Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[Александар Милојков]

Г. Александре, интересују ме теолошки одговори на три питања у вези са Јеванђељима, ако будете имали времена.

 

1. Однос Христа и Богородице: Христос јој се обраћа са "жено" а у поглављима "браћа и мати Исусова" чак делује да их и не поштује, односно да они не поштују њега (оно "да је пророк без части у постојбини својој и дому свом"). Да ли је у питању нека језичка специфичност која изгуби смисао када се преведе на српски? На српском је обраћање не само мајци него било којој жени са "жено" изразито непристојно. Ово питање 100% верујем да је објашњено и да је још некоме то запало за око јер је баш упадљиво, али ја нисам успео да пронађем православни одговор.

 

2. Зашто Христос за себе готово искључиво говори "Син човечји", да ли је и то опет ствар превода? Да ли то значи да се све исто односи и на нас, јер смо и ми синови (и кћери) човечји, или се ради о нечем другом? Израз је толико упечатљив и толико се често помиње и наглашава, а опет у хришћанском животу Христа никад не називамо сином човечјим већ искључиво Сином Божјим.

 

3. Христос се без проблема наводи у Јеванђељима по имену, Исус. Због чега се међу православцима данас тако изразито негативно гледа ако би неко причајући о Христу рекао "Исус"? Још горе ако би неко рекао Христ, без "ос" на крају, али то је друго. Кажу да "Исус" говоре католици и секташи (адвентисти, јеховисти), а да православни кажу "Христос" и не знају даље од тога, али такво објашњење је бесмислено, требало би да је то исто. Да ли постоји и неко теолошко образложење зашто православни верник не сме да каже "Исус" или је то само лоше протумачена пракса?

 

 

Хвала унапред на одговорима!

 

Постоје објашњења која говоре о контексту говора једног времена, народа и културе. Свакако, не треба нашу свест учитавати у њихову, наше обичаје у њихове, већ се потрудити да се њихови упознају како би се сами контекст боље разумео. Ја, ипак, нећу пружити једно такво тумачење, већ теолошко.

 

1. Исус Христос је Син Божији, друга личност Свете Тројице, који се оваплотио у постао чоевк по имену Исус, прозвани Христос (=Месија, Помазаник). Након оваплоћења он је, да тако кажем, једна сложена личност, пројављује две природе: божанску и људску. Ако се Јеванђеља пажљиво читају примећује се његов наступ и као Бога и као човека. Он показује моћ, силу, власт, али и људске природне слабости (глад, жеђ, страх...)

Када се Богородици обраћа са "жено", говори као Бог. Када се говори о "браћи и матери Исусовој", говори се о њему по његовој људској природи, тј. као о човеку.

 

2. Син човечији - јер је узео људску природу, рођен као човек од Девице Марије.  

 

3. Православни верник сме да Господа назове по његовом имену Исус, не видим у томе никакав проблем. Мада, можда је мало некоректно звати га голим именом. Из неког поштовања, не из неких теолошких разлога. Каже се Христос а не Христ, зато што се  ради о грчкој речи Христос (Помазаник). Без наставка "ос" то би звучало као у српком без "ан", па би уместо Помазан био Помаз. Није Помаз већ Помазан(ик), зато није Христ већ Христос.

[Дидим]

Хвала на одговору. Данас у ово време интензивног сусрета култура срећемо и по медијима и по филмовима из окружења и света да се Христос просто назива "Исусом", као у Јеванђељима, Шпанци чак имају име Исус као лично име ("Хесус"), а католици и протестанти често само кажу "Исусе" као нпр. у енглеском. То ме је занимало, да ли код нас постоји неки јасан разлог или правило или једноставно не постоји таква пракса.

[Александар Милојков]

или "онај који доноси спасење људима". 

 

Јесте, српски еквивалент би био Спасоје. Јошуа = Исус = Спасоје. Мешијах = Христос = Помазаник (Месија) 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ево на ово ја да одговорим. "Жено" је био колоквијали израз којим се одралсли Јеврејин обраћао некој жени, па чак и мајци. Није имао негтивну конотацију.

Ne samo to, nego je to bio izraz, kojim izrazavamo u onom vremenu najvecu cast u ophodjenju, prema zenama.

 

Vrh casti a ne pogrdnosti.

[Arsenija]

Јесте, српски еквивалент би био Спасоје. Јошуа = Исус = Спасоје. Мешијах = Христос = Помазаник (Месија)

Aleksandre,da li moze da se koristi i rec spasitelj ?

Ja sam imala neko ubedjenje,ne znam zasto,da Hristos znaci spasitelj...

Isus je ime,Nazarecanin nadimak...

Da li mozete da mi objasnite zasto se koristi rec-spasitelj ...i koja rec njoj najvise odgovara ?

Cesto se koristi se i rec ucitelj ... bar tako apostoli oslovljavaju Isusa...negde sam cula i rec mesaja...ali sam potpuno zbunjena.

P.s.Hvala na odgovoru.

Moje pitanje je dosta kompleksno i nemarno sroceno,ali ja se nadam da cete se odlicno snaci.

[Александар Милојков]

Aleksandre,da li moze da se koristi i rec spasitelj ?

Ja sam imala neko ubedjenje,ne znam zasto,da Hristos znaci spasitelj...

Isus je ime,Nazarecanin nadimak...

Da li mozete da mi objasnite zasto se koristi rec-spasitelj ...i koja rec njoj najvise odgovara ?

Cesto se koristi se i rec ucitelj ... bar tako apostoli oslovljavaju Isusa...negde sam cula i rec mesaja...ali sam potpuno zbunjena.

P.s.Hvala na odgovoru.

Moje pitanje je dosta kompleksno i nemarno sroceno,ali ja se nadam da cete se odlicno snaci.

 

Може и Спаситељ, јер он јесте Спаситељ. Христос не значи спаситељ, већ Помазаник, како рекох. Помазаник у смислу Цар, Месија, Онај који је помазан Духом Светим. 

Спаситељ, којој одговаеа грчка реч Сотир (и оци је веома често користе), зато јер је јеванђелска. Христос спасава човека и свет од греха и смрти.

Учитељ, или Рави(н). Тако су Јевреји ословљавали оне који су их водили и учили вери. 

Месија је од јеврејског Мешијах, а значи исто што и Христос.

[Arsenija]

.negde sam cula i rec mesaja.

Setila sam se.

Messiah.

[Deja Vu]

Можете да објасните овај цитат: 

 

Пошто постоји само једна беспочетна суштина - Божија, остале суштине су створене и настају кроз ову једну беспочетну суштину, једино способну да ствара друге суштине -  (Г.Палама, Тријаде, шибеник 2008, стр. 178).

 

 

Први пут видим да је свет створен кроз божанску суштину обично се каже да је кроз Сина у Духу Светом Отац призвао у постојање творевину. Шта је тачно Палама мислио под овим, баш овако како је написано или нешто друго?

 

Још ме интересује шта значи оно да ми требамо да постанемо ''причасници божанске природе''. На неким местима сам прочитао да се ради о лошем преведу и да није то природа него благодат, па ако можете и то да објасните.

[cant_feel]

Ево управо слушам есеј "Традиција и обичаји - хришћански етос на делу" и заиста је фантастичан! Оно што ме је додатно заинтересовало је питање слављења Божића (негдје око 27-и минут) и уопште виђење рођендана у та времена како са хришћанске стране тако и са незнабожачке. Заиста би волио да прочитам мало више о томе. Па ако би ме неко могао упутити био би веома захвалан.

 

Линк:

 

Пробаћу да преформулишем питање

Како су хришћани видјели рођендан кроз вијекове? Да ли су га славили/обиљежавали или не.

[Снежана]

Разум, ум и срце – трагедија емотивности

 

Човек је икона Божија. Биће слично Надбићу. Нешто је у човеку што га издиже изнад, са оне стране овога света. Човек – биће физичко и биће метафизичко. Изучавајући Оце Цркве, нађох да они икону Божију у човеку виде у ово троје: слобода, ум и разум.
Некада истичу једно, некада двоје а некада сво троје. То је зато што ово троје једно друго прожима. Постоји перихореза. Слобода је самовласност. Човек је биће господствено, биће које одлучује. И ту самовласност остварује вођен умом и разумом. Умом, као тероијском моћи и разумом као практичном моћи душе. Умом спознаје смисао ствари, а разумом добро чињење. И ове две словесне моћи уводе човека у остварење слободе – у одлуку, у чињење, у говорење. Зато је човекова слобода уједно и одговорност, зато што је од-говор. Одговор на призив. Слобода као уздарје на дар. „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све…“ Једна слобода, другој слободи. Човека Богу и човека другом човеку.

Да, нађох код Отаца оно троје, а најчешће ово двоје као икону Божију у човеку: ум и разум… νοῦς καὶ λόγος…ratio et mens. Али, не нађох да Оци помињу срце и осећајност као икону Божију. Каже се, пак, да је Бог љубав. Али, биће да љубав ипак није просто емоција, а поготово не једна од емоција. Љубав је слобода, а не емотивност.
Емотивност је скоро увек скопчана са нужношћу, са присилом „хемије“. Зато често зна да буде трагична, да остави ране на души. У чему се огледа та трагичност и да ли је емотивност лоша? Не, никако није лоша. Напротив, добра је. Њена трагичност није у њој самој већ у њеној располућености са слободом, са умом и разумом. Наша емотивност је оштећена нашом палошћу и то је оно што називамо „срцем“ наспрам разума. Ово двоје зна да буде у сукобу. Заљубљеност је заиста слепило разума. Заљубљеност, на дуже или краће време, свезује разум. Парадоксално, разум зна али не одлучује. Срце га је надвладало. Слобода је изгубљена.

Зато љубав није емоција. Она је ослобођење. Љубав је слобода, када осећања стоје у власти разума и ума. Ума, који показује смисао и разума који говори шта чинити. Јер, бесмисао и погрешно чињење стварају ране на души. Тек када се стави под власт ума и разума, емотивност се ослобађа нужности и тада не оставља ране. Чак и када је љубав крст, не оставља ране – јер је слободна. Крст је крст, спасоносни и живототворни, само ако има смисла. У противном је трагедија и само трагедија. И у њему неће бити радости. Ничег другог осим суза и очајничког ридања.
Паскал је говорио да „срце има своје разлоге које разум не разуме“. Не слажем се са Паскалом. Можда би било боље да је рекао „интуиција има своје разлоге које разум не разуме“. И мислим да је Паскал и мислио на интуицију, а не на емотивност. Ако је тако мислио, онда се и ја слажем са њим.

Емотивност без разума је бесловесни луталица, који нити види, нити долази до циља. Циљ као Истину и циљ као Добро. Први циљ показује ум, а други разум. То је двоједан циљ. Али, и охладнели ум и разум не могу видети циљ, Истину и Добро. Заиста, потребно им је срце да их загреје. Без срца разум и ум постају демонска интелигенција. Као такви промашују свој циљ и, парадоксално, бивају двојица безумника који један другог воде. Слепци код очију. Тада задржавају своју силу убеђивања али ипак промашују циљ. Постају слуге преваре и зла, уместо Истине и Добра.
Сукоб разума и ума са срцем је пало стање човеково. Ове унутрашње силе, одељене једне од других, добијају димензију трагичности. Стварају ране. Свет је уморан од бездушних генијалаца, а многи уздишу што су веровали бесловесним емоцијама, својим или туђим. Излечење је у сједињењу ових сила. То су управо показали Свети Григорије Палама и исихасти. Сједњење ума и срца. Силазак ума у срце.

Емотивност заиста зна да буде трагична, можда ништа мање него потпуно одсуство емотивности. Онај ко разум лиши срца, постаје телесни демон. Тешко свету са таквима. Такви су и срушили Хегелову дијалектику и путању духа као своме апсолуту. Јер гле, нема напредујуће дијалектике ако смо у XX-том веку имали Холокауст. Због таквих је, ваљда, Хегел и говорио да „дух воли да се скрива“.
Онај, пак, ко срцу дозволи да разуму свеже руке, ризикује да га срце "убије од батина". Од тих батина многи се више никада не опораве. И од њих више и нема никакве користи, него да буду инспирација песничким трагедијама. Ум и разум морају сићи у срце. Тада почиње да сија слобода поистовећена са љубављу. Слобода као радост да волиш ванвременски, без детерминанти, без ограничења, без правила и без клаузула.

[Кратос]

Deja Vu kaže da je razum produkt mehanizama evolucije kao slovesnost tj da je čovek sam došao do toga radi opstanka a da je jedini dar od Boga dar sposbnosti da se postane ličnost šta god to značilo.

[Александар Милојков]

Како су хришћани видјели рођендан кроз вијекове? Да ли су га славили/обиљежавали или не.

 

Обимна је то тема. Угавном, у неком раном периоду, не. Више су чак полагали пажње тренутку смрти него ли рођењу. 

[Александар Милојков]

Deja Vu kaže da je razum produkt mehanizama evolucije kao slovesnost tj da je čovek sam došao do toga radi opstanka a da je jedini dar od Boga dar sposbnosti da se postane ličnost šta god to značilo.

 

Дар од Бога је све, па и наша природа и наша биохемија. Јер, творевина нема узрок постојања у себи самој већ јој је узрок Бог.

[Александар Милојков]

Можете да објасните овај цитат: 

 

 

Први пут видим да је свет створен кроз божанску суштину обично се каже да је кроз Сина у Духу Светом Отац призвао у постојање творевину. Шта је тачно Палама мислио под овим, баш овако како је написано или нешто друго?

 

Још ме интересује шта значи оно да ми требамо да постанемо ''причасници божанске природе''. На неким местима сам прочитао да се ради о лошем преведу и да није то природа него благодат, па ако можете и то да објасните.

 

Морао бих да погледам изворник, али мислим да Палама ту користи израз ousia (суштина), као израз који означава божанско биће, природу Бога, божанство. То значи просто да је Бог створио свет, једна суштина, једно биће ствара другу суштину, друго биће. Поента је да Палам јасно разликује природу Бога и природу света, односно суштину Бога и суштину света.

 

Изараз причасност божаснкој пририди не новозаветни. И Свети Августин га користи. Ево кратког одломка из једног мог рада који то објашњава:

 

Када се (ум, mens) уздигне до учешћа у божанској природи (ad participationem naturae), истини и блаженству, Бог се ипак неће увећавати по својој природи, истини и блаженству. Када се сретно придружи тој природи, живеће непроменљиво и гледаће непроменљиво све што буде гледао. Тада ће се, како сведочи Писмо, заситити његова жеља за добрима, духовним добрима, самом Тројицом, Богом својим чија је икона.[1]

Израз „ad participationem naturae“ не треба да збуњује. Пре свега, он је библијски, новозаветни (2Пет 1, 4: ... ἵνα διὰ τούτων γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως). Израз је и христолошки, јер не подразумева мешање (стапање) природа Бога и човека. Како Августин објашњава, тим нашим учешћем у божанској природа она се не увећава, дакле не додаје јој се ништа. Видели смо да и код Григорија Богослова постоји сличан израз, где се употребљава глагол μείγνυμι (мешати), за заједништво Бога и човека (и Григорије говори о уму и разуму који ће се као икона „помешати“ са својим Архетипом). Овде се, дакле, ради о заједници, о општењу две природе, односно Бога и човека. Божанска природа или супстанција, како смо видели, за Августина остаје неприступачна, несхватљива и неизрацива. Богопознање је могуће захваљујући једној личности, Сину Божијем који је постао човек. Он је „lux rationalium mentium“ (светлост разумних умова).[2] А то учешће/причешће божанској природи је заправо:

 

Illuminatio quippe nostra participatio Verbi est, illius scilicet vitae quae lux est hominum (Наше је просветљење учешће у Речи (Логосу, Сину Божијем), односно у оном животу који је светлост људима)... factus particeps mortalitatis nostrae, fecit participes divinitatis suae (поставши удионик наше смртности, нас је учинио удионицима свог божанства).[3]

[1] De Trinitate XIV, 14.20; PL 42, 1051.

[2] De Trinitate IV, 1.3; PL 42, 888.

[3] De Trinitate IV, 2.4; PL 42, 889.

[Кратос]

Дар од Бога је све, па и наша природа и наша биохемија. Јер, творевина нема узрок постојања у себи самој већ јој је узрок Бог.

Bog je uzrok svega?