Утробно чедоморство

[Volim_Sina_Bozjeg]

 

ta tehnologijaa nazlost jako tesko napreduje zbog raznorznih "hriscna" koji smatraju da je zigot isto sto i ziv ovek i da je to ubistvo...

 

A da ne pricam koliko bi zivota mogla ta tehnologija da spase... 

 

to je po ovim borcim protiv abortusa isto sto i  ubistvo.... 

Tu bi mozda mogli dodati, da i Crkva dozvoljava abortus ako je zivot majke ugrozen. Pa da se bavimo i u tom pravcu duhovne i medicinske vrste dok se govori ono o cemu si ti ovde govorio.

[Млађони]

Tu bi mozda mogli dodati, da i Crkva dozvoljava abortus ako je zivot majke ugrozen. Pa da se bavimo i u tom pravcu duhovne i medicinske vrste dok se govori ono o cemu si ti ovde govorio.

 

poenta je da crkva ne gleda na abortus kao na "klanje drugog coveka" bez obzira sto se tim pesnicki izrazavanjem koristi,, utrobno cedomorstvo itd...

 

Cim dozovaljva abortus u slucaju ugrozenosti zivota majke...

 

[Титаник]

Абортус јесте убиство! Абортус јесте легалан злочин!

 

Посматрајмо реч од које је абортус настао: Abort - преведено са енглеског је прекид. Сада вас све који сматрате да ово није убиство питам, чега је то прекид? Ааахааа прекид трудноће. Ајмо поново што рекао мој асистент: чега је то прекид? 

 

Прекид живота. То што тај фетус још нема свест не значи да није жив. То је као када бисте убили пиле коме мало фали да се излеже из јајета. На несрећу овог јадног човечанства, МОНСТРУМИ раде абортус и у 7 месецу трудноће.... Шта је с мозгом?

Хоће ли неко да ми каже да је нормално кидати делове тог малог тела и вадити их једно по једно...?! 

 

Ви који се залажете за то да је то право сваке мајке и уопште право људи да ли ће или неће да се роди дете које су зачели, вероватно не знате да су годинама а вероватно и сада раде то, децу која су "абортирана" у одмаклој трудноћи, али су "грешком" = Божијом благодати, рађана жива давили на столу ако не умру сама у "разумном року" јер мајка је дошла на абортус.... Хоће ли сада неко да каже да то није убиство? 

 

То је данас нажалост врло уносан посао....  Ево прича девојке која је "грешком" преживела абортус, па се онда запитајте да ли је то убиство... Ми имамо права на то... А шта је са правима тог бића на живот?!

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=czv3nBCmrkY

 

A ево да видите са којом опуштеношћу радници тих клиника причају о процедури....

 

https://www.youtube.com/watch?v=CacMO9OKtRg

[Титаник]

Da bi sprecio abortus kao ubistvo, moras d imas 100 % jvnosti koj se to slaze... a nemas..

 

a za ubistvo se cak i ubice slazu...

 

poenta je da ovde pojedini hoce da ubede svet u neke retoricke gluposti tipa "ubistvo nerodjenog deteta"

kao da si reko "ubistvo nepostojeceg coveka"

 

Ти си толико ускогруд и заслепљен да не видиш ништа даље од свог носа. 

ТО ЈЕСТЕ УБИСТВО, своје врсте. Можда није мерљиво као убиство одраслог човека, али своди се на исто... Угашен живот.

Али, да разграничимо, мислим да је убиство оног тренутка када настане фетус који има срце. Све дотле је гомила ћелија са већим потенцијалом. 

Да се не лажемо, не треба ићи у крајност и називати ћелију дететом и човеком, мада је основа за човека. По том систему мушкарци су убили милијарде пута више људи него жене абортусом... #акосеразумемо

 

Ево сад сам чешљао уназад и видим да си помињао коришћење оплођене јајне ћелије за производњу органа. Стоји да је то стварно breaktrue и феноменално. Али ако за себе кажеш да си хришћанин, не можеш да употребиш реченицу "због неких тамо хришћана то се не развија"...

 

ја лично не сматрам да је оплођена ћелија у епрувети дете, али не може јој се отписати да је ЖИВА јер јесте. Дели се, развија и у неком тренутку постане човек ако је у телу мајке (инкубатору). Е сада то коришћење оплођених ћелија, не бих сматрао абортусом, јер никада те ћелије нису биле настањене у материци и нису постале фетус.. (претпостављам да се те оплођене ћелије засејавају на неку био подлогу како би израсле тај орган, знам да нпр нос и уши тако израстају)

 

Али увек постоји питање етичности и требало би да буде у некој широкој расправи, како не би дошло до злоупотреба ако би се то дозволило. Као што Никола помену филм "never let me go". 

Шта нпр да некоме падне на памет да израсте нови мозак?! наводим хипотетички, надам се да неће одмах кренути хајка   

[Данче*]

Да не покрећем нову тему искористићу ову.

 

Последња ноћ чедоморке

Зимска ноћ. Небо је покривено црном завесом, као да је обучено у црнину. Иза зида јеца ветар – тако плаче напуштено дете. Пљусак кише и налети ветра упадају кроз разбијени прозор. У соби је хладно као напољу. На кревету, покривеном гомилом прљавих рита умире полулуда старица. Покрај узглавља је чаша воде и чинија с храном, која се скорила. Ретко ко свраћа у ову собу која личи на кућицу за псе или змијски брлог. Само пацови скачу по соби као газде и инсекти гмижу по лицу жене на умору.



Ова старица је жена која ме је убила пре много година. Како се променила! У младости је била лепотица. Њен глас је одзвањао као сребрно звонце, а смех је личио на блиставе искре. Имала је сина, којег је безумно волела и зато ни са ким није хтела да дели ту љубав. Због тога сам ја био осуђен на смрт.

Видела си само једно своје дете, клањала си му се као паганин кумиру. Заборавила си да сам и ја твоје дете, да имам живу душу. Идоли убијају душе оних, који им се клањају и твоје срце се претворило у камен. Мајко, ниси знала за предназначење Божије и твоју будућу судбину. За мене је било одређено да те чувам и штитим и не напуштам до смрти. Али ти си убила онога ко је требало да чува твоју старост као што мајка чува мало дете.

Често сам долазио код тебе, а да ти то ниси видела. Пролазиле су године. Твоја некадашња лепота је венула као цвет. Ветар времена је откидао латице с њега. Твоје лице су браздале боре као дубоки ожиљци. Умрли су твоји рођаци. А твој вољени син те је омрзнуо и не жели да чује за тебе ни да те види, као што ти некада ниси хтела да видиш мене.

Некада си волела да се смејеш, али сада ти нису дате чак ни сузе да би у њима нашла извесно олакшање. У твојим сувим очима је безумље и туга. Поред тебе нема никога, само је хладни ветар твој брат и ноћ твоја сестра. Око одра мајке на умору окупљају се деца, а поред тебе су само пацови. Глад и болест су као двојица дрвосеча претестерисале дрво твог живот. У бунилу дозиваш своје рођаке, изговараш реч «мајка», али те они не чују, као што ти ниси чула своје дете. На ветру и киши само један путник иде ка твом дому. Име овог путника је смрт. Нико се неће досетити да ти доведе свештеника, а ни сама се тога не би сетила и зато усамљена крећеш на последњи пут, као ја.

Ниси певала успаванке изнад моје постеље, ниси плакала над мојим гробом и сад умиреш сама, напуштена од свих. Само ће зимски ветар отпевети над тобом погребну песму и киша ће оплакати твоју смрт. Људима ће твоју смрт објавити смрад, који ће се ширити од твог леша. Али ја се плашим другог.

Не видиш да се демони као гаврани окупљају око твог одра да би ухватили твоју душу као свој плен. Не кајеш се, не молиш се умирући, ропћеш и свађаш се с Богом. Сматраш да си неправедно кажњена. Захтеваш од Бога одговор: зашто је твој живот тако несрећан, а смрт усамљена? Али, заборавила си на мене – ја сам твој тужилац. Ако вапијеш ка Богу као према Љубави, где је твоје милосрђе према мени, где је љубав, макар она коју вучица гаји према свом вучићу? Ако захтеваш правичност, где је правичност – убити невино дете?

Бог ти је дао мене као ослонац твог живота, али си га ти сломила и одбацила. Сама си убила онога ко је требало да постане твој хранитељ у старости. А сад ропћеш што си беспомоћна и усамљена. Требало је да ја затворим твоје очи, али си ме слепих очију бацила у вечну таму. Ти умиреш од глади у зимску ноћ, али ниси просветила моју душу крштењем, лишила си ме небеске хране – Причешћа. Јер најстрашније је што си ме лишила Христа: боље би било да ме ниси убила један, већ хиљаду пута.



Завија ветар. Негде у близини почиње да завија пас предосећајући нечију, вероватно твоју, смрт. Мајко, кад си ме убијала демони су ишчупали из твојих груди срце и уместо њега убацили камен. Никад ниси била срећна. Плашила си се да останеш сама са собом. Тражила си буку овог света да не чујеш како Христос куца на врата твог срца. Смејала си се да би смехом надјачала тугу. Добила си оно чега си се плашила – усамљеност.

Али и за ово си кривила све осим себе. У овим тренуцима немо вичеш Богу: «Нисам крива», а демони прилазе све ближе и ближе твојој постељи. У соби је мрачно. Али њу у присуству демона испуњава друго страшно црнило. Ти већ кркљаш, твоје очи с ужасом гледају у некога, зар ни сада нећеш рећи две речи: «Господе, опрости!»? Мајко, зову ме, морам да идем. Није ми дозвољено да видим твоју смрт и да знам, која је твоја судбина. Сазнаћу за њу кад се сретнемо на Страшном суду да бисмо се затим заувек растали.

Архимандрит Рафаил (Карелин)
Извор: tolmach.org (Како породици вратити изгубљену радост, ман Подмаине)

http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?5748-%D0%9F%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%B0-%D0%BD%D0%BE%D1%9B-%D1%87%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%BA%D0%B5&p=11458#post11458

[cloudking]

KAd u ozbiljnu temu krenete da ubacujete dramske pricice, skaske i narodne pricice jasan je znak da nema vise mesta za ikakvu zdravorazumsku diskusiju... mozete nastaviti sa narodnim umotvorinama i kulturno umetnickim proznim dosetkama...

 

 

 

E da, malo podsecanje- abortus nije ilegalan niti ce ikada biti.

[Tumaralo.]

Slusao sam komunistu Ducija Simonovica koji je govorio o tome kako je abortus opravdan. Govorio je kao su u periodu Kraljevine Srbije majke masovno vrsile cedomorstva zbog stravicne nemastine. Da li je to istina? Zanimali bi me izvori tih trvdnji....

[JESSY]

РУСКИ СВЕШТЕНИК СПАСИО 2000 БЕБА ОД АБОРТУСА

 

 

СТОП АБОРТУСУ

 

Руско Министарство здравља одликовало је православног свештеника из Волгограда за његов допринос смањењу броја абортуса у овој области. Његовим личним трудом у саветовању и помагању женама да задрже своје бебе број абортуса у Волгоградској области смањен је за 25% у протеклих пет година.

Отац Алексеј Тарасов отпочео је рад на спашавању нерођене деце 

у својој парохији у граду Вољску, где је свакодневно сатима разговарао са женама које су размишљале о абортусу, да би потом ову делатност проширио на локалну болницу и коначно, са неколико свештеника, основао кризни центар.

Уз подршку епархије, обратио се локалним властима са молбом за помоћ у ширењу пројекта.

„Администрација Вољска је 2002. одобрила пројекат“, каже о. Алексеј. „Онда се идеја развила у стварање регионалног центра, уз подршку администрације Волгограда“.

Резултат је отварање Центар за заштиту материнства и детињства, под покровитељством Православног медицинског друштва Архангел Рафаил.

Према подацима Одељења за здравље, од тада је више од 2000 жена одлучило да одустане од своје првобитне намере да абортира.

Отац Алексеј објашњава да је суштина његовог пројекта једноставна: пружити женама обучене и саосећајне саговорнике који ће саслушати њихове бриге, дати им информације о процедури абортуса и потенцијалним последицама по њихово здравље, и обезбедити материјалну помоћ.

„Веома често, све што је потребно да би се мајка одвратила од ове страшне одлуке је једноставан разговор са особом отвореног срца“, каже о. Алексеј.

Центар за заштиту материнства и детињства пружа женама смештај, као и правну помоћ и одећу.

Извор Радио Светигора

[JESSY]

Историја једног неуспјелог абортуса: „За што да вам дам благослов, за убиство!?“

                                    

 

 

Хоћу да вам испричам о томе, како захваљујући свештенику нисам убила у својој утроби моју ћерку. У то време нисам била упозната са црквеним животом, фарисејски сам одлазила у храм и нисам ни мислила о томе да Господ може заиста да се умеша у мој живот и да га измени.

У породици сам имала јако велике проблеме: мој муж је нашао другу. Моју тугу је приметила једна познаница и одвела ме је архимандриту Вениамину, који је служио у Черниговској области. Тај сусрет је био јако кратак, отац Вениамин ми је у две речи рекао следеће: „Помолићу се за вашу породицу али ви морате да се поправите. Ви треба да родите још једно дете, за 15 година муж ће вас оставити и ви ћете патити, горко ћете плакати, али то је ваш крст“.

Ишла сам кући и гунђала у себи: „Ма шта је то са баћушком, ништа не зна, прича неке глупости! Код куће имам проблеме, старија ћерка се удала, зет је у дворишту, млађа ћерка учи на колеџу а ја седим са унуком – о каквом то детету он говори?“ Али ипак сам урадила све што ме баћушка посаветовао: купила сам молитвеник, читала све што је он подвукао својом руком у њему, и не знајући да ће та жута књижица постати мој водич кроз даљи живот.

Не знам како се то десило, али недељу дана од тог догађаја помирила сам се са мужем: он се вратио кући, опростили смо једно другом увреде, нико никога ни у чему није прекоравао, све се вратило на своје место. Често смо ишли код баћушке и радовали се – а он је једноставно знао како да нас насмеје. И све би било добро да нисам заборавила његове речи : „ Ви требате да родите дете“…

[JESSY]

Када сам схватила да сам трудна само сам мислила: „ Шта ће ми дете? Мени је потребан муж, већ имамо две ћерке и унука. И никако нисам могла да се помирим са тим да све не иде онако како ја хоћу, обзиром да сам цео живот била уверена у то да сам јака и моћна: шта наумим то и урадим. И решила сам: идем да абортирам. Имала сам тада 39 година.

Пошла сам у болницу и сасвим неочекивано на улазу срела оца Вениамина и оца Јова! Десило се то да су баћушкина сестра и сестричина дошле код истог тог доктора код кога сам и ја ишла – баш у ту исту болницу иако је Черновицкаја област велика и има толико женских доктора (гинеколога) у разним реонима!

Пришла сам свештеницима, положила руке да примим благослов и рекла: „Благословите!“ И ту су поново речи оца Вениамина проболе моју душу: „За шта да вам дам благослов? За убиство које сте испланирали? Идите и рађајте. А ако ме не будете послушали лежаћете четрдесет година у кревету и крварити. Јел видите како се Господ брине за вас, све нас је окупио овде да би вас одвратили од чињењна тог греха!“.

У том тренутку је дошао лифт, моји саговорници су ушли и отишли а ја сам остала сама у ходнику. И нисам могла да се померим. Било ми је јако лоше…

На преглед сам отишла, доктор ме погледао и рекао да сам трудна и да мисли да трудноћа неће успети да се одржи и да ћу побацити. Али Господ је тај који суди и цела моја трудноћа је била као у бајци. Била сам здрава, ишла сам да се причешћујем код баћушке и он се молио за мене.

[JESSY]

Пред Успење Пресвете Богородице, 25 августа 1995 године ја сам родила ћерку – Машу. Ноћ пред рођење Марије у кући је нестало светла и упалила сам свеће. Муж је био на службеном путу у иностранству и због тога сам сама села у кола и отишла у породилиште.

Дошла сам, лупам о врата а медицинска сестра пита: „Ко је то?“ а ја гласно одговарам: „А ко ноћу долази у породилиште? Породиља, није Коледа^[1], нисам дошла да играм и певам пред вратима“. И одједном поново „случајност“: видела сам баћушку Димитрија из суседног села! Одакле се он овде у сред ноћи појавио? Положила сам руке у крст и примила благослов. Касније сам сазнала да је свештеник довезао у породилиште једну породиљу јер нико осим њега у том месту није имао кола. Сад пишем о томе и сећам се како је мене свуда водио Анђео-Чувар.

Од тада је прошло 20 година. Те године живела сам други живот – духовни и испуњен благодашћу. Муж ме је стварно оставио, након 18 година – речи баћушке су се оствариле. Марија сада учи на универзитету. Недавно је напунила 20 година, и најлепши поклон за њу ће бити, ако се читаоци овог чланка помоле за њу. Моју Марију много волим, осећам се младом крај ње. Она ме разуме, помаже ми, са мном се поноси и осећам како једна другу много волимо. Желим да јој кажем: Машо, тебе могу да издају другови, рођени, али Господ никада ни са ким тако не поступа. Запамти да Њему треба захвалити за то што си жива, што учиш, за то што си увек радосна и срећна.

Јарослава К.

 

http://www.mitropolija.com/istorija-jednog-neuspjelog-abortusa-za-sto-da-vam-dam-blagoslov-za-ubistvo/

[Данче*]

«За шта да вам дам благослов? За убиство?» Историја једног неуспелог абортуса

 

Хоћу да вам испричам о томе, како захваљујући свештенику нисам убила у својој утроби моју ћерку. У то време нисам била упозната са црквеним животом, фарисејски сам одлазила у храм и нисам ни мислила о томе да Господ може заиста да се умеша у мој живот и да га измени.

У породици сам имала јако велике проблеме: мој муж је нашао другу. Моју тугу је приметила једна познаница и одвела ме је архимандриту Вениамину, који је служио у Черниговској области. Тај сусрет је био јако кратак, отац Вениамин ми је у две речи рекао следеће: „Помолићу се за вашу породицу али ви морате да се поправите. Ви треба да родите још једно дете, за 15 година муж ће вас оставити и ви ћете патити, горко ћете плакати, али то је ваш крст“.

Ишла сам кући и гунђала у себи: „Ма шта је то са баћушком, ништа не зна, прича неке глупости! Код куће имам проблеме, старија ћерка се удала, зет је у дворишту, млађа ћерка учи на колеџу а ја седим са унуком – о каквом то детету он говори?“ Али ипак сам урадила све што ме баћушка посаветовао: купила сам молитвеник, читала све што је он подвукао својом руком у њему, и не знајући да ће та жута књижица постати мој водич кроз даљи живот.

Не знам како се то десило, али недељу дана од тог догађаја помирила сам се са мужем: он се вратио кући, опростили смо једно другом увреде, нико никога ни у чему није прекоравао, све се вратило на своје место. Често смо ишли код баћушке и радовали се – а он је једноставно знао како да нас насмеје. И све би било добро да нисам заборавила његове речи : „ Ви требате да родите дете“...

Када сам схватила да сам трудна само сам мислила: „ Шта ће ми дете? Мени је потребан муж, већ имамо две ћерке и унука. И никако нисам могла да се помирим са тим да све не иде онако како ја хоћу, обзиром да сам цео живот била уверена у то да сам јака и моћна: шта наумим то и урадим. И решила сам: идем да абортирам. Имала сам тада 39 година.

Пошла сам у болницу и сасвим неочекивано на улазу срела оца Вениамина и оца Јова! Десило се то да су баћушкина сестра и сестричина дошле код истог тог доктора код кога сам и ја ишла – баш у ту исту болницу иако је Черновицкаја област велика и има толико женских доктора (гинеколога) у разним реонима!

Пришла сам свештеницима, положила руке да примим благослов и рекла: „Благословите!“ И ту су поново речи оца Вениамина проболе моју душу: „За шта да вам дам благослов? За убиство које сте испланирали? Идите и рађајте. А ако ме не будете послушали лежаћете четрдесет година у кревету и крварити. Јел видите како се Господ брине за вас, све нас је окупио овде да би вас одвратили од чињењна тог греха!“.

У том тренутку је дошао лифт, моји саговорници су ушли и отишли а ја сам остала сама у ходнику. И нисам могла да се померим. Било ми је јако лоше...

На преглед сам отишла, доктор ме погледао и рекао да сам трудна и да мисли да трудноћа неће успети да се одржи и да ћу побацити. Али Господ је тај који суди и цела моја трудноћа је била као у бајци. Била сам здрава, ишла сам да се причешћујем код баћушке и он се молио за мене.

Пред Успење Пресвете Богородице, 25 августа 1995 године ја сам родила ћерку – Машу. Ноћ пред рођење Марије у кући је нестало светла и упалила сам свеће. Муж је био на службеном путу у иностранству и због тога сам сама села у кола и отишла у породилиште.

Дошла сам, лупам о врата а медицинска сестра пита: „Ко је то?“ а ја гласно одговарам: „А ко ноћу долази у породилиште? Породиља, није Коледа^[1], нисам дошла да играм и певам пред вратима“. И одједном поново „случајност“: видела сам баћушку Димитрија из суседног села! Одакле се он овде у сред ноћи појавио? Положила сам руке у крст и примила благослов. Касније сам сазнала да је свештеник довезао у породилиште једну породиљу јер нико осим њега у том месту није имао кола. Сад пишем о томе и сећам се како је мене свуда водио Анђео-Чувар.

Од тада је прошло 20 година. Те године живела сам други живот – духовни и испуњен благодашћу. Муж ме је стварно оставио, након 18 година – речи баћушке су се оствариле. Марија сада учи на универзитету. Недавно је напунила 20 година, и најлепши поклон за њу ће бити, ако се читаоци овог чланка помоле за њу. Моју Марију много волим, осећам се младом крај ње. Она ме разуме, помаже ми, са мном се поноси и осећам како једна другу много волимо. Желим да јој кажем: Машо, тебе могу да издају другови, рођени, али Господ никада ни са ким тако не поступа. Запамти да Њему треба захвалити за то што си жива, што учиш, за то што си увек радосна и срећна.

Јарослава К.

превод са руског Слађана Митровић

Православие.Ru.

[Sanja Т.]

[Данче*]

Валентина Матвијенко: абортус - то је убиство, и морамо говорити о томе отворено

 

Председник Савета Федерације Русије Валентина Матвијенко, имајући у виду демографску ситуацију у Русији, сматра неопходним да се активира борба против абортуса, саопштава Интерфакс-Религија.   

    

„Имајући у виду демографску ситуацију, за ојачавање институције породице која проистиче из моралних, етичких норми, морамо усмерити покрет против абортуса“, рекла је В.Матвијенко на састанку са лидерима регионалних женских организација у Савету Федерације у петак.

„Абортус-то је убиство и морамо о томе отворено говорити. Морамо стварати и социјалне услове и давати подршку женама које се нађу у тешким ситуацијама, као и многе друге ствари.“ - нагласила је она.

Говорник је приметио да је, раније оформљена међуресорна радна група за разматрање проблема абортуса, дошла до интересантних предлога законодавног, нормативног и другог карактера. В. Матвијенко је позвала учеснике сусрета да се прикључе овој акцији.

„Када ове мере већ буду дефинисане, ми ћемо се обавезно усмерити и на женске организације, посаветоваћемо се са вама чиме би се још могле ове мере допунити.“- рекла је В. Матвијенко.

 

Са руског Ива Бендеља

19 / 12 / 2015

Православие.Ru.

[Пријатељски]

Колико смо информисани о томе шта је заправо абортус? Колико је важна свест јавности о погубности овог ужасног чина чедоморства? О важности покајања за овај велики грех, исповести и промени живота. О одговорности коју сносе не само они који су га учинили. Погледи и савети светогорских монаха о овој веома важној теми која има огроман утицај на цео свет.

Филм је снимљен већим делом на Светој Гори са благословом игумана манастира Ватопеда, архимандрита Јефрема и настојатеља осталих светогорских обитељи. У филму говори и игуман манастира Хиландара архимандрит Методије, који је лично подржао превод на српски и његово приказивање домаћој публици.

Аутори филма су: Артјом Махакејев, Матвеј Родов, Сергеј Чесноков, Максим Михаљцов. Филм је препоручен од стране Издавачког савета Белоруске православне цркве. Више о делатности за заштиту породичних вредности на подручју Руске православне цркве можете погледати на овом линку: www.prolife-fest.ru