Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Срђан Ранђеловић]

  Прича о богатству

 

 

 

 

Једног дана поведе отац свог сина на село, са циљем да син схвати да има пуно сиромашних људи на овом свету.

Отац, иначе врло имућан човек, омогућио је своме сину лагодан живот, и трудио се да му испуни сваку материјалну жељу.

Провели су дан и ноћ на фарми чији су власници били сиромашни људи, који су са тешком муком зарађивали не би ли преживели.

Када су се вратили са фарме, знатижељни отац упитао је сина: "Како ти се свидео излет?" "Било је занимљиво", одговори син своме оцу.
"Јеси ли видео колико људи могу бити сиромашни", наставио је отац. "Да", одговори син. "Да ли си нешто научио, сине мој" није одустајао отац.

"Видео сам да они имају четири пса, а ми имамо само једног. Ми имамо велики базен који заузима пола дворишта, а они имају поток који нема краја. Ми имамо светиљке у врту, док они имају звездано небо. Видик из наше куће допире до ограде, а они имају хоризонт кога испуњавају планине и долине чији крај се назире једино у ограничењу људског вида, или због непрегледности терена", одговори син.

Кад је дечак завршио, изненађени отац остао је без речи. Син се на крају разговора захвалио свом оцу следећим речима: "Хвала ти, оче, што си ми показао колико смо сиромашни!

[JESSY]

Bila jednom lepota devojka. Najlepša u svom selu, ali i u bližoj i daljoj okolini. Da je u vremenu u kome je živela organizovan izbor za Miss bila bi prva, bez konkurencije i bez nameštanja rezultata.
Bila je neopisivo lepa, ili modernim rečnikom rečeno, bila je lepa kao par miliona evra u kešu. I kao što sve ide svojim tokom, naša junakinja, dospela je u doba kad zov prirode čini svoje i reši ona da nađe životnog saputnika. Po prirodi i karakteru se baš ne bi moglo reći da je bila stabilna, tako da se njen izbor odužio. Posledica je bila da su se gotovo svi momci u njenoj, bližoj okolini posvetili body bildingu. Razvijali su ruke neizmenično.

I kada je situacija naizgled postala beznadežna, naša lepotica sve je iznenadila. Njena odluka je bila, da se uda za nekog nepoznatog. Momak na svom mestu, ali nekako slab i neodlučan. Tunjav, što bi se reklo. Medjutim, tunjavi tip se preko noći pretvorio u pravog mužjaka - zaštitnika.Obezbedio joj je zavidna primanja, a i sve ostalo što uz to ide. Naša lepotica je i dalje blistala od lepote. Ipak, nekako je bila odsutna... Videlo se da je dovoljna sama sebi.

I tako, sve dok jednom dana razgoropađeni muž nije udario šakom o sto. Krenuo da traži sreću sa lepoticama noći. Od tunjavka,slabog i neodlučnog, tako postade čovek. ali naša lepotica - žena nikad.

Zaključak: Prelazni stadijum između devojke i žene se zove Barbika. Barbika može biti crna, ili plava, ali je uvek usamljena.

[JESSY]

ŠTA ĆE REĆI NJEZIN SUPRUG
Zaljubio sam se. To se događa. Mislio sam da žena neće saznati.

Bila je sreda. Sedela je pred ogledalom i doterivala se. Iz obične domaćice menjala se u čudesnu, ljupku damu.

"Nisam znao da imam tako lepu suprugu", pokušavao sam joj se umiljavati. Pogledala me je začuđeno.

"Mislio sam ozbiljno", još više sam se zapletao.

Nekuda se sprema. "Kamo odlaziš?", upitah zabrinut. Ima li i ona tajne?

"K Silvijani. Reći ću joj istinu o tebi." Pobledim od straha.

"O meni?" mucam.

"Da, kako si dobar suprug, učtiv, nežan, odličan ljubavnik, brižan gospodar, obrazovan, lep, nadaren ..."

"Čekaj, čekaj. A zašto joj ideš to govoriti? Imaš još nešto?"

"Da, imam. Neka još danas dođe po tebe. Neka te ima. Priuštim joj sreću. Lepa je, mlada, zaradi si dobrog muža.

Samo ne znam šta će reći njezin muž. Nisi znao da je udata?"

"Nisam", izgovorim poluglasno. Bledim. Nesvestica me hvata. A ipak još čujem:

"Tako je. Silvijana je, naime, već poduže udata."

[Биљана]

Старац на самрти позва свог сина да му приђе и да се опрости од њега те му рече:

 - Ето сине, дошло је моје вријеме да одем са овога свијета! За свога живота сам се трудио да будем добар и поштен човјек! Тако сам и тебе научио! Све што сам уз Божију помоћ, стекао, теби остављам! Али желим још нешто да ти дам! 

 

Старац извади двије коверте и рече:

- Ево ти ове коверте! Ову на којој пише "Отвори кад ти буде добро", отвори само онда кад ти заиста буде најбоље у животу, а ову на којој пише "Отвори кад ти буде лоше", отвори онда кад ти буде најгоре, кад више не будеш имао куда! 

 

 

Син је узео коверте и обећао оцу да ће поступити како је он рекао! Послушао је он оца и у томе да часно и поштено води домаћинство! Оженио се добром женом! Добио је и дјецу! Својим радом и залагањем, проширио је своје домаћинство! Срећа и весеље су владали његовом кућом! Сјети се син очевих ријечи и коверти па рече:

-Сад ми је најбоље у животу! Имам велико домаћинство, жену, дјецу! Сви смо, Богу хвала, здрави! Не знам куд бих више! 

Сјети се он оних коверти те узе ону коверту на којој је писало да је отвори кад му буде најбоље, а у коверти је писало: ПРОЋИ ЋЕ

Син се насмија! Није вјеровао да му је отац оставио коверту са само двије ријечи и то "проћи ће"! Питао се како може проћи оволико богатсво, срећа....

 

Међутим, дођоше нека гадна времена! Сушна година! Храна на њиви пропаде! Стока поче да угиба јер не имаде је чиме хранити! Сваким даном бивало је све горе! Дјеца пођоше да плачу јер нису имала шта да једу! Тада се син присјети и оне друге коверте коју му је отац оставио, а на којој је писало да је отвори кад му буде најгоре! Помислио је у себи: сад ми је најгоре, дјеца су ми гладна, стока ми је угинула, љетина се осушила, немам више куда. Можда ми је отац оставио нешто новца да ми се нађе!

 

Међутим, када је син отворио коверту у њој је стајало: ПРОЋИ ЋЕ!

[JESSY]

''Voz zivota
Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje.''

[Никола Тодоровић]

Љубав према непријатељу


Војсковођа Sigisbert Hugo, отац великог и познатог писца (Виктора Игоа), једне је ноћи, јашући на коњу, пролазио кроз бојно поље. У једном тренутку зачуо је запомагање. Непријатељски војник, тешко рањен, тражио је мало воде да угаси жеђ. Војсковођа је извадио чутуру из појаса и, обративши се свом штићенику, рече:


- Дај му да пије.


Када се штићеник сагнуо како би рањенику пружио воду, овај потеже пиштољ на њега, али, на срећу, метак промаши. Но војсковођа ,и након пуцња, понови штићенику:


- Дај му да пије.



Колико узвишености у чину војсковође и колика великодушност исказана на делу! Потребно је много храбрости да би неко показао на делу љубав према свом непријатељу. Реч Божија жели да је сваки верник такав. "Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га;..." (Рим.12;20)


У томе се и огледа узвишеност Хришћанства. Љубав, не само према онима који нас воле, већ и према онима који нас мрзе; љубав према свима, а пре свега према непријатељима.

[Никола Тодоровић]

Старац на самрти позва свог сина да му приђе и да се опрости од њега те му рече: - Ето сине, дошло је моје вријеме да одем са овога свијета! За свога живота сам се трудио да будем добар и поштен човјек! Тако сам и тебе научио! Све што сам уз Божију помоћ, стекао, теби остављам! Али желим још нешто да ти дам! Старац извади двије коверте и рече: - Ево ти ове коверте! Ову на којој пише "Отвори кад ти буде добро", отвори само онда кад ти заиста буде најбоље у животу, а ову на којој пише "Отвори кад ти буде лоше", отвори онда кад ти буде најгоре, кад више не будеш имао куда! Син је узео коверте и обећао оцу да ће поступити како је он рекао! Послушао је он оца и у томе да часно и поштено води домаћинство! Оженио се добром женом! Добио је и дјецу! Својим радом и залагањем, проширио је своје домаћинство! Срећа и весеље су владали његовом кућом! Сјети се син очевих ријечи и коверти па рече: -Сад ми је најбоље у животу! Имам велико домаћинство, жену, дјецу! Сви смо, Богу хвала, здрави! Не знам куд бих више! Сјети се он оних коверти те узе ону коверту на којој је писало да је отвори кад му буде најбоље, а у коверти је писало: ПРОЋИ ЋЕ Син се насмија! Није вјеровао да му је отац оставио коверту са само двије ријечи и то "проћи ће"! Питао се како може проћи оволико богатсво, срећа.... Међутим, дођоше нека гадна времена! Сушна година! Храна на њиви пропаде! Стока поче да угиба јер не имаде је чиме хранити! Сваким даном бивало је све горе! Дјеца пођоше да плачу јер нису имала шта да једу! Тада се син присјети и оне друге коверте коју му је отац оставио, а на којој је писало да је отвори кад му буде најгоре! Помислио је у себи: сад ми је најгоре, дјеца су ми гладна, стока ми је угинула, љетина се осушила, немам више куда. Можда ми је отац оставио нешто новца да ми се нађе! Међутим, када је син отворио коверту у њој је стајало: ПРОЋИ ЋЕ!

 

Ova prica je samo preradjena,ovako ide prava:

 

У забитој кинеској провинцији живео је сиромашни Кинез који је цео живот потрошио радећи најтеже послове, а да ништа до краја није стекао. Све што је имао био је син јединац ког је неизмерно волео. Научио га је да чита и пише, увео га помало у калиграфију и то је био сав капитал који му је оставио када је у дубокој старости умро. Непосредно пре него што је издахнуо, отац је извадио две кутијице: једну црну, а другу белу и рекао сину: „Нажалост, немам шта да ти оставим сем овога. И запамти - добро их чувај. Када ти једнога дана буде тешко, несносно тешко у животу, отвори белу кутијицу. Црну чувај, и отвори је кад осетиш да си најсрећнији у животу." Младић је достојно испратио оца, а онда је спаковао своју чинију за храну, штапиће, једну преобуку и оне две кутијице и кренуо у свет да заради своју порцију пиринча. Радио је најтеже послове код газда који су га израбљивали, несрећан и безнадан. Лутао је беспућима, спавао по шумама, пекло га је сунце и мрзли га мразови. Једног јутра се пробудио, потекле су горке сузе и младић је решио да се убије. Сетио се очеве беле кутијице. Отворио је и дрхтавом руком развио малу пиринчану хартију на којој је писало: „ И ово ће проћи!" Схвативши ово као очев аманет за даље живљење, није се убио. Запутио се ка оближњем граду. На улазу у град стајала је колона неписмених сељака која није могла да уђе кроз градску капију, јер нико није умео да прочита шта пише на великој табли. Младић је пришао, прочитао им гласно шта пише и помогао да прођу. Кроз неколико дана проведених по градским трговима, потражио га је малени Кинез и рекао му да његовом господару хитно треба писар, а да је чуо од сељака који су недавно дошли у град да он зна да чита и пише. Добио је посао код строгог племенског старешине. Радио је тешко, али мирних руку и чиста срца. Свима је излазио у сусрет. Градски старешина је био праведан човек и знао је да узврати своме писару. Добро га је награђивао, а врло брзо му је одвојио и део у својој кући где је младић почео да живи. Све се променило. У годинама које су уследиле, постао је газда маленог имања, стекао знатно материјално богатство, радио је све уместо самог градског старешине, који му је поверио и своју кћер. Заједно, у љубави, њих двоје су родили много деце. Сложно су увећали своје богатство до неслућених размера. Једног дана седео је на трему, гледао безбрижно у даљину и схватио да је савршено срећан. Сетио се свих својих очаја, своје жеље да својевремено умре, сетио се оца. И оне друге кутијице коју му је отац на самрти дао.
Отворио је и дрхтавом руком развио малу пиринчану хартију на којој је писало: „И ово ће проћи!"

[JESSY]

Sejac srece
Jednog dana videse decaci nekog starca kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom blistvaih zvezda. Laganim zamahom ruke on bi s vremena na vreme zagarbio iz korpe i zavitlao kao da seje. Tada bi mnogo prekrasnih zvezdica zaleprsalo oko njega kao jato varnica.

- Sta to radite? – upitase decaci goreci od znatizelje.
- Sejem srecu! – odgovori covek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se medju prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su decake gledale tople dugine boje poput suncanih ociju.

Osvojeni tom lepotom malisani smesta pojurise da uhvate srecu, ali uzalud.
I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.

- Uzalud je to sto cinite – osvrnuo se tajanstveno starac - tako je nikada necete uloviti.
- Zasto? – upitase zacudjeno decaci.

Nasmesivsi se, starac je tiho rekao:

- Tek kad se naucite sejati radost i lepotu oko sebe, bit cete pozvani na zetvu srece. Onaj ko grabi sebi, nikada nece uhvatiti srecu.
Sreca se uzima rasirenih ruku.

[Биљана]

@@Никола Тодоровић,

 

Знала сам јесте нечија, али не и чија! У сваком случају, и прерађена и оргинална, носе велику поруку!

Хвала и на оргиналној!  

[Бојан Сарачевић]

''Voz zivota

Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem

u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava

srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.

Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje.''

 

http://www.youtube.com/watch?v=RzDhQAiND4U

 

You're the future, and you've come for what is yours

The hidden treasure, locked behind the hidden doors

And the promise of a day that's shiny new

Only a dreamer, could afford this point of view

But you're a driver, not a passenger in life

And if you're ready, you won't have to try 'cause

You are the Universe

And there ain't nothin' you can't do

If you conceive it, you can achieve it

That's why, I believe in you, yes I do

You're a winner, so do what you came here for

The secret weapon, isn't secret anymore

You're a driver, never passenger in life

And when you're ready, you won't have to try 'cause

You are the Universe

And there ain't nothin' you can't do

If you conceive it, you can achieve it

That's why, I believe in you, yes I do

You are the Universe

And there ain't nothin' you can't be

If you conceive it, you can achieve it

That's why, I believe in you, and I believe in me

(Yes I do

Believe in you

I do)

You're a driver, not a passenger in life

And when you're ready, you won't have to try 'cause

You are the Universe...

[Number15648]

КАКО ЧОВЕК ПОСТАЈЕ НЕЧОВЕК

 

Чувени сликар Леонардо да Винчи годинама је радио знаменити " Тајну Вечеру ". Тражио је лица која би му могла послужити за модел Христа и за ликове апостола. Тако је за лик Христов нашао једног младог човека, чије је лице сијало лепотом, достојанством и невиношћу. После је постепено налазио изразите примерке за сваког појединца. Али за Јуду дуго се мучио да нађе међу људима подесно лице. Шетајући у гомили народа, најзад он угледа једног човека, одвратна изгледа, сурова погледа и у свему ружна и одбојна. Права маска свих порока. Он га позове у свој атеље и каже му зашто га је позвао. Човек се загледа у већ насликан лик Христов и дуго је нетремице гледао, док му сузе не потекоше из очију. Зачуђен сликар упита га, зашто плаче, а он одговори:

Како не бих плакао? Пре пет година ја сам ти послужио за лик Христов, а сад хоћеш да ти послужим за лик Јудин.

 

Св. Николај Велимировић

[JESSY]

Zovem se Ljubav
Postojala sam pre nego sto je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije nego sto je postojao covek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.

Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u sume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.

Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.

Ali sam tuzna kada me se bojite.

Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strasne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.

Ali sve sam zbog vas izdrzala.

Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vecno cutanje.

Ne bojte se.

Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove. Primpremite sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem. Ja cu biti vasa molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada ozednite. Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.

Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.

Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu.

[19горан80]

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље - јер је израђивао корпице - виде неку сахрану. Био је умро игемон (управитељ, губернатор) дотичног града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба.

Када је стигао нађе неког великог пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене.

Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само о посту и молитви, појела је хијена! Какве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари.

Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговођења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу.
Један је зао а живи дуго, а други је добар и умире рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије, и тога Бог не кажњава.
И тако, монах је уочио много таквих ствари, као што се каже код пророка Јеремије: Господе, шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи.

И од тога дана почео је да се моли: "Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!" И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велик у служби, у части, и у свему му иде добро. И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро.

"Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, којекако ми се чини - да је Бог допустио".

А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати.

Једном је пошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп.

- Благослови, оче!
- Господ нека те благослови, сине!
- Камо идеш, оче?
- Идем до трга, да продам своје рукодеље.
Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који су налазили по пустињи.
- Оче, ја исто у Александрију идем.
- Слава Богу да имам сапутника!

Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:

- Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.
- Тако, оче, до Александрије ћемо се молити!
- Да не проговоримо ни реч! - рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!
- Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!
И пошли су обојица. Млади монах ношаше корпице, и иђаху ћутећи.

Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:

- Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас!
Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку током дана не можеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју; ни воде ми на ноге ниси дао! (уп. са Лк. 7,44). Јер је тамо песак веомаврео, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења.

Ти младићи, када су знали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси - Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфрије Велики и други велики испосници које имамо у календару - примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто.

Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част.
Монаси су јели, благодарили су и пошли су да отпочину, јер беху уморни.

Пред вече, кад да пођу на пут, млади монах је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио је: "Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу".

Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: "Каква неправда! Зашто узе зделу и баци је у воду? Зашто је није оставио тамо?" Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори.
Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци.
Ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је.

Старац је видео и говораше у свом уму: "са каквим сам зликовцем пошао ја на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!" Али га он беше упозорио: "Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговориш, јер кршиш заклетву!"

Другог дана око поднева, пролазећи кроз неко село, изашао им је у сусрет неки домаћин:
- Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати, а пред вече ћете поново поћи.

Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и - да власник не примети - закрстио је пса, и пас је скочио увис и угинуо је.
Тада старац гледаше, али ћуташе: "Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!"

Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и кад су видели монахе, почели су викати: "Гледај попурде!" - Кад је човек пијан, не говори више он, говори ђаво!
Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрену ка крчми и направи три метаније. пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.

На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву.

А стари монах говораше у себи: "Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење". Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан.

Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигну до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао:

- Што плачете?
- Јуче су сахранили мајку!
- А имате ли оца?
- Отац је умро лане.
Немађаху, јадници, ни оца ни мајку.

Пошто су отишли, млади монах се врати натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који.
Стари монах је помислио: "је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја још трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!" Али ћуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош.

Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика вила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је.
Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је онај изашао пошто је разлупао целу кућу човекову, узеи га је на страну и запитао га:

- Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!
- Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?
- Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!
- А шта сам, оче, учинио зло?
- Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су - ону зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду?
- Шта велиш, оче?
- Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!
- Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохљебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: "Ово је петохљебница цркве Светог Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад".

Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавали мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду.

Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у оној води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, оних девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: "Да буду у паклу док је не врате назад".

- Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су у животу сачувао сам да не уђу, и дао сам зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

Тада се задивио старац. "Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!"

- А кад си убио дете, јеси ли такође добро учинио?
- Добро дело сам и тамо учинио.
- Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?
- Стани и не суди по свом уму. Јеси ли видео детенце? Оно је зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је, по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржавање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да чини у свету, јер је био зачет на тако велики дан.

Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

- А зашто си тамо убио човековог пса?
- И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требало да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
- А што си се код крчме крстио и клањао се?
- И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: "Помози, Господе, да направимо цркву!"

Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: "Господе, помози им да направе цркву!" И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.

Задивио се старац, говорећи: "Ни овде нисам био у праву!"

- А тамо, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?
- То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима, на храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!
- А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?
- Та било ми је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она дечица не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом.
Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са неђеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их, и постаће велики људи и верници.

И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.
- А овде зашто си покварио кућу?
- Оче, ова лепа кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: 

"Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требало да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући".

И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду дошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета.

И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој.

Онда је запитао монах:

- Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?
- Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?
- Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету.
- Да? А зар ниси чуо пророка Исаију? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од ваших судова и мисли моје од мисли ваших, синови људски (уп. са Иса 55,9).
Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати, да не умреш.
Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоко су веома.
Како си се усудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, оче, да ти покажем да судови Божији нису као људски.
Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се учинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским!

И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло чинио, а ја сам чинио само добро. Дакле, од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове!
Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове!

Али пошто си човек, Бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове Његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба.

Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне.

Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно. Амин.
 

[19горан80]

Тест од три сита

 

Сократ је словио за мудраца. Једног га дана потражи неки човек и рече:

- Знаш ли шта сам све чуо о твоме пријатељу ?

- Тренутак,одговори Сократ.Пре него ми испричаш волео бих да прођеш један брзи тест : јеси ли то што ми желиш рећи просејао кроз  3 сита?

- Три сита?

- Да,одговори Сократ. Пре него испричаш неке ствари о другоме добро је да узмеш мало времена и просејеш оно што желиш рећи.То називам тест од 3 сита.Прво је сито истине.Јеси ли проверио да је истинито оно што ми желиш испричати?

- Не,па и нисам. Нисам видео,само сам чуо како причају.

- Добро! Не знаш дакле да ли је то истина.Пробајмо поново:покушајмо просејати другачије,сада ћемо узети сито доброте.Оно што ми желиш испричати о пријатељу је ли нешто добро?

- Не,баш супротно!Чуо сам како се твој пријатељ лоше понео.

- Дакле,настави Сократ,желиш ми испричати лоше ствари о пријатељу,а ниси сигуран јесу ли истините.То и није баш охрабрујуће.Још увек можеш проћи тест,јер је остало још сито користи.Је ли корисно да ми испричаш све што је мој пријатељ урадио?

- Корисно? Па и не,не верујем да би то могло користити.

- Дакле,закљући Сократ,оно што си ми хтео испричати није истина,ни добро,ни корисно,па зашто би ми причао.Не желим ништа знати од онога што си ми хтео испричати,и теби ће бити боље да све то заборавиш.

[JESSY]

STRANAC

Nekoliko godina nakon što sam došao na svijet, moj tata je upoznao stranca koji je tek došao u naš gradić. Od samog početka tata je bio opčinjen pridošlicom i brzo ga pozvao da živi s našom porodicom. Stranca smo brzo prihvatili i od tada je živio sa nama.
Dok sam odrastao nijednom se nisam zapitao o njegovoj ulozi u našoj porodici. U mom dječijem umu on je imao posebno mjesto. Roditelji su me odgajali komplementarno: mama me je učila da razlikujem dobro od zla, a tata me učio da budem poslušan. Ali stranac, on je bio pripovjedač. On bi nas držao opčinjene satima svojim avanturama, misterijama i komedijama.
Kad sam želio da saznam nešto o politici, istoriji ili nauci, on je uvijek znao sve odgovore o prošlosti, razumio je sadašnjost i činilo se da je čak u stanju da predvidi budućnost! Moju porodicu je odveo na prvi veliki fudbalski meč. Nasmijavao me i rastuživao. Stranac nikad nije prestajao pričati, ali tati to izgleda nije smetalo.
Ponekad, mama bi tiho ustajala i odlazila u kuhinju gdje je bilo tiho i mirno, dok smo mi jedni druge stišavali da čujemo šta ima da nam kaže. Danas se pitam da li se ikad molila da stranac ode iz našeg doma.
Tata je upravljao našim domom s određenim moralnim normama, ali stranac nikad nije osjećao obavezu da ih prati. Profane priče, naprimjer, nisu bile dozvoljene u našoj kući. Ni od nas, ni od naših prijatelja, ni od posjetilaca.
Naš dugogodišnji posjetilac, s druge strane, glatko bi se provlačio s psovkama koje su parale moje uši i tatu tjerale da pobjesni, a mamu da pocrveni. Tata nije dozvoljavao liberalnu upotrebu alkohola, ali nas je stranac podsticao da ga redovno pijemo. On je učinio cigarete da izgledaju privlačno, cigare džentlmenski, a muštikle prefinjeno.
Slobodno je govorio o seksu, čak i previše. Njegovi komentari su ponekad bili provokativni, ponekad sugestivni, a ponekad jednostavno besramni.
Danas znam da su moja shvatanja o ljubavnim vezama u velikoj mjeri formirale strančeve priče. Iz dana u dan stranac je protivrječio vrijednostima mojih roditelja, ali su ga ipak rijetko ućutkavali. I NIKAD ga nisu zamolili da napusti našu kuću.
Više od 40 godina je prošlo od kad se stranac uselio u život naše porodice. Jako se brzo uklopio pa danas ni izbliza ne izgleda tako očaravajući kao što je bio s početka. Međutim, čak i ako danas uđete u kuću mojih roditelja i dalje ćete ga pronaći kako sjedi u svom ćošku, iščekujući nekoga da ga sasluša, da priča s njim dok mu pokazuje svoje slike.

Kako se zvao stranac?

Mi smo ga prosto zvali – TV.
U međuvremenu je dobio i suprugu. Zovemo je računar.
Njihovo prvo dijete zovemo mobilni telefon.
A njihovo drugo dijete – Facebook..