Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[Марјанн]

Здраво! Замолио би ако можеш да ми објасниш став Православне Цркве у вези са овом темом, "Примат Свести", Хвала.

http://topdocumentar...-consciousness/

И уопште у вези са Кабалом и Телемом. .hvala.

[Александар Милојков]

Мислим да је питање више за тему о верским сектама - јер ово, са становишта Цркве, јесу секташка учења. Постави питање у рубрици и сектама, постоје компетентни људи који ће ти одговорити детаљиније.

[Марјанн]

Мислим да је питање више за тему о верским сектама - јер ово, са становишта Цркве, јесу секташка учења. Постави питање у рубрици и сектама, постоје компетентни људи који ће ти одговорити детаљиније.

Ок, хвала.

[dragisa]

http://topdocumentar...-consciousness/

retko dobro predavanje. preporuka svima za gledanje.

[Марио Токовић]

Питање-Када се изговори : Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали,

народ,а НАРОЧИТО хор, пева-Оцу и Сину...Кад је олтар препун пева се више пута!!!

Да ли се УВЕК то певало?или је неко вешто сакрио тај део од народа?

Да се у том тренутку верујући целивају,да би ЈЕДНОДУШНО исповедали СИМБОЛ ВЕРЕ,а не Оца и Сина...?

Рећи ћу и своје мишљење,које не укида моје искрено питање.

Ми исповедамо Оца и Сина и Духа Светога на почетку-Благословено Царство...

а сада исповедамо симбол вере,а предуслов је макар да разговарамо једни са другима,ако се већ тешко,са муком,волимо.

[Александар Милојков]

Питање-Када се изговори : Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали,

народ,а НАРОЧИТО хор, пева-Оцу и Сину...Кад је олтар препун пева се више пута!!!

Да ли се УВЕК то певало?или је неко вешто сакрио тај део од народа?

Да се у том тренутку верујући целивају,да би ЈЕДНОДУШНО исповедали СИМБОЛ ВЕРЕ,а не Оца и Сина...?

Рећи ћу и своје мишљење,које не укида моје искрено питање.

Ми исповедамо Оца и Сина и Духа Светога на почетку-Благословено Царство...

а сада исповедамо симбол вере,а предуслов је макар да разговарамо једни са другима,ако се већ тешко,са муком,волимо.

Питање је везано за Литургику. Покушаћу да нађем одговор. Овако, на прву, ништа не могу рећи.

[grigorije22]

Kako se tumaci ovaj stih?

Zar si ikad zapovjedio jutru, zar si kazao zori mjesto njeno, da poduhvati zemlju za rubove i da iz nje sve bezbožnike strese; da je pretvori u glinu pečatnu i oboji je k'o kakvu haljinu. (Job 38-12)".

[grigorije22]

Da malo reaktiviramo ovu temu

Mene cudi kako Kriscani do sada nisu izbacili SZ iz Biblije. Zakon ne slijede i ne prihvataju ga, pa zasto im je onda u Bibliji? Pola knjige prihvataju, pola odbacuju, kako kome odgovara.

[Александар Милојков]

Da malo reaktiviramo ovu temu

Mene cudi kako Kriscani do sada nisu izbacili SZ iz Biblije. Zakon ne slijede i ne prihvataju ga, pa zasto im je onda u Bibliji? Pola knjige prihvataju, pola odbacuju, kako kome odgovara.

Ово је вероватно неко са становишта ислама ставио као примедбу...

Хришћанство није "религија Књиге" већ вера у живога Бога. Хришћанство је вера у обожење човека (и света кроз човека). Обожење није јуридички однос са Богом, већ најприснији однос, сједињење Бога и човека (несливено и нераздељиво). То је и разлог оваплоћења Сина Божијег.

Закон је био припрема за Христа. Он НИЈЕ УКИНУТ већ ИСПУЊЕН у Христу. То не значи да хришћани "не поштују Закон", већ да су позвани на нешто још узвишеније - љубав као начин постојања.

Овакве примедбе стављају људи који не знају за ОБОЖЕЊЕ, као коначни циљ човека и света. Самим тим, они однос човека и Бога стављају у раван јуридике - имамо две стране, Бога и човека, чији је однос уређен Законом. Све функционише по принципу награде и казне.

Затим, више пута сам о томе говорио, Библија, како Стари тако и Нови Завет, не настаје онако како настаје Куран. Библија не условљава Савез Бога и човека, као што то чини Куран. Не, већ прво настаје Савез (у Новом је то Црква), БОГОСЛУЖЕЊЕ (у Новом Завету је то Света Литургија), па ТЕК ОНДА текст. Текст је последица богослужбеног искуства, а не обрнуто. "Књига" у хришаћнству има потпуно друго место и другу улогу него што је то случај у исламу.

Једна радио-емисија у којој сам говорио на сличну тему:

http://www.slovoljubve.com/emisije/pod-znakom-pitanja-07-februar-2012

Такође, један мој текст који може помоћи разумевању овог питања:

Библија и Црква

Библија или Свето Писмо је Божија Реч. Незамисливо је говорити о хришћанству без Библије. Свети Списи, како Старог тако и Новог Завета, незаменљива су инспирација многих беседа и писања Светих Отаца Цркве. Но, иако Божија Реч, иако инспирација највећих Светих Отаца, Библија је била и остала и инспиратор јереси, древног и савременог секташтва. Како је могућ овакав парадокс? Не, проблем није у Библији. Проблем је у поремећеном схватању односа Библије и Цркве.

Веома је важно поставити питање утемељења: ко кога утемељује, Библија Цркву или Црква Библију? Или: шта је старије, Црква или Нови Завет? Погрешан одговор на ово питање јесте рецепт за генерисање секташтва и псеудоцрквености. Чувена крилатица Мартина Лутера у XVI веку „Sola Scriptura“ (=Само Писмо), иако можда Лутер није имао такву намеру, представља идејну основу савременог секташтва. Лутер је хтео да, на бази Светог Писма, реформише западну Цркву и ослободи је саблажњујућих новотарија које су се вековима таложиле. Нажалост, та његова идеја претворила се у бујање псеудоцрквености. На пароли „Sola Scriptura“, почев од времена Лутера па до данашњих дана, ницале су и ничу псеудоцркве и верске секте. И сам Лутер, када је увидео смер кретања своје реформације, изјавио је: да је знао каквим ће се смером све одвијати, да не би тај посао започињао ни да су га вукли са два пара волова. Феномен савременог секташтва управо лежи на чињеници да људи, тумачећи Библију, стварају „цркву“. Отуда, „исправно тумачење Библије“ води имању „истините цркве“. Но, како имамо многа и међусобно различита „исправна тумачења Библије“, као производ имамо и многе различите „цркве“, која свака за себе тврди да је баш она и само она „истинита“. И сви они тврде да су молитвено проучавали Библију и да је њихово тумачење, самим тим, надахнуто Духом Светим. Ипак, нити су њихова тумачења тачна, нити су њихова сабрања Цркве. То су верске секте. Зашто? Управо зато што су однос Библије и Цркве окренули наопачке. Заједничко за све псеудохришћанске секте јесте да текст Библије утемељује настанак богослужбене заједнице. Али, да ли је тако са правом Црквом? Не, никако. Истина је са супротна: не утемељује Библија Цркву, већ Црква Библију (Нови Завет). Код верских секти важи правило: да није Библије не би било ни Цркве. А истина је: да није Цркве, не би било ни Библије. Не ствара Библија Цркву, већ Црква Библију. Погледајмо чињенице.

Када је у питању Стари Завет, Бог прво прави Савез (јевр. Берит) са својим изабраним народом. Настаје богослужбена заједница. Као плод тог богослужбеног исксуства настају, редом кроз историју, прво усмено предање а затим старозаветни библијски текстови. Дакле, није књига створила Савез Бога и Израиља, већ је Савез Бога и Израиља створио књигу. Исто важи и за Нови Завет. Новозаветни текстови писани су у периоду од половине до краја првог века после Христа. То значи да је Црква функционисала деценијама без онога што ми данас називамо Новим Заветом. И након настанка текстова, Црква је функционисасла без јасног одређења који су то текстови, званично, црквени, новозаветни. Тек у четвртом веку је Црква одредила који списи улазе а који не у канон Новог Завета. Ако се водимо логиком да Библија условљава Цркву, као што то чине псеудохришћанске секте, онда се нужно поставља питање: како је могуће да Црква толико дуго функционише без Новог Завета, без онога што данас подразумевамо под Библијом? Могуће је, управо из разлога што настанку Цркве не претходи никакав (новозаветни) текст. Такође, суштина Цркве није никакав текст, који би морао да је утемељује, као што, рецимо, текст Курана утемељује ислам. Црква је могла без текста, али без чега није могла? Погледајмо.

Оснивач Цркве је сам Господ, Исус Христос. То сведочанство налазимо у самом јеванђеоском тексту (Мт 16, 18). Оснивач Цркве није ништа писао, нити је оставио икакав текст на којем би се Црква утемељила. Господ јесте у јеврејским синагогама тумачио старозаветни текст, показујући да су читава старозаветна историја, пророчки и остали библијски списи, припрема света и указање на Њега, Месију. Но, Он сам није ништа писао. Чак, немамо сведочанства ни да је изричито заповедио апостолима да и они ишта пишу. Не, Он није заповедио писање већ Крштење у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 28, 19). Крштење је, пак, ново рођење, улазак у Цркву. Христос је, дакле, позвао не на читање већ на присаједињење Цркви. А како је, коначно, утемељио своју Цркву? Шта је Господ оставио да буде суштина и темељ Цркве, ако то није текст? Оставио је Свету Литургију. Догађај који се збио у сионској горници (=горња соба једне јеврејске куће у Јерусалиму), непосредно пред Христово страдање, представља прву Свету Литургију. Тај догађај описују свети Јеванђелисти као сабрање апостола око Христа, Његово благодарење Оцу, ломљење и дељење од једног хлеба и пијење из једне чаше (Тајна Вечера). Тај догађај је Христос поистоветио са самим собом: „Узмите, једите; ово је тело моје...Пијте из ње сви; ово је крв моја Новога Завета...“ (Мт 26, 26-28). И управо је у вези тог догађаја Христос заповедио: „Ово чините за мој спомен.“ (Лк 22, 19). А спомен, у библијском контексту и разумевању, не значи сентимент, успомену на нешто што је било и прошло. Спомен значи оприсутњење, реално присуство (парусиу) Спомињаног. Зато су стари Израиљци са страхом изговарали Божије име (Јахве). Отуда је и Мојсију дата заповест да се не призива име Божије узалуд (Изл. 20, 7). Име, спомен значило је присуство. Истом том библијском логиком говори и Господ, дајући заповест да се литургијско сабрање чини Њему у спомен. Литургија је присуство самог Сина Божијег, Његовог Тела и Његове Крви. Отуда и апостол Павле Цркву назива „Телом Христовим“ (1Кор. 12, 27). Дакле, Црква је спомен Христа, присуство Христа. Тај догађај присуства Христа јесте Света Литургија. Зато Цркве нема без Свете Литургије. Христос, дакле, није оставио никакав текст својим апостолима, већ је оставио Себе – Свету Литургју. Света Литургија је испуњење Његових речи: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). За Свету Литургију није најправилније рећи да је то једно од богослужења Цркве. Не барем како се то говори за Јутарњу или Вечерњу службу, Часове или неку другу службу дневног богослужбеног круга Цркве. Јер, за све те службе се каже да их служи Црква, док за Свету Литургију то није најправилније рећи. Зашто? Зато што је немогуће направити разлику узмеђу Цркве као субјекта и Свете Литургије као радње тог субјекта. Служење Свете Литургије је догађај Цркве, сама пројава Цркве. Није Црква једно, а Света Литургија друго (субјекат и радња), већ једно и исто. Служењем Свете Литургије постоји Црква. То је темељ и суштина Цркве. Ишчупај Свету Литургију, ишчупаћеш срце и душу Цркве, а тиме ће и присуство Христа бити поништено.

На том темељу Црква постоји од самог свог почетка. На том темљу, као плод припадања Цркви, као плод литургијског искуства, настају и новозаветни, библијски текстови. На том темељу су писци надахнути Духом Светим да пишу. На том темељу је Црква надахнута да текстове препозна као своје, да их издвоји из мноштва сличних али ипак лажних, јеретичких текстова, те да их канонизује као свете списе и да тако створи књигу, коју данас називамо Новим Заветом. Цркве је некада било без тих текстова, али је никада није било без Свете Литургије. И ову би истину требали добро да схвате и упамте сви православни хришћани: Црква није некакво „библијско друштво“ већ је Црква Света Литургија. Присуство Христа није у заносном и „убедљивом“ тумачењу Библије, у опијености Библијом, већ у Светој Литургији. Требало би ово хришћани да знају како би умели да разликују Живот и Истину од прелести (=духовне обмане), Духа Истине од духа обмањивача. Да знају да Христос није свуда тамо где им говоре: „Ево овде је Христос или онде“ (Мт 24, 23). Да, многи данас, држећи Библију у рукама, говоре: „Ево овде је Христос, ево овде је спасење.“ Свима је њима заједничко, и ово треба упамтити: није их основао Христос и немају Свету Литургију. Сви они су плод многих, међусобно различитих, неретко и оштро супротстављених тумачења Библије, „харизматичних“ (читај: прелашћених) појединаца кроз историју. Сви они су покушали да створе „цркву“ на основу Библије (Новог Завета). Како то у лажи обично бива, обрнули су истину наопачке. А истина је да Црква ствара Библију, а не Библија Цркву. Зато је Црква, као аутор Библије, и прави темељ и прави ум за разумевање Библије. Потребно је исто оно искуство које је довело до настанка библијског текста да би се Библија разумела. А то искуство је припадање Цркви, припадање Сетој Литургији. Библији је првенствено ту место: у Цркви, на Светој Литургији. Она је богослужбена књига. Догађај Цркве, догађај литургисјког богослужења јесте кључ разумевања Библије. Држећи тај кључ, људи требају да је читају и у својим домовима и на сваком месту где пожеле. Но, веома је важно да запамте да је Црква створила Библију а не Библија Цркву. Да запамте да Црква није свугде где се чита Библија већ је Црква тамо где је Света Литургија, родна кућа и саме Библије. То је и одговор на питање како ће се православни хришћани сачувати од „лажних пророка“ и „вукова у јагњећој кожи“ (Мт 7, 15), од многих који, тумачећи Библију, говоре „Ја сам Христос“, варајући многе (Мт 24, 5). То је одговор који ће помоћи православним хришћанима да разликују Цркву од секте. Јер, могуће је украсти књигу, Библију, те заносно баснословити и глуматати „цркву“. Али, није могуће украсти Христа, Свету Литургију – темељ и кућу саме Библије. Знајући то, лако је препознати „вукове“ и разликовати Цркву од секте. На том темељу на којем је настала Библија и ми „смерно стојмо, пазимо да свети принос у миру принесемо“.

Александар Милојков

[grigorije22]

Ово је вероватно неко са становишта ислама ставио као примедбу..

Jeste Dejan mi je rekao ai bi bilo dobro da na ovu temu stavim neka od pitanja koje postavljaju inoslavni..

[grigorije22]

Оснивач Цркве није ништа писао, нити је оставио икакав текст на којем би се Црква утемељила

I ovo je jos jedna "primedba" Gdje vam je jevndjelje poi Isusu?.

[grigorije22]

А истина је да Црква ствара Библију, а не Библија Цркву. Зато је Црква, као аутор Библије, и прави темељ и прави ум за разумевање Библије.

Sada bi ovde prokomentarisali kao su ljudi napravili Bibliju, kao je ona izmenjena, i kako to znaci da Biblija nema veze sa Isusovim ucenjem

[Александар Милојков]

@@grigorije22,

Не вреди да улазиш у дискусију са њима. Они имају потпуно други приступ вери и односу Бога и човека. Као што рекох, не знају за обожење. А обожење је суштина хришћанске вере.

[Дејан]

Da li je Pravoslavna teologija nauka koja je utemeljena na bogopoznanju ili na intelektu?

[Александар Милојков]

Da li je Pravoslavna teologija nauka koja je utemeljena na bogopoznanju ili na intelektu?

Утемељена је на откривењу. До истина вере се не долази интелектуалним способностима. То су откривене истине. Међутим, интелект је ипак укључен - онда када истине вере треба сачувати од заблуда и јереси, које прете да разоре јединство Цркве.

На пример, вера у Свету Тројицу. То је откривена истина. Најстарији хришаћнски споменици сведоче да су хришћани од самог почетка крштавали у име Оца и Сина и Светога Духа. Међутим, онда када је та вера била угрожена Оци су итекако улагали интелектуалне напоре да догмате вере разјасне и да их одвоје од погрешних учења.