Размена мишљења о разним животно-психолошким темама

[JESSY]

u pravom smislu reci, jedino se bojim Gospoda.....da cu ga naljutiti, razocarati....da necu ispuniti ono sto od mene ocekuje.....da ce morati po svom promislu da me opomene za moja sagresenja...a to sigurno nece biti prijatno za mene.....

[Mala]

Бојим се једино тога да се мојој породици не деси нешто лоше, али се Богу молим да нас срећа прати. Такође се бојим сазнања, тј. да ли делам и радим како треба и знам да никад не могу бити сигурна само у себе, већ је све Божија воља.

[Tenkista]

Strah od pauka.Kad vidim pauka pobegnem iz te prostorije cemu taj strah ne znam ne bojim se drugih mnogo opasnijih zivotinja ali pauka kad vidim skamenim se.

[JESSY]

 

..да ли волите да читате књиге и колико их читате...?

 

...како долазите до наслова који вас интересују....препорука или сл....

 

..да ли књиге скидате са нета или их купујете....?

 

...како их читате...?  брзо прелазите или детаљно проучавате....

 

...да ли на неки начин обележавате оловком одломке или цитате који су вам значајни....

 

...да ли се враћате да утврдите оно што сте прочитали....?

 

....да ли неке књиге читате више пута....?

 

 

немојте да се препаднете од оволиких питања....

[JESSY]

веома волим књиге и много читам....до неких дођем преко препоруке...неке пронађем сама на разне начине....

не могу на нету да читам....волим да имам књигу у руци....чак их и не штампам иако је та варијанта јефтинија....

увек имам олову у руци и подвлачим, обележавам на разне начине оно што ми се допада....враћам се на обележене одломке и поново их ишчитавам трудећи се да их упамтим...има књига које сам прочитала више пута....и увек открила нешто ново....

 

 

и за мене баш важи оно....књига је човеков најбољи пријатељ....

[Srdasce]

Bojim se visine. Bojim se gmizavaca. Svekolikih insekata. (Mene kampovanje nikada videti neće. )

 

Bojim se gubitka kontrole. Da nisam na visini zadatka i da ne razočaram one koji od mene očekuju da sam tu, kada im treba, kada im je teško.

 

U zadnje vreme, se puno više bojim nekih drugin stvari, nego ovih opipljivih, da kažem.

 

Sada se puno više bojim nekih stvari u smislu, razmišljanja. Bojim se preteranog analiziranja, preispitivanja, vaganja...što svakako jeste sastavni deo moje ličnosti a kako se kasnije sve isporemetilo, umesto da me to sačuva, to me je blago unazadilo, kako bih rekla.

 

Bojim se, da neću ispuniti svoju svrhu. Da sam olako prokockala sve, da sam skliznula s nekog puta koji je bio dat, ili je to moj subbjektivni osećaj. Bojim se, da ovo neću nikada da prevaziđem. Bojim se da nisam jaka u čemu sam mislila da jesam. Bojim se, da precenih sebe u tome. Bojim se, da pogledam istini u oči...i negde suočim s tim..jesam li ja stvarno jaka kao ličnost a ne umem samo da se s ovim nosim, jer po toj logici zar ne bi jake ličnosti trebale i umele s svim da se nose u životiću?

 

Bojim se, da ne znam šta ovo sve beše i otkud ja tu, gde ne trebah da budem, već poodavno. Ili trebam, trebah, pa se bojim sebi da priznam.

 

Bojim se, da me sve ovo promenilo, na gore, jer sebe ne prepoznajem.

 

Bojim se, što se svega sada bojim. Što više nemam tako vere u ljude, što im se zbog loših stvari ne otvaram i propuštam one super sjajne, iz straha, da se sve ne ponovi i sve me lepo opet ne dotuče.

 

Bojim se, a šta da se i ponovi, kako bih tek onda "ustala" ako se i sada još uvek jel te "dižem" ?

 

Bojim se, šta će biti sa mnom, ako se ne izborim. Koji onda put sledi, kuda ići, šta raditi...jer očito sve što se dešava ima svrhu a ja ne kapiram moju.

 

Bojim se, što i dalje stagniram.

 

Bojim se, da sam razočarala one, koji su toliko toga očekivali od mene a u dubini duše, znam da nemaju blage veze o meni samoj, i šta osećam i šta me muči.

 

Bojim se sebe, šta bi bilo, da nemam u sebi ludačku samokontrolu. Možda se zato isto bojim i tako gubitka iste. Jer imam živce kao konji i konopce i možeš da mi skačeš po istima blago rečeno do besvesti, ali kada preteraš....

 

Bojim se, šta Onaj od gore misli. Mislim da sam ga užasno razočarala. Stid me je zbog toga.

 

Bojim se sada više nego pre, zla u ljudima. Možda zato što tako opipljivo imah sreće da se susretnem s istim. Loših reči, koje te ruše. Dela koja osujućuju šta god radila i pokušavala. Bojim se tog nekog Đavola u ljudima, što im ne da mira. Što moraju da ti i ugaženoj staju na muku.  Bojim se loših umova. Lažljivih umova.

 

Bojim se ljudi koji mogu da kažu, urade ili se pobrinu za neke stvari a  da ne trepnu na sve ono što zove se svetim.

 

Da. Definitivno se bojim što se svega pobrojanog sada bojim. Nekada mi nije ni napamet sve ovo padalo.

 

Čudo jedno, šta jedan momenat sve može u životu da promeni. Da te isporemeti načisto i pogubi.

[Mikelanđelo]

Bojim se visine. Bojim se gmizavaca, pauka. Bojim se hubitka kontrole. Da nisam na visini zadatka i da ne razočaram one koji od mene očekuju da sam tu, kada im treba, kada im je teško.

 

U zadnje vreme, se puno više bojim nekih drugin stvari, nego ovih opipljivih, da kažem.

 

Sada se puno više bojim nekih stvari u smislu, razmišljanja. Bojim se preteranog analiziranja, preispitivanja, vaganja...što svakako jeste sastavni deo moje ličnosti a kako se kasnije sve isporemetilo, umesto da me to sačuva, to me je blago unazadilo, kako bih rekla.

 

Bojim se, da neću ispuniti svoju svrhu. Da sam olako prokockala sve, da sam skliznula s nekog puta koji je bio dat, ili je to moj subbjektivni osećaj. Bojim se, da ovo neću nikada da prevaziđem. Bojim se da nisam jaka u čemu sam mislila da jesam. Bojim se, da precenih sebe u tome. Bojim se, da pogledam istini u oči...i negde suočim s tim..jesam li ja stvarno jaka kao ličnost a ne umem samo da se s ovim nosim, jer po toj logici zar ne bi jake ličnosti trebale i umele s svim da se nose u životiću?

 

Bojim se, da ne znam šta ovo sve beše i otkud ja tu, gde ne trebah da budem, već poodavno. Ili trebam, trebah, pa se bojim sebi da priznam.

 

Bojim se, da me sve ovo promenilo, na gore, jer sebe ne prepoznajem.

 

Bojim se, što se svega sada bojim. Što više nemam tako vere u ljude, što im se zbog loših stvari ne otvaram i propuštam one super sjajne, iz straha, da se sve ne ponovi i sve me lepo opet ne dotuče.

 

Bojim se, a šta da se i ponovi, kako bih tek onda "ustala" ako se i sada još uvek jel te "dižem" ?

 

Bojim se, šta će biti sa mnom, ako se ne izborim. Koji onda put sledi, kuda ići, šta raditi...jer očito sve što se dešava ima svrhu a ja ne kapiram moju.

 

Bojim se, što i dalje stagniram.

 

Bojim se, da sam razočarala one, koji su toliko toga očekivali od mene a u dubini duše, znam da nemaju blage veze o meni samoj, i šta osećam i šta me muči.

 

Bojim se sebe, šta bi bilo, da nemam u sebi ludačku samokontrolu. Možda se zato isto bojim i tako gubitka iste. Jer imam živce kao konji i konopce i možeš da mi skačeš po istima blago rečeno do besvesti, ali kada preteraš....

 

Bojim se, šta Onaj od gore misli. Mislim da sam ga užasno razočarala. Stid me je zbog toga.

 

Bojim se sada više nego pre, zla u ljudima. Možda zato što tako opipljivo imah sreće da se susretnem s istim. Loših reči, koje te ruše. Dela koja osujućuju šta god radila i pokušavala. Bojim se tog nekog Đavola u ljudima, što im ne da mira. Što moraju da ti i ugaženoj staju na muku.  Bojim se loših umova. Lažljivih umova.

 

Bojim se ljudi koji mogu da kažu, urade ili se pobrinu za neke stvari a  da ne trepnu na sve ono što zove se svetim.

 

Da. Definitivno se bojim što se svega pobrojanog sada bojim. Nekada mi nije ni napamet sve ovo padalo.

 

Čudo jedno, šta jedan momenat sve može u životu da promeni. Da te isporemeti načisto i pogubi.

Mislim da mogu da pomognem, piši na pp Ne brini, briga ne pomaže, ne boj se, strah ne pomaže, opusti se i veruj u sebe, ti si vredna, ti si od Boga, ništa nije dramatično osim u tvojoj glavi.

[paliandjeo]

Ja se bojim samo usamljenosti. Smrti se ne bojim, nikakvih gmizavaca, paukova i slicno. Ne bojim se ni mraka ni kriminalaca. Ne bojim se bolesti. Bojim se samo usamljenosti i samoce. 

[paliandjeo]

Iskrenost i otvorenost...

[Караконџула]

Поштујем сваку људску врлину, а поштење и искреност изнад свега. 

[Караконџула]

..да ли волите да читате књиге и колико их читате...?

 

Јако волим да читам књиге и читам их јако често. Мада се понекад, из разних разлога задржим на истом наслову и по мјесец-два - касније све то надокнадим када нађем погодно вријеме за читање.

 

...како долазите до наслова који вас интересују....препорука или сл....

 

Имам поприличну кућну библиотеку, коју још увијек нисам ишчитао. Наравно, понекад код уличних продаваца пронађем неки, мени добар наслов, за који се не либим издвојити новце.

 

..да ли књиге скидате са нета или их купујете....?

 

Дакле, углавном их купујем. Нити волим, нити могу читати читаве књиге на компјутеру, иако велики број књига које ме инересују могу пронаћи на нету.

 

...како их читате...?  брзо прелазите или детаљно проучавате....

 

Први пут их читам брзо (али са разумијевањем), да би им се други пут враћао са максималном посвећеношћу.

 

...да ли на неки начин обележавате оловком одломке или цитате који су вам значајни....

 

Сува оловка ми служи за те радње, али нисам још увијек стекао ту навику. Иако сматрам да је подвлачење битних ствари јако добро и корисно.

 

...да ли се враћате да утврдите оно што сте прочитали....?

 

Углавном се враћам. Наравно, не на сваку, али оно што је посебно битно и интересантно - да.

 

....да ли неке књиге читате више пута....?

 

Да, много пута сам прочитао исте књиге и никада нисам пожалио, јер се сваким новим читањем било које, иоле боље и смисленије књиге се уочи, научи и схвати нешто ново.  

 

 И да, Џесика - књига је, збиља најбољи пријатељ (али само својим љубитељима).

[JESSY]

@@Караконџула, :good2: 8086.gif

[Istochnik]

..да ли волите да читате књиге и колико их читате...?

 

...како долазите до наслова који вас интересују....препорука или сл....

 

..да ли књиге скидате са нета или их купујете....?

 

...како их читате...?  брзо прелазите или детаљно проучавате....

 

...да ли на неки начин обележавате оловком одломке или цитате који су вам значајни....

 

...да ли се враћате да утврдите оно што сте прочитали....?

 

....да ли неке књиге читате више пута....?

 

 

немојте да се препаднете од оволиких питања....

 

Volim da citam. Kad nadjem nekog zanimljivog autora kasnije pogledam koje su knjige uticale na njega/nju i tako nadjem nesto novo pa idem od jedne do druge. Neke knjige citam po citav dan bez da stanem, a na nekima napravim pauzu po nekoliko nedelja pa nastavim. Cesto obiljezim odlomke i citate, upisem ih u kompjuter i cesto se vracam da utvrdim ono sto sam procitao.

[JESSY]

Cesto obiljezim odlomke i citate, upisem ih u kompjuter

:ekstra:

[Srdasce]

Bojim se ljudi, sada. Kada negde spoznate šta sve recimo može da se skocka u čoveku, počnete recimo eh, da se s velikom bojažljivošću , da ne kažem opreznošću, ophodiš s njima u komunikaciji. Ne kažem da očekuješ da ti svako nanese zlo, da odmah pomišljaš e šta sada ovaj/ ova hoće od mene, kakve su mu namere...ali da ti neke stvarčice recimo sada prolete, svetlošću munje, to em niko neće ubediti. A možda se naprosto svi različito kao ljudi nosimo s nekim stvarima. Neko će da otrese nešto kao prašinu i neće više da se pozabavi što sobom, što drugima u korelaciji s nekim petima ili opet samim sobom i kako ti sam /a deluješ sada na druge ili oni na tebe, šta znam. Ali, znam da svakoga menja, samo je pitanje u kojoj merici, na koji način , recimo.

 

Možda se sada recimo bojim, da opet kasno i u nevreme, skapiram sve, odakle trebam da "bežim" i od čega da se "sklanjam". Možda u tom domenu slabo kapiram stvarčice, pa kada bude poprekasno, e onda ti slaba vajda Srdašce, od nekog tutnja, tada je već, dockan.

 

Grozan osećaj, da se bojiš popriličnog broja stvari sada. I svakako da koči u funkcionisanju.

 

Mislim, da se bojim sada i veza. Ljubavi. Sreće. I kada je dosegnem, hoće li to sve da ostane tako, ili će opet da mami tuđe poglediće, da bih ja opet trebala da nespavam, svisnem od brige, žderem se zbog tztavičica ili ću moći mirno da spavam, ne brinući ni o čemu, znajući šta treba (m) da znam i da bez potrebe stresiram se? Ma, kako neću.

 

Kada si srećan /a ne misliš o patnji. Dugo ti treba da se navikneš na isto. Kada svariš to, zaboraviš kako treba "izgledati" kada si hepi. I tako iznova, i iznova ti izgleda kao čovečica , gubiš vreme u nekom konstantnom "prelaznom" , "tranzistorskom" rokiću, poput tranzicije - faza prilagođavanja. Ni ne navikneš se ni na jedno kao čovek, a ono nešto te peto već izbacuje iz orbite i mesta za sedenje, stajanje.

 

Mislim da se sada bojim i da volim i da dopustim da mene neko voli, upozna. Dobro, nemam ni kome, (olakšavajuća okolnost, svakako ) , ali danas - sutra, sam Gospod zna, ne mogu ja ovako zauvek, kriti se u svojoj ljušturici oraha graviranoj od najlepše emocije. I svakome blebetati isto i od svakoga očekivati strpljenje, razumevanje. Alo, Srdašce, dobrodošla u realan svet, niko niti ima vremena, još manje, želje, alo devojko živiš u potrošačkom društvu, gde današnjim mladićima i muškarcima si zanimljiva, koliko i ovaj tvoj današnji post, koji će zamreti u moru sutrašnjih...u fasciklici beskraja, ako ne ućutiš, ma ako progovoriš, ma ako si zatvorena, ma ako si previše iskrena..ispada da to nikad nije to - to, uvek nešto prokleto fali, uvek menjaj se, uvek ono ili ono...uvek nešto...pa dokle? !

 

Bojim se vidim ja sada, zaista svega i svačega. Bojim se ne odanih bića. Bojim se da danas sutra opet ne znam šta je u umu, duši, srcu, je li to zaista u korelacijici sve, ili je isprazna priča poput ispraznih farki koje predugo bejaše u veš mašinici...bojim se da sutra opet ne budem ja ta, samo ja...dovoljna. Da opet to ništa nije samo moje i moje ( kao u crtaću "moje, moje, moje...sve je moje"), ali znate Vi na šta ja mislim, svakako...da ti prokleto opet nisi ta, jedna jedina, dovoljna i ono za čim se tragalo, bez mogućnosti da se sve kaže sasvim ok, fino,s mireno i lepim tonom i preupredi tragedija kasnije za sve učesnike monodrame zvane moj život ispočetka s poznatim krajem i još bednijim početkom...znači, toga se bojim.

 

Bojim se, da previše očekujem i da polako gubim veru, snagu, strpljenje, volju. Živaca imam fala bogu, na izvolte. Valjda je to jedino i ostalo, od svega. A možda je ipak neka pritajena upornost, koja neće da "umukne" ili se ja samo klasično zamajavam tako slatko, ušuškavajući sebe , sve u nadi, da je sutra novi dan i da baš taj dan, neke tamo godine i baš nekog tamo meseca može da donese smiraj, sreću...da donese ne znam...bilo šta. Ali, da je lepo i da malo oporavi dušu.

 

Jeeeeee, Srdašce, čega se sve bojiš. Au. Bruko, št bi stare babe rekle.   Roman. Roman! Stidi se...

 

(Stidim se. )