жртве, а с друге се не труде у делима покајања и љубави. Добро је да се и овде подсетимо речи овог великог пророка Божијег:

Исаија: 1.11. Шта ће ми мноштво жртава ваших? Вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. 15. Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви. 16. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. 17. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченог, дајите правицу сиротој, браните удовицу. 18. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна.

 

Taman posla oče Savo, da se izvinjavate. Ja se izvinjavam Vama što pomislih, da ste me izostavili i zaboravili na moje pitanjce i molim za oproštaj.

 

Ujedno veliko hvala, za ovako iscrpan odgovor. I što ste mu posvetili vremena iako ste budući veoma zauzeti , a  nalazite i našli ste vremena .

 

Poslušah i Vašu besedu, preko sajta, odnosno preko linka, koji ste ostavili u temi; blagodarno i mudro zborite.

 

Da nam dugo, dugo još pomažete na ovako divan način u duhovnom nam rastu. Bog Vas blagoslovio oče Savo i svako Vam dobro dao. Vama i Vašoj bratimiji. 

 

Hvala prepuno.

 

S poštovanjem,

 

Srdašce.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, možemo li reći , iz ugla Crkve, da homoseksualci i promiskuitetni heteroseksualci se razlikuju u formi al suštisnski su isti?

 

Уколико сексуална оријентација није само питање избора и васпитања, већ и генетике, а постоје озбиљна истраживања да то није сасвим искључено, у том случају не можемо никако рећи да је Бог некога "предодредио" за грех, а другога за врлину јер би то била хула. Постоје и много тежи проблеми људи који су склони педофилији или још тежим девијацијама које су и законски кажњиве. Слобода избора долази у начину на који човек испољава своју сексуалност, да ли на благословен или на неблагословен начин, да ли њоме изграђује себе као личност у евхаристијској заједници или не. Поред хришћанског брака један од начина живота који Црква од давнина сматра веома благословеним јесте живот у девичанству, иако то никада није постављено као норма. Аскетска традиција Цркве показује да човек може да очува девичанство и надиђе своје биолошке потребе и то није никакво лишавање слободе, већ проналазак једног већег смисла слободе који надилази биологију. Ипак, Црква је увек истицала брак као средњи пут и учи да сексуалност у браку није деградација човекове слободе, већ исто тако њено надилажење у тајни Христа и Цркве (наравно, ако се брак правилно схвати, тј. ако се не третира као неки облик "благословеног блуда").

 

Особе у обе категорије које сте у питању навели, уколико своју личност заснивају на погрешној употреби сексуалности, односно ако граде своју личност искључиво на биолошкој ипостаси, прихватајући своје страсти и похоте као саставни део природе, иду путем духовне смрти и ту нема двојбе. Зато их Апостол у горе поменутим цитатима у посланицама Првој Коринћанима и Тимотеју све сврстава у исту категорију (иако постоји разлика колико који грех разорно делује на личност).

 

Човек је позван на пуноћу живота у Христу. Сегментирање човекове личности фокусирањем на одређене способности или страсти (homo oeconomicus, homo sexualis, homo consumericus итд) води суштински дезинтеграцији човекове личности и отежава њено оцелотворење тј. спасење.

 

Живимо у времену покушаја реинтерпретације и трансформације традиционалног јудео-хришћанског морала који се преко медија, уметности и других форми јавног живота проглашава за анахрон и чак нехуман. У одбрани традиционалних вредности Црква мора да веома јасно образложи и одбрани свој став, а не да на идеологију греха одговара идеолошки или неодмереним речима. Проповед Цркве била је и остала заснована на позиву - Покајте се, јер се приближи Царство небеско! Покајање није само интелектуално пре-умљење, већ делатна промена начина живота и улазак у евхаристијски начин постојања који је стално сведочанство очекивања Царства које долази.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo,

 

da li ste već slušali sestru Vasu i šta mislite o njenim desetominutnim emisijama?

 

https://www.pouke.org/forum/topic/29982-%D0%BA%D0%B0%D1%84%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BC-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BC-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC/

 

 

Када стигнем послушам видео записе сестре Васе која на крајње опуштен, али врло озбиљан и промишљен начин говори о важним питањима из нашег црквеног живота. Човекова пажња је данас јако подељена и расејани смо због мноштва информација. Једва успевамо да прочитамо текст од једне странице, а да не одлутамо, а дуге беседе или тумачења црквених лица тешко задржавају пажњу нарочито млађих људи. Ово је занимљив покушај да се на један неконвенционалан начин унапреди православна мисија преко интернета. Посебно ми је симпатично што су њени видео записи прожети хумором који је сасвим одмерен. Надам се да ће њене речи наћи своје слушаоце.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Oče blagoslovi.

 

Oče kad se molim za moju kuću u Klini i za celovitu KiM,stalno se pitam ko voli više Kosovo i Metohiju mi ili Albanci? Praštajte ako nisam jasan ali budući da je Bog ljubav zanima me ko više zaslužuje to parče zemlje gde su naši izvorni koreni Hrisćanskog indetiteta srpske nacije kao većinski pravoslavne.

 

Da li bi Bog mogao presuditi po merilu Ljubavi?

[Дејан]

Slažete li se sa akademikom Jerotićem, da je čovek po prirodi poligaman i da je brak za njega protivprirodan, u smislu naše pale prirode?

Da je Hrišćanstvo protivprirodna vera, i dalje u kontekstu pale prirode, i da traži čitavog čoveka, koji treba da se izdigne iznad te prirode?