Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[Natasa.]

Mislila sam na onu "pravoslavnu" stranicu na fejsu

[grigorije22]

Mislila sam na onu "pravoslavnu" stranicu na fejsu

Ma znam ja nasta si mislila. Imas fejs i jos si biolog, znam jednu sa fejsa koja je isto biolog i hoce da

pridje veri

[Natasa.]

Eto vidis 0102_laugh.

[grigorije22]

Eto vidis 0102_laugh.

Jesi mozda svracala na profil Pravoslavlje Dijalog Ljubavi?

[Natasa.]

Otkud ti to  0102_laugh?

[grigorije22]

Otkud ti to  0102_laugh?

Samo pitam ako jesi onda mogu da predpostavim ko si. Bas se lepo srimovalo

[Natasa.]

Nije, laku noc 0102_laugh

[grigorije22]

Laku noc

[Јован Чакарески]

Добио сам пар питања од пријатеља, на ово прво никако нисам могао да одговорим, а на друго сам некако успео али недовољно. (Незнам како су им ови детаљи пали напамет facenew22222222))))) )

1. Због чега је било Богу потребно Адамово ребро да створи Еву ?

2. Да ли су се Адам и Ева волели ?

[Natasa.]

Je l ti Postanje shvatas bukvalno ili kao alegoriju  facenew22222222?

[Ратко :(]

@Grigori..

@Izgublj...

facenew22222222

[Александар Милојков]

[aeva]

Добио сам пар питања од пријатеља, на ово прво никако нисам могао да одговорим, а на друго сам некако успео али недовољно. (Незнам како су им ови детаљи пали напамет tuzansmajli8904))))) )

1. Због чега је било Богу потребно Адамово ребро да створи Еву ?

2. Да ли су се Адам и Ева волели ?

[/aeva]

Много пута сам поновио да Библију, односно Књигу Постања не треба посматрати као уџбеник биологије. Књига Постања говори о чињеници да је Бог Творац света. Говори, даље, да је човек круна стварања и да заузима посебно место у створеном свету. Писац је те и такве богонадахнуте истине исказао у њему разумљивим формама. Не само њему, већ у формама разумевања ондашњег света. Зато је битно продрети у сушти ну поруке, у дух текста, а не робовати формама изражавања, слову текста. Писац користи форму изражавања коју можемо назвати митотворним начином мишљења. То је био стандардни облик мишљења у време настанка библијских текстова. Но, треба разумети шта значи митотворно мишљење. То никако није наклапање затуцаних и необразованих људи, већ један сликовити приказ егзистенцијалних или, како их данас називамо, философских истина.

Сигурно да је писац ове богонадахнуте истине исказао кроз једну, тада уобичајену, митотворну форми мишљења. Када би данас, рецимо, човек био од Бога надахнут да пише Књигу Постања, он би исте те истине исказао кроз философске форме. Зато, не треба буквалисати слике наведене митотворне форме, већ тражити дух писања - егзистенцијалну, теолошку, философску истину коју Књига Постања саопштава. Такав је случај и са наведеном причом о стварању жене од човековог ребра. Потпуно је погрешно "научно" доказивати или опвргавати ту слику стварања жене, коју писац наводи. Она је свакако једна митотворна форма која жели да нешто саопшти. Управо то и треба да нас интересује. Ако боље погледате, у Књизи постања постоје два текста, два извештаја, два предања о стварању жене. У првом тексту, човек и жена су створени заједно, а у другом је прво створен човек па жена. То су два предања које су састављачи канонског текста објединили.

Истина која нам се казује у причи о стварању човека и жене је следећа: човек, комплета човек, је мушко и женско. Односно, мушкарац није више човек него што је жена и обрнуто. Такође, човек је човек само у односу са другим човеком, наиме човек је личност. Има тумачења да "од ребра" значи управо ту равноправност, једнакост човештва мушкарца и жене: узета је средина мушкарца, ни горе (жена није већа од њега), ни доле (жена није мања од њега). Још многе друге АНТРОПОЛОШКЕ истине Свети Оци ишчитавају из Књихе Постања. Међутим, потпуно је погрешно ухватити се за саму слику стварања жене од Адамовог ребра, па доказивати некакво клонирање и слично. Књига Постање НЕ ДАЈЕ научне чињенице самог процеса настанка света.

Да ли су се Адам и Ева волели? Ако мислиш на секс и сексуални начин размножавања, Свети оци су сагласни да је такав начин својствен послепадној доемнзији, димензији "кожних хаљина". Адаме је, по Књизи Постања, заиста "познао" жену своју тек после пада.

Ево неких интересантних момената везаних за егзегезу (=тумачење) извесних момената у Књизи Постања:

[aeva]

Постање, 1. глава – Стварање света

Тумачење 1. главе Књиге Постања не завршава се са првом главом. Оно се протеже до друге главе, до четвртог стиха (до његове половине). Припада свештеничком предању (теолог свештеник).

У прошлом и претпрошлом веку водиле су се научно-теолошке расправе да ли је Библија у праву када говори о стварању света. Постоје разне теорије о настанку света. Једна од њих је теорија конкордизма која покушава да измири научни поглед на свет и библијски извештај и постоје новије теорије које под библијским извештајем виде литерарно дело. Теорија конкордизма је давно превазиђена. Својевремено ју је заступао проф. Лазар Милин. Иначе, потиче из периода када су библисти покушали да доскоче науци у науци, што је већ у старту била немогућа мисија.

Оно што је веома важно код приступа једном библијском тексту, јесте задатак схватања времена и места где је текст могао да настане и буде обликован. У библијској науци постоји консензус да је овај текст добио свој облик за време ропства у Вавилону (златно доба настанка библијске литературе). Он је зато у једној озбиљној теолошко-философској расправи са тадашњим митовима, поготово са митом енума-елиш, старим вавилонским митом о стварању света. Овај текст је, највероватније, једна од литургијских химни која слави Бога Творца, зато не стоји случајно на почетку Библије. Она се могла користити у разним контекстима. Енума-елиш је читан, на начин како је приказан, на празник вавилонске нове године. Не зна се да ли су Јевреји имали неки дан који је посвећен слављењу нове године у раном периоду. Може бити да је повезано и са слављењем Сабата.

Текст је са уметничко-литерарног аспекта урађен на један занимљив начин. Подела стварања у шест дана направљена је тако да су прва три дана стварања описани као расчлањивање, раздвајање. То је опис разграничавања: „И рече Бог нека буде светлост...............и растави Бог светлост од таме.“ или „и створи Бог свод и растави воду под сводом...“, слично тако раздваја копно и воду. Бога као да украшава, Он раздваја елементе и ствара свет.

Међутим, друга три дана су описана као стварање, уобличавање творевине.

Постоје паралелизми који указују да је текст настао дубоким промишљањем. Постоје јасне паралеле између првог и четвртог (светлост-тама, дан-ноћ), другог и петог и трећег и шестог дана.

Сама композиција текста је растављена на наслов и то је 1.1. Увод је 1.2, онда долази опис стварања: од 1.3 до 1.31. На крају долази епилог. Поред овог схематизма, појављују се још неки феномени који указују литургијску функцију текста. Наиме, у тексту се појављује седам литургијских формула. Уводна формула је „Тада рече Бог“ . Формула божанске заповести „Нека буде“. Трећа формула је извршавање божанске заповести „И би тако“. Четврта формула је формула описа „И растави Бог...и раздвоји Бог....“ Пета формула је благослов „И благослови Бог“. Шеста формула одобравања „И виде Бог да је добро“. Седма форма је форма закључка „И би вече и би јутро...“

Распоред формула: прво и осмо дело имају свих седам формула. Друго и шесто дело имају по шест формула. Треће и седмо дело имају пет формула. Четврто и пето дело имају шест формула које су једнако распоређене.

Код старих семита бројеви су играли важну улогу. Овде се појављује број седам који означава савршено стање или завршетак започетог посла (седми дан).

Први стих има седам речи, други стих има четрнаест речи (7x2). Формула „И виде Бог да је добро“ понавља се седам пута. Реч Бог (Елохим) се појављује 35 пута (7x5). Речи небо, свод и земља помињу се 21 пут (7x3). У епилогу три пута долази формула „седми дан“ у три реченице и свака од тих реченица има по седам речи. Ово су докази који нас наводе на закључак да писац књиге није имао никакву научну амбицију да покаже као је створен свет. Он има јаку теолошку амбицију, која је уобличена у један литургијски текст.

Текст је укомпонован тако да оправдава празновање Сабата као дана одмора. Такође је овај текст и својеврсна полемика са владајућим мишљењима и митовима тога доба. Као што су данас научна мишљења и истине опште благо човечанства, тако су и у то време исто то били и одређена владајућа мишљења и митови. У Вавилону најзаступљенији је био енума-елиш, који највероватније потиче од старих Сумера. У енума-елишу се не говору о стварању за седам дана, али је био записан на седам плочица. Чак је и распоред стварања сличан као у Књизи Постања. На првој плочици се говори да су пре постања свега постојали праелементи, два нестворена вечна принципа апсу и тијамат. Апсу (мушки) представља горње воде (слатке), кишу, а тијамат (женски) доње воде (обично слане). Из апсе и тијамата се стварају прве генерације богова. Ти богови, по миту, праве галаму. Будући да су вечни принципи инертни смета им та галама и хоће да се реше тих богова. Међутим, они су то чули и праве заверу и убијају Апсуа, убија га Еа. У борби између нових богова и Тијамата, нови богови бирају Мардука за предводника. На крају убија Тијамат и прави свод небески и земљу, небеска тела и од крви Кингуа, који је проглашен за главног кривца, ствара људе. Опис стварања се завршава седмом плочицом у којој је описано слављење бога Мардука.

Одкуд писцу Постања мотив да у формалном смислу направи једну сличну књижевно-теолошки литургијски текст који је у формалним стварима сличан енума-елишу, а суштински би био потпуно различит? Писац књиге једноставно у тадашњу митологију, односно тадашњим мишљењем, жели да убаци теорију о једном Богу и стварању. Он свесно улази у дијалог са владајућом митологијом да би показао да она није тачна, већ је уобличава у једну бољу и теолошкију причу која се показује у Постању. Распоред стварања је негде сличан са енума-елишом али је теолошка концепција другачија. Док је у енума-елишу стварање описано као борба принципа, борба старих богова против младих, у библијском извештају не постоји никаква борба. Бог ствара свет својом Речју, нико му се не супротставља, јер је он доминантан у односу не све остало. То показује и глагол који се користи: бара. Овај глагол за субјекат стално има Бога. Он, по нашем и јелинском схватању, значи стварање из небића. Међутим, јеврејска „онтологија“ није парменидовска. Све што јесте није биће док нема неки вид постојања, однос са Богом, класична егзистенцијалистичка представа.

Интересантан детаљ је стварање светлости првога дана и видела небеских четвртога дана. Ако су видела створена четвртога дана одакле онда дани и ноћи у прва три? Прво што треба истаћи је то да писац говори из једне земаљске перспективе, ван земље нема дана и ноћи док видела постоје. Друго, међу тадашњим народима су поштовани богови небеских тела. Писац, дакле ступа у полемику са њима. Он говори: та тела, видела којима се ви клањате нису божанства, већ Божије креације. Шта више, они нису ни светлост, јер су је морали од некога примити, светлост претходи њима.

У вавилонском ропству Јевреји су били асимиловани од стране велике вавилонске културе, што је опште важећи феномен. Зато је писац на овакав начин изложио текст стварања света. Циљ је да старозаветна црква не буде такође асимилована. Њој је упућен текст Постања. Порука је: не Мардуку, не слављењу вавилонске нове године, јер прихватањем тога прихвата се и систем вавилонских вредности, веровања и вредновања ствари, једном речи постајање Вавилоњанином по свему, што значи де факто отпадање од Јахвеизма.

Библијски писац се користи спољашњим мотивима који су владали у том и тадашњем свету. Он је био дете свога времена и мислио је де факто на такав начин. Дакле, Бог преко свога писца уобличава причу кроз форму која је била позната тадашњем свету. Из тога и ми треба да искористимо корисну информацију да ли у теологији треба да говоримо језиком који се говори или треба да имамо језик струке.

По енума-елишу, Мардук је од крви Кингуа, негативног принципа, помагача богиње Тијамат, створио човека. Човек негде у својој основи носи нешто што је негативно. Богови су, у једном извештају пре тога када је требало да се створи човек, јадиковали и жалили се јер није имао ко да их служи. Човек је по том извештају створен да служи боговима. Библијски извештај, пак тврди да Бог ствара човеку по икони и подобију својем. То је најреволуционарнија идеја од постања света. Цео извештај је центриран према човеку, има антрополошки карактер.

Све што је речено односи се на значење и сврху текста у тренутку његовог настанка, односно на његову примарну функцију. Секундарна, икономијска функција тема је каснијег изучавања на библијској ерминевтици.

2. и 3. глава

Свештенички извештај о стварању света завршава се у 2. глави, у стиху 4а: „То је постање неба и земље, кад посташе...“ После овога почиње нови извештај о стварању: „Кад Господ Бог створи земљу и небо.“ Међутим, овај превод код Даничића није добар. Исправан превод био би: „Тада још није било пољских биљака по земљи и још не беше никло из земље никакво растиње“. Шести стих такође није тачан: „Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.“ Исправан превод је: „Али вода потече из земље да натопи земљу.“

Овај извештај је такође стар, као и први. За разлику од првог, где се приказује стварање речју, овде је приказано стварање делом. Извештај је антропоцентричан, као и први. Све се своди на осмо Божије дело, човека. Извештај припада јахвистичком предању, које и јесте најстарије у оквиру Петокњижја. Његово време настанка могло би се датовати у време Соломона.

Написано је из разних разлога. Оно је истовремено и критика царске власти Соломона и подржавање неких идеја. Не знамо како је текст изгледао интегрално.

Говори се о стварању човека и прављењу врта у Едему. После тога се говори да Бог „учини да из земље никну свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело. И дрво од живота у сред Едема и дрво од познања добра и зла.“ У опису се даље представља слика рачвања четири реке: Фисон, Геон, Тигар и Еуфрат. Прво што је овде занимљиво приметити животну ситуацију у којој се пише овај извештај, а то је пустињско окружење. У првом извештају вода представља неку врсту праелемента, коју Бог раздељује и прави копно. Значи, вода је доживљавана као разарачка сила и сила живота (повлачење Нила). Међутим, други извештај дефинитивни настаје у окружењу пустиње и због тога је логично да је настао у јужном делу царству. Тај део је много сувљи, има много више пустиње, има много више проблема са водом. Очигледно је да се у извештају вода доживљава као животодавни принцип, без кога нема ничега. Тек када Бог пушта воду да крене из извора, тада ствара човека и остатак живога света. Дакле, за разлику од првог извештаја где је човек створен као последње дело Божије, по овом извештају човек је створен пре свих других бића. Животни контекст из ког писац пише је пустињски и он има доста везе са причом о рају, о Едемском врту. Катафатичко богословље присутно је и у старозаветним текстовима, конкретно у причи о Едемском врту. Каква би друга била слика раја једног теолога који пише у пустињи, него слика оазе, врта.

Ако би се извршила литерарна анализа 2. и 3. главе, дошли би смо до сличних закључака као код 1. главе Постања. И овде постоји одређена метрика и ритмика која упућује да је и овај текст изникао из богослужбеног контекста. За неке стихове се види да су каснији додатак редактора. То је и за очекивати, јер су писци књига текстове које је написао неко од угледних и утицајних пророка, нпр. Амос, појашњавали у неком одређеном тренутку и уклапали га у одређену причу или извештај. Један од таквих стихова је шести стих у другој глави.  Тај процес је био легитиман до формирања и затварања канона.

Занимљив је покушај лоцирања Едемског врта. Он је по библијском писцу, негде на истоку. Рече Едем је сумерско-акадска форма. Сама реч може да значи велика равница, степа, а може да буде и пустиња. Из овог врта извиру четири реке, од којих су две познате. Стари свет је знао за неколико великих река: Тигар, Еуфрат, Нил, Ганг (веровало се да је Нил његов продужетак), Инд. Можда писац у овим категоријама размишља о четири реке, но ми то не знамо. Углавном две реке су у извештају познате. Ту се види да је извештај неисторичан. Смештање врта на исток могло би се повезати са идејом да је на истоку рађање сунца, те од туда он има неки посебан значај (као и код нас у причи). У вези тога не можемо ништа даље да откријемо.

Бог човеку намењује да буде у Едемском врту. У старом античком свету овакве вртове (својеврсне оазе) имали су цареви, имао је чак и Соломон. У њима је могао да борави цар и његова деца и нико више. Бити у врту је била посебна привилегија. Ту писац, опет у једном катафатичком стилу, покушава да представи човека у рају као у неком стању блаженства, стању које је одвојено од реалности стања човека данас. Чак се може рећи да је писац хтео да дочара човека у рају као у надприродном стању, у односу на наше природно, пало стање.

У овом врту човек почиње да се осећа самим. Будући да је човек сам, да се не осећа добро и да тражи друга спрам себе, писац говори о стварању жене. Долази тренутак стварања жене. У првом извештају се говори да је Бог створио мушко и женско заједно. У другом извештају се говори о стварању жене од Адамовог ребра. Питање је да ли библијски писац има амбицију да прикаже реално стварање жене. Не би се рекло. Писац у контексту ове приче говори шта је жена а не како је жена настала. Жена је човек, створена од њега самога и она је човечица, друга страна људског бића. У доба када је писац писао овај извештај, жена је на истоку била својина. Извештај, пак говори да су човек и жена једно. Она није ствар или посед као животиња. Писац говори о значају и достојанству жене као бића, противречећи тадашњим схватањима на старом истоку.

Још један занимљив моменат у овом извештају је дрво познања добра и зла и дрво живота. У 9. стиху 2. главе се каже:„И учини Бог те никоше из земље свакојака дрвета......, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла“. Раније се често мислило да се овде ради о два дрвета. Међутим, овде је у питању, највероватније један паралелизам, карактеристичан за јеврејску поезију који појачава мисао, па би се могло превести и на следећи начин:“...и дрво од живота усред врта, тј. дрво познања добра и зла.“ Сигурно је да се ради о једном дрвету, јер се на другом месту помиње „не смем окусити са дрвета познања добра и зла“. Плод тога дрвета је касније тумачен на разне начине. Ми тачно не знамо које је то дрво. Могуће је да је у питању палма, као символ живота (што је и логично за пустињске услове, јер палма расте тамо где има воде, живота). То је била првобитна симболика, касније можемо да дајемо значење у том контексту.

Сада долазимо до следећег момента у Едемском врту. Појављује се трећи лик, а то је змија (да ли је то ђаво, велико је питање). Питање је шта би могла бити змија. У персијској религији постоји једно тумачење како је настао други принцип, Аниман (Ахниман). Постоје три теорије како је дошло до почетака. Трећа теорија говори како је настало зло: Ахурамалда, као врховни принцип добра, је размишљао како би могао да изгледа његов непријатељ и из те помисли се родио његов непријатељ. Овакав концепт би могао да укине онтолошку реалност зла, међутим, библијски писац је овде врло конкретан. Он говори о реалним симболима који су тада били актуелни у Израилу и покушава да причу о првородном греху контекстуализује временски.

Змија је стари религијски знак, присутна готово у свим религијама и то везана за мудрост, она је божанство које је у вези са земљом. У религијској пракси Хананаца смоква и змија су играле одређену симболичку улогу у култовима. Конкретно, у култовима сакралне проституције где је змија симболисала мушкост бога Вала, а ти ритуали су вршени под смоквиним дрветом.

То је било окружење у којем је Израил живео, а читајући Амоса и Осију видимо клико су били склони страним, хананским култовима. Тако, библијски писац овде под змијом дефинитивно подразумева религијски симбол Ханана. То је змија која одвлачи правоверног Израила од Савеза са Јахвеом и наговара га на зло. Иако се у извештају нигде не помиње Савез, али је сав извештај уклопљен, а по неким формулацијама дефинисан као теологија Савеза.

Змија се заправо овде појављује као подстрекач на кидање Савеза са Јахвеом. Јер заповест „немој јести“ или „ако будеш јео...чека те...“, тај аподиктички императив је теолошки језик узет је из Синајског законодавства. Змија се овде сада појављује као религијски симбол Ханана, као највећи вид искушења тадашњег Израила, као демонско биће. Писац не каже да је у њој Сатана. Тек су каснија тумачења, у позном јудаизму, приписала змију ту улогу поседнутости Сатаном.

Као што је писац 1. главе Постања полемисао на известан начин са Вавилоњанима, тако се може приметити и полемика писца јахвистичког предања са хананским култовима.

Јасно је да писац даје одговор на питање како је дошло до пада, како то да човек умире, откуд смрт и грех у свету. Овај извештај, заправо има више амбиције да прикаже откуд грех и смрт у свету него да прикаже како је свет настао. Писац закључује да је смрт, заправо одвајање од Бога, покушај човека да пређе границе које су му дате. Писац сматра да је човек увредио Бога јер је прекршио његову препоруку, чим се овај окренуо од њега. Човек је изневерио поверење, што је јако битна ставка, он просто није веровао. Писац покушава да уђе у психу самога човека и да покаже колико је он слаб.

Из свега овога следи једно деликатно питање: дали је било смрти пре греха? Ту има неколико феномена. Прелиминарно: ако је погреши први људски пар како се тај грех преноси даље?

Појављује се смоква којом се покривају Адам и Ева јер су свесни да су голи, прогледали су. Све је ово јако тешко за тумачење.

Следећи битан моменат је обећање месије, односно 15. стих: „Још мећем непријатељство између тебе и жене, између семена твога и семена њезина...“. Ови делови Библије се могу тумачити са више аспеката, поготову психолошки елементи, на нивоу симбола. Овај текст је препун симболике. Дакле, постоји могућност разних теолошких увида. На крају овог разговора и сукоба, појављује се говор о непријатељству између жениног и змијиног семена. Код нас у Цркви се то обично зове месијанско место. Међутим, Даничићев превод овде није тачан. Исправно би било:“...он ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати.“ И овде постоји доста нејасноћа. Једна од мишљења је идеја колективног или индивидуалног месијанизма. У јеврејском тексту наглашен је колективни месијанизам (базира се на семену, потомству – оно ће ти на главу стајати...). Септуагинта доноси другачију верзију текста – он ће ти на главу стајати... Ово је индивидуални месијанизам – потомак жене. Међутим, поново је битан првобитни контекст, поготову у дијалогу са јеврејском верзијом текста, пошто овде постоји текстуална разлика. Јевреји овом тексту придају колективно значење, а Цркви је прихваћено индивидуално (Септуагинта). Првобитно значење би требало да одређује каснија значења. То семе жене, тај који би требао да стане на пут змији и њеном потомству, ономе што је против Јахвеа, у првобитном контексту је могао бити неко од царева, те да стих буде у контексту династијског месијанизма. Могао се односити на Соломона, поготову у неком периоду његовог верског одушевљења када је зидао храм или када је био у јако добром односу са читавим покретом јахвеиста. Стих је могао да значи неког од царева, потомка жениног, који ће стати на пут хананским култовима, на главу змији и њеном потомству.

У каснијим, црквеним тумачењима, он добија индивидуално значење и односи се на Господа Исуса Христа, али то је дубљи, икономијски смисао.

Теолошка идеја је присутна иако сам начин исказа може да се односи на догађаје и говор тога доба. Та теолошка идеја је: сви они који практикују овакав вид праксе су потомци зла, потомци змије. Појавиће се неко ко ће им стати на главу, на пут. У првобитном смислу је то могао бити цар, као помазани месија, као неко ко штити заједницу. У каснијем, дубљем значењу то је почело да се односи на Христа.

Каин и Авељ

Сам почетак је занимљив као дескрипција, опис прва два човека после Адама и Еве, два брата. Каин је био ратар а Авељ је био сточар. Они су принели Богу жртво. Бог од једног брата прихвата жртву а од другога не. Ту се дешава убиство.

Прво питање које отварамо су историјске нелогичности ако текст покушамо да гледамо историјски, као изношење факата који су се десили на самом почетку човечанства. Поготову је занимљиво након убиства, када Каин бива прогнан и одлази, узима жену, добија сина, прави град, жали се ко га год сретне убиће га.

Јасно је да приповедач нема амбицију да догађај изнесе на основу историјских факата. Ко би онда могла бити Каинова жена, ко ће га то убити?

Треба напоменути и подсетити се на начин схватања и писања прва два извештаја о Стварању. Реч је о начину мишљења, логици, стилу изражавања писаца који је истоветан стилу тадашње цивилизације међу којом је и Израил егзистирао.

У раним катакомбним представама често се налазе два мотива који су катакомбни сликари користили: Христос као добар пастир и палма. То су били општеприсутни јелинистички мотиви по тадашњим дворовима и дворанама. Мотив „доброг пастира“ су хришћани узели као симбол који препознају људи који су у то доба живели, показујући им да је Христос тај Добри Пастир. Језик света у којем је живела рана Црква је усвајан и кроз те категорије је изношена теолошка истина. Али због чега су то хришћани радили? Пример: до четвртог века Божић је слављен заједно са Крштењем, Богојављањем. Од 354. на западу се слави 25. децембра, а тај датум је и исток прихватио. Тог дана су Римљани, незнабошци славили Дан непобедивог сунца. У овом контексту, хришћани су повезали Христа као сунце живота и 25. децембар су прогласили даном Христовог рођења. Логика је била јасна: 25-тог је празник, људи празнују тако вековима и најлогичније да се Божић слави тога дана. Дакле, мотивима, праксом и важећом логиком и библијски писци и рана Црква су најлакше широким народним масама успевали да објасне тајне вере.

Овај мотив постоји и у другој глави. У овом тексту постоје више слојева значења. Може се извести најмање три слоја значења текста и највероватније се тиме објашњава да је он настајао у дужем периоду, односно да су редактори и те како имали посла. 

Прво, није нам јасно зашто је Бог погледао Авељову жртву, а Каинову не. Једна група тумача је склона да овај аспекат тумачи из једне теолошке перспективе где опет писац гледа кроз једну ретроспективу, односно у време када је настајао овај текст Јевреји су били пастири. У том случају Авељ би могао да послужи као парадигма Израила, пастире и њихову жртву Бог воли.

Каин би могао бити парадигма Хананаца – ратара и земљорадника. Велико искушење за Израил су били култови и праксе који су вршили земљорадници. Ово би могла бити полемика против таквих култова изведена на један врло вешт начин. Дакле, једина права жртва је жртва сточара. То је оно стање Израила који наглашавају и пророци, стање лутања кроз пустињу.

Дакле, један од нивоа значења текста је однос између сточара (Јевреја) и ратара (Хананаца).

Други ниво значења текста јесте ставака да грех који се рађа у Каину, помисао, завист, је заправо нешто што не долази с поља. Адама и Еву је наговорила змија, зло је идентификовано са оним ко је споља, неко ко је подстакао њих на грех. Они заправо у себи нису имали потенцијал греха. Међутим, у причи о Каину и Авељу потпуно је јасно да се у Каину налази зло. У њему је потенцијал зла, нико га не наговара. То видимо у 5. и 6. стиху (одраз лица показује стање човековог расположења). Тачан превод: „Тада Бог рече Каину: зашто си љут, зашто ти је лице намргођено? Ако право радиш, ведрином сијаш, а ако не радиш право грех ти је као звер на прагу што те вреба. Још му се можеш одупрети.“

Наиме, Каин је из зависти убио брата. Бог са њим води дијалог пре убиства и покушава га одговорити од тога дела. Међутим, чим су се нашли у пољу, Каин је искористио гужву и убио брата.

Ово је други ниво значења овог текста где се заправо говори о томе да човек већ на самим почецима историје у себи носи потенцијал зла. То је једна крајње реалистична представа човека. Касније је читаво племе Каиново је омрачено (Ламех) и кроз њега се говори о људској потенцијалности да чини зло. Писац је дефинитивно свестан чињенице да зло није далеко од човека.

Трећи ниво тумачења је једна ставка које је можда код теолога јахвистичког предања покушала да ублажи, односно да коригује теологију пророка са јако наглашеним социјалним мотивима. То што Бог гледа на нечију жртву а на другу не, може да говори нешто сасвим следеће. Историјски контекст је такође занимљив, највероватније су сточари били у повлашћеном положају у односу на ратаре у том делу света. То је због тога што су пастири могли да се премештају са једног места на друго ради испаше. Ако би се ратару десила суша он је онда био у великом проблему. Можда је то једно одражавање историјског стања, међутим писац има нешто друго на уму. Он се заправо сусреће са једним феноменом у друштву који треба теолошки образложити, а то је феномен социјалне неједнакости, као датост постојања на земљи. Библијски писци бивају свесни да иако су сви људи створени по лику и подобију Божијем, ипак у социјалном нивоу нису сви једнаки. Библијски писац шаље поруку: морате се помирити са вољом Божијом у противном дошли би смо сваки пут до социјалне револуције. Дакле, тежити ка социјалној правди али не по сваку цену. Не можеш социјалну правду остварити убиством другога човека. 

Потоп и вавилонска кула

Библијски писац дефинитивно не говори о неком историјском потопу. Народи који немају великог контакта са водама, којима је вода дефицитарна имају митове да је некада земља била потопљена.

Неке од занимљивих теорија потопа говоре о томе да је у питању више једна врста страха који човек носи од самог рођења. Дакле, нека психо-аналитичка теорија и да је то повезано са преднаталним боравком у утроби. Колико је она тачна ми у то не можемо улазити, али врло често се дешава да деца имају страх од воде. Чак и научници говоре о неким катаклизмама које су се дешавале.

Занимљиво је да то јахвеистички писац доживљава (додуше и свештенички писац такође) као казну за грех и то је једна занимљива форма размишљања библијског теолога која је опет нама данас мало страна. Проблем у свету настаје у оном тренутку када онај који је назначен да буде господар света, свештеник творевине, онај који је створен по лику и подобију злоупотребљава тај исти свет. Тада и он сам бива увучен у стихију света која може да донесе и такву врсту катаклизме. То је и учење у Цркви, где се човек предаје стихијама, престаје да буде господар творевине, а господар творевине је и господар самога себе. То може бити само у сарадњи са Богом. То ће се видети и у причи о кули вавилонској, а и у причи о првородном греху где Бог налаже човеку: све можеш само то не можеш. Та тежња ка томе шта не може, говори о људској охолости и спремности да одбаци самога Бога, да пређе своју меру и самим тим уноси стихију. Преступ у случају изгнанства из едемског врта је био те врсте, морални пад је исто преступ богопромишљеног начина живота код људи и он изазива извесну реакцију, у овом случају реакцију Бога кроз природне феномене. Дакле, битно је не усмеравати мисли (када је потоп у питању) како је то могло бити и шта је то могло бити. Као и Каинов знак, не знамо шта је значио ни како је изгледао. Чак и када би га видели не би га знали протумачити.

У овом случају у самом факту потопа, не знамо шта се ту мислило, какву информацију човечанство носи о потопу. Локалних поплава је било у свим местима где су постојале велике реке и где постоји могућност поплаве долазило је до поплава локалног карактера. Територија Месопотамије је по томе јако позната, долина реке Нил такође. За људе који су записивали ове догађаје то је био потоп читавог света. Значи, не треба улазити у причу дали се ради о локалном потопу или о неком глобалном који се збио негде у праисторији на нама непознат начин. Дакле, та прича о потопу, будући да постоји код многих народа, ушла је у Библију у две верзије. То су извештаји из круга јахвистичког и каснијег свештеничког предања. Теологија и једног и другог је јако блиска, готово идентична: до потопа је дошло због греха. Ова теолошка констатација је револуционарна у историји људске мисли. Међутим, људи који су давали коначан изглед Петокњижју су оба ова предања интегрисали у једну причу (тзв. редактори). Не знамо тачно када се то могло десити. Једна од теорија је за време ропства у Вавилону.

Када би се ова два предања одвојила добили би смо два потпуно независна извештаја о потопу. Докази да је то тако могу се видети на следећим местима:

- два пута се описује поквареност људског рода услед које долази до потопа: 6, 5-8 и 6, 9-13;

- два пута Бог заповеда Ноји да направи лађу: 6, 14 и 22 и 7, 2-5;

- два пута је описан улазак у лађу: 7, 7 и 10 и 7, 13 и 16;

- на два начина су бројане животиње које су ушле у барку: 6, 19-21 узет је од сваке врсте по један пар, а према 7, 2-9 животиње се деле на чисте и нечисте; од чистих животиња уводи се у лађу седам пари, а од нечистих по један пар;

- хронологија потопа је двострука: према 7, 12 потоп настаје услед кише која пада четрдесет дана и ноћи, а према стиховима 7, 11 и 8, 14 да се закључити да је потоп трајао годину дана;

- према неким текстовима, 7, 12 и 8, 2, потоп је настао услед непрекидног падања кише, међутим 7, 11 говори да се тај дан развалише сви извори бездана и отворише се уставе небеске. То је слика свемира коју су имали стари Јевреји: вода над сводом и вода по сводом.

- језички је лако одвојити ова два предања једно од другог: јахвистичко предање је карактеристично по томе што се Бог увек именује као Јахве, сем у 7, 9 где се једанпут назива Елохим; јахвистички извештај је карактеристичан по мноштву антропоморфизама, животиње се деле на чисте и нечисте, нема хронологије као код свештеничког извештаја (уводи 40 дана што је симболика), потоп је схваћен као киша, после потопа Ноје приноси жртву и због тога се појављује бројка седам пари чистих животиња (јер да је био само један пар, након жртвовања, врста би изумрла). У свештеничком извештају Бог се назива Елохим, нема антропоморфизама, Бог негде из неба све посматра и гледа и кажњава, писац не разликује чисте и нечисте животиње, склоност према хронологијама, до потопа долази услед отварања устава небеских.

Када писац каже „сва земља би потопљена“, питање је да ли он мисли на целу земљу у шта за Јеврејина значи „сва земља“. Када је Јосиф био високи чиновник у Египту и када је завладала глад сви народи долазе код њега да узимају жито. Лако је закључити да је за библијског писца „сва земља“ земља за коју он зна. Када је Израил освајао обећану земљу страх је обузео „све народе“ под небом. Дакле, писац говори о делу света који је њему познат, а локалних поплава је било. Међутим, има неких ствари које писац на вешт начин теологизира. Бог наређује Ноји да сагради барку и ту се користи реч „тебах“, што је страна реч у јеврејском. Библијски писац ову реч повезује са малим ковчегом у који је стављен Мојсије. Дакле, као и у већини случајева, библијски писац не претендује да износи историјске факте. Он се користи старим предањима која нису постојала само код Јевреја већ и код других народа. Дали је било глобалне поплаве или  је реч само о локалним поплавама, тешко да ћемо наћи општи консензус. Библијско писцу је једини битно да је до потопа дошло због моралне извитоперености човека. Ту се износи теологија да морални грехопад изазива физичку реакцију, стихије природе.

И у извештају о градњи вавилонске куле писац нема амбиција да прикаже историјске факте, да је у току ноћи дошло до пометње језика и да људи више нису могли да се разумевају. То прво није ни идеал библијске теологије. Идеал библијске теологије је склад и разумевање међу људима.

Као једна од главних теолошких идеја, којом писац прерађује један стари мит са истока, могао би се узети мит о дивовима који покушавају да се попну до богова. Овај мити изражава људски порив да се попне на престо Свевишњега. Ово и библијски писац узима као текстуалну подлогу да са њоме изрази нешто друго. Он је имао више теолошких идеја које је хтео да покаже и текст је временски добио на значењу.

Прво, сама градња града и устројавање цивилизације је дело Каиново. У библији постоји једна врста одбојности према култури, цивилизацији. То је због тога што се култура и градови античког века из социјалне равни устројавао на неједнакости људи. Силни градови, куле које су грађене су подизани на нечијем зноју и крви. То је једна априорна ставка коју библијски теолог има према таквим феноменима. Та строга хијерархијска подељеност људи античког века која је највише оличавана кроз изградњу великих монументалних зграда и градова је била нешто што библијски писац није гледао са симпатијама.

Следећа ставка је што се та кула подиже неком другом богу који и није Бог.

У 5, 11 постоји једна дискусија сукобљавања са митом који некада владао. Јахве мора да сиђе на земљу и да види где је та кула, она је за њега невидљива. Он је из своје висине једва примећује. То је на известан начин изругивање ранијем миту.

Ова кула је нађена у ископинама Вавилона, као степенаста пирамида. Била је висока као ширина темеља, 91,5 м. Питање је да ли писац мисли на ову кулу или на кулу која је раније била ту, није познато а није ни битно јер њему кула као кула није толико занимљива. Та кула је грађена не из разлога да се људи попну на небо, већ је она била светилиште, на врх те куле се служило врховном богу. Она је, дакле грађена из религијских разлога. Библијски писац можда у овом контексту омаловажава и оспорава вавилонски култ бога Мардука. То би могао бити други ниво значења.

Поред овога у самом тексту се показује да је сама кула, сама идеја људска Богу готово смешна. У причу се уклапа и једна констатација коју писац уноси као речи Божије (6. стих): гле народ један и један језик у свих... Библијски писац говори о човековим могућностима и границама. Охолост која је једнако присутна код човека од самог почетка је била нешто што је писац хтео да означи као лошу амбицију. Пориви овакве врсте, тежња ка нечему преко, немање мере се људима показују као негативни. Духовно биће мора имати нека ограничења. Животиње га немају, али су зато животиње.

Трећи аспекат је дијалог са цивилизацијом. Дали је цивилизација по себи нешто што је прихватљиво и потребно човеку или не. Библијски писац јахвеиста, означавајући Каина као градитеља првога града, износи једну доста сумњичаву идеју о томе да ли је урбани начин живота по вољи Богу или не. И дан данас у Цркви постоји становиште да се на свет гледа као на стециште страсти, разузданости и безбожности. И то је један легитиман поглед оних који не живе у њему, али само њих.

Креативност човека по себи је неопходна. Он је биће које ствара и влада, али како и на који начин то је већ друго питање. Стиче се утисак да писац има негативан однос према тој злоупотреби човека према творевини, али и односа међу људима, према цивилизацијском које уништава оно суштинско људско, где се човек доводи у неприродно стање. Значи, постоји једна врста полемике у тексту где писац дискутује и спори цивилизацију, али не цивилизацију као такву него неке феномене који се појављују у друштву.

Аврам

Првих једанаест глава је библијска праисторија. Писац нема идеју да догађаје прикаже историјски тачне. То су више теолошки искази. Сличан систем писања је забележен и у осталим деловима Петокњижја, након библијске праисторије.

Са Аврамом почиње, како је научници називају, Heilsgeshihte – историја спасења.

Археолошка налазишта сведоче да време када су патријарси живели пружа управо такве социо-културне услове живота. Дакле, реч је о историјским личностима који су живели у првој половини другог миленијума. Историјска истраживања показују (а они узимају и Библију као један од извора) да догађаји везани за патријархе могу у основи да буду историјски.

Питање које је за нас интересантније је колико су сами извештаји који говори о праоцима исторични, односно колико они претендују да изнесу тачне историјске чињенице. Или су можда ти извештаји имали више значаја за људе у времену када су обликовани теолошки и касније ушли у библијски текст.

Конкретно, извештаји о Авраму у себи имају веома мало историјски релевантног, што опет не спори историчност Аврама и самих догађаја. Међутим, сам опис, поставља се питање дали је историчан. Сам родослов Аврама у 11. глави: ако израчунамо време од после потопа до Аврама оно би требало да износи негде око 300 година, што је немогуће. Затим у 14. главу, Аврамов рат са четири велика краља, са једне стране показују одређену историчност, али само по именима. Међутим, просторно то је немогуће: један је из Елама и то је најдаља тачка на истоку (код Ирана), други из Вавилона, трећи из Марија, северна Месопотамија и четврти хетитски из Анадолије. Иза ових текстова се очито крије нека друга теолошка идеја.

Један од упечатљивих делова где писац не води рачуна о историчности можемо видети када упоредимо године рођења Исмаила и Исака, Аврамових синова: 16, 15-16 рођење Исмаила када је Аврам имао 86 година; 21, 5 рођење Исака када је Аврам имао 100 година. Како је могуће да се дете од 17 година, Имсаило понаша као беба: 21, 14-21?

Све ово говори да библијски писац није водио рачуна о хронологији. Дакле, не спори се историчност догађаја, али они у библији нису описани на начин како би то требало хронолошки гледано.

Сам извештај о позивању Аврама је доста поједностављен 12, 1-4. И овде писац нема намеру да објашњава детаље дијалога Бога и Аврама. Он даје само информацију да Бог призива Аврама „из куће очеве“, што значи не из куће у данашњем смислу, већ из његове породице. Шта је то значило за старог човека? Значило је да се одвајање од породице, племена које је било гарант сваке сигурности, чинио велики ризик. Аврам напушта сву утврђеност у овоме свету и одлази на позив Божији. Овде се изражава његова вера са којом он креће за Богом без постављања питања. То је и идеја библијског писца.

Сам извештај не говори ни о чему спектакуларном, Бог не саопштава никакве тајне, већ је то опис једне комуникације у којој Аврам има виђење да га Бог зове. Аврам и људи његовог доба нису увек имали тако јасно искуство Бога, како то библија често представља. Како се то Бог јавио? Неким знаком, али не неком јасном визијом где би Аврам увидео да је Бог са њим. Авраму се тада његова веровања не би ни убрајала у праведност, јер би то већ била ствар позитивног искуства, он би знао да има посла са Богом. Аврам је, напротив имао страшан страх и зебњу, није њему ништа тако кристално јасно: 15, 12. Међутим, вера и јесте његова величина. И овде је историчност и те како спорна.

Следеће је Аврамов пут у Ханан. То је већ један феномен који се појављује на више места и један је од главних мотива који постоји у библији, на известан начин је антиципација каснијих догађаја. Долазак Аврамов у Ханан и борављење праотаца је заправо знак да на земљу хананску коју је Бог обећао Израилу он полаже пуно право. Ту су већ били његови преци, они не освајају туђу земљу. Места која Аврам, Исак и Јаков обилазе су врло важни култни центри: Ветиљ, Сихем, Хеврон, Вирсавеја.

Аврамов одлазак у Египат (12, 10-20) – паралеле са догађајима Израила у Египту, представља антиципацију каснијих догађаја. У јеврејском начину размишљању постоји јако преплитање између појединца и заједнице. Често није јасно када се говори о појединцу а када о заједници. Зато је овде врло често прича о Авраму прича о читавом Израилу. Аврам је идеал и парадигма, образ Израила као савезника са Јахвеом.

Прича о Авраму и Авимелеху (20. глава). И овде постоје описи који су немогући. Једну ноћ је Авимелех узео Сару, а Бог је наводно затворио материце Авимелоховој жени и свим иночама. Како је то могао неко да установи за тако кратко време? Затим, разговор Авимелеха и Бога коме је могао бити доступан? И овај извештај тешко да може бити историјски релевантан. У њему се крије нешто сасвим друго, а то је ставка како је Авимелех приказан? Као незнабожац, неко ко није из јеврејског предања. Да ли је он неки неморалан човек? Не, он је моралан човек, јунак приче. Аврам и Сара нису представљени на позитиван начин, они лажу. Али како то да библијски писац на такав начин представља парадигме сопственог народа? Писац заправо жели да каже да ни Аврам ни Израил нису изабраници Божији због своје доброте. Доброта долази са Божије стране, а човек је ту да буде добар колико може.

Са друге стране писац наглашава још једну идеју: Бог није само са Аврамом и Исаком, то није заједница која је везана само за Израил, Бога има и код других људи. Авимелех јесте многобожац, али је ипак побожан и праведан човек. Библијски писац вероватно дискутује са одређеним теолошким круговима унутар сопственог народа и изражава једну идеју универзалности. Бог је ипак Бог свих људи.

Дијалог са савременицима се може огледати и у причи између Аврама и Мелхиседека, односно у догађају када се Аврам враћа из рата са четири велика цара, ослободивши Лота (14, 18-24). Познато је да су у Ханану цареви били истовремено и свештеници (Мелхиседек=праведни цар). Аврам наилази и од Мелхиседека прима благослов и даје му десетак, што је врло занимљиво. Откуд сад да му даје десетак? десетак је касније уведен. У племенској организацији њега није имао ко да организовано купи. То је чињено тек у организованој држави. О чему се ради? Познато је да је Јерусалим пао у руке Јевреја у доба Давида, што је доста касније у односу на догађаје који се описују у вези са Аврамом. Јерусалим је био дуго времена неосвојени град који је пркосио Израилу и није имао никакав посебан значај у периоду док су у њему били Јевусеји. Међутим, у једном тренутку Давид, из политичких разлога, врло интелигентно, Јерусалим проглашава својом престоницом. Он постаје средиште израилског царства. Познато је да су Јевреји јако тешко прихватали монархистички систем вредности. Тешко су се ослобађали пустињског, племенског начина. У монархији је постојао десетак који се сливао у Јерусалим, у државни апарат и постојало је једно велико противљење народа у вези тога. Тако, библијски писац жели овим исказом да каже: Јерусалим је посетио још Аврам и он је дао десетак.

Следећи феномен, свештеник Садок кога Давид поставља је највероватније хананског порекла. Будући да је мање-више мирно ушао у Јерусалим, највероватније је део занатлија и умешних људи узео од Хананаца. Слична порука је оцде као и у вези са Авимелехом.

Битка Аврамова са четири велика цара, историјски немогућа, такође говори о једној теологији која је у одређеном тренутку могла имати значаја за сам Израил. У доба када су Јуда и Израил политички ослабили у осмом веку када је Асирија почела да представља велику опасност, мало би времена прошло на западу међу хананским градовима створио би се савез који би се супроставио Асирији, која заправо оваплоћује ова четири цара. Пророк Исаија у то време опомиње цара да не улази ни у какве савезе, већ да остане миран. То би био савез са онима који су раније коњили Јевреје. Рат треба да буде само одбрамбен и рат за правичне ствари. Израил не треба да гине лудо, за тиме нема нукакве потребе. Рат се може водити само када је угрожен неко ближњи, у овом случају Лот. Ови је и један од идеала хришћанског размишљања: ако треба да се ратује, како онда треба и зашто треба да се ратује – само за праведне ствари, ослобађање ближњег.

Постање 18, 22 и 25

У извештајима о Авраму и праоцима често нисмо потпуно сигурно да ли се говори о праоцу као појединцу, о неком ко је утемељио нацију, или се кроз те приче, на специфичан начин, појављује прича о племену. Има и једних и других момената. У јеврејском начину мишљења, које је опет условљено начином живота, појединац-заједница, заједница људи који живе заједно, су доживљавани другачије у односу на данас. Некада без ближњега, без заједнице ниси могао ништа, био си потпуно немоћан. Данас у савременом друштву ствари не стоје тако. Човек може да ради у некој фирми, да ради одређени посао и да не виђа никога (нпр. рад преко интернета).

У стрини се живело другачије, у заједници, није било личне својине. Тако се живело и тако се и размишљало. Тако су патријарси Аврам, Исак и Јаков корпоративне личности, кроз њих се прелама живот, судбина, ситуација племена.

Једна од најзанимљивијих прича, поготово за нас православне теологе, јесте Аврамово гостољубље. То је једна врло занимљива прича старог порекла, настала јако давно. Аврам борави под неким храстовим дрвећем у Мамрији код Хеврона. То је дефинитивно нека култска прича. Лугови и шуме, поготово храстови, су била места паганског култа. Дрво је симболизовало живот и божанство, јер из њега избија живот и снага, што је и логично за људе пустињских крајева (дрво у пустињи је оаза, извор живота).

Аврам седи и појављују се гости, три анђела. Занимљиво је да их он на почетку препознаје и прихвата као богове. Они су означени као три човека (анашим). Присутан је феномен да се преплићу једнина и множина. Касније се Аврам са „Адонај“ (мој Господе) „пред твојим очима“, „слуга твој“, све у једнини. Међутим, одмах у стиховима који су између и који следе иза, појављује се плурал, „да оперем ваше ноге“, „да се одморите“, „они рекоше“, итд. Највероватније је да је историјска подлога приче неки ранији пагански култ који је говорио о јављању три бога. Илустрација да је тако нешто постојало постоји и у Лувру где је нађен један рељеф из Палмире у коме су представљена три бога: Малакбел, Бел и Аглибел.

Није јасно како да се појављују и једнина и множина. Научници су у почетку сматрали да постоје два предња (једном припада једнина а другом плурал). Међутим, каснији редактор који све то донео у форми коју данас имамо би ваљда извршио корекцију. Остала су ипак оба предања, а у каснијем ранохришћанском и познојеврејском тумачењу ови текстови су тумачени тријадолошки. Иако Јевреје сматрамо за носиоце чврсте вере у једнога Бога (монаду), а поред њих и Ислам, већ је Филон Александријски овај текст ипак тумачио тријадолошки. Његова је тријадологија била у нивоу новозаветне тријадологије.

Дакле, највероватније се ради о једном старом предању, култу који је јахвеизиран. Изгледа да је кључна теолошка идеја писца-редактора била да нагласи то шта је Богу тешко: ништа Богу није тешко, па ни то да Аврам и Сара у позним годинама добију дете. Прича у коју се уклапа та идеја је највероватније била писцу декор, уметнички, стилски, који је он могао да узме из ранијих предања. У том контексту можемо разумети зашто њега не занима дали ту постоје паралелно плурал и сингулар.

Касније тријадолошко тумачење је нешто друго, писац те елементе није узео у обзир, али се ту открива богонадахнутост. Дакле, има нечега што је писац радио а није био свестан његовог дубљег значења, јер свега онога чега је писац био свестан и што је било у његовој интенцији мора се приписати њему.

Овде не постоје неко наглашено сукобљавање са народом и окружењем у коме је живео, већ је реч о причи која је касније одиграла велику улогу у теологији.

Други текст је жртвовање Исака. Један од кључних разлога због чега се овај текст, овако обрађен, налази у Библији требало би да буде једна критика, оспоравање приношења људских жртава. У хананској религији је постојало крволочно божанство, Молох. Обред жртвовања првенаца је био познат верски ритуал.

Овде библијски писац, кроз једно предање које се генерацијама преносило, да је Аврам толико био побожан да је био спреман да жртвује и рођено дете, са једне стране и једног прастарог обичаја хананаца са друге стране, жели да покаже да истинити Бог неће људске жртве. Постоји једна критика култа жртвовања првенаца, који су сигурно и Јевреји у некој мери прихватали. То је методологија како убедити некога да то не ради, а не свађати се са њим. Ауторитет у тој дискусији је засигурно Аврам. Дакле, порука ви треба да верујете и будете лојални Богу, али немојте приносити децу на жртву, то Бог не жели. Заплетеног овна који је у грму, њега Бог хоће за жртву, мада није искључено да је ован био персонификација кумира, идола хананских. Углавном он надомештава жртву, треба да буде жртвован уместо Исак и такву праксу Бог хоће.

Јака критика неких обичаја код Јевреја који се у контексту прича поистовећују са Аврамом, може се приметити и у причи о Исаковој женидби. Аврам не жели да му се син жени са неком од Хананејки, него шаље слугу у Харан да нађе жену за Исака из његовог рода. Постоје одређени анахронизми: нпр. камиле које води слуга у то време нису били припитомљене. Исак се жени са 40 година, синове добија са 60, а умире са 180 година. Аврам са 75 година бива позван, са 100 добија Исака, умире са 175 година. Број 25 има неку улогу: 3x25=75, 4x25=100, 7x25=175. Код Исака број 20 игра неку улогу: 2x20=40, 3x20=60, 9x20=180.

Занимљив је опис рођења Исава и Јакова: деца се туку, Јаков држи Исава за пету. Овде писац описује однос два племена који су кроз историју прилазили кроз разне фазе добрих, лоших и јако лоших односа. Исав је праотац Едомаца, а Јаков је Израил. Они су блиске етичке скупине и Едомци су и по библијском итвештају пре Израила били на својој тероторији. Занимљив је опис Исава као длакавог и црвеног. Има сличности са самим Едомцима (адом=црвен), предео Едома је црвенкаста пустињска област. Са друге стране, висораван на коме су живели Едомци се звала Сеир, док је на јеврејском длакав=сеар.

Потпуно је јасно да се кроз ову причу говори о сукобљавањима и борбама које су постојале између Едомаца и Израила. давид је освојио Едом и Јевреји су доста били сурови према њима. Писац Исава представља као доброћудног човека, можда у жељи да реплицира тој суровости. Затим, Јаков краде благослов, вара оца на рачун Исава и овај га благосиља мислећи да благосиља Исава. И ово је једна прича које не баш тако позитивно и добро описује Јакова и његову мајку.

Зашто Исак није могао да благослови Исава након Јаковљеве преваре и крађе благослова? Реч је у Старом Завету имала снагу и значење нечег бивствујућег. Језик има функцију произвођења живог ефекта, то што је изговорено оно се одражава на живот, оно не може бити повучено. Језик није означавање догађаја него покретање догађаја. Међутим, Јаков који лукавством добија благослов зарађује још нешто што читалац на први поглед одмах не примећује: да ће његова сва судбина до смрти бити исплетена лажима и преварама у којима ће он највише страдати.

И Јакова по доласку у Харан његов ујак и будући таст такође вара. При његовом повратку његов брат Исав је представљен као један врло позитиван лик, али Јаков једва чека да се разиђу. У даљим извештајима Јаковљев живот представљен као врло мучан и тежак.

Овакве поучне приче су говориле и следеће: Јевреји морају да буду домишљати да би премостили проблеме са којима се сусрећу и ту је парадигма Јаков – како преварити јачег од себе и потчинити га себи. На овоме се и образује нација. Српска парадигма је Милош Обилић, ваљда зато увек закуцамо главом у зид.

[/aeva]

[SANJA]

A ja mislila da je Eva bukvalno stvorena od Adamovog rebra... tuzansmajli8904

[Александар Милојков]

A ja mislila da je Eva bukvalno stvorena od Adamovog rebra... tuzansmajli8904

У Библији постоје и изрази за Бога, где он има руке, ноге, уши, очи.... Не би требало то буквакно схватати, већ метафорично.

[Natasa.]

Добио сам пар питања од пријатеља, на ово прво никако нисам могао да одговорим, а на друго сам некако успео али недовољно. (Незнам како су им ови детаљи пали напамет smej.gif))))) )

1. Због чега је било Богу потребно Адамово ребро да створи Еву ?

2. Да ли су се Адам и Ева волели ?

Много пута сам поновио да Библију, односно Књигу Постања не треба посматрати као уџбеник биологије. Књига Постања говори о чињеници да је Бог Творац света. Говори, даље, да је човек круна стварања и да заузима посебно место у створеном свету. Писац је те и такве богонадахнуте истине исказао у њему разумљивим формама. Не само њему, већ у формама разумевања ондашњег света. Зато је битно продрети у сушти ну поруке, у дух текста, а не робовати формама изражавања, слову текста. Писац користи форму изражавања коју можемо назвати митотворним начином мишљења. То је био стандардни облик мишљења у време настанка библијских текстова. Но, треба разумети шта значи митотворно мишљење. То никако није наклапање затуцаних и необразованих људи, већ један сликовити приказ егзистенцијалних или, како их данас називамо, философских истина.

Сигурно да је писац ове богонадахнуте истине исказао кроз једну, тада уобичајену, митотворну форми мишљења. Када би данас, рецимо, човек био од Бога надахнут да пише Књигу Постања, он би исте те истине исказао кроз философске форме. Зато, не треба буквалисати слике наведене митотворне форме, већ тражити дух писања - егзистенцијалну, теолошку, философску истину коју Књига Постања саопштава. Такав је случај и са наведеном причом о стварању жене од човековог ребра. Потпуно је погрешно "научно" доказивати или опвргавати ту слику стварања жене, коју писац наводи. Она је свакако једна митотворна форма која жели да нешто саопшти. Управо то и треба да нас интересује. Ако боље погледате, у Књизи постања постоје два текста, два извештаја, два предања о стварању жене. У првом тексту, човек и жена су створени заједно, а у другом је прво створен човек па жена. То су два предања које су састављачи канонског текста објединили.

Истина која нам се казује у причи о стварању човека и жене је следећа: човек, комплета човек, је мушко и женско. Односно, мушкарац није више човек него што је жена и обрнуто. Такође, човек је човек само у односу са другим човеком, наиме човек је личност. Има тумачења да "од ребра" значи управо ту равноправност, једнакост човештва мушкарца и жене: узета је средина мушкарца, ни горе (жена није већа од њега), ни доле (жена није мања од њега). Још многе друге АНТРОПОЛОШКЕ истине Свети Оци ишчитавају из Књихе Постања. Међутим, потпуно је погрешно ухватити се за саму слику стварања жене од Адамовог ребра, па доказивати некакво клонирање и слично. Књига Постање НЕ ДАЈЕ научне чињенице самог процеса настанка света.

Inteligentno, razumno i prihvatljivo  tuzansmajli8904 pravopop crosseo