Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[JESSY]

спојене све теме о исповести.....под овим насловом.....

[JESSY]

архимандрит Бенедикт о Светој тајни исповести

У данашњој емисији били смо у прилици да чујемо изузетне поуке архимандрита Бенедикта (Јовановића), игумана манастира светог Архангела Михаила на Михољској превлаци у Митрополији црногорско-приморској. Како се исповедати, да ли је исповест услов за причест, шта значи правилно исповедање - само су нека од питања на која је одговорио отац Бенедикт.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/10/31.10.14_-_rec_pastira_-_arhimandrit_benedikt_-_0.56.46.mp3

[JESSY]

Ali šta je ono što bi naročito trebalo da nas podstiče na ispovest, kakve misli i razmišljanja pozivaju vernika da što pre pribegne ovoj Svetoj Tajni?

Pre svega, to su ona duhovna muka, bol i patnja koje u duši izaziva svaki greh i svaki prestup. Gresi i prestupi koji su se nakupili, koji nisu skinuti sa savesti (ne samo veliki gresi nego i mnogi sitni) opterećuju savest tako da čovek počinje da oseća neki neobičan strah, čini mu se da će mu se svakog časa desiti nešto loše, ili odjednom pada u nekakve nervne krize, u razdražljivost, često oseća nemir, nema unutrašnje čvrstine, kao da nije sposoban da vlada sobom i t. sl. On često ni sam ne shvata razlog ovoga što se dešava, a razlog je to što na čovekovoj savesti leže neispoveđeni gresi. Po milosti Božijoj ova bolna osećanja nas podsećaju na njih, kako bismo, popdstaknuti ovakvim jadnim stanjem naše duše, postali svesni da je potrebno da iz nje izbacimo sav otrov, odnosno da se obratimo Svetoj Tajni Ispovesti i da se time izbavimo od svih onih muka koje očekuju svakog gršnika, koji se nije očistio ovde (u ovom životu), posle na Srašnom sudu Božijem.

 

HILANDARSKI LISTIĆ

[JESSY]

Господ Исус Христос је обраћајући се Својим ученицима рекао: “Зиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу” (Мт. 18, 18). И на другом месту Спаситељ је дунувши рекао апостолима: “Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су” (Јн. 20, 21-23). Апостоли су извршавајући вољу Господа ову власт предали својим наследницима, пастирима Цркве Христове и до дан-данас сваки верник који православно и искрено исповеда пред православним свештеником своје грехове може кроз његову молитву да добије њихово разрешење, опроштај и њихово потпуно отпуштање.  Ово представља суштину Тајне Покајања. Да би се ова тајна остварила потребно је: од стране покајника – искрено покајање због грехова, жеља да остави грех, да га не понавља, вера да Тајна Исповести има моћ да очисти и умије по молитви свештеника грехове за које се он искрено покајао. Неопходан услов такође представља да исповест прима православни јереј, слуга истинске Христове Цркве, која једина чува пуноћу благодати коју нам је Бог даровао. 

 

 

Архимандрит Лазар (Абашидзе)

[JESSY]

Иако у Тајни Крштења хришћанин добија опроштај свих својих грехова, даљи живот у непрекидној борби са грехом не бива без привремених пораза, падова и одступања под утицајем спољашњих саблазни и сопствених страсти. Због тога је потребно да сваки грешник што је могуће чешће исповеда своје грехове.  Али шта је оно што би нарочито требало да нас подстиче на исповест, какве мисли и размишљања позивају верника да што пре прибегне овој светој тајни?  Пре свега то су она духовна мука, бол и патња које у души изазива сваки грех и сваки преступ. Као што зубобоља понекад човека спречава да мирно ради свој посао и потпуно га исцрпљује и мучи, лишава сна и спокоја, тако и грешна досада у души помрачује цео човеков живот, лишава га духовне радости, мира и доброг расположења.

[JESSY]

Ми се често не сећамо греха почињеног умом, чак једва да смо свесни да је то грех, а душа јасно памти, осећа у себи његов отров, мучи се, пати, болује и читав човек се испуњава некаквом тугом, бригом и чамотињом. Греси и преступи који су се накупили, који нису скинути са савести (не само велики греси него и многи ситни) њу оптерећују тако да човек почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа сигурно десити нешто лоше, или одједном пада у некакве нервне кризе, у раздражљивост, често осећа немир, нема унутрашње чврстине, као да није способан да влада собом и т.сл. Он често ни сам не схвата разлог овога што се дешава, а разлог је то што на човековој савести леже неисповеђени греси. По милости Божијој ови болни осећаји нас подсећају на њих, како бисмо ми подстакнути оваквим јадним стањем наше душе постали свесни да је потребно да из ње истистнемо сав отров, односно да се обратимо Тајни Исповести и да се тако избавимо од свих оних мука које очекују сваког грешника, који се није очистио овде, у овом животу, после Страшног суда Божијег. То што грех већ сад пре Страшног суда мучи, пали и исцрпљује човека говори само за себе. То значи да грех има својство да мучи, кида, гризе, пали, уништава и мрцвари душу, и тамо где грешници буду са својим гресима после свршетка света ово својство греха ће се бесконачно проширити и појачати, тако да ова мука сад на земљи представља само благо упозорење, савет и подсећање душе на вечне муке грешника.

 

из књиге Тајна исповести

[Deja Vu]

Кад сам видео ову тему паде ми на памет једна пракса код свештеника коју сте вероватно приметили. 

 

Елем, да ли је у реду она исповест када свештеник због великог броја присутних одржи исповест тако што прочита само ону молитву  пред свима без икакве приватне исповести са сваким појединцем, него кад је у журби деси се некад да каже: Ајд сад ћемо овако, прочита молитву и ми се покајемо у себи? 

[JESSY]

да ли је у реду она исповест када свештеник због великог броја присутних одржи исповест тако што прочита само ону молитву пред свима без икакве приватне исповести са сваким појединцем, него кад је у журби деси се некад да каже: Ајд сад ћемо овако, прочита молитву и ми се покајемо у себи?

 

наравно да није.....

пређи мало кроз тему.....наћи ћеш доста интересантних ствари.....

[YparhiLogos]

Imam pitanje o ispovesti..

Kako vi to inace radite kad se ispovedate, da li treba reci detalje situacija, misli, dela ili je dovoljno definisati greh?

Recimo za gordost, lazi, bludne misli i dela, zavist...

 

Kako pristupiti cisto iz vaseg ugla gledanja?

 

[НиколајСвесрпски]

Само кажеш гријех  датаљи су скроз небитни изузев ако духовник тражи да нешто детаљно опишеш.

[JESSY]

Imam pitanje o ispovesti..

Kako vi to inace radite kad se ispovedate, da li treba reci detalje situacija, misli, dela ili je dovoljno definisati greh?

Recimo za gordost, lazi, bludne misli i dela, zavist...

 

Kako pristupiti cisto iz vaseg ugla gledanja?

ево ти линк теме где ћеш наћи све информације о исповести..... https://www.pouke.org/forum/topic/1514-sta-je-zapravo-ispovest/

[Данче*]

Пут у Живот Вечни

Греси и преступи који су се накупили, а нису скинути са савести (не само велики греси него и многи ситни) оптерећују савест, тако да човек почиње осећати неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа десити нешто лоше или одједном пада у некакве нервне кризе, у раздражљивост, често осећа немир, нема унутрашње чврстине, као да није способан да влада собом и томе слично…

У данашње време, наш народ и свако од нас највише пати и страда услед недостатка вере и наде у Бога.

Због духовног немара и незнања постајемо подложни греху и заблудама. Под различитим околностима, нечисти духови користе прилику, да кроз људе и догађаје раслабе нашу пажњу и савест, а затим да у нама распале душевне и телесне страсти. На тај начин, мисли и осећања, речи и дела својом нечистотом помрачују ум и трују срце, те човек под њиховим дејством почне да заборавља на Бога или да верује како хоће, а тада се и душа и тело лако оскврњују и заробљавају грехом.

Иако у Светој Тајни Крштења хришћанин добија опроштај свих својих сагрешења, даљи живот у непрекидној борби са грехом не бива без привремених пораза, падова и одступања под утицајем споољашњих саблазни и сопствених страсти. Због тога је потребно да сваки хришћанин што је могуће чешће исповеда своје грехе.

ШТА ЈЕ ТО ГРЕХ?

Грех је непослушност Речи Божијој, то је нарушавање хришћанског духовног закона од стране верника. Појам греха је религијски појам и њега схватају само они који схватају хришћански закон и исповедају веру у Бога, који се због тога налазе у “огради црквеној”. Онај, пак, ко је ван Цркве није уопште способан да схвати своју греховност, нити да види сав свој пад и ужасне се због дубине своје заражености смртном болешћу греха, као ни да осети своју удаљеност од Бога и Истине. Због тога се треба прво покајати за грехе против Бога и Његове Цркве. Таквих греха има много, и они су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања, како једноставних и очигледних, тако и скривених, на први поглед безначајних, а заправо изузетно опасних за душу.

Они се уопштено могу поделити на: маловерје, сујеверје, богохуљење и заклињање Богом , немолитвеност, немар према црквеној служби, духовна прелест (обмана), гордост и сујета, човекоугађање, напраситост и раздражљивост, осуђивање, чамотиња (униније), празнословље, лаж и лагање, крађа и пљачка, среброљубље, стомакоугађање, пијанство, покушај или размишљање о убиству, самоубиству и абортусу (чедоморству - убијању тек зачете деце у утроби), блуд и прељуба (у мислима и на делу).

Али шта је оно што би нарочито требало да нас подстиче на исповест, какве мисли и размишљања позивају верника да што пре прибегне овој Светој Тајни?

Пре свега, то су она духовна мука, бол и патња које у души изазива сваки грех и сваки преступ. Греси и преступи који су се накупили, који нису скинути са савести (не само велики греси него и многи ситни) оптерећују савест тако да човек почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа десити нешто лоше, или одједном пада у некакве нервне кризе, у раздражљивост, често осећа немир, нема унутрашње чврстине, као да није способан да влада собом и т. сл. Он често ни сам не схвата разлог овога што се дешава, а разлог је то што на човековој савести леже неисповеђени греси. По милости Божијој ова болна осећања нас подсећају на њих, како бисмо, попдстакнути оваквим јадним стањем наше душе, постали свесни да је потребно да из ње избацимо сав отров, односно да се обратимо Светој Тајни Исповести и да се тиме избавимо од свих оних мука које очекују сваког гршника, који се није очистио овде (у овом животу), после на Срашном суду Божијем.

 

КАКО СЕ СПРЕМАТИ ЗА ИСПОВЕСТ?

Момент Покајања - Време је благопријатно и дан је очишћења. То је време када ми можемо да одложимо тешко бреме огрховљености, покидамо ланце греха и нашу душу угледамо светлу и очишћену. Али до тог блаженог очишћења не води лак пут.

Ако си решио да постиш. Да се кајеш и да исповедиш своје грехе, јавиће се мноштво препрека, унутрашњих и спољашњих, јер непријатељи људског рода, сазнавши за нашу добру намеру на сваки начин желе да нас узнемире сумњама, помислима и страховима, али они исчезавају чим покажемо чврстину у својим намерама.

Често се догађа да кад још нисмо приступили исповести, а душа наша слуша искушавајући глас: "Да ли да одложим? Да ли сам се довољно припремио? Није ли сувише често? ". Нужно је чврсто се одупрети овим сумњама.

У Светом Писму читамо: “Сине мој! Ако приступиш служби Господу Богу, припреми душу твоју за искушења, управи срце твоје и буди тврд и не збуњуј се кад те оне посете, припни се уз Њега и не одступај да би се на послетку уздигао” (Сир. 2, 1-3)

Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвшћивати припремом за следећу исповест. Благодат Божија која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно се чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере; Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.

Први корак онога ко се спрема за исповест мора да буде испитивање срца.

Разумевајући морално стање своје душе, трба се старати и разликовати основне грехе од изведених, симптоме од дубљих разлога. На пример: ми уочавамо, и то је јако важно - расејаност на молитви, не пажњу у време богослужења, одсуство интереса за слушање и читање Светог Писма …

А зар не произилазе сви греси од маловерја и слабе љубави према Богу?!

Треба обележити у себи својевољност, непослушност, самооправдавање, нетрпљење прекора, неуступљивост, тврдоглавост … много је, међутим, важније открити и разумети њихову везу са самољубљем и гордошћу.

Ако ми примећујемо код себе стремљења да увек будемо у друштву, с људима, показујемо говорљивост, злоречивост, ако сувише бринемо о својој спољашњости и оделу, тада треба пажљиво истражити те страсти, јер се чешће од свега тако пројављује наша таштина и гордост.

Има још једно помоћно средство, које нас води к познању својих грехова - чешће и посебно при исповести подсећати се на то за шта нас обично окривљују други људи, који живе уз нас - наши ближњи. Веома често њихове оптужбе, прекори и напади су оправдани. Но, чак ако се они нама чине неправедним, треба их примати са кротошћу, без љутње.

При исповести, неопходно је тражити опроштај од свих, којима мислиш да си скривио, да би приступио Тајни са неоптерећеном савешћу. При испитивању срца треба следити за тим, да се не падне у прекомерну умишљеност и ситничаву подозривост према сваком покрету срца. Стајући на тај пут, може се изгубити осећај за важно и неважно и заплести у ситницама. У таквим случајевима треба привремено оставити испитивање своје душе, те молитвом и добрим делима просветлити душу. Припрема за исповест није у томе да би се, по могућству, потпуно присетили свих својих грехова и чак записали своје грехе, него у томе да се дође до таквог стања усредсређености, озбикуности и молитве, при којем као при светлости постану видни наши греси.

Истинско покајање и исповест грехова имају велику моћ.

Тако, “Ако се покају, сви који хоће, могу добити од Бога милост” , вели свети Јустин мученик и философ. А по светом Теодору Студиту: У стању је исповест и огањ вечни да угаси.

Исповест је почетак спасења, речи су светог Атанасија Великог:

Час смрти је најнеизвеснија ствар у животу сваког човека. Стога свету Тајну Покајања и Исповести не треба одлагати нити занемаривати, као што пише и свети Кипријан Картагински: Молим вас, предрага ми браћо, да сваки од вас исповеди свој грех, док се сагрешивши налази у (овом) животу; док може исповест његова да буде примљена; док је заглађивање (делима покајања) и опроштај који бива кроз свештеника благоугодан Господу. А за успех покајања, Бог ништа не тражи, до срце скрушено и смирено. Бог од грешника не тражи материјалне жртве у којима би богати били обилнији, вели свети Василије Велики, него драговољну и од срца истинску исповест, која је једнако доступна свима који хоће.

 

http://www.prijateljboziji.com/_Put-u-Zivot-Vecni/29972.html

[Ljubičasta]

Кад сам видео ову тему паде ми на памет једна пракса код свештеника коју сте вероватно приметили. 

 

Елем, да ли је у реду она исповест када свештеник због великог броја присутних одржи исповест тако што прочита само ону молитву  пред свима без икакве приватне исповести са сваким појединцем, него кад је у журби деси се некад да каже: Ајд сад ћемо овако, прочита молитву и ми се покајемо у себи?

Ovako sam se ja neki dan "ispovijedala".

OT: Za mene je ispovijest izlivanje srca pred Bogom i potpuno priljubljivanje,metaforicki govoreno,za Njegove stope.Potpuna svijest,zal i kajanje za grijehe ali i svoju gresnost.Negdje u Molitvama na jezeru,sv.Nikolaj kaze "Ne biste imali grijeha,da nemate gresnosti.".Ova misao mi je dosta pomogla da shvatim i prihvatim to kada ispovijedim jedan svoj grijeh pa mu se opet nekad poslije vratim i da stalno padam i ustajem.Prosto tako je receno negdje da ce biti.To mene licno tjera od prelesti i gordosti,dakle gresna sam i dalje iako sam ispovijedila svoje grijehe zato sto nisam mogla da nuliram bazu odakle sve potice,a to je covjekova gresnost.Ne gresnost kao neki luksuz koji pojedinac sebi dozvoljava kroz razna ugadjanja vec kao slabost.Dakle,za mene je gresnost slabost,a grijeh je samo konstatacija te gresnosti.A kada covjek shvati i osvijesti taj dio sebe,onda brze i lakse hita Bogu u zagrljaj jer se ta vrsta slabosti lijeci samo pod Njegovim skutima.

[JESSY]

Hа исповести и нисам осетила олакшање??

Много пута сам била на исповести и нисам осетила олакшање...

...Често долазе код мене људи који кажу да се осећају после исповести јако радосно и лако. Ако не осећам олакшање, радост и лакоћу , значи ли то да су ми греси ипак опроштени? Ирина

Одговор: Драга Ирина!

Светитељ Теофан Затворник каже, да ономе којем је корисна радост, њему се и даје радост, а коме је корисна туга – њему туга, само ако је та туга по Богу. Значи да наше покајање треба дa буде озбиљније и строжије испитивање наших односа с другима људима.

Преподобни Макарије Велики сведочи, да је знао многе, који су у почетку били облагодаћени прекомерно, а потом на жалостан начин пали. И још више оних који су се читав живот трудили у смиреном послушању у вери, немајући посебних утеха, а достигли су спасење вечног Baскрса. Приликом искреног кајања за грехе, човек добија од Господа опроштај за њих у Тајни исповести, иако после ње нема осећања некакве посебне радости.

С поштовањем, свештеник Александар Илјашенко.

Glogovac Monastery

[aliluja]

Naravno postoje određena pravila pred pričest.... znači post... ispovest... pa pričest. Ali po meni je od velikog značaja pred pričest... upitati samog sebe još jednom-da li je moje telo dovoljno čisto da primi telo i krv Hristovu? Da li je moja savest dostojan domaćin jedne takve blagodati?