Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Јаков.]

111. Узимао сам храну док су је још спремали.

112. Јео сам уз пост посну храну са пожудом и наслађивањем.

113. Када сам јео нисам благодарио Богу и нисам сматрао себе недостојним милости коју ми је послао

114. Био ми је тежак пост и са нестрпљењем сам очекивао његов завршетак.

115. Стављао сам у храну зачине (вегету, бибер...).

116. Уз пост сам осећао одбојност према једноличној храни.

117. Грешио сам држањем укусне хране у устима са наслађивањем.

118. Пио сам вино и јео храну за које сам знао да су штетни за здравље.

119. Опијао сам се алкохолом.

120. Да бих купио алкохолна пића залагао сам ствари.

 

(Ова група исповедних тврдњи односи се као и раније, на неумереност у јелу и пићу. Злонамернима вероватно ће бити проблематична поред осталих, највише тачка 115. али суштина и јесте у покоравању Божијој вољи и задовољавању онога што имамо, тако да за таквог човека је све грех што је ван тога. Према томе и зачињавање хране. Није смешно, него је тврда вера. За мене је опет све ово сажето у исповедној реченици "био сам неумерен у јелу и пићу")

[Јаков.]

121. Напијао сам се да бих се одлучио на грех и тако га се не бих стидео.

122. Са алкохолом сам употребљавао и лекове да бих се јаче напио.

123. Тајно сам трговао алкохолним пићима.

124. Користио сам опојна средства, опасна по живот.

125. Ризиковао сам живот својом непажњом.

126. Нисам се чувао од прехладе и ишао сам без топле одеће и ако сам је имао.

127. Тражио сам славу и похвалу за врлине и труд.

128. Нисам увек био задовољан оним што имам.

129. Грешио сам гадљивошћу.

130. Жалио сам се на лош пут до цркве, на дужину службе и како се умарам од њих.

 

(Некад је заиста тешко појмити да све ово јесте грех, али да ништа није толико страшно као очајавање. Грешиш, па шта? Покајеш се и устанеш. Миловање по ушима прија, али човек онда пре ће се вратити који корак уназад или стајати на месту, него што ће ићи напред.)

[Јаков.]

131. Унапред сам чувао паре за "црне дане" и за сахрану.

132. Не трпим од људи укоре и примедбе (па ни заслужене). Одмах пружам отпор.

133. Сећао сам се да су ме осудили и понављао те речи другима.

134. Настојао сам да ме похвале.

135. Учинивши грех нисам се одмах покајао.

136. Умрлог сам сахранио уз ракију и у посни дан сам поставио богат сто за даћу покојнику.

137. Нападао сам и вређао када ми се не би испуниле жеље и намере.

138. У храму сам гледао на часовник.

139. Био сам лењ да целивам иконе.

140. Када сам целивао иконе кришом сам се гледао у стакло и поправљао косу.

 

(Неке од ових реченица заиста делују смешно, али зашто? Зато што смо ми навикли на слободу и своју вољу, или зато што неко, а ми знамо ко, не жели да знамо за њега, и смућује нас од постанка Света.)

[Јаков.]

141. Сумњао сам у част својих ближњих.

142. Грешио сам прљавошћу душе.

143. Пропуштам прилике да учиним добро.

144. Учествовао сам у не пристојним разговорима.

145. Нисам увек први тражио опроштај, а понекад нисам уопште тражио опроштај.

146. Допуштао сам да се неки производи покваре.

147. Допуштао сам грубе речи и поступке приликом свађе.

148. Приписивао сам другима грехе и слабости које им нису својствени.

149. Својим понашањем или речима доводио сам друге у гнев.

150. Нисам љубазан са свима. Не поздрављам све први.

 

(Ове реченице углавном се односе на наше понашање према ближњима. Сваки такав однос, макар био и разговор са баком на пијаци, или свађа са родитељима, потпада под анализу. Нек се скупе неколико таквих "ситних" чарки или наших пропуста и немања љубави према другима, и ето ти за час једног великог проблема, јер и те ситнице, доносе рађање већих проблема и гомилање отрова душе, који се излију у неким крупнијим и за нас и друге тежим ситуацијама.)

[Александар Милојков]

146. Допуштао сам да се неки производи покваре.

 

  Ово је стварно ван памети. Не знам Владо што се више заносиш са овим глупостима? Видиш да никоме није интересантно (хвала Богу). 

[Александар Милојков]

111. Узимао сам храну док су је још спремали.

 

Јел ово када је поп Ћира појео пуну котарицу крофни, док их је домаћи цајош пекла?  

[Александар Милојков]

115. Стављао сам у храну зачине (вегету, бибер...).

 

Јаој, мајко моја! Владо, обрисаћу тему, заиста! Па ово је стварно ментално ретардирано! Не може више, тема је закључана! 

[Славен]

 "Čovek se posle ispovesti ne oseća ništa čistiji nego što je bio pre nje. Naprotiv. Oseća se kao kanta za đubre. Pošto je izbacio iz sebe sve svoje bolje verzije, ostao je s najgorom, onom koja se nikad nikom ne ispoveda." B. Pekić

 

Da li se čovek ikad do kraja ispoveda?

 

Ja sam više puta išao kod psihologa i znam da ja nisam ispričao sve, do kraja. Ne znam kakva su vaša iskustva sa duhovnicima, Da li kažete sve? Da li se slažete sa Pekićem, ili ipak ispričate ono najgore o sebi? Koja su vaša razmišljanja?

[Лазар Нешић]

Како су ми причали свештеници (попови и јеромонаси), највећи број људи се исповеда по Пекићевом опису. Дакле, исповест буде површна, никаква, неискрена, недоречена, театрална, итд. Али, у тој маси учмалости и ритуалности нађе се и по који човек који је до "краја" исповеди - и то онда буду најмучније исповести, посебно за духовнике.

 

Један добар пријатељ јеромонах ми је причао да је имао једну исповест после које није изашао из келије три дана.

Све у свему, шарено је ...

 

Ја себе сврставам исто у ту масу недоречених, али се због истог и не исповедам често, чак врло ретко приступам исповести. Не желим да то буде ритуал, нити психо олакшање, већ заиста покајање. Ако се не кајем, онда нема исповести, јер то је рачундџијска свест и калкулаторско-фарисејска и магијска побожност. Макар за мене лично.

[ВИЛМА]

Postoje neke toliko mračne stvari u nama, koje i sami sebi radije prećutkujemo i svesno previđamo, zbog kojih se sami pred sobom postidimo. Mislim da te stvari nikad nikome ne govorimo. 

[Бели Раде]

 

 

Da li se čovek ikad do kraja ispoveda?

 

 

 

 Да, на самрти. (Ако стигне)

[Jurodiv]

 "Čovek se posle ispovesti ne oseća ništa čistiji nego što je bio pre nje. Naprotiv. Oseća se kao kanta za đubre. Pošto je izbacio iz sebe sve svoje bolje verzije, ostao je s najgorom, onom koja se nikad nikom ne ispoveda." B. Pekić

 

Da li se čovek ikad do kraja ispoveda?

 

Ja sam više puta išao kod psihologa i znam da ja nisam ispričao sve, do kraja. Ne znam kakva su vaša iskustva sa duhovnicima, Da li kažete sve? Da li se slažete sa Pekićem, ili ipak ispričate ono najgore o sebi? Koja su vaša razmišljanja?

 

Na ovu moju ispovjest dođe nedavno krštenje, ne volim kad me posmatraju kao bezgrešnog, pa kao ne očekuju od mene da imam puno teških grijehova, a ovamo,ja najgori među najboljima.. Pa,ajde , ono kad dođe trenutak, nemoj reći sve po već utvrđenom šablonu, nego, ono.. Kaži brate sve da te cjelo nebo razumije,ne daj podnebesju da te zaustavi, osmeli se, budi neko.. Pokaži da Bog pomaže više nego što čovjek zatajkuje kukavično.. I,eto , nešto eventualno ispadne.. Ja ne osjećam kad je meni oprošteno, ali bitno je da češće plačemo nasamo..

Zapravo,da li je Bog oprostio ili ne, to jeste nedoumica, ali nezahvalno je postavljati sebi takvo visoko pitanje.. Izolirani smo mi da se osjećali kao đubre dok ne odemo negdje nasamo sa sobom da se konsolidujemo od ispovjesti..

[Ignjatije]

 "Čovek se posle ispovesti ne oseća ništa čistiji nego što je bio pre nje. Naprotiv. Oseća se kao kanta za đubre. Pošto je izbacio iz sebe sve svoje bolje verzije, ostao je s najgorom, onom koja se nikad nikom ne ispoveda." B. Pekić

 

Da li se čovek ikad do kraja ispoveda?

 

Ja sam više puta išao kod psihologa i znam da ja nisam ispričao sve, do kraja. Ne znam kakva su vaša iskustva sa duhovnicima, Da li kažete sve? Da li se slažete sa Pekićem, ili ipak ispričate ono najgore o sebi? Koja su vaša razmišljanja?

 

Тешко је рећи све. Међутим, након исповести увек осећам олакшање. Оно што се не каже заиста оптерећује човека. 

 

Одгворим све када свештеник поставља питања, кажем док свештеник чита молитву држећи део епитрахиља на моју погнуту главу, али тада ме свештеник баш и не разуме шта причам. Међутим неке грехе који ме оптерећују не кажем баш увек на исповести као оно посебно што ме мучи. Када се то деси олакшање и благодат су заиста велики. Ко није то доживео тешко може схватити.

 

Славене, не знам да ли си икада био верник (литургијски) и да ли си се исповедао у Цркви, али то је доста другачије од разговра са психологом. Барем мени. Наравно да се и тада, или било у обичном разговору са било којом особом у коју имамо поверење, осети олакшање када кажемо шта нам је на души (савести ако више волиш). Али исповест је нешто заиста посебно и другачије од разговора са пријатељима или психолозима. 

 

Онај терет који не скинемо још више ће нас замарати. Али то није разлог да се не исповедамо уопште. Што се више и чешће исповедамо постајемо храбрији да кажемо оно што нисмо смели раније. Тако требамо доћи у фазу када смо у стању све да кажемо. 

 

Проблем може бити и поверење. Страх да нас особа не ода, страх да нас неће разумети или да ће нас сматрати поремећеним, да ће престати да нас поштује и воли.... Све је то само делић узрока због којих неке ствари не говоримо никоме, већ остављамо да нас муче и муче.

[Ljubičasta]

Ne mogu se do kraja ispovijedati kada ni sam svestenik ne pokazuje interesovanje za to jer ljudi koji stoje iza mene sve cuju,i sta ja njemu govorim i sta on meni.Inace,nikad mi nece biti jasna ta pojava kod nas da iako znamo da ce svi doci na red,ipak se guramo i stanemo metar od svestenika i onoga ko se ispovijeda.Ja vrlo cesto mimo ispovijesti zamolim svestenika nakon liturgije da me posavjetuje.Obicno su ti razgovori praceni suzama i za mene je to prava ispovijest jer olaksam svoju dusu do kraja.Vjerujem da tako nesto nije dozvoljeno na pravom pricescu i ispovijesti posto kada bi svi tako radili onda bi ispovijest trajala u nedogled.

[drvce]

Mislim da te stvari nikad nikome ne govorimo.

Zato postoje drugari, ispricas neku bolestinu, oni se zabezeknu, kazu ti da treba da se lecis i nikad ne odes da se lecis nego se iskliberite bolestini i narucite jos jedno pivo!