Претражи Живе Речи Утехе

Расти можемо само ако освијестимо своју унутарњу снагу и дјелујемо из ње. Такав човјек не угрожава друге јер се не осјећа угрожено. Ивана Србљан, мецосопранистица, а од 2020. године и првакиња Опере Хрватског народног казалишта Ивана пл. Зајца у Ријеци, рођена је и одрасла у радничкој обитељи, на загребачкој Трешњевки. Након што је дипломирала глазбену теорију на Музичкој академији у Загребу, на истој је Академији уписала пјевање, у 28. години живота. У међувремену је, да би финанцирала властито школовање и осамосталила се, пјевала у мушким и женским клапама, рок-бендовима и Збору Хрватске Радио Телевизије, помажући родитељима који су у оловним деведесетима изгубили посао у загребачком ТЕЖ-у (Творница електричних жаруља). Умјесто да окривљује друге, поуздала се радије у властите дарове, поступно и устрајно реализирајући своје потенцијале. Упознала сам је прије неколико година као диригентицу хора Преображењског храма у Загребу, не слутећи да пред собом имам Бизеову Кармен, и то у неколико награђиваних и високо оцијењених изведби. Толико о њезиној скромности и мојој глазбеној необразованости. *Ваши обитељски и глазбени коријени везани су уз пјевачки збор, хор Саборног храма у Преображенској улици у Загребу. Управо вас је отац Миливој, заједно са сестром Сњежаном и братом Александром, уписао у тај хор у којем је и сам пјевао више од тридесет година. Нисам особа која воли живјети у прошлости, али радо се присјећам својих почетака и татиних одлука које су ме на неки начин довеле ту гдје сам сада. Имао је диван глас и краће се вријеме школовао на одјелу соло пјевања у Глазбеној школи Ватрослав Лисински до одласка у војску. Волио је глазбу, пјевање и све троје нас је усмјерио у том смјеру. Одмалена сам показивала талент за глазбу и стално сам креирала неке представе за своје укућане. У врло раној фази одрастања искусили смо рат и чини ми се како је пуно креативних порива било потиснуто због нових околности у којима смо се нашли. Жељела сам уронити у тај свијет чаролије, купати се у свим тим сазвучјима и утажити душевну глад Вјерујем како су се многи нашли у сличној ситуацији, а сама чињеница да су оба родитеља остала без посла битно је промијенила увјете одрастања, али и ментални склоп нас дјеце. С друге стране, желим надићи ратне околности у којима смо се сви скупа нашли и у којима смо одрастали, без обзира на наше етничке коријене и идентитете, јер сам итекако свјесна механизама, ситуација и људске природе с којима смо се сусретали и морали носити. Тата нас је довео у цркву на Цвјетном управо у тим најрањивијим годинама. Своје глазбене темеље поставила сам у истој школи коју је и он похађао. Захвална сам на знању и труду свим професорима, а посебно професорици клавира Пенки Канев Манојловић која ми је дала чврсте темеље и развила љубав према глазби. С доласком нове управе 2014. у ријечки ХНК на челу с Фрљићем појавила се шанса да се запослим у Опери, на чему сам изузетно захвална. Зашто то није ХНК у Загребу? Не знам. Ако су потребни неки посебни увјети, ја бих их вољела знати. *Често истичете и потпору професорице пјевања Влатке Оршанић… Професорица Оршанић је доиста била и остала моја велика подршка. Одавно ме зачарала својом каризмом и енергијом којом зрачи на сцени. Пуно сам научила од ње и била ми је велика част и задовољство дијелити сцену са својом менторицом на изведбама сувременог дјела Зорана Јуранића „Опера по Камову“ у ријечком ХНК-у. Веселим се и будућим приликама заједничког музицирања. Образовање – одговорност друштва *Репродуктивни умјетници често се стављају у други ред у односу на ауторе, композиторе. Као да једни угрожавају друге? Да ли се некога уздиже или омаловажава, о томе одлучују многи фактори. Прије или касније, вријеме покаже праву вриједност. Свједочила сам примјерима изузетне бруталности, бахатости и похлепе, али и примјерима претјеране скромности и несвјесности властите вриједности. Ни једно ни друго није примјер који бих слиједила. Разне животне околности тек су лекције кроз које имамо прилику расти. Али расти можемо само ако освијестимо своју унутарњу снагу и дјелујемо из ње. Такав човјек не угрожава друге јер се не осјећа угрожено. *Које су животне лекције за вас биле одлучујуће да пређете из теорије у праксу? Када сам уписала студиј теорије глазбе, схватила сам како не могу без практичног дјеловања, без извођења глазбе, музицирања, те да ме сама теорија не задовољава. Теорија се бавила рашчлањивањем и анализом умјетничких дјела која су често надахнута божанским. Налазила сам се у позицији задивљеног проматрача, а то ме није задовољавало. Жељела сам уронити у тај свијет чаролије, купати се у свим тим сузвучјима и утажити душевну глад. Одушевљење дјеце која присуствују концерту класичне глазбе је неописиво. Тек тада могу осјетити звук акустичних инструмената. Постоје разлике између та два свијета, но они заправо сурађују и доприносе изведби неког новог глазбеног дјела. Једни без других не можемо. Без аутора немамо садржај с којим радимо. Аутори су изузетно важни. Мислим да би требало још више потицати стваралаштво наших складатеља, његовати традицију вокалне лирике и складања соло пјесама. Складатељима су важни квалитетни текстови, а бојим се да не постоји довољно сурадње између сувремених пјесника и сувремене класичне глазбе. *Као и многи млади глазбеници и ви сте се прво окушали у рок-бенду, а пуно касније дошла је на ред опера, за многе застарјели, превладани глазбени жанр у 21. стољећу. Просјек година оперне публике прилично је висок… Мишљења сам како је школски сустав застарио и како имамо премалу сатницу која је посвећена умјетничким предметима. Док сам предавала у гимназији, тај један сат није био довољан ни за сухопарно, фактографско изношење података. А одушевљење дјеце која присуствују правом концерту класичне глазбе је неописиво. Тек тада могу осјетити звук који производе акустични инструменти, вибрације које се шире концертном двораном. Мислим да је образовање одговорност друштва. *Како сте ви завољели оперу? Опера је врло комплексан облик глазбеног и умјетничког дјела. Тражи пуно рада на себи и знања и од слушатеља и од извођача. Можда су многи застрашени том спознајом. Но без обзира на знање, предзнање или незнање слушатеља/гледатеља, када је нешто квалитетно и када је направљено са срцем, не постоји публика која то не препозна. Искрено, не знам како сам завољела оперу. То није била љубав на први поглед, али се десила спонтано и непланирано. Нас двије се често свађамо и водимо жучљиве расправе, али се све више и више волимо. Са сваким новим изазовом растемо и развијамо се и чини ми се како једна другу чинимо сретном. *Што опера може пружити сувременом човјеку? Опера пружа апсолутну аутентичност акустичне изведбе гледатељу који жели искусити мултидимензионалну умјетност на сцени. Сувремено доба донијело је пуно позитивних ствари самим тиме што су оперне изведбе и снимке доступне на интернету, а тиме је олакшано слушање, упознавање и учење о свему. Све информације дословно имамо на длану. Ствар је особног избора, али и приоритета и ангажмана друштва у којем живимо. А доласком у казалиште можемо себи пружити неколико неопходних сати мира и одмака од свакодневне буке, ужурбаности и тема које вас окружују. *Задњих седам сезона ангажирани сте у ХНК-у Ивана пл. Зајца у Ријеци. Је ли било позива за ангажман у загребачком ХНК-у или се за то требају стећи неки посебни увјети изван умјетничких досега и кругова? С доласком нове управе 2014. године у ХНК-у Ивана пл. Зајца на челу с Оливером Фрљићем појавила се шанса да се запослим у Опери и радим посао за који сам се школовала, на чему сам изузетно захвална. Зашто то није ХНК у Загребу? Не знам одговор на то питање. Ако су потребни неки посебни увјети, ја бих их вољела знати. У пет-шест различитих изведаба, од студентских дана (2011.), када сте добили Ректорову награду, до данас, носили сте насловну улогу Кармен из истоимене Бизеове опере. Критичар Бранимир Пофук је за студентску изведбу у Лисинском написао да је то била представа „набијена енергијом као једна мања атомска централа“. Но пут до дипломе за вас је био поплочен невољама, па сте на крају сами организирали своју дипломску представу у Театру &ТД… *Након великог успјеха студентске Кармен нисам добила шансу да дипломирам ни у једном националном казалишту у Хрватској. Када сте студент оперног смјера на студију соло пјевања, задатак и обавеза је да дипломирате изведбом оперне улоге у оперној представи у казалишту. Опера и ја се све више и више волимо А како сам таква каква јесам, одлучила сам не овисити ни о коме и уз помоћ мог професора, коментора и диригента Берислава Шипуша, у режији Марија Ковача, с пуно добрих, драгих, племенитих и талентираних људи, дипломирала сам моноопером Франсиса Пуланка „Људски глас“ у Театру &ТД. *Можда ту лежи ваша будућност: „сама-своја-менаџерица“? Јако сам поносна на тај пројект, и организацијски и извођачки. Жељела бих и даље радити и развијати се у том смјеру. Широка публика памти вас по изведби Кармен у пулској Арени 2019. године. Како различите адаптације и изведбе, попут оне у експерименталној коморној представи Кармен у сушачком ХКД-у или на позорници ријечког ХНК-а 2020., утјечу на вас као пјевачицу и колико се ваша Кармен мијењала протеклих година захваљујући „интерним“ разлозима, сазријевању? Различити ауторски тимови заправо помажу или одмажу у креацији улоге или представе. Све произлази из узајамног односа и атмосфере која се ствара већ на првим пробама. По мени, свака моја Кармен је другачија управо због тог људског фактора, суодноса међу извођачима. Понекад, када гледам снимку, не могу се препознати, то нисам ја, већ је то неки лик који је завладао сценом. *Сценски умјетници, баш као и развикани спорташи, морају се озбиљно припремати и тренирати за наступе. Иза „лакоће“ вашег наступа стоји мукотрпан, дугогодишњи рад који укључује неколико различитих дисциплина: пјевање, глуму, диригирање, синкронизирање… Постаје ли то с годинама лакше или теже? Ово је доиста тежак посао јер прије свега тражи јаку психу. Нисмо сви спремни у исто вријеме. Мислим да је највећа грешка копирати нечији пут или дозволити наметање критерија које би ти као пјевач и умјетник требао испунити. Младост доноси своје, али с годинама остају на сцени пјевачи са стабилним техникама и гласовима који су остали здрави и који су вођени пажљиво, стрпљиво и мудро. Млади пјевачи често себе форсирају у страху да не остану без будућих прилика уколико одбију оне које им се тренутно нуде. Успјети као оперни пјевач тражи пуно мудрости, непоколебљивости и вјере у себе. Финско искуство Као мецосопранистица у неколико сте наврата пјевали мушке улоге. У повијести казалишта чешћи је обрнут случај… Обожавам пјевати мушке улоге, као уосталом и женске. Висока сам па, срећом, имам физичке предиспозиције и за мушке улоге. Весели ме та игра међу споловима и различитим енергијама. То ми је фасцинантно. Но највише ме весели рад с квалитетним редатељима који из мене извуку оно најбоље. *Управо сте у једној таквој улози, Брангане у Вагнеровој опери „Тристан и Изолда“, били номинирани за Награду хрватског глумишта. Какво је било ваше искуство у тој опери коју многи сматрају „најекстремнијом опером икад написаном“? О Вагнеру се говори са страхопоштовањем. Многи велики пјевачи нису се усудили пјевати Вагнера. Осјећали су како излазе из своје комфорне зоне. Вагнерова оркестрација је изузетно богата и тражи гласове који се с њом могу носити. У почетку сам сумњала у себе јер сам у глави имала све те приче које сам слушала цијели живот. Онда је у мени прорадио унутарњи глас и рекао ми да прихватим прилику. Послушала сам себе, добила сјајне критике, па и номинацију за Награду хрватског глумишта. *Често гостујете у Финској. По чему се њихова оперна сцена разликује од хрватске? Помишљате ли понекад да би било најбоље спакирати се и трајно отићи у иноземство? Оперни сустав у Финској је другачији од хрватског. Финци имају само једну националну оперну кућу, у Хелсинкију, с тим да уопће немају солистички ансамбл. За плаћу раде оркестар и збор, корепетитори и остали запослени. Све остале оперне продукције су распоређене по мањим градовима и ради се једна продукција годишње или сваке друге године. Мислим да оперним пјевачима није лако преживјети у таквим околностима тако да су се многи, у тренутној коронакризи, окренули додатном школовању, па и тражењу посла у другим струкама. Бити слободан, самосталан умјетник, у тренутној кризи готово је немогуће Публика је дивна, жељна представа, тако да су пројекти углавном унапријед распродани. Драгоцјено ми је финско искуство, сваком је пјевачу изузетно важно да ради и да се развија изван матичног казалишта. У сијечњу ћу дебитирати у улози Дорабеле у Моцартовој опери „Così fan tutte“ у граду Васи. Јако се веселим гостовању, путовању и раду у Финској. Но када говоримо о трајном одласку у иноземство, као и сви, размишљам о разним сценаријима с обзиром на радне и животне околности у којима се налазим. Али бити слободан, самосталан умјетник у тренутној кризи готово је немогуће. *Па зато и даље путујете на релацији Загреб – Ријека, у првом реду због сталног ангажмана у ријечком ХНК-у али, чини ми се, и због вођења збора у Преображењском храму у Загребу. Почели сте диригирати у хору када вам је било тек 18 година, а вјерни сте му и данас без обзира на бројне обавезе, домаће и иноземне наступе. Црква ми је дала темеље и подршку у сваком смислу. Поготово у посљедњих седам година, недјељне литургије су биле тренутци када бих се виђала са својом фамилијом. Тата је недавно преминуо након тешке болести и одлазак у храм ми је као одржавање везе с њим. Сви смо у фази жаловања, али када смо заједно на литургији, онда је некако лакше. Дајемо си подршку и добивамо је заузврат. Нада Берош (Тједник Новости) Извор: Портал Новости

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у суботу 28. децембра 2019, на празник Светог свештеномученика Елевтерија, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Молитвено сабрање увеличао је чин рукоположења ипођакона Огњена Фемића у чин ђакона. Ријечима архипастирске бесједе вјерном народу обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитаjући, најприје, рукоположење новом служитељу олтара Божјег. Владика се, потом, осврнуо и на друштвену ситуацију у Црној Гори, изазвану изгласавањем дискриминаторског Закона о слободи вјероисповјести у Скупштини Црне Горе. Бесједу Његовог Преосвештенства Епископа Јоаникија преносимо у цјелини како би нас архипастирске ријечи нашег духовног Оца, током ових дана Божићног поста, све поучила, укријепила и донијела мир и љубав у срцима нашим. „Рукоположење је велики догађај за Цркву Божју, као што је у Цркви све узвишено, али је, посебно, узвишено примање свештеничког чина. Ђаконска служба је, по нашем утврђеном схватању, почетак свештеничке службе. Ако дубље погледамо и све припремне службе су залог свештеничке службе појац, ипођакон, а ђаконска служба је примање завјета и служба, која је везана директно за олтар. Ђакон је као анђео, анђео повезује небо и земљу, а ђакон повезује олтар, који је, заправо, небо и храм, који је земља. Храм се сматра за брод Цркве, тамо гдје стоји народ, све заједно то је црква. Толика је благодат свештеничког чина да се не може ријечима исказати зато што је много више све ту божанско, него ли људско. Људско је да се младић лијепо припреми, да се образује, мада и то не може без Божје милости, Божјег дејства, надахнућа, али то је његова дужност и оно што он треба да учини је да се лијепо спреми, да спреми своју душу и своје срце за примање божанске благодати, која га оспособљује за свештеничку службу. Све је то, свеукупно је то узвишено, нарочито због тога што силази благодат Пресветог Духа и укрепљује срце и ум новог свештенослужитеља, али не само на тај један моменат, него дјелује у његовом животу кроз цијелу његову службу. Укрепљује га, оснажује га и та се служба повјерава онима који су спремни да врше дјело Божје, јер та се благодат даје, не ради њега лично, него да би се она умножавала у народу и да би се тако ширила. Данас смо рукоположили у ђаконски чин нашег теолога Огњена Фемића, који је прво завршио Цетињску боголсовију, па Петроградску Духовну академију. Лијепо се спремио, стекао лијепо образовање, али и животно искуство и то је добро. Свештеник мора да има велико искуство, да познаје свој народ. Он га је сигурно, до сада, упознао, јер је радио доста са људима, упознао психологију човјека, његове потребе, његове муке, проблеме, врлине и мане. Сада ступа у службу за коју се од дјетињства спремао. Биће то добро, даће Бог. Треба да знамо да нијесу нимало лака времена. Нешто као `46. `48. године. Тако изгледа, али није баш иста ситуација. Имали смо тада разорену Цркву, побијене свештенике, свештеничке породице прокажене, у црно завијене, убијеног Митрополита, опустошену Црну Гору, али тада смо, још увијек, имали онај стари наш народ, који је био чврст карактером, иако је био обезглављен, али још је било чврстине карактера у том народу, па смо се, некако, одржали кроз многе муке и тешкоће, кроз многе наше падове и срамоте, јер су се многи били одрекли своје крсне славе, а камоли чега другог. Међутим, даде Бог, васкрсе Црква из гроба као Христос што је из гроба васкрсао. Данас, гледамо нешто што личи на гоњење Цркве. Још није гоњење, али јесте оно што личи на гоњење, а од оног што личи на гоњење до гоњења није много далеко. Било је гоњења Цркве од Христа па наовамо много пута. Кад бисмо сабрали сву историју Цркве Црква је више била гоњена, него што је живјела неки свој мирнији живот. Нарочито наша мученичка Српска Православна Црква. Али, видимо, да је Црква и у најтежим временима давала своје плодове, па се касније тај исти народ који је гонио Цркву ослања на оне који су раније били гоњени, на своје мученике. Многи од оних гонитеља преобрате у оне који су гоњени. Видимо шта се данас догађа, али ми нијесмо, уопште, посустали. Ми смо кроз ово што нам се догађало, ових дана, ојачали. Бог види, а види и народ да доживљавамо једну велику неправду, да наша власт ни о чему више не мисли осим о својим интересима и како даље да наставе да владају. За народ их уопште није брига. Хоће још и Цркву да сатре, да порази, да опљачка, да понизи. Све је то нама јасно, али ми то не гледамо из земаљске перспективе, него из божанске. Ако је Христос у овом свијету и вијеку, наш Господ и Спаситељ, доживио гоњење и понижење шта ми од овог свијета да очекујемо?! Почасти, удобност и похвале? То нам не треба. Боље нам је да са Христом трпимо гоњења, понижења, пљувања и ругања, али да смо са Њиме, него да смо са овим трулежним свијетом, него да смо са онима који само мисле о себи, а, заправо, тако о својој пропасти, о својој погибији и овог и оног свијета раде. Ми позивамо све на мир, на љубав. Позивамо да се поштује правда и закон, да се поштује Устав Црне Горе, да се поштује европски стандард што се тиче вјере. Али, овдје се крши, ради својих личних интереса, и Устав Црне Горе и све оно што је цивилизација утврдила и на чему се овај свијет, још увијек, у земаљском смислу темељи. Ко може да учини највећу неправду? Онај који има сву власт у својим рукама. Нећемо даље о томе, ви добро знате о чему се ради. Али, хришћани кад су гоњени, ако су са Христом, они су радосни и ова данашња свечаност овдје, она је пуна радости, пуна свјетлости, пуна Божје милости. Зато је лијепо што сте се данас сабрали, драги оци свештеници, драга браћо и сестре, на ово рукоположење, на овај лијепи и велики догађај Цркве Божје. Надамо се да ћемо, ускоро, имати прилику да оца ђакона Огњена Фемића рукоположимо и за свештеника, јер нам требају честити, добри, образовани, храбри и вјерни Цркви свештеници. А Огњен је, као његово име што говори, човјек чист и огњен у вјери, био је и још више у будуће треба да буде и будите сигурни, браћо и сестре, да ће све ове невоље, ако будемо са Христом, нама добро донијети и препородиће се Црна Гора. Све ће ово да отпане као прашина, као магла што се разиђе, онда сунце засија. Црна Гора има дубоке темеље Светосавске, Световасилијевске, Светопетровске. Ми се на томе темељимо и те темеље чувамо. Чувамо темеље Црне Горе, а ови што зло чине Цркви, они разарају Црну Гору као што је радио Совјетски Савез, а пошти су сви редом били кумровачки ђаци требали би да знају ту историју добро. Боље него ја. Велика моћна држава у Русији распала се зато што је гонила Руску Православну Цркву и шта се догодило на крају? Распаде се та држава као кула од карата и тек када се вратила себи кренуло јој је напријед, када је престала да гони Цркву, а нарочито од кад је држава почела нормално, фино, поштујући одвојеност Цркве и државе, да сарађује са Црквом и да помаже своју Цркву. Последњи који то нијесу схватили су наши неокомунисти у Црној Гори. Навикли смо ми на све то, само да се збуњујемо, да се вежемо за своје хармове, за своје олтаре које су наши оци Богу посвећивали, да се обједињујемо, да се међусобно снажимо и храбримо, да чувамо јединство Цркве, братско јединство и слогу и, будите сигурни, брзо ћемо побиједити. Ми не желимо нашу побједу у неком људксом смислу, него желимо да побједи правда, истина и љубав, да Црква Божја, која је извор свјетлости и надахнућа и која је створила љепоту, коју треба да чувамо, да она тријумфује. Не ми, не дао Бог, него ми заједно са Црквом, не ми сами. Не желимо ни над ким да тријумфујемо, нарочито не над браћом. Желимо братску слогу и љубав, желимо спасење и обраћење свима. Дај Боже, наше је да се молимо, да љубав ширимо, да не дозволимо никада да се у наше срце настани мржња, него само љубав“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије у својој бесједи, током свете Литургије, која је данас служена у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђуређевим Ступовима. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У суботу, 12. октобра 2019. године, када наша света Црква прославља преподобног Киријака Отшелника, освештан је темељ храма Успења Пресвете Богородице у Кљајићеву и извршен је чин побадања крста. На велику духовну радост житељâ Кљајићева, чин освећења извршио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. Свечаном чину је присуствовала и градоначелница Сомбора, госпођа Душанка Голубовић, са сарадницима. У својој беседи, поред осталог, Преосвећени владика Исихије казао је да је велика радост житељâ једног села, какво је Кљајићево, да после више деценија добију православни храм. Протонамесник Бранислав Спасојев, надлежни парох, заблагодарио је Епископу мохачком, свештеницима и верном народу Божјем, који су се одазвали позиву и својим присуством увеличали духовну радост. Отац Бранислав је замолио владику Исихија да, у име свих сабраних, захвали Епископу бачком за духовну бригу житељâ Кљајићева и за благослов за ово богоугодно дело. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Недељу Свих Светих, 10/23. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије извршио је чин освећења темеља и полагања камена темељца храма Преподобне мајке Параскеве у Вајској, уз саслужење свештеникâ и ђаконâ Епархије бачке. По извршеном освећењу, владика Исихије се обратио верном народу Вајске и Бођана, пожелевши брзо и успешно окончање светог дела њиховог, у славу Пресвете Тројице, а у част и спомен преподобне Параскеве, велике заштитнице, особито поштоване у нашем народу. Надлежни парох, презвитер Синиша Тривић, захвалио је Епископу мохачком на призиву благослова за богоугодно дело зидања светог храма и даривао је владици Исихију икону Богородице Бођанске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија бачка

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештао је 18. јуна 2019. године темеље Института за кардиоваскуларне болести Дедиње 2 у Београду. -Дедиње 2 биће још један бисер у ланцу медицинских и здравствених објеката које градимо и које смо изградили у последње време на понос генерација које долазе и нас који смо у томе учествовали, рекао је председник Републике Србије г. Александар Вучић. На свечаности којом је обележен почетак радова, директор Дедиња проф. др Милован Бојић рекао је да је ово велики дан за тај Инситут, који је једна од водећих здравствених установа у Европи и свету. -Он је српски бренд, уважен и препознат у целом свету, рекао је др Бојић и истакао да иза Института стоје многобројне генерације врхунских доктора, медицинских сестара и техничара, али и армија задовољних пацијената из целог региона. Институт Дедиње са 2.206 операција на срцу једна је од водећих здравствених установа тог типа у Европи и свету. Извор: Српска Православна Црква

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије каже за РТС да би усвајање закона којим би имовина цркве постала државна био наставак злочина извршеног рушењем цркве на Ловћену после Другог свјетског рата. Истиче да се нада да ће власти схватити да политици не могу да подређују биће Црне Горе. Говoрећи о поруци коју је послао на Тројичинданском сабору испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици гдје је позвао црногорске власти да доносе законе какве је писао Свети Петар Цетињски и „да не стварају раздоре и мржњу“, Митрополит Амфилохије је рекаo да се нада се да ће црногорске власти то разумјети. „То није само моја порука и Епископског савјета, већ и порука читавог народа, свештенства и монаштва“, нагласио је Митрополит Амфилохије. „Уколико не прихвате поруку, сами себи поткопавају темеље, одричу се од закона Светог Петра Цетињског, одричу се оснивача црногорског законодавства и темеља на којима је Црна Гора заснована – Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког, Петра Другог Ловћенског Тајновидца, па све до краља Николе Петровића“, поручио је Митрополит Амфилохије у интервјуу за РТС. Према његовим ријечима акo власти у Подгорици заиста хоће истинску будућност Црне Горе, не могу је градити на другим, осим на темељима на којима је саграђена и грађена кроз вјекове, нарочито до 1918. и после те године, све до данашњег дана. На критике да је Сабор био политичког карактера, Владика Амфилохије каже да је сваком на скупу било јасно да ту нема никакве везе са политиком. „То је Црква Божја и народ који је изнаде свега вјеран Светом Петру Цетињском и Светом Василију Острошком“, навео је Митрополит Амфилохије Према његовим речима, власти не могу да подређују својој политици „биће Црне Горе и њену свеукупну историју“, поготово њену духовност. Како је нагласио, нада се да ова Црна Гора не жели да раздваја биће, већ да се враћа и да обнавља предање које је угрожено нарочито после Другог свјетског рата, рушењем цркве на Ловћену. „Ово што се сад покушава био би наставак тог злочина извршеног рушењем цркве на Ловћену. То је црквена имовина која је уписана у катастар – језерски врх и црква Светог Петра Цетињског“, указује Амфилохије. „Документ из 1919. потврђује црквену имовину“ Тврди да Митрополија има документ из 1919. године у коме стоји шта тачно пропада држави Црној Гори, што ће, како најављује, представити и међународној јавности. „Од свих цркава само једна капела у болници Данило Први уписана је као државна имовина, све остало је припадало Цркви. И 1868. и 1878. године и за вријеме краља Николе наводи се шта је државно, шта је владарске куће, а шта је црквено“, указује Владика Амфилохије. Поручио је да Митрополија црногорско-приморска тражи да се црквена имовина која је одузета после Другог свјетског рата врати, што је и урађено 2000. године, али, како је истакао, та одлука је после укинута. На тврдње власти да је краљ Александар Карађорђевић укинуо Митрополију, Митрополит Амфилохије каже да је он само потврдио одлуку Цркве, некадашње Пећке патријаршије на сабору који је предводио митрополит црногорски. „Све свештенство и монаштво је тада пришло и објединило се. То јединство траје до данас. Надам се да ће то власт схватити, да је то што раде против бића Црне Горе и њене душе и против европских закона“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Радио Светигора

У четвртак, 13. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин, извршио је освећење темеља будућег храма посвећеног Светој равноапостолној браћи Кирилу и Методију на Копаонику. Ово је велика радост. Наиме, после вишегодишњих имовинско-правних припрема, коначно је дошло до почетка градње нове цркве усред овог прворазредног туристичког центра. Преосвећеном Епископу Јустину су саслуживали архијерејски намесник студенички, протонамесник Здравко Николић, јереји: Слободан Глишовић (парох други врњачки), Данило Петровић (парох павлички) и надлежни парох (јошаничко-бањски) Владимир Јовановић, као и протођакон Александар Грујовић. Појао је протопсалт Иван Трајковић. Молитвено су учествовали: архимандрит Сава (Илић) и парох бељачки јереј Предраг Радојевић. У својој богонадахнутој беседи Преосвећени је рекао да смо се сабрали ради молитве Господу да нам дâ снаге ради довршетка овог дела које се започиње у тешком времену и у лошим околностима овога света, али са поуздањем у Господа Бога који је победио свет и невоље у свету. Преосвећени је додао: „И ми са надом, вером и љубављу гледамо у будући завршетак овога светога храма где ће се обављати Света Литургија, где ће Свети Дух чинити да обнавља и препорађа наш народ православни, хришћански! Помолисмо се и за све раднике, за све трудбенике, за све оне који у помисли имају завршетак овога светога храма. Обистинило се и Господ је услишио молитве свих оних који су желели да Господ овде на овој гори добије дом свој и, ево, милошћу Божијом ово већ и бива пред нама и молитве су услишене и ми смо дужни само да благодаримо и да се радујемо у Господу. Нека Господ милостиви крепи, чува, утврђује и води све нас кроз овај привремени свет у Царство небеско где ћемо славити Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу нераздељиву у све векове и сву вечност! Амин! ” После извршеног чинопоследовања, Епископ, свештенство, пројектанти, надзорни органи и градитељи су били угошћени у хотелу “Краљеви чардаци“. Око трпезе љубави бринуо се г. Горан Стефановић, директор поменутог хотела, иначе председник Црквеноопштинског одбора парохије јошаничко-бањске. Извор: Епархија жичка

Извор: Српска Православна Црква

По завршетку овог свечаног чина, владика Иринеј је благословио славско жито и славски колач, дарове овогодишњег кума, градоначелника Новог Сада господина Милоша Вучевића. Овогодишње славље увеличано је и додељивањем високих признања Српске Православне Цркве великим и несебичним приложницима храма Светих царева Константина и Јелене. Орден Светог Саве другог степена додељен је Петру Матијевићу, док су Архијерејске грамате признања добили Мирко Караћ, Зоран Пакић, Гвозден Мучибабић, Крсте и Јован Дуброја, Слободан и Биљана Милић, Миша Ловре и, постхумно, Стеван Манојловић. У својој беседи, Преосвећени владика Иринеј, поучио је сабране, истакавши да се свака криза, била она економска, демографска или нека друга, превазилази духовном обновом. Управо је изградња храма на Грбавици један од доказа такве обнове у нашем народу. Напослетку је и протопрезвитер Стојан Билић, парох на Грбавици, заблагодарио Преосвећеном владици Иринеју, свештеницима, награђеним парохијанима и верном народу Божјем, што су се одазвали на његов позив и што су својим присуством увеличали духовну радост у славу Божју, а у част Светих царева Константина и Јелене. Извор: Епархија бачка

У пригодној беседи, Епископ Лукијан је нагласио да је потребно, поред будуће цркве која ће бити подигнута на овом месту, обратити пажњу и на домаћу цркву, односно породицу која је основна ћелија нашег друштва. Владика је позвао присутне да, по узору на наше чувене ктиторе, краљеве и претке, сви узму учешћа у изградњи храма. Захваљујући члановима грађевинског одбора Богородичиног храма у Светозару Милетићу, Епископ будимски је заблагодарио на труду око подизања храма. После освећења темеља, све присутне је поздравио протонамесник Славољуб Лугоњић, надлежни парох, поклонивши Епископу Лукијану икону Господа нашег Исуса Христа, на молитвено сећање на овај велики догађај. Извор: Радио Беседа

Током Литургије, Епископ Јован је у чин ђакона рукоположио вероучитеља Драгољуба Мајсторовића из Будисаве. У продужетку свете Литургије, Владика Јован је освештао темеље параклисâ при храму Покрова Пресвете Богородице, посвећених светим женама, светој великомученици Марини и преподобној матери Параскеви. Извор: Епархија бачка

Почетком 90-их година прошлог вијека, на подручју Западне Славоније живјело је преко 100 хиљада Срба. Рат је промијенио све. Већина Срба тада је напустила домове и спас пронашла у Републици Српској и Србији. На вијековна огњишта, до данас, вратили су се ријетки. „Све је старо и мање-више сви пензије имају. А мало има пољопривредника у нашем селу“, рекла је Милица Влаисављевић из Трнаве. „Враћа се мало људи. Управо из тог разлога што нема се запослења и тешко се живи“. истакла је предсједник Кола српских сестара из Медара Бранка Милојковић. „Дијелимо добро и зло са хрватским становништвом“ воле да кажу Срби повратници. Међутим, много им је теже него Хрватима – јер за њих нема посла у државним предузећима, а путеви и остала комунална инфраструктура у српским селима веома је лоша. Ипак, мали помак осјећа се у школству. „То је модел Ц, додатна настава, два сата недјељно, у Пакрацу. И сматрамо да је неопходно да наша дјеца науче ћирилицу, да науче основу о нашем средњем вијеку“, поручио је замјеник градоначелнице Пакраца Никола Ивановић. Извор: РТРС Бесједе Митрополита Амфилохија и епископа Јована – Радио Светигора Извор: Митрополија Црногорско-приморска

Бугарски Цар Симеон II са супругом Царицом Маргаритом је пре тачно две године, јула 2016. у Београду присуствовао такође јубиларном, али 70. рођендану Престолонаследника Александра II који, ако је судити по листи Краљевских гостију који су присуствовали прослави његовог 70. рођендана, има далеко бољу репутацију у Краљевским кућама широм света (у односу на бугарског Цара Симеона). Тако је Београд 2015. године поводом прославе 70. рођендана титуларног Краља Србије имао прилике да угости и Крунисане главе који су актуелни шефови држава попут шведског краља Карла XVI Густафа, или Кнеза Алберта од Монака, али и бројне чланове Краљевских кућа из Шпаније, Грчке, Француске, Италије, Јордана, Аустрије, Румуније, Црне Горе... Било је ту и бивших државника, значајних људи из света бизниса... Упоређења ради прослави јубиларног 80. рођендана Цара Симеона II у Софији ових дана присуствује далеко мањи број чланова европских Краљевских породица и ако изузмемо краљицу мајку Софију од Шпаније – ни једна од тих Краљевских породица није владајућа. Истини за вољу прослави рођендана Цара Симеона II присуствовао је комплетни државни врх Бугарске, док су прослави 70. рођендана Престолонаследника Александра присуствовале само председница Народне скупштине Маја Гојковић и тадашња министарка пољопривреде Снежана Богосављевић, док се министар спољних послова Ивица Дачић појавио само на кратко. Подсећања ради прослави Престолонаследниковог 60. рођендана јула 2005. године је поред огромног броја племића из читавог света присуствовао и читав тадашњи државни врх Србије предвођен тадашњим председником Борисом Тадићем, премијером Војиславом Коштуницом и председником Народне скупштине Предрагом Марковићем. Чини се да се од 2005. до 2015. године много тога променило у односу власти према Краљевском дому Карађорђевића, али се ништа није променило у односу целог света према титуларном Краљу Србије. Напротив, они који прате интернет презентацију Краљевске породице (јер у домаћим медијима то не могу испратити) имају прилику да виде Престолонаследника на бројним приватним и државним прославама широм света – како у земљама које су монархије по свом државном уређењу, тако и у земљама са републиканским системом попут Француске и Сједињених Америчких Држава где је српски Престолонаследник чест и радо виђен гост. О јаким контактима и доброј репутацији Престолонаследника Александра широм света сведоче и честе приватне посете бројних крунисаних глава, државника и припадника светског џет-сета претенденту на српски престо у Двору на Дедињу. Један од таквих примера је и посета британског престолонаследника Принца Чарлса који је, упркос томе што његов сусрет са Престолонаследником Александром није планиран званичним државним протоколом, посетио свог рођака у Дворском комплексу на Дедињу. Посетом званичних интернет презентација Краљевских кућа земаља у региону попут Краљевског дома Румуније, Бугарске, Албаније, Црне Горе или Грчке – лако је уочљиво да за разлику од Престолонаследника Александра, старешине горе наведених Краљевских кућа немају тако учестале активности широм света, али ни у својим земљама. Овде пре свега мислим на хуманитарне и друге активности по којима српска Краљевска породица предњачи у односу на поменуте Краљевске куће у окружењу. Ипак, упркос доминантнијем и драстично већем угледу српског Краљевског дома Карађоревића у свету (у односу на Краљевске куће у окружењу) – СРБИЈА СЕ ИЗДВАЈА ПО ЈЕДНОМ АПСУРДУ! За разлику од Републике Румуније, Републике Бугарске, Републике Грчке, Републике Албаније и Републике Црне Горе - једино Република Србија није законом решила статус своје Краљевске породице. Све горе наведене републике вратиле су некада национализовану имовину својим Краљевским породицама, старешинама Краљевског дома определиле годишњу апанажу и законом дефинисале статус чланова Краљевске породице одређујући им место у званичном државном протоколу, све са циљем што боље репутације и што бољег представљања њихове земље у свету. СРБИЈА ТО ЈОШ УВЕК НИЈЕ УРАДИЛА! Поставља се питање – ЗАШТО?! Логичног и здраворазумног одговора нема. Одговор се, на жалост, не крије у добрим намерама ни једне од претходних али и још увек актуелне власти. Краљевској породици Карађорђевић НИЈЕ ВРАЋЕНО ништа од имовине, а Краљевски и Бели двор на Дедињу (који су саграђени од личних средстава Краља Александра I) законом су изузети из процеса реституције како би се потпуно избегла могућност повратка имовине њеним власницима – породици Карађорђевић. Дворски комплекс на Дедињу је и даље власништво Републике Србије која је овај простор уступила НА КОРИШЋЕЊЕ Престолонаследнику Александру и његовој породици са обавезом одржавања комплекса као споменика културе од изузетног значаја. Овај недефинисан статус српске Краљевске породице власт у Србији неретко је користила (а надамо се да више неће) да манипулацијом чињеницама и разним спиновима кроз разна срества јавног информисања наруши углед Краљевске породице Карађорђевић у земљи, и уништи репутацију и поверење народа у институцију Круне и самог Престолонаследника Александра и његове породице - у чему су у великој мери успели. Сви претходни режими у Србији, користећи осетљивост осиромашеног и огладнелог народа у Србији на новац и лоповлук, неретко су иритирали јавност текстовима у бројним медијима о томе како „грађани Србије плаћају Карађорђевиће који државу скупо коштају“. То је гнусна и безочна лаж коришћена са циљем прикупљања јефтиних политичких поена и храњења сујете деци комунизма. ИСТИНА ЈЕ ЈЕДНА: Краљевска породица Карађорђевић на челу са Престолонаследником Александром је већ више од две деценије најбољи амбасаор Србије у свету. Врата која су била затворена за глас Србије у свету – Престолонаследник Александар је отварао. Тамо где су о Србији говорили као о земљи агресора и дивљака – Престолонаследник Александар је ишао доказујући да то није истина. Све ово народ у Србији не зна или му се пак представља као неважно (јер како онај сељак у неком планинском месту на југу Србије да разуме колико је важно шта о њему и његовој земљи мисле у Шведској, Француској или Америци кад он не може да оде ни до оближње варошице код лекара јер нема омогућен превоз или новац за карту?!). Краљевска породица Карађорђевић на челу са титуларним Краљем Србије Александром II је у Србију током последње две деценије ИЗ ИНОСТРАНСТВА унела преко 20 милиона евра помоћи о чему сведоче бројне обновљене болнице, домови здравља, школе, домови за незбринуту децу, социјално угрожене породце или надарени ученици којима је омогућена стипендија. О ТОМЕ МЕДИЈИ У СРБИЈИ НЕ ИЗВЕШТАВАЈУ, ЈЕР СЕ МЕДИЈИ ЦЕНЗУРИШУ И САМОЦЕНЗУРИШУ ВЕЋ ДЕЦЕНИЈАМА КАКО БИ БИЛИ ПОСЛУШНИ, ПОНИЗНИ И У СЛУЖБИ СВАКОГ РЕЖИМА – што је класична комунистичка метода испирања мозга народу у последњих седамдесет година. Дакле – комунизам рођаци. Тај комунизам који и даље живи у Србији и међ Србима и као канцер нас деценијама полако убија, довео нас је до тога да све оно вредно што имамо занемарујемо, исмевамо и ниподаштавамо. И није то само случај са Карађорђевићима. Нама је важније то да ли Престолонаследник добро говори или „натуца“ српски од тога шта је урадио и шта ради за Србију и њене грађане. То чак и не желимо да видимо. Неважан нам је први покретни мамограф у Србији захваљујући коме је прегледано преко 200.000 жена у јужној Србији. Неважни су нам сви ти најсавременији медицински уређаји које болнице широм Србије имају захваљујући њему. Неважни су нам сви ти лекари који нас лече а којима је Краљевска породица обезбедила бесплатна усавршавања на најпрестижнијим универзитетима и клиникама у свету... Комунизам, комунисти и деца комунизма су нас научили да исмевамо оног који нас често лечи или храни, док у небеса дижемо и с поштовањем говоримо о онима због којих смо болесни или гладни. У последњих 20 година колико Краљевска пордица Карађорђевић има могућност да поново делује, живи и ради у својој Отаџбини континуитет њиховог рада са циљем да се помогне земљи и народу никада није прекинут. Сво то време били су клеветани, омаловажавани и исмевани, док су се за то време на државним функцијама у Србији смењивали они који су нам дивно говорили (све на течном српском) а ми смо их обожавали, следили их, слушали – а због којих смо бивали и гладни и боси и голи. И које смо све то време ми плаћали. Волео бих да међу свим тим политичарима у које смо се клели и којима смо веровали, постоји бар један који је за Србију урадио бар 20% онога што су за Србију урадили Карађорђевићи. Сви знамо да таквог нема. Зато, крајње је време да отворимо очи. Да се тргнемо. Да се пробудимо. Да престанемо да идеализујемо и стварамо себи инстант вође. Да престанемо да ниподаштавамо и омаловажавамо оне најбоље међу нама и да њихову доброту и њихов значај приметимо и уважавамо онда када нестану, када их више не буде било. Да раскрстимо са уништавањем и понижавањем своје земље и себе самих. Да дођемо себи, и да сами себи вратимо оно што смо себи сами и одузели. Да вратимо Круну и да поштујемо Краља. А Бог је био добр и милостив према нама (иако ми сами све ове деценије гори нисмо могли бити) и сачувао нам је и Круну и Краља. Сачувао нам је темеље. Време је да на тим темељима поново градимо кућу коју смо сами срушили, и да је начинимо најлепшом кућом на свету.