Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Sudija]

[JESSY]

Reci ranije . . .

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna,ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«.
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.

[JESSY]

Dva anđela putnika zaustavila su se da prenoće u kući jedne vrlo imućne porodice. Porodica je bila netaktična i nije im odobrila da se smeste u gostinjskoj sobi njihove vile. Umesto toga dali su im mali prostor u hladnom podrumu kuće. Dok su raspremali ležajeve na podu, stariji anđeo ugledao je jednu pukotinu na zidu, i popravio ju je. Kada ga je mlađi anđeo upitao zašto je to napravio, stariji mu je odgovorio, “Stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine”.

Sledeću noć, anđeli su došli da prenoće u kuću jednog vrlo siromašnog para, ali muškarac i njegova žena bili su vrlo gostoljubivi. Nakon što su sa njima podelili ono malo hrane što su imali, bračni par je dozvolio anđelima da spavaju u njihovom krevetu gde će se moći dobro odmoriti. Kada su se sledeći dan probudili, anđeli su pronašli gospodina i njegovu suprugu u suzama. Jedina krava koju su posedovali, čije je mleko bilo njihov jedini izvor prihoda, ležala je mrtva na polju. Mlađi anđeo bio je besan i upita starijeg anđela, “Kako si mogao dozvoliti da se to desi? Prvi čovjek imao je sve, i ti si mu pomogao popravivši rupu u njegovom zidu; druga obitelj imala je malo toga, ali je bila spremna sve podijeliti, a ti si dozvolio da im ugine krava”.

“Stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine” odgovori stariji anđeo.

“Kada smo bili u podrumu one vile, primetio sam da je u onoj pukotini na zidu sakriveno zlato. S obzirom da je vlasnik bio opsednut novcem, zatvorio sam pukotinu tako da im onemogućim da pronađu to zlato.”

“Noćas, dok smo spavali u krevetu siromašne porodice, anđeo smrti došao je po ženu ovog seljaka, a ja sam mu dao kravu.
Dakle, stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine”.

[JESSY]

Kuca od zlata


Jedan covek je za vreme zlatne groznice resio da proda svu svoju imovinu da bi kupio opremu za kopanje zlata i obezbedio hranu za ovaj poduhvat. Otisao je u planine zajedno sa drugim kopacima i krenuo u potragu za zlatom.
Dani su prolazili, a on nije pronasao ni trunku zlata. Prolazili su meseci i godine, on je postajao sve siroMasniji i siroMasniji i na kraju je ostao bez icega. Razocaran posle svega, resio je da ode u jedno napušteno mesto, gde su ostale prazne barake, i da tu umre. Kako se osecao veoma usamljenim na tom pustom i sumornom mestu, odlucio je da ode negde u prirodu. Stigao je do jednog potoka, koji je tekao pored divne livade do koje je bila suma. Tu je stao i posmatrajuci ovaj predivan prizor prirodne lepote koje nam je Bog podario, odlucio je da tu napravi sebi jednu malu kucicu. Kako je bilo toplo vreme, iskopao je rupu pored potoka i poceo da pravi cigle od te zemlje i da ih susi na suncu. Od njih je kasnije sagradio malu kucicu na sred poljane. Dosla je zima, a on je, onako izmoren i razocaran, umro od gladi i hladnoce. Od tada je proslo puno vremena i jedan mladi bracni par je resio da kupi taj plac i sagradi na njemu kucu, jer im se jako sviđao predeo. Sagradili su kuću, ali im je smetala ta neugledna kucica na sred livade, pa su resili da je sruse. Kada su poceli da je ruse, primetili su da u ciglama nesto svetluca na suncu. Odneli su ciglu na analizu i ustanovili da je razlog tome zlato.
Mesto odakle je vađena zemlja za te cigle je bilo bogato nalaziste zlata. Na tom mestu je kasnije otvoren jedan od najvećih rudnika zlata.
Zamislite koliko jedan covek moze da bude slep pored ociju i ne vidi bogatstvo koje tako dugo trazi. Covek je umro od gladi u kuci od zlata.

Zato vas molim da i vi ne budete slepi. Otvorite oci!

Pogledajte oko sebe!

[JESSY]

Sreca
Dosla sam k vama da vas pozdravim.
Moje je ime Sreca i sastavni sam deo zivota, zivota onih koji veruju u snagu ljubavi i zivota, onih koji veruju da je ljubav beskonacna.

A znate da sam u braku?
Davno sam se vencala za Vreme i ono vam je odgovorno za resenje mnogih problema koji vam na pocetku izgledaju veliki i bezizlazni. Ono izgradjuje srca i licnost, leci rane i pobedjuje tugu. Vreme i ja zajedno imamo troje dece. Nasa su deca Prijateljstvo, Mudrost i Ljubav.

Prijateljstvo je najstarije dete lepo, iskreno, veslo i nasmejano. Zblizava ljude, a da pri tome nikoga ne ranjava vec utesi svakoga kome se priblizi drzeci ga za ruku.

Mudrost je nase drugo dete. Ona je pametna, sa cvrstim principima i neprekidno uci i sve je zanima. Najslicnija je svom ocu Vremenu. Mozete zamisliti kako je to kad njih dvoje koracaju zajedno – Mudrost i Vreme.

Najmladja je Ljubav. Koliko posla s njom!!! Tvrdoglava je, uporna i prevrtljiva tako ponekad zeli ziveti na samo jednom mjestu a onda se nakon nekog vremena seti i kaze da je stvorena da bi zivela u dva srca, a ne samo u jednom. Ah, moja je Ljubav vrlo slozena i zapletena osoba, tako da zna i pokoju nesmotrenost pociniti i to samo kakvu!

Kada do toga dodje na scenu moram pozvati njenoga oca. Vreme dodje i pokusa pokrpiti rane koje je njegova kci Ljubav izazvala, a cesto u pomoc priskoci i Mudrost, mada nije u svim slucajevima od velike koristi sa svom svojom pamecu.

Jednom mi je jedna osoba rekla:

- " Na kraju sve dodje na svoje, na ovaj ili na onaj nacin. Ako se stvari jos nisu sredile i poslozile znaci da jos nismo na nasem pravom putu."

Zato, kazem vam, verujte mojoj porodici, mom suprugu Vremenu i mojoj deci Prijateljstvu, Mudrosti i Ljubavi.

Budete li imali poverenja u njih, znajte, da cu i ja,
Sreca jednog dana svakako pokucati na vasa vrata.
I nikad se ne zaboravite smesiti!

[JESSY]

ISTINSKI PROŽIVLJENO VRIJEME

Ovo je priča o jednom čovjeku koga bih nazvao Tragačem.
Tragač je neko ko traga, ko traži, ali ko ne mora i da nađe ono za čim
traga. To je neko, ko ne mora ni da zna šta traži. To je prosto čovjek
čiji život predstavlja traganje.

Tako jednog dana jedan Tragač osjeti snažnu potrebu da krene za grad
Kamir. Naučivši se da ozbiljno obraća pažnju na takva osjećanja, koja
dopirahu iz nepoznatih mjesta do njega samog, ostavi sve i krenu na put.

Hodajući dva dana po prašnjavim putevima, najzad spazi u daljini obrise
grada Kamira. I malo prije nego da stigne do samih kapija grada, pažnju
mu privuče jedan brežuljak desno od puta, prekriven čudnim zelenilom i
mnoštvom raznoraznog proljećnog cvijeća. Sa svih strana brežuljak bješe
ograđen lakiranom ogradom. Bronzana vratašca na ulazu namamiše ga da
uđe.

Iznenada osjeti da je čak i zaboravio na grad i da treba da se malo
zadrži na tom mjestu. Tragač uđe kroz bronzana vratašca i lagano pođe da
se kreće između bijelog kamenja koja su ležala nasumično razbacana po
zemlji.

Pusti da mu pogled kao leptir prelijeće preko svakog detalja u tom
šarenom raju. Imao je oči tragača i možda je zato i otkrio natpis na
jednom bijelom kamenu:
Abdul Tareg, živio 8 godina, 6 mjeseci, 2 sedmice i 3 dana.

Malo se uznemirio kad je shvatio da taj kamen nije uopšte bio kamen, već
nadgrobna ploča. Rastuži se pri pomisli da je tu bilo sahranjeno tako
malo dijete. Osvrnuvši se oko sebe, spazi, da je na susjednom kamenu
takođe stajao neki natpis. Približi se kamenu i pročita:
Jamir Khalib, živio 5 godina, 8 mjeseci i 3 sedmice.

Tad se Tragač osjeti jako uznemireno. To predivno mjesto bilo je ustvari
groblje, a svaki kamen nadgrobna ploča. Jednu po jednu on poče da čita
ploče. Na svakoj je stajao određen natpis: ime i životni vijek. Obuze ga
užas kada je ustanovio da je najstarije dijete koje je tu bilo
sahranjeno jedva imalo nešto više od 11 godina. Pritisnut neizmjernom
tugom, sjede na travu i zaplaka.

Stari upravnik groblja koji je slučajno tuda prolazio, vidjevši
nepoznatog čovjeka krenu prema njemu. Neko vrijeme ga je posmatrao kako
plače, pa ga upita da li oplakuje nekog bliskog.

- Ne, ne plačem za nekim svojim – odgovori Tragač. Šta je sa ovim
gradom? Kakav užas se ovdje dešava? Zašto ima toliko mrtve djece
zakopane na ovom mjestu? Kakvo se to strašno prokletstvo nadvilo nad
ovim ljudima i natjeralo ga da napravi dječije groblje?!

Starac mu odgovori:
- Smirite se, nema nikakvog prokletstva. Radi se o tome, da kod nas
postoji jedan drevni običaj. Dozvolite da vam pojasnim: kada neko dijete
navrši petnaest godina, roditelji mu poklone jednu sasvim malu svesku,
kao ova koju ja nosim oko svog vrata. I kad god ga nešto mnogo obraduje,
on treba da otvori tu svesku i da zapiše: lijevo, to što ga je
obradovalo i desno, vrijeme trajanja te radosti.
Upoznao se sa djevojkom i zaljubio se u nju: koliko je trajala ta
neizmjerna strast i radost? Jednu sedmicu? Dvije? Tri i po?… Zapiši.
…
Uzbuđenje prvog poljupca? Koliko je trajalo? Minut i po, koliko i poljubac? Dva dana? Jednu sedmicu?…
Trudnoća i rađanje prvog djeteta?
Ženidbe prijateljá?
Putovanje iz snova?
Susret sa bratom koji dolazi iz daleke zemlje?
Koliko je trajala radost svih tih događaja? Satima? Danima?… Tako mi u
naše male sveske zapisujemo svaki trenutak naše radosti…Svaki trenutak.

Kada neko umre, običaj je da mu otvorimo svesku i da mu saberemo svo
vrijeme njegove životne radosti i da ga zapišemo na grobu. Zato što
vjerujemo da je to jedino istinski proživljeno vrijeme.

„Tragač“,
Horhe Bukaj

[JESSY]

Hrabrost
Pre mnogo godina, dok sam radila kao volonter u bolnici Stenford, upoznala sam devojcicu po imenu Lizu, koja je bolovala od jedne retke bolesti. Pokazalo se da je jedina mogucnost da ozdravi bila da joj se transfuzijom da krv njenog petogodisnjeg brata, koji je na neki neobjasnjiv nacin uspeo da prezivi istu bolest, tako da su se u njegovom organizmu stvorila antitela koja mogu da savladaju tu opaku bolest.

Lekar je njenom malom bratu objasnio kakva je stuacija i pitao ga da li
zeli da da krv za svoju sestru. Decak je posle samo jednog trenutka, duboko uzdahnuo i rekao :
- Da, spreman sam ako ce to spasti Lizu .

Dok su vrsili transfuziju, lezao je u krevetu pored sestre i smesio se. I ostali su se smesili gledajuci kako se devojcici vraca boja na obrazima. Onda je njegovo lice ubledelo i sa njega je nestalo smeska. Pogledao je u lekara i drhatvim glasom upitao:
- Hocu li odmah poceti da umirem?

Posto je bio mali, decak je pogresno shvatio doktora, mislio je da ce sestri dati svu svoju krv.
Ja sam tada naucila sta je hrabrost.

[Ромејац]

 

 

Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома. Пошто је требалo дуго да чека, одлучила је да купи књигу и да прекрати време до поласка авиона.

Поред књиге, купила је и пакетић кекса. Села је у чекаоницу. Поред ње била је столица са кексом, а са друге стране седео је господин, који је читао новине. Када је она узела кекс и господин је узео један кекс. Она се шокирала, али није ништа рекла.
Наставила је да чита књигу, а у себи је помислила: ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила. Сваки пут када је она узимала кекс и господин, који је седео поред ње, не обазирући се, узимао је кекс.

Наставили су тако, док није остао само један кекс у пакетићу. Девојка је помислила, шта ли ће сада да уради? Човек узе тај кекс и подели га на пола.

Девојка је била шокирана. Покупила је своје ствари, узела књигу и пошла у другу чекаоницу. Нашла је друго место где није било никога поред ње. Када се мало прибрала и када је прошао бес, отворила је торбу да врати књигу и у торби је видела пакетић кекса, који је био нетакнут.

Постидела се као лопов и тек тада је схватила да је кекс, исти као њен, био од господина, који је седео поред ње, али који је без шокирања, нервозе или препотенције поделио и свој последњи комад са њом, сасвим супротно од ње, која се чак осећала повређеном у сопственом поносу и осећањима.

Колико пута смо у нашем животу појели туђ кекс, а да тога нисмо били свесни и никада нећемо сазнати. Пре него што дође до брзоплетог закључка, пре него почнете да мислите лоше, погледајте са пажњом детаље. Врло често ситуација није онаква како нам изгледа на први поглед.✞ ✞ ✞

 

[JESSY]

MASKE

Jednog dana na plaži se susretoše Ljepota i Rugoba.
"Hajdemo se kupati u moru", rekoše.
Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odjeću koja je pripadala Ljepoti te pođe svojim putem.
Kad je iz mora izašla Ljepota, ne nađe svoje odjeće. Budući da se
stidjela hodati naga, obuče Rugobinu odjeću te pođe svojim putem.

Ljudi i danas počesto zamijene jednu za drugu.
Ipak ima i onih koji prepoznaju Ljepotu bez obzira na to kako je
odjevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti
njezinom odjećom.

[JESSY]

ПРИЧА О МИШУ - Кад комшији кућа гори и својој се надај

Једног дана, миш је, вирећи кроз пукотину у зиду, видео домаћина и његову жену како отварају неку кесу.

-    Каква ли је храна у тој кеси? - питао се.

Али, уместо хране домаћин је из кесе извукао мишоловку. Миш се избезумио. Потрчао је кроз двориште и све животиње упозоравао на опасност вичући:

-    У кући је мишоловка! У кући је мишоловка!

Кокошка, квоцајући и чепркајући, подиже главу и закокодака:

-    Господине Мишу, то је твој проблем. Са мном то нема никакве везе. Шта ме брига за мишоловку? Ја се због једне обичне мишоловке не могу узрујавати.

Миш се окрену прасету и викну:

-    Мишоловка је у кући! Мишоловка је у кући! Прасе је саосећало, али рече:

-    Врло ми је жао, господине Мишу, али, ми прасићи никада не улазимо у кућу.

Миш тада крену према крави:

-    Мишоловка је у кући! Мишоловка је у кући! Крава са досадом окрену главу рекавши:

-    Ох, господине Мишу, жао ми је због тебе, али нећу ја нос трпати у мишоловку.

Тако се миш врати погнуте главе у кућу како би се сам суочио с мишоловком.

Те ноћи зачуо се чудан звук у кући - као кад мишоловка ухвати свој плен. Жена је устала и пожурила да види шта се ухватило. У мраку није видела да је мишоловка ухватила реп отровне змије. Змија ју је угризла. Човек је брзо жену одвезао у болницу. Вратила се сутрадан, али је имала високу температуру.

У том селу температуру су лечили свежом кокошијом супом, па је човек заклао кокошку.

Ништа није помогло, жени је било све горе. Из далека су дошли рођаци и пријатељи да је обиђу. Да би их нахранио, човек је испекао прасе.

На жалост, жена се није опоравила, подлегла је змијском отрову.

Дошло је много људи на сахрану. Човек је морао да прода краву месару, како би имао новаца за сахрану.

Миш је, кроз своју пукотину у зиду, све то гледао с великом тугом.

Поука:

Кад чујеш да се неко суочио с проблемом и мислиш да се то тебе не тиче, сети се: кад је један од нас угрожен, сви смо у опасности.

Сви смо умешани у то путовање звано „живот". Морамо пазити једни на друге и понекад направити додатан труд да охрабримо или помогнемо некога.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 7/2010.

[keka]

Кад чујеш да се неко суочио с проблемом и мислиш да се то тебе не тиче, сети се: кад је један од нас угрожен, сви смо у опасности. Сви смо умешани у то путовање звано „живот". Морамо пазити једни на друге и понекад направити додатан труд да охрабримо или помогнемо некога.

:group111:  

[Sherlock H.]

pih, ja rekoh sad ce prica o "onom" keksu gringrin

[JESSY]

DVA JEZERA (I DVE VRSTE LJUDI)

U Palestini postoje dva jezera. Jedno je slatkovodno i u njemu žive ribe. Obale su mu ukrašene zelenilom. Stabla šire grane nad njim i produžuju žedno korenje kako bi se napila te lekovite vode.
Reka Jordan to jezero puni bistrom vodom s okolnih brežuljaka. I tako se ono smeši na suncu. A ljudi uz njega grade kuće, ptice svijaju gnezda, i svaki oblik života je srećniji zato što se nalazi upravo tamo.
Reka Jordan zatim teče prema jugu i ulazi u jedno drugo jezero. Ovde ribe ne iskaču ne površinu, ovde ne šušti lišće, nema pesme ptica, nema dečjeg osmeha. Putnici biraju neki drugi smer, osim ako im se silno ne žuri. Vazduh nad tom vodom je težak, a ne želi da je pije ni čovek, ni životinja, ni ptica.
I u čemu je ta silna razlika između dvaju susednih jezera?
Stvar nije u reci Jordanu. Ona i u jedno i u drugo donosi istu kvalitetnu vodu. Nije stvar ni u zemlji u kojoj se nalazi, ni u okolini oko njih.
Evo u čemu je razlika: Genisaretsko jezero prima, ali ne zadržava reku Jordan. Za svaku kapljicu vode koja uđe u jezero, jedna iz njega istekne. Davanje i primanje jednakih su razmera.
Drugo jezero je 'lukavije' i ljubomorno gomila ono što prima. Ne dopušta da ga u iskušenje dovede bilo kakav velikodušan podsticaj. Zadržava svaku kap koju primi.
Genisaretsko jezero i dalje živi. Drugo jezero ne daje ništa. Nazivamo ga Mrtvim morem.
Na ovom svetu žive dve vrste ljudi. U Palestini postoje dva jezera.

Brus Barton

[JESSY]

Hvalisavost

Tri žene sretnu se kod bunara gdje su došle po vodu. Zapričaju se o svojim sinovima. „Trebali biste čuti moga sina! Kako samo prekrasno pjeva, kao slavuj!“ Druga žena se hvali: „A da samo vidite moga sina, kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro dotakne oblake!“
Treća žena samo šuti.

Na to je druge dvije počnu provocirati: „A tvoj sin?”. „Ne znam šta bih vam pričala. Moj sin je mlad, običan dečko, kao i mnogi drugi“.

Žene se upute kući noseći teški teret vode na glavi. Treća žena je i dalje šutjela osjećajući se neugodno pored dvije žene.
Sunce je sve žešće pržilo, teret je bio sve teži. Odjednom žene ugledaju na ulazu u selo svoja tri sina. „Počujte kako moj sin lijepo pjeva!“, usklikne prva pokazujući na svog sina koji je sjedio na zidiću i zaneseno pjevao.
„Pogledajte moga sina“, ushićeno će druga „kako visoko baca kamen. Divota!“.

Treći sin potrči prema svojoj majci i uzme joj teški teret s glave.

[JESSY]

KAKO NE UPROPASTITI SVOJ ŽIVOT


Prestani stalno obraćati pažnju na to kako se osjećaš. Kako se osjećaš je prosto tako. Proći će. Osjećanja nisu pod tvojom kontrolom. Samo dela jesu i ona obično dovode do osećanja zadovoljstva ili sramote.
Prestani brinuti. Briga često pogoršava stvari. Što više misliš o lošim stvarima, izglednije je da će se desiti. Pusti ih.
Olabavi unutrašnje komentare. Ako želiš biti srećan, prestani govoriti sebi da si ovakav ili onakav. Ljudi stalno sebi govore kako se osjećaju, šta drugi o njima osjećaju i sl. Mi smo nesavršena bića i nemamo sposobnost da spoznamo šta se krije u umovima drugih ljudi.
Pokušaj da ne primijećuješ svog unutrašnjeg kritičara. Besmisleno je osuđivati samog sebe. Osuđivanje drugih je takođe blesavo. Uostalom, razmisli kome je uopšte stalo do tvog mišljenja.
Prestani se osjećati krivim. Krivica ništa ne mijenja. Pošto je tako, prosto je pusti niz vodu. Ne obaziri se.
Prestani brinuti o tome šta ostatak sveta govori o tebi. Ljudi ili događaji su upravo to, ljudi ili događaji. I ništa više. Sem toga, većina ljudi je posvećena sebi da bi pričala o tebi. A ako i pričaju, pa šta?
Prestani brinuti o rezultatu. Brojevi su samo brojevi. Nemaju nikakve mistične moći. To što se ponekad poklapaju u određenim numeričkim matricama ne znači ama baš ništa.
Ne brini o tome da tvoj život i karijera ne idu kako si planirao. Što se više pridržavaš bilo kakvog plana, prije ćeš pogriješiti. Pošto se svet stalno menja svaki detaljno razrađen plan obično ostari jako brzo. Zato umesto planova pokušaj da stvari posmatraš realno.
Ne dozvoli drugima da te koriste kako bi izbegli sopstvenu odgovornost. Ti ne možeš biti odgovoran za tuđu sreću ili uspeh niti ti to možeš za njih postići. Neka se snalaze.
Ne brini za svoju ličnost. Nemaš je. Ličnost, kao i ego, je izmišljen koncept.