Претражи Живе Речи Утехе

Македонци у Цариграду: Васељенски „папа“ уз подршку Вашингтона води ка великом православном расколу Састанком са делегацијом неканонске Македонске православне цркве, патријарх васељенски Вартоломеј наставио је да иде неопапистичким путем и ствара нове расколе у православљу, уз подршку запада. Контакти Васељенске патријаршије и расколничке Македонске православне цркве (МПЦ), коју су направили југословенски комунисти нису од јуче, каже за Спутњик верски аналитичар Жељко Ињац. МПЦ у Цариграду као канонска црква Делегација МПЦ коју су чинили епископ антанијски, игуман Бигорског манастира са свим духовним чедима монашког братства и сестринства из четири манастира – Бигорског, Рајчице, Пречисте и Кнежино, 15. децембра се у седишту Цариградске патријаршије састао са цариградским патријархом Вартоломејем. На фотографијама које је објавио сајт Бигорског манастира, види се свечани дочек у Патријаршијској саборној цркви, коме је присуствовао и митрополит халкидонски Еманиул. ,,Ово је први пут да је делегација ове непризнате цркве, са толиким бројем монаха, примљена од цариградског патријарха и да јој је одано поштовање као да су канонска структура.'' Цариградски патријарх као папа Ињац подсећа да је било и раније неких изјава из Цариградске патријаршије да ће гледати да буду фактор који ће решити проблеме у целом православном свету, па између осталог и тај који се тиче јурисдикције Српске православне цркве, иако нико из СПЦ од њих није тражио посредовање. „Цариградска патријаршија се поставља као јако битан фактор у православљу, кренули су са том неопапистичком теологијом по којој је васељенски патријарх неки православни папа без кога се ништа не може, а заправо је само мирођија у свакој чорби, а свакако се све без њега и даље може“, каже наш саговорник. Подсећа на покушај да се од неколико фракција расколника креира једна тзв. Украјинска црква, иако Украјинска црква постоји под Московском патријаршијом и додаје да се Васељенска патријаршија меша у јурисдикције других, помесних православних цркава у дијаспори, пре свега у западној Европи и Америци. Подршка Вашингтона безобзирном Цариграду Постоји јака линија која опредељује Цариград у тој новој теологији и новом наступу и није ово први пут у историји да се Цариград понаша тако безобзирно и да уопште не пита друге помесне цркве, нити га занима шта оне имају да кажу, а да се меша у њихов простор. Цариград за такво понашање има подршку запада, Вашингтона пре свега због геополитичке ситуације и односа запада према Русији, јер Вашингтону одговара да се на неки начин помесне православне цркве изолују или одвоје од Русије због чега запад даје и политичку и финансијску подршку Васељенској патријаршији. Неопапизам Вартоломеја – претња великим расколом Зато се слободно може рећи да отуда произилази тај безобразлук Цариградске патријаршије и самог Вартоломеја, а у ком ће правцу то ићи даље, то сад нико не може да предвиди, оцењује Ињац. „Има много Грка епископа и обичног свештенства који негодују због таквог односа Цариграда према другим помесним црквама, неопапистичког става, односа према руској цркви, мешања у јурисдикције других помесних цркава, али нажалост, један део епископата, да ли под уценом или притиском, не знам, признао је украјинске расколнике и отприлике су климоглавци на све оно што васељенски патријарх тражи од њих“, сматра Ињац. А то је и даље озбиљна претња великом расколу унутар целог православља, али пре свега говори о томе колико је ниско пала цариградска патријаршија и колико се сам васељенски патријарх искомпромитовао. „Мајка црква“ као маћеха умешаће се и у црногорско питање Ињац истиче да МПЦ таква каква јесте не може опстати самостално и да је СПЦ више пута покушала да јој изађе у сусрет да се реши проблем ког су направили комунисти, међутим због односа Запада према Србима, Македонцима није дозвољено да прихвате било какву српску помиритељску руку. ,,Тражило се неко решење да посредују друге веће православне цркве, Руска, па Грчка, али нико није отишао тако далеко у настојању да се МПЦ на крају интегрише у православље као цариградска патријаршија, а то иде истим путем којим се ишло и са украјинским расколницима.'' Из Васељенске патријаршије неколико пута су изјављивали да ће као „мајка црква“, мада се понашају као маћеха, решити проблем у Македонији и свугде у свету где их има, тако да Ињац сматра да ће се Васељенска патријаршија на крају умешати и у црногорско питање. „Аутокефалност“ по украјинском моделу „Ако се деси да Васељенска патријаршија призна МПЦ то ће бити под истим условима под којима је и украјинска призната а то је нека полуаутокефалност, потпуна зависност од Васељенске патријаршије у сваком смислу. На крају крајева видели смо у Украјини да чак и њихови расколници кад су ушли у ту причу кажу па ово није никаква аутокефалност, ми сад у свему зависимо од Цариграда. Неки од њих се буне и излазе из те приче“, истиче Ињац. А тако ће бити исто и са Македонцима уколико пристану да им посредује Цариград који нема никаквог основа и права да посредује, уместо да седну са Србима и договоре шта ће и како даље. „Добиће аутокефалност од Цариграда вероватно, али такву да они неће постојати никако. Код Срба су постојали некако, а под Цариградом неће никако јер ће добити полуаутокефалност која ће се на крају претворити у ништа. Мораће ићи код цариградског патријарха да питају ког попа да поставе у неком македонском селу и да ли уопште смеју“, закључио је Ињац. https://rs.sputniknews.com/20211219/makedonci-u-carigradu-vaseljenski-papa-uz-podrsku-vasingtona-vodi-ka-velikom-pravoslavnom-raskolu-1132605981.html

Преспанско-пелагонијски митрополит у расколу Петар, рекао је за македонске медије и јелинску romfea.gr да за сада нема официјелних контаката између Васељенске патријаршије и Македонске православне цркве, али да постоје незванични контакти преко којих се македонска страна уверава да ће на некој од наредних седница Светог Синода Цариградске патријаршије бити размотрено питање македонске аутокефалије. Митрополит Петар је подвукао да је Фанар позитивно настројен према давању аутокефалије цркви у Македонији, "вероватно не под садашњим именом, патријарх Вартоломеј, као Грк то неће прихватити, али ако се дође до решења путем преговора, ми ћемо то уважити." Митрополит у расколу Петар рекао је и да су односи са Српском црквом напети и да не очекује никакав напредак и договор са Београдом. Ова изјава долази неколико дана после посете државног секретара САД, Мајкла Помпеа, Охриду у коме се срео са архиепископом Стефаном. Занимљиво је да је romfea.gr која дуго није преносила украјинске расколнике, све до кампање да им Цариград да аутокефалију, сада на сличан начин преноси изјаве које долазе из Северне Македоније, истина уз напомену да се ради о шизматичком митрополиту. Извор: Σχισματικός Μητροπολίτης Πρεσπών: ''Στο Φανάρι υπάρχει διάθεση για επίσημες συνομιλίες'' WWW.ROMFEA.GR View full Странице

Коментаришући наводе да ће Цариградска Патријаршија дати аутокефалност тзв. Украјинској Православној цркви, јеромонах Игнатије Шестаков, гостујући на радију „Источник“, каже да је Руска Православна црква прекинула евхаристијско служење са Цариградском Патријаршијом, да то није добро, посебно не за вернике који живе у расејању. Оца Игнатија питамо који је интерес Цариградске Патријаршије да подржава тзв. Украјинску Православну цркву, затим колико је народ пометен и збуњен оваквим исходом ситуације и како ће се ови проблеми одразити на православни свет у будућности. View full Странице

Ни два дана након издавања Саопштења Цариградске патријаршије којим је Фанар одбацио сваки привид „помоћи“, „добре воље“, „неутралности“ и „конструктивности“, остаје много више питања која из њиховог акта произилазе него што је уопште могуће некога убиједити да је поменутим саопштењем било шта ријешено. Да ли ико у Православној Цркви, укључујући и самог патријарха Вартоломеја може да тврди (да не кажем да субјективно осјећа, да загледавши се у „срце“ егзиперијевским или макарије-египатским погледом) види да смо сада, ето, у нераскидивом јединству са људима који су до јуче отимали наше Цркве по Украјини и који још увијек – сада „у јединству“ са нама – и даље се спремају да их отму. Јер, заборавио је Фанар, није знао или, највјероватније, не жели да зна – потреба да се преузме неки од храмова УПЦ од стране расколника неће минути легализацијом раскола. Није људима који су јуришали на цркве циљ био да нешто добију и да са неким дођу у јединство, него да отјерају „москаљске попове“. Али o том коју ријеч касније. Овај пут ћемо се задржати на питањима која призилазе готово искључиво из става 2. – оног најконтроверзнијег, о „враћању чина“ Денисенку и Малетичу, вођама иначе до тада и међусобно супротстављених УПЦ КП и УАПЦ. Објашњавање „враћања чина“ Денисенку и Малетичу због тога што су се „у расколу нашли не због догматских разлога“ противрјечи: а) елементарној еклисиологији (учењу о Цркви); б) здравој памети; в) изјавама Цариградског сабора из 1872. (који су организовали сам Цариград и три древне Патријаршије које су у то доба углавном биле експозитуре Фанара) у којима се осуђује етнофилетизам управо као „јерес“ те тиме – догматско застрањење. Као што студенти прве године богословских факултета уче и знају – оно што у данашњој црквеној терминологији разликује „раскол“ од „јереси“ јесте чињеница да расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања са јерахијом и вјерницима помјесне Цркве којој су претходно припадали. Тако је било од древне Цркве до данас. Понекад би се неке од цркава у расколу развиле у праве заједнице са различитом догматиком (нпр. монтанизам) али забиљежени су расколи који су трајали вијековима или деценијама а да се елементарна догматика у суштини није мијењала. Чак и руски црквени раскол (из 17. века) и даље не уноси суштински битне елементе у догматику. Дакле, раскол и јесте раскол зато што не врши дисторзију догматике, али одјељује и то својевољно себе од Тијела Цркве. Када је цар Душан прогласио патријаршију, епископи СПЦ у СР Македонији – аутокефалију МПЦ, а Филарет Денисенко приступио „УПЦ КП“ – сви су свјесно знали да се од тог дана неће више припадати Тијелу Цркве Христове. И сви су од реда рачунали да ће упорношћу, у игри чекања, прије или касније, добити оно што су хтјели. Ипак, начин на који се неко враћа из раскола сигурно није у томе да се пут раскола поистовјети са путем Цркве. Када смо већ код раскола, јереси и политике – управо је дефиниција етнофилетизма коју су Цариград и источне патријаршије понудиле крајем 19. в. садржала по први пут покушај да се национализам, тачније, искључивост, шовинизам, опишу као јерес као застрањење које уништава не само „поредак“ него и етос Цркве. Иако су све изјаве о опасности од етнофилетизма биле оправдане, а сви ми свјесни њега већ више од вијека, опортуност са којом је у 19. в. осуђиван бугарски (али не и хеленски) етнофилетизам царује и данас, и у суштини онемогућује било какву реалну борбу са њим. Наравно, свако има право да приговори да, ако се држимо принципа националног организовања помјесних Цркава, онда не постоје добри и лоши етнофилетизми и то је у суштини тачно. Али какав год да јесте пут изван етнофилетизма, он сигурно не води у уситњавање постојећих помјесних Цркава. Ако је национални ексклузивизам зло, онда бијег од тог зла сигурно није у додатном подлегању поменутом злу, него у покушају да се бар донекле размисли о мјесту на ком се налазимо. Примјер канонске УПЦ је управо добар примјер. Као што сам већ писао, велики дио клира и највећи број вјерника УПЦ (дакле, канонске Цркве, у вези са РПЦ МП) представљју људи који су и сами Украјинци, штавише, украјинске патриоте (мислим да би се већина Срба изненадила разговором са њима). У ситуацији у којој су морали да бирају између украјинског раскола и „московске“ Цркве они су бирали Цркву. Цариград је погазио можда једину Цркву у којој етнофилетизам није био одлучујући принцип. С тим у вези бих се само осврнуо на један „аргумент из народа“ који су код нас истицали драги ми пријатељи и умни људи, о. Гојко Перовић и о. Вукашин Милићевић. Отприлике, он гласи: чим су милиони Македонаца или Украјинаца у расколу, Црква мора наћи начина да их из раскола врати. Познајући њих двојицу лично, знам да није у питању лажна него истинска човјекољубивост (о. Гојко има и ону топлу сцену о Македонцима под Острогом). Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ). Међутим, онолико колико је немогуће генерализовати „народ“ код нас, немогуће је и у Скопљу или Трнопољу. Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији (1918. на Цетињу), руског вјековног злостављања Украјине итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи. Неће. Можда помјесне Цркве нису у стању да промијене ове процесе. Али им бар не морају давати легитимитет. Логици самој противрјечно је и позивање на право Цариграда да прима молбе, захтијеве јерарха и клирика других аутокефалних Цркава. Сад можемо да оставимо по страни иначе врло битно питање, откуда сад Цариград може да прихвата било који захтијев и молбу било ког клирика било које аутокефалне цркве (што неодољиво подсјећа на „Петрову службу“ првог Рима). Опет: од када су то припадници расколничних скупина – аутокефалне Цркве? Ако су аутокефалне – зашто им враћати чин и писати томосе? Ако нису… ах, да, у саопштењу пише да јесу. Онда ништа. Занимљиво је још једно питање: оно о враћању чина. Како Митрополит запорошки Лука добро примјећује у свом тумачењу одлуке Фанара, поставља се питање да ли је Денисенко „враћен“ у чин митрополита или „патријарха“ – за шта га је „бирао“ већ расколнички „сабор“, те „нада ли се Фанар да ће Денисенко скинути своју бијелу пану?“ Дакле, да ли је Филарет Денисенко тренутно „патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ или „митрополит кијевски“ (поред живог и здравог Митрополита Онуфрија)? Ако јесте ово прво – онда је томос о аутокефалији потпуно излишан, јер легализована УПЦ КП већ јесте „помјесна Црква“ по мјери Фанара и оних који га у ову авантуру гурају (и то, опет, заједно са УАПЦ – Цариград је одлуком, дакле, легализовао чак двије „украјинске аутокефалне помјесне Цркве“!). Ако, пак, није, било би фино да Цариград обавјести и Денисенка да није паријарх. То што је било којим од тих одлука Митрополиту Онуфрију и цијелој УПЦ рекао да не постоје – није, нажалост, ништа ново. Јутрос, када сам се пробудио и помолио за све предстојатеље помјесних Цркава, међу њиховим именима није било Филарета Денисенка и Макарија Малетича. Искрено, није било још једног имена. Дарко Р. Ђого http://teologija.net/put-iz-raskola/ View full Странице

View full Странице

Дана 16. јула 1054. године кулминирао спор између цркава Божијих у Риму и Цариграду Између Православне и Католичке цркве током хиљаду година раздвојености настале озбиљне теолошке, литургијске, али и обредне разлике. О разликама али и сличностима Православних и римокатолика и узрозицама великог Раскола говорићемо са тиватским парохом протојерејем Петром Петровићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице

Пише: др Александар Живковић Како поуздано сазнајемо из редова клирика МПЦ у расколу који се не слажу са актуелним ставовима руководства те неканонске организације, Синод МПЦ-ОА, на седници од 9. новембра ове године упутио је писмо Светом Синоду Бугарске Патријаршије у коме ову Помесну цркву признаје за мајку цркву и овлашћује је да је представља пред Васељенским патријархом и осталим православним црквама. Заузврат, се моли да се МПЦ-ОА прими у евхаристијско јединство са БПЦ, а изричито се не помиње аутокефалија Македонске цркве. Комплетно писмо доносимо на крају вести. У међувремену су и неки македонски медији дошли до истих докумената и оправдано најављују повратак бугарске егзархије у Македонију, нпр. данашњи курир.мк: http://kurir.mk/makedonija/vesti/dali-se-vraka-bugarskata-egzarhija-po-dogovorot-na-zaev-so-bugarija-na-prodazhba-i-mpts/ Овомо је претходио читав низ предрадњи и кампања на Бугарској државној телевизији на којој се бизнисмен Милан Врабевски похвалио како је организовао сусрет македонских архијереја у расколу и бугарских митрополита, а учествовао је и у састављању писма расколничке јерахије Бугарској цркви:https://bnt1.bnt.bg/bg/a/priznava-li-makedonskata-arkhiepiskopiya-blgarskata-patriarshiya-za-tsrkva-mayka Занимљиво је да се и у писму Синода МПЦ-ОА, ни у емисијама Бугарске телевезије не помиње обавезујуће признавање аутокефалности од стране Бугарске цркве, питање које је наводно 50 година било централно у српско-македонском црквеном спору, већ само признање зарад евхаристијског јединства и, од Синода МПЦ-ОА заступање идеје о аутокефалности пред Васељенском патријаршијом. Текст писма Синода МПЦ доносимо на српском, као и копију самог писма на македонском: Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, чланови Светог Синода, Свети архијерејски синод (САС) Македонске православне цркве - Охридске архиепископије на својој редовној седници, одржаној 9. ноивембра 2017. године у Македонској архиепископији у Скопљу, посеветио је озбиљну пажњу статусу МПЦ-ОА и постизању њвхаристијског јединства са Помесним православним црквама. У том духу Синод је једногласно одлучио да упути одређене предлоге и молбе сестринској Бугарској православној цркви, и то: - Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија имајући у виду јединство Православне цркве и реалне духовне пастирске потребе, успоставља евхаристијско јединство са обновљеном Охридском архиепископијом у лицу Македонске православне цркве; - Македонска православна црква - Охридска архиепископија препознаје и признаје Бугарску православну цркву - Бугарску патријаршију као Мајку Цркву, која прва признаје и прихвата њену аутокефалност, обзнањује је и актуелизује пред Васељенском патријаршијом и другим помесним црквама; - Потписивањем ове сагласности између поглавара двеју цркава, успоставља се евхаристијско јединство између њених епископа, што ће бити и основа за евхаристијско јединство са епископима осталих Помесних православних цркава; - О признавању и успостављању евхаристијског јединства, Бугарски патријарх обавештава васељенског патријарха и остале поглаваре Помесних цркава. Изражавајући наду да ће ови предлози и молбе бити прихваћени од Светог архијереског Синода БПЦ, на радост светог Климента Охридског и за добро пуулноте целокупног православља, Председник САС МПЦ-ОА Стефан, архиепископ македонски

Извор: "Православље - новине Српске патријаршије", 15. децембар 2017. године Пре три месеца смо писали о потезу игумана Бигорског манастира, архимандрита Партенија Фидановског који је запрепастио македонску јавност када се сазнало да је 17. августа 2017. у интервјуу бугарским медијима (Faktor.bg) казао да „Бугарска Патријашија, као наследница [Бугарске] Егзархије има потпуно историјско и канонско право, али и обавезу, да призна аутокефалност Охридске Архиепископије, обновљене у лицу Македонске православне цркве“. Партениј у том интервјуу још каже да „Бугарска Црква, као једина истинска и достојна Мајка-Црква, треба широкогрудо да призна Македонску Цркву“ и наглашава како би „њено признавање [МПЦ] од стране БПЦ представљало велики историјски чин, који ће запечатити духовно сродство и братољубље међу нашим народима“.[1] Само наивнима је могло да се чини да су Партенијеве речи изолован глас и да епископи Македонске православне цркве у расколу не деле његове ставове. И тада је примећено да архиепископ Стефан о овом случају ћути, али се то приписивало његовој слабости. Међутим, када се митрополит струмички Наум 17. новембра 2017. огласио на приватној бугарској телевизији Би Ти Ви (bTV je најгледанија телевизија у Бугарској) речима да је Синод Македонске православне цркве у расколу упутио писмо Светом Архијерејском Синоду Бугарске Православне Цркве, с молбом да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу – више није било никакве дилеме о ставовима и/или мишљењима расколничке јерархије са седиштем у Скопљу. Владика Наум је на бугарској телевизији још казао да је то „историјска шанса коју Бугарска Православна Црква не треба да пропусти“.[2] Митрополит Наум је за бугарску информативну агенцију БГНЕС саставио анализу у седам тачака, објављену 26. новембра 2017, у којој је образложио због чега Бугарска Православна Црква треба да прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу. У том тексту владика Наум није одбацио великобугарске ставове да су Македонци Бугари. Напротив. У тачки трећој владика Наум каже да у Бугарској има гласова који говоре „шта ће нам две цркве када са обе стране границе живи један те исти народ“? Но, Наум на то одговара: „Чак и да је тако, да се подсетимо да јединствен грчки народ има пет цркава: Александријску, Јерусалимску, Кипарску, Грчку и Васељенску Патријаршију“.[3] Владика Наум је, дакле, коловођа акције према Бугарској Православној Цркви. То се уочава и на основу сусрета македонског премијера Зорана Заева и бугарског премијера Бојка Борисова 23. новембра 2017. у струмичком манастиру Светог Леонтија где им је домаћин био митрополит Наум. Македонски медији су тада подсетили да је Наум на бугарској телевизији већ изјавио: „Ми смо били део Бугарске егзархије“, а народ је „већински био за егзархисте“.[4] Ништа ново јер је игуман Партеније већ говорио о томе. Право је питање како је такво мишљење превладало у Синоду Македонске цркве у расколу и да ли архиепископ Стефан уопште стоји на челу те јерархије? Или Македонском православном црквом у расколу руководе бугарофилске струје управо на челу са митрополитом Наумом које не оклевају да и друге упетљају у црквени раскол? С тим у вези, Синод Македонске православне цркве у расколу је заседао 9. новембра 2017. у Скопљу и донета је одлука да се од Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве затражи да прихвати статус „мајке цркве“ Македонској православној цркви у расколу и призна јој аутокефалност. Од десеторице владика чланова Синода с правом гласа, двојица су гласала против тога (митрополит преспанско-пелагонијски Петар и митрополит повардарски Агатангел), један владика је био уздржан (митрополит брегалнички Иларион), а преостала седморица, на челу са архиепископом Стефаном, гласала су за усвајање документа с том садржином.[5] Архиепископ Стефан је потом тај документ послао као званичан допис Патријарху Неофиту и члановима Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У документу је неистинито приказао да је Синод Македонске православне цркве у расколу једногласно одлучио да се од Бугарске Православне Цркве тражи да прихвати статус „мајке цркве“.[6] Поглавар македонске расколничке јерархије је ваљда хтео да докаже Бугарима како у Републици Македонији постоји једнодушна подршка за Наумове и његове ескиваже канонског поретка. Притисак бугарске јавности растао је пред заседање Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У јавности је тражено да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“, а такође и да призна аутокефалност расколничкој јерархији са седиштем у Скопљу. Патријарх Неофит је пред заседање о Македонској православној цркви у расколу казао: „Они су наша браћа, наш народ, и морамо се потрудити да сачувају јединство“.[7] За бугарског Патријарха Неофита, ово је дакле питање које се тиче идентитета Македонаца као „нашег народа“, односно као дела бугарског народа. По том питању Патријарх Неофит дели ставове макар са митрополитом струмичким Наумом. Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је 27. новембра 2017. одлучио да заступа интересе Македонске православне цркве у расколу како би се нашло решење за остваривање канонског статуса. Даље, Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је одлучио да оформи комисију која ће о питању статуса македонске јерархије у расколу разговарати са осталим помесним Православним Црквама.[8] Дакле, Бугарска Православна Црква није прихватила нити да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу нити да јој једнострано призна аутокефалност. То се, наравно, и очекивало јер је захтев македонске расколничке јерархије био сасвим некомпетентан и потпуно незрео. Показало се да јерархија на челу са архиепископом Стефаном (или пре на челу са митрополитом Наумом) и даље није дорасла ситуацији. Бугарска Православна Црква се ипак упетљала у поредак Српске Православне Цркве односно Патријаршије у Београду која је стварна Мајка Црква свој македонској јерархији: и канонској Православној Охридској Архиепископији и расколничкој Македонској православној цркви. Архиепископ охридски Јован, који је на челу Православне Охридске Архиепископије, казао је 28. новембра 2017. за Радио Светигору да је захтев Македонске православне цркве у расколу био „потпуно бесмислен“ и „сасвим неозбиљан“. Владика Јован је додао да ће тај потез сада одложити преговоре Српске Православне Цркве, Православне Охридске Архиепископије и Македонске православне цркве у расколу. Јер, каже архиепископ Јован, како преговарати са „децом из вртића“, а баш тако је македонску расколничку јерархију раније описао садашњи руски Патријарх Кирил.[9] Српска Православна Црква треба да нађе дипломатски начин да стави до знања Бугарској Православној Цркви да се држи канонског поретка. Врло учтиво се сестринској Цркву у Бугарској може сугерисати да се уздржи од петљања у унутрашње односе Патријаршије у Београду са македонским јерархијама. А несувисли корак Македонске православне цркве у расколу треба сматрати бламажом те јерархије. На такве бламаже смо навикли јер ова није ни прва, а нажалост неће бити ни последња. Треба увек имати у виду јасну разлику између бугарофилских струја у Републици Македонији који су македонско црквено питање почели да решавају као бугарско национално питање и македонског народа који већином стоји насупрот тим намерама и затечен је ситуацијом. Православне хришћане у Републици Македонији треба свакако охрабрити и дати им наду да се наставља дијалог о разрешењу македонског црквеног питања. [1] Игуменът на Бигорския манастир: Българи и македонци са братя, излезли от една цивилизационна люлка, Faktor.bg, 17. август 2017. [2] Македонската православна църква иска признаване от българската, Actualno.com, 17. новембар 2017. [3] Митрополит Наум от Струмица: Най-естествено е БПЦ да бъде наша Църква-майка, Bgnes.com, 26. новембар 2017. [4] Заев, Наум и Пимен го пречекаа Борисов – Која е поврзаноста со скандалот на МПЦ?, Република, 23. новембар 2017. [5] Из мог извора. [6] Писмо Синода Македонске православне цркве у расколу Светом архијерејском синоду Бугарске Православне Цркве, 9. новембар 2017. [7] Неофит за Македонската църква: Те са наши братя, да чуем и тях!, Dnes.bg, 27. новембар 2017. [8] Решение на Св. Синод по повод отправено писмо от Македонската православна църква, Bg-patriarshia.bg, 27. новембар 2017. [9] Архиепископ охридски Јован: СПЦ је мајка црква Охридске Архиепископије, Радио Светигора, 28. новембар 2017. View full Странице

Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви. Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви. Питање Македонске цркве је веома озбиљна тема, која мора да се разгледа на најодговорнији и канонски начин. До решења се мора доћи поштовањем православних канона и реда, који сами канони налажу, изјавио је данас Митрополит Варненски и Великопреславски Јован, упитан да ли ће Бугарска Патријаршија преузети улогу мајке-Цркве, Македонској православној цркви, преноси БТА. - Да ли БПЦ треба или не треба да преузме улогу ''мајке'' мпц, биће разматрано тек пошто чујемо мишљење и осталих Помесних Цркава - изјавио је владика Јован. http://plusinfo.mk/vest/134813/vladika-varnenski-jovan-prashanjeto-za-mpc-treba-kanonski-da-se-razgleduva View full Странице

Насловна фотографија: Председник Народног собрања Бугарске г. Иван Петков и игуман Бигорског манастира Партеније на дан Светог Климента Охридског, 08.08.2017 Пише: др Александар Живковић У последњем саопштењу Синода Македонске православне цркве - Охридске архиепископије у расколу, пред прославу 50. годишњице самовољног и од православних цркава непризнатог проглашења аутокефалије, одржане 1. октобра о.г. у Охриду, дакле 25.09.2017: http://www.mpc.org.mk/vest.asp?id=6844, каже се: "У овој јубиларној години за МПЦ - ОА, Владе Републике Македоније и Републике Бугарске објавиле су Акт о пријатељству, добросуседству и сарадњи, чин у коме може да се препозна модел за решавање отворених питања у прошлости са циљем да се гради будућност између братских суседних народа у оквирима евро-интеграционих процеса. Овакви договори, осим регулисања друштвене сфере, могу да помогну и решавању отворених црквених питања и да пруже конструктивну рефлексију за изградњу црквених структура у региону." Даље се изражава нада да ће Свеправославна црква прихватити аутокефалију оличену у МПЦ - ОА. Могло би се помислити да се овим македонска јерархија у расколу "искупљује" код нове пробугарско-албанске владе г. Зорана Заева за дуготрајну, слепу подршку ВМРО влади Груевског, чија је идеолошка платформа била "антиквизација Македоније." Чињеница да су архијереји у расколу били против "шарене револуције", коју је канонски архиепископ Јован, сада се види, наивно подржао, не треба да замагли суштину црквено-политичких збивања у Републици Македонији на коју је недавно указао др Александар Раковић у интервју Спутњику. Од тврдње много-распричаног калуђера, тобожњег "исихасте", архимандрита Бигорског манастира Партенија да је Бугарска патријаршија мајка црква Македонској и да она треба да призна аутокефалност МПЦ, до посете том истом Партенију од стране председника Народног Собрања Бугарске, на дан Светог Климента и осталих просветитеља словенских, прошло је врло мало времена. А још мање, између посете бугарског премијера г. Бојка Борисова на Илиндан 2.08.2017. до посете председника Бугарског Собрања 08.08.2017. Велика брзина, чак и за турбулентан Балкан. Бугарска Патријаршија одликује се мудрошћу, она је свесна да је своју аутокефалију повратила тек 1946. године те да никако, упркос бројних историјских веза, не може да буде "мајка-црква" македонској. Она одржава контакте са МПЦ у расколу, али као и друге помесне цркве нема са њом литургијско општење. Такође, патријарх Неофит и његови митрополити су свесни колико би такав преседан негативно одјекнуо не само код Срба, него још више код Руса и Грка. Међутим, бугарска власт на свим нивоима импрегнирана је НАТО-кадровицима, а одржава се уз помоћ супротстављених страна, које по "балканској рецептури" сасвим добро функционишу кад треба поделити "колач": протурским исламским партијама и националистичком великобугарском десницом. Ова последња, учешће у власти, наплаћује сталним истицањем да је Бугарска егзархија из 1872. (осуђена као етнофилетистичка јерес на Сабору у Цариграду) највеће достигнуће у савременој историји бугарског народа, веће и од ослобађања од Турака и повратка независности. Осим, тога не примећује се да је у бугарским медијима ишта промењено од "историјског споразума са Македонијом". Новинари се строго држе упутства да именица "Македонац" не сме да се користи, чак ни у случају када играју бугарски и македонски спортисти, а о неком признавању македонског језика да и не говоримо. Све то знају и у синоду Македонске цркве у расколу, па опет изражавају наду да ће споразум двеју влада да реши питање "црквене структуре у региону". Очигледно је, међутим, да су се у то питање уплели страни интерси, којима није много стало ни до Бугара, Срба, Грка, а Македонаца понајмање. View full Странице