Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[keka]

У мени има још доста тога за исповиједити! Једноставно немам снаге за рећи све шта ми лежи на души! Само молим Господа да ми да снагу да једног дана и то кажем! Није да се нисам покајала, једноставно немам снаге за исповијед! Још нисам спремна! 

[Arsenija]

Ako nemaš nameru da se ispovedaš do kraja,ne znam čemu onda ta takva lažljiva ispovest.

Iskreno kažeš sve,pa kako bilo,Bog ionako sve to zna,samo ti moraš da prestaneš da lažeš sebe i da razbiješ iluzije o sebi samom ako ih imaš...

Ispovest je u neku ruku i evalucaija,ali ne samo to već i šansa da pred Bogom priznaš da se vraćaš i tada će ti On poći u susret.

[JESSY]

У Светом Писму је речено: "Сине мој! Ако приступаш служењу Господу Богу припреми своју душу на искушења: управи срце своје и буди чврст, и не дај да те узнемире мисли; прилепи се уз Њега и не одступај како би се на крају узвисио" (Сир.2,1-3).

Чим се одлучиш да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе одмах ће се појавити мноштво унутрашњих и спољашњих препрека. Непријатељи људског рода, сазнавши зѕ твоју намеру на сваки начин ће те узнемираваати разним неприликама споља и сумњама, помислима и страховима изнутра. Али, све ће нестати чим покажеш да имаш чврсте намере.

Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремама за претходну исповест и припремом за следећу. Значи, често исповедање греха ће те чувати, подржавати и чинити бодрим сав твој духовни живот. Благодат Божја која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере: Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.
Иако је пожељно да човек има свог духовника, то уопште није обавезѕн услов за истинско покајање. За човека који стварно пати због свог греха нема разлике код кога се исповеда: само да се што пре покаје и добије разрешење. Покајање мора бити потпуно слободно, без икакве принуде.

Исповест није разговор о својим недостацима и сумњама, то није једноставно упознавање духовника са собом. Исповест је Света Тајна, а не само "религијски обичај." Исповест је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која се рађа од осећања светиње, исповест и покајање су тзв. друго крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање је први степен светости, ван Бога.

Прва ствар за онога који се спрема за исповест мора бити испитивање срца. За то је потребно да се човек припреми неколико дана - да пости, да чита духовну литературу, да се више моли, да чита савете и поуке о Светој Тајни Покајања, да се сети и да запише своје грехе. Обично људи који немају искуства у духовном животу не виде ни мноштво својих греха ни њихову одвратност. Кажу: "ништа посебно нисам учинио", "имам само ситне грехе, као сви остали", "нисам крао", "нисам убијао" - тако често многи почињу исповест. А самољубље, нетрпљење прекора, безосећајност, човекоугађање, слабост вере, недостатак љубави према ближњем,, а малодушност и духовна лењост? Зар све то нису тешки греси? Зар је наша вера делатна и ватрена? Да ли сваког човека волимо као брата у Христу? Да ли смо достигли кротост, безгневље, смирење? Чиме објаснити нашу безосећајност на исповести, нашу умишљеност, ако не каменом безосећајношћу, мртвилом, смрћу душе и срца? Зашто су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?! Што јаче светлост Христова обасјава срца, тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде не ужасавају се, јер немају са чим да упореде, јер је Христос за њих сакривен завесом њихових греха.

У покушају да се човек разабере у погледу моралног стања своје душе треба да се потруди да направи разлику између основних и секундарних грехова, између симптома и дубљих разлога. На пример, ми примећујемо, и то је врло важно, расејаност на молитви, непажњу за време богослужења, одсуство интересовања за слушање и читање Светог Писма, али зар ови греси не проистичу из маловерности или слабе љубави према Богу?! Треба у себи да приметимо својевољност, непослушност, самооправдање, нетрпељивост, тврдокорност и тврдоглавост, али много је важније да човек открије и схвати њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако примећујемо у себи жељу да увек будемо у друштву с људима, ако испољавамо брбљивост, склоност ка подсмевању и оговарању, ако се превише бринемо о свом спољашњем изгледу и одећи, треба брижљиво да испитамо те страсти, јер се наша сујета и гордост најчешће тако испољавају. Ако претерано примамо к срцу животне неуспехе, тешко подносимо растанак, неутешно патимо за умрлима, зар се у јачини и дубини тих наших искрених осећања не крије неверје у благу Промисао Божју?

Постоји још једно средство које може да нам помогне у познању наших греха. Пре исповести треба да се присетимо за шта нас обично криве људи који живе заједно са нама, наши ближњи: често су њихова окривљавања, прекори и напади оправдани. Пре исповести треба да затражимо опроштај од свих пред ким се осећамо кривим да бисмо Светој Тајни приступили мирне савести.

Приликом таквог испитивања срца човек треба да пази да не падне у претерану сумњичавост и ситничарску подозривост према сваком покрету срца; ако кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за битно и небитно, да се заплетемо у ситнице. У таквим случајевима треба привремено да оставимо испитивање своје душе и молитвом и добрим делима да просветлимо своју душу.
Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети греха, и да га чак запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Онај ко приступа Светој Тајни Исповести код духовника не треба да донесе списак грехова, већ осећање покајања, не детаљно препричавање свог грешног живота, већ скрушено срце.

Знати своје грехе још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ прима искрену и поштену исповест, чак ако она и није праћена снажним осећањем покајања, ако и тај грех - камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без лицемерја. Ипак, скрушеност срца, жалост због сопствених греха јесте оно најважније што можемо и треба да донесемо на исповест.

Али, шта да чинимо ако се наше срце исушено од греха не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су "немоћ духовна и телесне слабости" толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у току саме исповести, јер сама исповест, само гласно изговарање својих греха могу да омекшају наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања.

 

За превладавање наше духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава наше телесно спокојство и душевни мир, који су погубни по наш духовни живот. Ипак, пост сам по себи само припрема и растреса терен нашег срца које после тога може да упије молитву, Реч Божју, Житија Светих и дела Светих Отаца, а што ће бити праћено појачаном борбом са својом греховном природом, што ће нас подстаћи да активно чинимо добра ближњима.

Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у нама. Ето, на то треба усмерити своје напоре. Због тога је веома корисно читање и размишљање о смрти, о Страшном Суду, о несрећном бивствовању грешника у паклу, о пролазности живота и о бесконачној величини вечности.
На исповести не треба очекивати питања, човек сам треба да уложи напор, јер је исповест подвиг и самопринуда. Треба да говори тачно, не скривајући ругобу греха уопштеним изразима. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан самооправдавања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне "олакшавајуће околности", одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Понекад се људи позивају на слабо памћење које, наводно представља препреку да се човек сети свих греха. И заиста, често се дешава да лако и брзо заборавимо своје грехе. Али, да ли се то дешава само због заборавности? Има например, случајева, кад је јако и до бола било повређено наше самољубље, кад нас је неко незаслужено увредио, или насупрот томе случајева који годе сујети: успеха, добрих дела, похвала, захвалности - свега тога се сећамо дуго година. Све оно што у нашем светском животу на нас оставља снажан утисак дуго и јасно памтимо. Не заборављамо ли своје грехе због тога што им не придајемо озбиљан значај?

Неки људи се боје и као да не верују да им греси могу бити опроштени и та бојазан понекад поприма облик болести. Осећај страха се темељи на недостатку вере, наде и љубави према милосрдном Господу, или пак на честом понављању греха. Труди се да не грешиш и онда ће се, уз Божју помоћ, смањити и брига за то да ти Господ неће опростити.

Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше греховне ране? Свемогући Бог. Запамти: Свемогући. Свемогући Лекар! И као такав, Он чини могућим опроштај и најтежих могућих греха.

 

Има такозваних неисповеђених греха са којима многи живе много година, а можда и читавог свог живота. Све време они имају жељу да их открију духовнику, али их је превише срамота да о њима говоре и тако пролази година за годином. Међутим, они стално муче душу и припремају јој вечну осуду. О, како се треба плашити непокајаних и неисповеђених греха! Наш живот је, како каже Апостол, исто што и пара (Јаковљ. 4,14), данас смо живи, а сутра нам се спрема крај. Где ћемо тамо сакрити своје грехе? Треба се стидети греха, а не покајања. Покајање је победа над самим собом, победнички трофеј због којег је онај који се покајао достојан сваког посштовања и части.
Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, када грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била радост.

Покајање неће бити потпуно уколико човек, кајући се изнутра, не донесе чврсту одлуку да се не враћа том греху. Али, рећи ћеш: "Како могу да обећам да нећу поновити грех? Зар није исправније мислити да ће се због наше немоћи, поновити? Јер, и на основу искуства свако зна да се кроз неко време човек враћа истим гресима и да се из године у годину не види побољшање?" У ствари није тако! Нема случаја да приликом искреног покајања и добре жеље Свето Причешће које је човек примио, у души није изазвало благе промене. И тешко да човек може сам да суди о свом стању. Све већи захтеви према себи, строгост и изоштрен духовни вид често стварају утисак да греха има све више и да се њихово дејство појачало. Верник почиње да мисли да је постао још грешнији, да болести постају снажније. У ствари, много тога се побољшало, много зла је одбачено, али се на његовом месту појавило оно што раније није било примећено и борба се мора наставити истом снагом.

Често нам Господ по посебној Промисли Својој затвара очи за наше успехе, да би нас сачувао од сујете и гордости. И обрнуто: да не бисмо пали у очај и да бисмо се одлучили на борбу с грехом, Господ нам не допушта да одједном видимо слику свог греховног пада, која је крајње ужасна, већ нам, по мери нашег духовног узраста, отвара очи. Често грех дуго остаје у човеку, али честа Исповест, причешћивање Светим Тајнама поткопава и слаби његов корен. Па и сама борба против греха, патња због греха - зар већ то само по себи није напредак?! "Не бој се, чак и ако падаш сваког дана и одлазиш од путева Божјих, стој храбро, и Анђео-Чувар ће поштовати твоје стрпљење", говори Свети Јован Лествичник.

Па чак и ако нема овог осећања олакшања и препорода, треба имати снаге за повратак исповести, своју душу у потпуности треба очистити од нечистоте, треба храбро избацити све наказности, све гадости, без прикривања, без украшавања, очистити је од скврноте и прљавштине. Онај ко тежи ка томе увек ће успети!
Само, не смемо себи да приписујемо своје успехе, да рачунамо на своју снагу, да се уздамо у своје могућности. Тако можемо да изгубимо све што смо стекли.

"Да, господе, Царе, дај ми да сагледам своје грехе..." (из Великопосне молитве Св Јефрема Сирина)
"Господе, дај ми мисао за исповедање греха мојих" (из 7. Молитве Св Јована Златоуста пре спавања)
"Расејани ум мој сабери, Господе, и залеђено срце очисти, као Петру дај ми покајање, као царинику - уздах и као блудници - сузе.

 

Амин.

 

manastir.se

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Јаков.]

Ipak se radi o babama i žabama. Pokajanje je neodvojivi deo ispovesti i samim tim se ne može u suštinskom smislu govoriti o dve stvari, mada one to jesu. Više to posmatrati kao prste i dlan jedne ruke. Sami ne mogu da funkcionišu, a kada su iz celog, veoma su moćni. 

 

Dešava se i da se čovek ispoveda a da nema suštinskog pokajanja, već da se dešava ono juridičko ispovedanje. 

Mislim da je bolje bilo kako nego nikako. Put od 1000 milja počinje prvim korakom. 

 

Dešava se isto tako da se čovek raskaje za mnoga svoja dela, ali da to ne ispovedi. Prosto prođe vreme, on na to zaboravi. Šta onda?!? Da li je takvo pokajanje primljeno od Boga, čak i ako nije ispoveđeno. Siguran sam da bi svi crkveni juridisti rekli da nije.

 

E to je ono što mene više zanima.. Ispovest bez pokajanja (validnost) i pokajanje bez ispovesti (validnost). 

Mislim, jasno je i vama da je to sve okrnjeno i nepotpuno, ali kad se čovek nalazi u izvesnim duševnim stanjima, ko može da mu kaže da nije u pravu i da se nije ispovedio to jest pokajao, pa makar juridički i ne ispunjavao preduslove. 

Bog zna srca svakog od nas. 

[Драгана Милошевић]

И мено то занима, јер просто некад приметим да код куће покајем се за нешто а после заборавим.

Некако кад почнем да записујем грехове спремајући се за исповест боље одговорим на изазов покајања, него кад се често у брзини врши сама Тајна.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ni petar nije mogao birati mesto gde će zaplakati kad se 3 x odrekao Gospoda.

 

Ispovest je po meni takodje potrebna.

[Ignjatije]

@,

 

Добро је што вадиш овакве теме из нафталина. Отварамо нове, свакакве, а имамо одличне прекривене прашином заборава и слабо разрађене :good2:  

[Драгана Милошевић]

@,

 

Добро је што вадиш овакве теме из нафталина. Отварамо нове, свакакве, а имамо одличне прекривене прашином заборава и слабо разрађене :good2:  

 

Сјајна тема, неразрађена. Много тога има да се каже.

[ИгорМ]

Одлична тема. 

 

Како кажу св. оци покајање мора бити из срца, искрено. То је пут ка Богу, пут у новом чистом оделу. По речима преподобног Исака Сиријског, покајање је као благодат над благодатима дато нам после крштења. 

 

"Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију; изузев тим уласком, нећемо добити милост јер, по речима Светог писма, сви сагрешише... а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23 24). 

Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха (Божијег); страх је очинско жезло које нас управља док не достигнемо духовни рај добара; а када га достигнемо, он нас тада напушта и враћа се назад. Рај је љубав Божија у којој је наслађивање свим блаженствима где се блажени Павле нахранио натприродном храном и, чим је тамо окусио од дрвета живота, ускликнуо говорећи: Што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9). " (Переподобни Исак Сиријски O покајању)

 

Такође лепа реч о покајању од Св. Игњатије Брјанчанинов - Слово о Покајању 

 

"Покајање представља двери милосрђа за оне који се брижљиво баве њиме. Кроз те двери ми улазимо у Божанску милост: у ту милост не можемо ући другачије, него само на те двери". И најузвишенији подвизи када нису растворени осећањем покајања, сујетни су, бесплодни и штетни за душу. Покајању је страна самообмана, оно је неприступно за њу."

[JESSY]

није исто али је неопходно и једно и друго....

[Crnokosa]

Ja sam razmisljala o ovoj temi pre i posle prvog pricesca. Kuci sam pokusavala da se setim svojih grehova i pitala se sta sa onima koje zaboravim?! Na samoj ispovesti iznenadila sam se sto je me je svestenik samo pitao kajes li se za pocinjene grehe , ja onako zbunjeno i uplaseno odgovorih kajem se, pitajuci se sta je sledece jer stvarno nisam znala kako ide sam cin ispovesti. Meni je iskreno bilo lakse tako jer nisam znala ni sta treba da kazem, bilo me je i sramota... znate kakav je osecaj prvi put?! Posle sam razmisljala o tome sta mi je oprosteno? Sve sto sam zgresila? Cak i ono cega se ja tada nisam setila ili... nista? Nisam osetila nikakvo olaksanje ili radost ili nesto trece... Sta cini neznanje od coveka...

[JESSY]

Ja sam razmisljala o ovoj temi pre i posle prvog pricesca. Kuci sam pokusavala da se setim svojih grehova i pitala se sta sa onima koje zaboravim?! Na samoj ispovesti iznenadila sam se sto je me je svestenik samo pitao kajes li se za pocinjene grehe , ja onako zbunjeno i uplaseno odgovorih kajem se, pitajuci se sta je sledece jer stvarno nisam znala kako ide sam cin ispovesti. Meni je iskreno bilo lakse tako jer nisam znala ni sta treba da kazem, bilo me je i sramota... znate kakav je osecaj prvi put?! Posle sam razmisljala o tome sta mi je oprosteno? Sve sto sam zgresila? Cak i ono cega se ja tada nisam setila ili... nista? Nisam osetila nikakvo olaksanje ili radost ili nesto trece... Sta cini neznanje od coveka...

 

на жалост, тако изгледа исповедање у великом броју храмова код нас....али то није твој грешка.....важно је да си се ти добро припремила, да знаш своје грехе, да се за њих кајеш, да си разговарала са Господом....

...иначе, прва исповест је врло специфична...не можеш ти причати о свим својим греховима које си учинила свих тих година,,,,,зато је ту важан добар духовник, који ће знати како да те води....и наравно, када те тада свештеник разрешава, опроштено ти је све.....и оно што ниси могла да се сетиш....

што се тиче осећања након исповести, она су увек другачија,,,,,барем мени....немој се трудити сама нешто проналазиш чега нема....све препусти Господу....Он зна када и зашто ће ти нешто допустити....

...а ако ти је потребан духовник са којим желиш да водиш дијалог и који ће ти дати савете, имаш слободу да га нађеш....

 

[Драгана Милошевић]

" Има много грехова којих се нисам сетила због своје лењости"

Уобичајен крај исповедања пред духовником.

[Gordana .]

Покајеш се па исповедиш то је редослед...е сад. подваријанте су, покајеш се а забориавиш да исподевиш - да ли је опроштено? Или знаш да је грех, криво ти што си згрешио-ла али покајања због самог дела нема има га само због кривочињења, исповедиш се и ...

Немаш појма да си починио -ла грех, а кад би знао-ла сигурно не би то чинио-ла, ниси ни исповедио-ла и...

Шта знам...

Мени је Господ једном послао покајање када нисам била свесна, Хвала МУ.

[Crnokosa]

JESSY hvala na odgovoru...

Verujem da moraju tako da rade jer gde bi bio kraj kad bi svako od nas ispovedio svaki greh kojeg se seti... Nego, eto, razmisljala sam na glas Tokom sluzbe pokusavam sto vise stvari da se setim i zamolim Gospoda da mi oprosti, posle kod svestenika i mislim da je to najbolja varijanta...