Претражи Живе Речи Утехе

Савремени свет се више бави својим покушајима да разуме људску психу. Ни у једном другом добу није било толико интересовања за унутрашњи свет појединца. До пре деценију или две ово интересовање је било ограничено на научне кругове, а данас је психологија постала делатност масовних читалаца и гледалаца. Часописи и играни филмови, ријалити телевизија и ток-шоу провоцирају и задовољавају потребу за психолошким знањем. Разговарају, коментаришу и предвиђају реакције, осећања, односе. Као резултат, разоткрива се људска свест и самосвест, што доводи до апсурдног егзибиционизма душе... Одједном, људи су добијају све опширније теоријске и популарне информације из области психологије. С друге стране, лично сам заинтересована и вољна да учествујем у разним едукативним тренинзима и терапијским групама: за решавање конфликта, за побољшање климе у тиму, за постизање самоспознаје и личне ефикасности. Један од мојих циљева је да научим комуникацијске вештине и тако олакшам комуникацију. Али упркос свом овом знању, упркос способности да изразе и објасне своја осећања и мисли, да направе психолошку анализу, људи се мање разумеју и још увек се осећају несхваћено. Агресивност, депресија, отуђеност су свакодневна реалност. Као да измиче још једно схватање, које савремено човечанство више него икада жели да постигне, и постаје једна од многих модерних химера... * * * Општа способност расуђивања је део људске рационалне природе. Разумевање, у принципу, није предмет наше расправе овде, већ само онај његов део који је везан за интеракцију међу људима и који чини комуникацију међу њима могућом – разумевање другог. Људски односи, као и спознаја, заснивају се на нашој способности да опажамо и разумемо. Али за разлику од научног знања, разумевање другог се не учи, и нико не проверава колико смо добро разумели његова „правила“. Како саосећамо са особом која комуницира са нама? Речима које потврђују и показују емпатију, бригу и спремност да се помогне, и низом невербалних показатеља који имају суштинску улогу у формирању нашег унутрашњег осећаја разумевања. Способност да их исправно дешифрујемо је вероватно генетска. Најинформативнији су изглед, изрази лица и држање тела. Шта значи разумети другог човека, његова искуства, мисли и осећања? Можемо одговорити на различите начине: - то значи сагледати проблеме са туђе тачке гледишта , сагледати свет њиховим очима ; - препознати јединственост других, њихову посебност; - прихватити њихов начин живљења ; – спознати њихове мотиве. Дакле, разумевање није само симпатија, и не мора нужно да буди саосећање. То је изнад свега, покушај да исправно дешифрујете туђе гледиште, покушај да туђе мисли и осећања учините прихватљивим у односу на своје, покушај да се накратко ставите на њихово место. Циљ је уклањање препрека за прихватање различитости. Од чега зависи адекватно разумевање? Према релативно новој психолошкој теорији, оно је уско повезано са такозваном емоционалном интелигенцијом (ЕИ). Људи високог коефицијента ЕИ, имају добро развијене комуникацијске вештине, алтруистички су и оптимистични. Поседују квалитете као што су способност емпатије, дружељубивост, прилагодљивост, упорност. Они су свеснији сопствених осећања од других и стога тачније препознају осећања других људи. Велики део проблема у комуникацији настаје зато што родитељи неадекватно реагују на потребе деце за блискошћу и подршком – конфликтне поруке, презаштићеност, ауторитарност или занемаривање. Да би се прилагодила, деца развијају нетачне, али ситуационо одговарајуће одговоре и тумачења образаца. Погрешно схватање и тумачење туђих осећања и понашања су друштвене неспособности и имају велики психопатолошки потенцијал и, ако се не исправљају, могу довести до дезинтеграције личности. при којој се акције и мишљења других људи често доживљавају као непријатељски и злонамерни. У свакодневној свести разумевање је повезано са добром вољом, пријатељством и љубављу, а његово одсуство је сукоб, везаност, мржња. Осећај кад те неко загрли је једно од најзадовољнијих личних искустава. То је основа за стварање блиских и трајних односа – пријатељских и породичних. Неслагање такође има огроман, али негативан емоционални набој. Може бити извор стреса и изазвати психосоматске болести. Једно од најнепријатнијих и најболнијих психичких стања повезаних са тим је осећај да они који су нам блиски не желе или не могу да разумеју нашу тачку гледишта. На први поглед, разумевање треба да буде присутно кад год људи имају нешто што их спаја – сличне активности, интересовања, уверења. Међутим, често се појављују контрадикције и непријатељство, упркос чињеници да су то блиски људи који живе заједно или имају заједничке активности. Па, зашто нам понекад нису потребна никаква објашњења да бисмо се разумели, а други пут нам све речи на свету не могу помоћи? Шта се дешава? Да ли је наша перцепција бледа или нам је ум замагљен? Одговарајући на питања везана за нашу ограничену способност да разумемо свет других, психологија користи индивидуалне разлике као материјал за објашњење – темперамент, самопоштовање, ставове, искуства, итд. Ови концепти могу помоћи у разјашњавању конкретних случајева, али уопште не могу утврдити узрок проблема. Зато испитивање погрешне перцепције и интерпретације у комуникацијама треба да се одвија у оквиру психолошке теорије. * * * Даље, можемо покушати да пронађемо одговоре на питања везана за разумевање кроз православно учење о природи човека. Модел модерне психологије за човека је недовршен и донекле неусклађен, јер у њеном објашњавајућем апарату недостају појмови као што су грешност и страсти. Однос човека према Богу и духовном свету такође се не узима у обзир. Разумевање другог, као елемент опште способности човека да познаје свет, не може а да не буде оштећено падом, а исто тако не може а да не добије моћ исцељења кроз Спаситељево искупљење смрти. Светитељи су, по очишћењу од греха, добили дар натприродног виђења. Особа која би им дошла по помоћ или савет није морала ништа да објашњава, јер им је Бог дао управо оно знање које им је потребно да подрже и усмере људе за њихово добро. Међу богоугодницима који су живели у савремено доба, бројни су примери како овај дар разумевања, сличан видовитости, служи духовној користи, како се преко њега може окренути човеково срце на веру и покајање. О таквим чудима читамо у Јеванђељу, где је само једна реч Господња била довољна да промени животе непокајаних грешника. Духовно знање се не стиче учењем, већ борбом са страстима. Избегавање греха и стремљење ка врлини су једино могућа (и дозвољена) средства за стицање овог знања. Тек када човеков духовни аспект постане јасан, а то се дешава када види своје слабости, њега може да додирне душа другог човека. Покајање нам помаже да сагледамо своје страсти и људску природу уопште. А недостатак покајања и гордост воде ка осуди. Самољубље, љутња и себичност су страсти које нас подижу до једног нетолерантног критеријума. Они мењају нашу перцепцију и спречавају нас да постанемо приступачни нашим ближњима. И обрнуто, добронамерност и пре свега љубав нас приближавају њима. У Православљу психологија се не може разумети без стрпљења, саосећања и љубави. Тек када се потрудимо да стекнемо ове врлине, туђе мане и слабости неће изазивати у нама незадовољство и осуду, већ ћемо их прихватити, јер грех је духовна штета за коју можемо само да се молимо и због ње тугујемо. Зло нема своју суштину, оно је одсуство добра. Оно је способно да опонаша, користи знање о унутрашњем свету човека да би остварило своје циљеве, да би га приморало да направи избор или поступи на одређени начин, тј. да њиме манипулише. Разумевање које је дато светима служило је само на добро и било је усмерено на спасавање људи. Поштовање и признавање човекове слободе су неопходан елемент истинског разумевања, док су понижење, занемаривање, обезличавање знаци духовног насиља. Тешко је поверовати, али и у Православљу је могућа злоупотреба разумевања и он може деформисати концепте духовног живота и ментално уништити другу особу. Псеудоразумевање, које фатализује туђе слабости, оптужује неизлечиву грешност, улива осећај кривице, уништава отпор личности и доводи људе у духовне замке. То је упадање у најинтимнији простор душе, где само Бог и људска савест имају право да делују. Поверење и немоћ особе која се предала у руке овог узурпатора чини ову злоупотребу још монструознијом. Тако се постаје жртва „духовног“ злостављача. * * * Ако се вратимо на уводне редове, чини ми се, да нам само духовна перспектива може помоћи да објаснимо општи неспоразум у савременом свету. Људи све више нешто траже, а не налазе, јер је то човеку дато према степену његовог приближавања Богу и његовој удаљености од греха. Када се са неким не слажу, осим психолошких разлога – разлике у васпитању, темпераменту, уверењима, треба тражити и духовне разлоге – њихову себичност, завист или гордост. Ограничени смо, а самим тим је непотпун и наш увид у унутрашњи свет других. Стога, чак и ако учимо и развијамо своје комуникацијске вештине, што је само по себи сувопарно, ако оно што научимо не користимо с љубављу и попустљивошћу, ово знање може само да штети и нама и другима. У закључку можемо рећи да је разумевање једна од најважнијих људских способности. Иако нам је дато, може и треба да се развија. Међутим, процес учења и стицања знања није једноставан. Адекватна перцепција може се мерити само одвојеношћу од греха. Маргарита Бонева https://renetatrifonova.wordpress.com

Савремени свет чини све више у својим покушајима да упозна људску психу. Ни у једном другом добу није било тако огромног интересовања за унутрашњи свет појединца. До пре деценију или две ово интересовање је било ограничено на научне кругове, а данас психологија постаје занимање масовног читаоца и гледаоца. С једне стране, људи добијају све опширније теоријске и популарне информације из области психологије. С друге стране, са интересовањем и вољом учествују у разним едукативним тренинзима и терапијским групама: да решавају конфликте, да побољшају климу у тиму, за постизање самоспознаје и личне ефективности. Један од циљева постављених у њима је да се науче вештине комуникације и да комуникација буде што лакша. Али упркос овом знању, упркос могућности да изразе и објасне своја осећања и мисли, да направе психолошке анализе, људи све мање разумеју друге и све више се осећају несхваћено. Најближи односи су раздвојени противречностима и сукобима. Агресивност, депресивна стања, отуђеност су чињенице са којима се свакодневно суочавамо. Као да разумевање другог све више измиче модерном човечанству... * * * Општа способност разумевања је део човекове рационалне природе. Као ослањање на значења, слично је тумачењу. Али разумевање уопште није предмет нашег расуђивања овде, већ само оне његову стране која је везана за интеракцију међу људима и која омогућава комуникацију међу њима – разумевање другог. Људски односи, као и спознаја, заснивају се на нашој способности да опажамо и разумемо. Али за разлику од научних сазнања, разумевање другог се не учи, и нико не проверава колико смо добро схватили његова „правила“. Како осећамо да нас је особа са којом комуницирамо разумела? Уз речи које то потврђују и показују саосећање и низ невербалних показатеља. Способност да се они исправно дешифрују вероватно је генетска и има суштинску улогу у формирању нашег унутрашњег осећаја да смо схваћени. Не можемо их увек прецизно именовати, али они утичу на нас посебно када су у супротности са смислом реченог. Најинформативнији су поглед, израз лица и држање тела. Да би показали разумевање, требало би да одговарају општем значењу и емоционалној позадини разговора. Шта значи разумети другу особу, њена искуства, мисли и осећања, тј. хајде да схватимо? Можемо одговорити на различите начине: – сагледати проблем из угла другог, гледати на свет његовим очима; – препознати јединственост особе поред себе, препознати њену различитост; – доживети га онако како он себе доживљава; – сазнати његове стварне мотиве и мотиве. Дакле, разумевање није само симпатија, и не мора нужно да буде слагање. То је пре свега покушај да исправно дешифрујемо туђе гледиште, покушај да туђе мисли и осећања преокренемо у своје, покушај да се бар на кратко поставимо на место другог. Зато највише постајемо веома блиски онима које волимо. Лако се идентификујемо са њима и нема препрека да прихватимо различитост јер је у љубави мање „претеће“. Од чега зависи адекватно разумевање? Уско је повезано са такозваном емоционалном интелигенцијом (ЕИ). Људи са високим коефицијентом ЕИ имају добро развијене комуникацијске вештине, алтруизам и оптимизам. Поседују квалитете као што су способност емпатије, дружељубивост, прилагодљивост, упорност. Они су свеснији сопствених осећања од других и стога тачније препознају осећања других људи. Способност правилног сагледавања и просуђивања друге особе, тј. за адекватно разумевање зависи како и у којој мери су се карактеристике ЕИ развијале у детињству кроз пример и односе у породици. Велики део проблема у комуникацији је због тога што родитељи неадекватно реагују на дечију потребу за блискошћу и подршком – конфликтним порукама, претераном заштитом, ауторитарношћу или занемаривањем. Да би се прилагодила, деца развијају нетачне, али ситуационо одговарајуће одговоре и обрасце тумачења. Погрешно схватање и тумачење туђих осећања и понашања део су друштвене некомпетентности, имају велики психопатолошки потенцијал и, ако се не исправљају у даљем искуству особе, могу довести до дезинтеграције личности. Они су у корену агресивности, депресије и друштвене изолације, у коме се поступци и намере других људи најчешће доживљавају као непријатељски и злонамерни. У свакодневној свести разумевање се повезује са добронамерношћу, пријатељством и љубављу, а његово одсуство са сукобима, завишћу, мржњом. Осећај да те неко прихвата таквог какав јеси је међу највећим задовољавајућим личним искуствима. То је основа за стварање блиских и трајних односа – пријатељских и породичних. Неспоразум такође има огроман, али негативан емоционални набој. Може бити извор стреса и изазвати психосоматске болести. Једно од најтежих и најболнијих стања ума повезано је са осећањем да наши вољени не желе или не могу да разумеју наше гледиште. Осећамо мучну немоћ када ни ми не можемо да разумемо оне које волимо. На први поглед, разумевање треба да буде присутно кад год људи имају нешто што их спаја – сличне активности, интересовања, уверења. Али превише је примера супротног. Често се јављају контрадикције и непријатељство, упркос чињеници да су људи блиски, живе заједно или имају заједничку активност. Па зашто се понекад осећамо као да нам нису потребна никаква објашњења да бисмо се разумели а други пут – ни све речи света нам не могу помоћи? Нешто се мења у односима и постајемо слепи за оно што смо само малопре тако јасно видели. Шта се дешава? Да ли наше перцепције бледе или нам се умови замагљују? Одговарајући на питања везана за нашу ограничену способност да видимо свет других, психологија као материјал за објашњење користи индивидуалне разлике – темперамент, самопоштовање, ставове, вредности итд. Ови концепти могу помоћи да се разјасне конкретни случајеви, али не могу утврдити узроке проблема уопште. Маргарита Бонева https://hristianstvo.bg/разбирането-на-другия-в-съвременната/