Јован Чакарески

Koju ??? Oskar

Evo brale potseti me O. Ivan da je pocelo glasanje za Web Fest pa reko da razlistam malo forum Kako ste mi vi !? p.s. : Selo

Pogled iz sela pored Ohrida

Instagram ...

Akcija

Kako bih samo isao na Dance Arenu posebno na Richie Hawtin i Luciano ...

Па тада те рокну хормони у главу )))

Шапуће ми ђаво, да се невером обријем, да крв своју лажима замутим лузнама своју савест успокојим и тако тебе заборавим, а себе изгубим. Полако се моје срце утишава када се делић мојих потреба издиже изнад твоје љубави; као да је неко рукама срце моје задавио. Улицама хода машта и куца на моја врата, машта сувих очију и празне душе, ледом окована. Чекам твоју верност, твој додир, па да се опет ваздух у мојим грудима растопи. Онда када га окусим, ја се тебе сетим, јер си Ти та која га мени због љубави дајеш.

Nije to ovde tema...

Неради се о Албанцима, ради се о муслиманима који живе у том селу (раније су били хрићани сад су муслимани македонци). Као што знате ретарди из суседног села праве тај карневал (у коме се успут и гађају говнима, смећем (тако гоне демоне) ), иначе то су македонци хрићани и тамо су направили ову маску : Коментар је сувишан... Е сад после ови муслимани из села (македонци) дошли да протестирају у град због тога (Али у погрешном граду јер је Вевчани (град у коме се одржава карневал) у Струги умето да иду у Вевчани (али тамо немогу јер ће их депортовати назад). И тако прође тај протест, дивна слика мислиш да ће сваки минут неко да се разнесе од све те еуфори а плус скандирају нон стоп нешто на арапском (прошао сам кроз те људе). После се сви разиђоше, па су почели да каменују аутобус који иде из Струге у Вевчани, па су скидали крстове са разних Цркви и најзад су то запалили. Наравно наш градоначалник (муслиман из Струге) тврди да су то запалили хрићани намерно !!!! Насупрот изјаве старешине те Цркве која је сада била и на телевизији. Ево је на македонском надам се да разумете: Riste Naumoski Ве известувам сите дека сега дојдов од гасење на пожарот во црквата св. Никола с. Лабуништа. Како старешина на црквата ве известувам дека со Божја помош црквата не е изгорена. Над црквата имаше толпа муслимани кои аплаудираа на пожарот, а никој од нив не беше вклучен во локализирање на пожарот, освен семејството на Демиш Демишоски и д.р. Аладин, на кого му изразувам голема благодарност. Да не ве залажува господинот градоначалник на Струга дека Македонците муслимани учествувале во гасење на пожарот, додека гореше тие извикуваа погрднни пароли против ПРАВОСЛАВНИТЕ. ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС И НЕГОВАТА ГОИЛЕМА МИЛОСТ НЕКА БИДАТ СО НАС СЕГА И СЕКОГАШ И ВО ВЕЧНИ ВЕКОВИ. АМИН!!! Пожар није успео да целу Цркву уништи иконе су остале, конак је скроз уништен. Ето то вам је цела ситуација. Надам се да до сутра неће бити поновног инцидента. П.С. : А шта ради држава ? и ја се питам сада

Dostojevski - Zapisi iz mrtvog doma Bukovski - Faktotum

Hvala Zivi Bili !

Кишобран Осећам се као кишобран, од ветра одбачен, насред улице, да ме сви газе. Натопљен њеним кишним сузама, оне тако несебићно на мене падају, и нежно милују. Можда ме неко подигне, кад сунце изађе, и баци ме, на ђубришту. Али она ће увек ту бити, за мене ма на ком сметлишту био, ма било у кој амбис пао. Кад неби она, ту била, ја неби имао снаге, да је заштитим. Поломљен на њу све би пустио да падне, а себи то, никад опростио неби. И кад опет себе видим таквог ја се бојим како ћу без суза њених, без ње. Требају ми њени мили додири који моју рану зацеле. Њен осмех од којег срце моје заигра. Њен загрљај да осетим да сам нисам. Волим да, волим. Волим да је у срцу, увек носим. Можда за њу, ја нисам, али никад се незна док неби били заједно, испред наше најслабије тачке и заједно је победили. Способни јесно волимо се, али колико ? Живот лак, никад бити неће, без љубави, без борбе. Ми имамо обе, али треба да се навикнемо да песма живот никад бити неће, ако је заједно ненапишемо.

Тражећи излас у провалију, ходам у очају, тражећи радост, ходајући споро, тражећи светлост. Корак по корак, тражим слободу, ходајући по сопственом убиству, тражећи оправдање у немоћи својој. Тражим излаз у мени, ходајући тихо, тражећи срећу. Корак по корак, ње нема. У мени да тражим не би требало. Тражим, ходам, ходајући, тражим.

Svetsko a nase

Птице... Да би устали морамо пасти, а да би победили морамо се борити. Сами са собом са својом годрдошћу. Али нас мрзи ''лепо'' нам је у блату да се ваљамо, као свиње. Да, признајте сви смо ми свиње Знам да сте се уплашили и ја сам се уплашио. Свакодневно изнад нас их видимо птице, птице које лете зову нас али нама је у блату ''лепо''. Зашто? Нисмо способни да летимо нежелимо да се потрудимо да мало пострадамо. Да би мала птица почела летети она мора пасти и сломити крило али никад се због тога, отказати, неће јер зна нашу вечну муку смрад блата и даће све од себе да би полетела, пролиће безброј суза, кад тад она ће полетети. Сваки пут се труд њен исплати, зна да за те дарове никад неће достојна бити. Али она се никад на себе ослонила није. Увек је знала да није било тог Ветра да јој крила подигне и подршка ближњих никад не би полетела.

Опет сам остао касно у ноћ тражећи одговоре. “Скоро их све налазим” знам их испред мојих очију играју. Боре се ко је бољи који ће више моју гордост напоити. Ја сам прост мислим да реплике нема сматрам се непобедљивим али увек ми неки детаљ побегне. Тада помислим: Шта ћеш ти овде ко те је позвао зар си сад нашао да дођеш када сам већ своју гордост напоио. И ето ја опет испаднем будала опет ме гордост превари она то ради на свој начин удари где је најслабије а ја се надам да ћу је некад победити. Увек то замишљам како да ће ме неко прославити због тога. Али дубоко у себи знам да никад немогу себе победити сам. Морам се трудити да будем што бољи да тражим опет одговоре да падам, да устајем. Да није било утехе коју Ми даје ја бих одавно дубоко у прелест пао. Његова Љубав ме увек на ноге врати, а ја то увек заборављам. Знам да ми неће замерити Он није као Ми. Ми увек тражимо некоме мане да би свој грех оправдали. Сами себе лажемо дајемо себи храну која нас полако убија. Нико нас неубија тако добро као сами себе. Нож у леђа прво забијемо ближњему па себи онда је та рана највећа. Убијамо се сваки дан тражећи савршенсво а успут кукамо како нам је тешко да је постигнемо али заборављамо да нико није победио гордост тако лако. Треба прво иштити страдање да би уз помоћ смирења и трпљења пронашли спасење. Спасење је на корак од нас али га невидимо јер нам је разум појео срце. А људи без срца су... Јован Чакарески

Probao sam i Galaxy i IPhohe 4. IPhone mi je bio 100 puta bolji...