Причам ти причу.... али праву и лепу...

[JESSY]

Cerka se zalila svom ocu na tezak zivot i rekla kako ne zna vise kako da se suprotstavi zivotnim problemima i teskocama, kako nema vise snage za borbu; jer cim resi jedan problem, vec je pred njom drugi i tezi od prethodnog.

Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo ju je u kuhinju. Uzeo je tri lonca, napunio ih vodom i stavio ih na vatru. Za kratko vrijeme voda u posudama pocela je da kljuca. U prvi lonac je stavio sargarepu, u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe, zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme.

Cerka se nije mogla strpeti, jer nije znala sta njen otac tim postupkom zeli reci i dokazati.

Otac je iskljucio sporet, pa je izvadio sargarepu iz vode i stavio je u posudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom. Pogledao je cerku i upitao: "Sta vidis?"

- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.

Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je sargarepa jako meka i krhka. onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.

-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.

-"Znaj, kceri moja, da su i sargarepa i jaje i kafa prosli kroz isto stanje, boreci se sa istim neprijateljem -'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin.

Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.

Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje.

Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela promeniti vodu! A ti??

Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, ali, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis i gubis snagu?

Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska (spoljasnji izgled) se ne menja, ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce postaje tvrdo, jako i gorko?

Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris. Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoce i problema, brige i tuge.

Razmisli, kceri moja, kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta??"

 

[JESSY]

ček ima već tema ,spojićemo

https://www.pouke.org/forum/topic/193-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D0%BC-%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D1%83-%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D0%B8-%D0%BB%D0%B5%D0%BF%D1%83/page-37

[Баба]

Јеремија К. : Монах и Лупеж

 

 

Било је то давно у једној непознатој земљи где су лупежи били високо цењени. Више и од монаха. Један од највећих лупежа којему су монаси били познати јер је једно време са њима друговало одлучи да види како то да се у тој његовој земљи сада одједном појавио неки усамљени монах, којега су људи почели да више цене од његових лупежа па и њега самога.

И реши се један дан да упадне код монаха и да га пита, да види како је то могуће. Да га натера да призна њихову Власт.

Његови лупежи му објаснише како је најбоље и куда да се провуче да неопажен упадне код монаха када је овај ту.

``Па овде код тебе је веома мало, једва сам се провукао``, рече лупеж монаху, који га је мирно погледао.

``Тако је код нас , веома мало``, рече му монах.

``А зашто ти народ лажеш да Бога Има, кад ето ја упадох код тебе без проблема?``

``Па Бога Има, зар си заборавио?``

``Дошао сам да ти тражим да признаш да ти ниси никаква власт (лупежима је то увек било најважније)``

``Признајем да нисам никаква власт, па чак ни овим млађим монасима што код мене уче. ``

``Па то је глупо, рече лупеж. Па како опстајеш без сталних прихода?``.

``На Божијој Вољи``

``Па ти си само Монах``, презрено рече лупеж, и извуче се из мале просторије, посрамљен што је уопште долазио, и што су се његови лупежи побојали тог Монаха. Па и он сам Велики Лупеж (барем је тако мислио).

Монах настави тамо где је стао, да се припрема за сутрашњи дан, где је опет причао о Хришћанству људима који су дошли да га чују.

``Исусе Христе Помилуј мене грешнога``

[YOKA]

JEDNA PO JEDNA

Jedan naš prijatelj je šetao u predvečerje po praznoj plaži u Meksiku. Dok je hodao, primetio je jednu osobu na velikoj udaljenosti. Kada je prišao nešto bliže, video je kako se neki čovek, očito iz tog kraja, saginje, nešto podiže i baca u vodu. Svaki čas je bacao nešto u okean.

Kada je naš prijatelj prišao još bliže, video je da taj čovek podiže jednu po jednu morsku zvezdu, koje je voda izbacila na obalu, i da ih vraća u vodu.

Naš prijatelj se zbunio. Prišao je tom čoveku i obratio mu se: „Dobro veče, prijatelju. Pitao sam se šta to radite."

"Vraćam ove zvezde natrag u okean. Znate, sada je velika oseka, i sve ove zvezde su ostale na suvom. Ako ih ne vratim u more, uginuće."

"Shvatam" – odgovorio je moj prijatelj – "ali na plaži leže hiljade morskih zvezda. Ne možete sve da ih vratite u vodu. Previše ih je. Sem toga, to se dešava na stotinama plaža duž obale. Zar ne vidite da jednostavno ne možete ništa da učinite?"

Čovek se nasmešio. Sagnuo se i podigao još jednu morsku zvezdu. Dok ju je vraćao u okean, odgovorio je: "Učinio sam nešto bar za ovu."

Iz knjige "Melem za dušu"

- See more at: http://znakoviporedputa.com/poucne-price/431-jedna-po-jedna#sthash.Fp0GANem.dpuf

[VizantijskoPlavo]

Starica i taksista - priča o važnosti strpljenja!

- See more at: http://paradoksija.blogspot.com/2012/09/starica-i-taksista-prica-o-vaznosti.html#sthash.nBQTirLY.dpuf

 Starica i taksista - priča o važnosti strpljenja

 

IAKO se svijet u kojem živimo ponekad čini iznimno okrutnim i bespoštednim mjestom, postoje neki slučajevi u kojima se takvoj slici ipak može proturječiti. To dokazuje i slučaj jednog njujorškog taksista koji je svoje takvo iskustvo odlučio podijeliti s korisnicima Facebooka. Naime, prije dva mjeseca, ovaj je taksist povezao jednu staricu, a priča koju je o tomu napisao, do danas je prikupila preko milijun i pol "lajkova". Njegovo iskustvo prenosimo u cijelosti:

"Stigao sam na adresu i zatrubio. Nakon nekoliko minuta čekanja, ponovno sam zatrubio. Kako mi je to bila zadnja vožnja u smjeni, pomislio sam kako bih mogao otići, ali sam parkirao auto, izašao iz njega, došao do vrata i pozvonio.

"Samo trenutak!", čuo sam krhak, starački glas. Čuo sam kako se nešto vuče po podu. Nakon poduže pauze vrata su se konačno otvorila. Preda mnom je stajala malena žena od oko devedeset godina. Nosila je haljinu s printom i kapu s tilom, baš kao da je izašla iz nekog filma iz '40. godina. Pored nje se nalazila najlonska vrećica. Stan je izgledao kao da već godinama nitko u njemu nije živio. Sav je namještaj bio prekriven plahtama. Nije bilo satova na zidu, nikakvih šalica ili drugih stvari na stolićima. U kutu je bila kartonska kutija u kojoj su se nalazile fotografije i stakleni predmeti.

"Možete li ponijeti moju vrećicu do auta?", upitala me. Odnio sam vrećicu u auto i vratio se da joj pomognem da i ona dođe do auta. Uhvatila me za ruku i polako smo hodali do auta.
Stalno mi se zahvaljivala na ljubaznosti. "Nema na čemu", odgovorio sam, "Samo se prema svojim putnicima ponašam onako kako bih želio da se ljudi ponašaju prema mojoj majci". "Ti si tako dobar mladić", kazala mi je. Kad smo došli u auto, rekla mi je adresu i pitala bi li je mogao provozati kroz grad. "Nije to baš najkraći put", rekao sam joj. "Meni se nikud ne žuri, idem u starački dom", kazala je.Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj se zacaklile. "Nemam više nikoga od obitelji", blago je nastavila. "Doktor je rekao da mi ne ostaje dugo vremena". Polako sam se nagnuo i isključio taksimetar.

"Kojim se putem želite voziti?", pitao sam ju. Sljedeća smo dva sata proveli vozeći se kroz grad. Pokazala mi je zgradu u kojoj je nekada radila. Vozili smo se kroz susjedstvo gdje su ona i njen muž živjeli, kad su se tek vjenčali. Prošli smo i pokraj skladišta namještaja, koji je nekad bio plesna dvorana u koju je, kao djevojka, išla na ples. Katkad bi me zamolila da stanem ispred neke zgrade ili ugla i sjedila bi gledajući u mračnu daljinu, bez riječi. Nakon što je prva zraka sunca obasjala horizont, najednom mi je kazala kako je umorna i da krenemo. U tišini smo se vozili do adrese, koju mi je dala. Bila je to niska zgrada, s prilazom ispred trijema.

Dvoje je starijih ljudi izašlo van čim smo stigli. Bili su to njezini skrbnici, koji su pazili na svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Iz prtljažnika sam izvadio njezinu vrećicu i odnio je do vrata. "Koliko vam dugujem?", upitala me, hvatajući se za torbicu. "Ništa", rekao sam. "Ali od nečega morate živjeti", odgovorila mi je. "Ima i drugih putnika", rekao sam joj. Gotovo bez imalo razmišljanja sagnuo sam se i zagrlio je. Čvrsto se primila za mene. "Usrećili ste staricu na trenutak. Hvala vam", kazala mi je. Stisnuo sam joj ruku i otišao. Iza mene su se zatvorila vrata. Zvučalo je kao da se zatvara život.

U toj smjeni nisam pokupio niti jednoga drugog putnika. Besciljno sam vozio, izgubljen u mislima. Ostatak dana jedva sam mogao pričati. Što da je po staricu došao ljuti vozač ili neki koji je nestrpljiv da čim prije završi smjenu? Što da sam odbio tu vožnju ili otišao nakon što sam zatrubio prvi put? S druge strane, mislim da nikad u životu nisam napravio važniju stvar."

[JESSY]

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saoosećanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...

[JESSY]

Kad su se upoznali, on se njoj divio, ona se njemu divila.
Pricali su o svemu i svacemu dajuci jedno drugom najlepsi deo sebe.
On je nju obozavao, ona je njega obozavala.
Na dan vencanja on joj je poklonio svoje srce, ona je njemu poklonila svoje srce.

I ziveli su tako izmesanih srca, on sa njenim, ona sa njegovim.

Prolazilo je vreme, poceo je manje da joj se divi i ona je pocela njemu manje da se divi.
Prestali su da se obozavaju.
Jednog dana on je osetio da vise ne moze da je podnese.
Istog dana i ona je osetila da vise ne moze da ga podnese.
On je prestao da izlazi iz svoje male sobe, ona je prestala da izlazi iz svoje male sobe.
Delio ih je opusteli dnevni boravak.
Tog popodneva on je prelistavao male oglase i ona je tog popodneva prelistavala male oglase.
Bilo mu je cudno kad je zapazio dva oglasa pod sifrom " izgubljeno srce" .
I njoj je bilo cudno kada je zapazila dva oglasa pod sifrom " izgubljeno srce".
Onda je on obavio telefonski razgovor i ona je obavila telefonski razgovor.
Ujutro on je ranije krenuo na posao.
I ona je tog jutra ranije krenula na posao.
Oko podneva njemu je stigao prvi E-mail, i njoj je oko podneva stigao prvi E-mail.
Vec predvece on se njoj divio, ona se njemu divila.
Pisali su o svemu i svacemu dajuci jedno drugom najlepsi deo sebe.
Kroz dva dana on je nju obozavao, ona je njega obozavala.
Te veceri, kad su se sreli ispod sata, bili su sokirani.
On je njoj vratio njeno srce, ona je njemu vratila njegovo srce.

[JESSY]

Djevojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma. Pošto je trebala dugo čekati, odlučila je da kupi knjigu kako bi joj vrijeme brže prošlo. Uz knjigu kupila je i paketić keksa.

Sjela je u VIP cekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao. Pored nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je čitao novine. Kad je ona počela uzimati keks i gospodin je uzeo jedan. Ona se šokirala, ali ništa nije rekla i nastavila je čitati knjigu.

U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga već udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, čovjek pored nje, ne obazirući se ni na šta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti! Čovjek uze posljednji i podijeli ga na dvoje!

Ovo je zaista previse, pomisli djevojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sjela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvijek netaknut.

Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecaji.

Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?
Prije nego sto  dodjete do brzopletog zakljucka i prije nego sto pocnete misliti lose, GLEDAJTE sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled.

[JESSY]

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.

[JESSY]

Mladi par se doselio u ulicu.

Sledećeg jutra, kada su doručkovali, žena je opazila svoju komšinicu kako širi veš.

"Kako joj je prljav taj veš..." – rekla je.

"Možda treba nov prašak za pranje, kako bi bolje oprala. Uopšte ne zna prati! "

Muž je ćutke posmatrao događaj, ali nije ništa rekao.

Svaki put kada bi komšinica širila veš, komentar bi bio isti…

Mesec dana kasnije, žena je bila u čudu,

kada je jedno jutro videla kako je komšinicin veš čist,

rekla je mužu:

"Pogledaj! Konačno je naučila dobro oprati veš. Ko li ju je naučio?"

Muž joj odgovori:

"Niko. Ja sam danas ustao ranije i oprao prozore. .."

 

[Никола Тодоровић]

Замислите да вам свако јутро, када се пробудите, једна банка стави на рачун 86.400 евра. Шта ћете урадити?

Право правило: Све што нисте успели потрошити током дана узима вам се навече! Не можете варати, нити пребацивати новац на неки други рачун. Имате га право потрошити искључиво током тог истстог дана али не заборавите да свако јутро када отворите очи банка вам отвара нови рачун од 86.400 евра за тај дан и тако сваки дан.

Друго правило: Банка може прекинути ту игру без упозорења! У било којем моменту може вас обавестити да је све готово и да се рачун дефинитивно затвара.

По мом мишљењу, несумњиво ћете добијати новац трошити на забаву и куповину поклона онима које волите. Трудићете се да вам сваки евро донесе срећу и задовољство.

Па где је таква банка?

Ту чудесну банку имамо сви ми на нашем располагању. То је ВРЕМЕ.

Свако јутро када се пробудимо наша животна банка нам отвара кредит од 86.400 секунди живота за тај дан до спавања. Што нисмо проживели тај дан - изгубљено је. Јуче је заувек прошло!

Свако јутро та магија се понавља. Зато немојмо заборавити незаобилазно правило да банка може затворити рачун сваког минута, без упозорења. У било које моменту живот може стати!

Шта ви радите са вашим 86.400 секунда на дан?

Живот је кратак, чак и онима који увек мисле да имају бескрајно пуно времена на располагању.

Замолио бих вас да подржите страницу,можете да прочитате поучну причу сваки дан и да видите јако добре постере: http://www.facebook.com/Zasvemojeljude

[JESSY]

Kad je hladno, bodljikavo prase traži drugu bodljikavu prasad da leže zajedno, da se zbiju, jer im je tako toplije.
Da nemaju bodlje, to bi bilo lako.
Ali, bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kad se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo.
To nije dobro.
A nije dobro ni kada im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje da budu jedno uz drugo, a da se ne bodu.
To rastojanje zove se lepo ponašanje.
To je lepo ponašanje: da ja ne povredim tebe, da ti ne povrediš mene; da pomognemo jedno drugom da i meni i tebi bude dobro.

[Олимп]

Деда који има око осамдесет година, сваки дан долази у дом за стара и изнемогла лица како би нахранио своју жену. Новинар који је био у посети овој установи, био је задивљен како овај старац храни своју жену. Новинар га је упитао за разлог њеног боравка у дому за старе особе а он му је рекао да она већ дуже време болује од алзхајмерове болести, тешки поремећај заборављања и она никога не познаје.
Новинар га упита поново:“Па добро, а је л' се она некад забрине ако ви не дођете на време, с обзиром да сте стари?“ 
Деда одговори:“Не, она чак ни мене не познаје више, има већ пет година.“ 
Новинар изненађено упита:“Па добро, ви и даље долазите сваки дан да је храните а она не зна да сте јој ви муж, има овде ко да се о њој брине, особље установе!“
Деда пружи своју руку, помилова га по коси и рече:“Синко, она не зна ко сам ја, АЛИ ЈА ЗНАМ КО ЈЕ ОНА!“

 

Извор

[JESSY]

Kutija

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki
muškarac kaznio svoju petogodišnju kćerkicu, jer je izgubila neku vrlo
dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bilo je božićno vreme. Sledećeg jutra je devojčica donela mali poklon i rekla: “Tata, to je za tebe”
Tati je bilo vrlo neprijatno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio.
Kćerkicu je prekorio: “Ne znaš, ako nešto pokloniš, očekuje se, da se u kutiji nešto nađe?”
Devojčica ga je žalosno pogledala i sa suznim očima rekla: “Tata, ali
nije prazna. Do vrha sam je napunila s poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred kćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj.
Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao
izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio i iz nje uzeo jedan navidljivi
poljubac i setio se ljubavi, koju je kćerka spremila unutra.
Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju prijatelji, deca, Bog…
Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ponekad pomislim da je coveku dovoljno za spasenje da procita Sveto Pismo i ove price i nista drugo.