Jump to content
  • александар живаљев
    александар живаљев

    Убрзана бугаризација Македонске цркве у расколу

        Насловна фотографија: Председник Народног собрања Бугарске г. Иван Петков и игуман Бигорског манастира Партеније на дан Светог Климента Охридског, 08.08.2017

       

      Пише: др Александар Живковић


    У последњем саопштењу Синода Македонске православне цркве - Охридске архиепископије у расколу, пред прославу 50. годишњице самовољног и од православних цркава непризнатог проглашења аутокефалије, одржане 1. октобра о.г. у Охриду, дакле 25.09.2017: http://www.mpc.org.mk/vest.asp?id=6844, каже се:

      "У овој јубиларној години за МПЦ - ОА, Владе Републике Македоније и Републике Бугарске објавиле су Акт о пријатељству, добросуседству и сарадњи, чин у коме може да се препозна модел за решавање отворених питања у прошлости са циљем да се гради будућност између братских суседних народа у оквирима евро-интеграционих процеса. Овакви договори, осим регулисања друштвене сфере, могу да помогну и решавању отворених црквених питања и да пруже конструктивну рефлексију за изградњу црквених структура у региону."

    Даље се изражава нада да ће Свеправославна црква прихватити аутокефалију оличену у МПЦ - ОА.

    Могло би се помислити да се овим македонска јерархија у расколу "искупљује" код нове пробугарско-албанске владе г. Зорана Заева за дуготрајну, слепу подршку ВМРО влади Груевског, чија је идеолошка платформа била "антиквизација Македоније." Чињеница да су архијереји у расколу били против "шарене револуције", коју је канонски архиепископ Јован, сада се види, наивно подржао, не треба да замагли суштину црквено-политичких збивања у Републици Македонији на коју је недавно указао др Александар Раковић у интервју Спутњику.

    Од тврдње много-распричаног калуђера, тобожњег "исихасте", архимандрита Бигорског манастира Партенија да је Бугарска патријаршија мајка црква Македонској и да она треба да призна аутокефалност МПЦ, до посете том истом Партенију од стране председника Народног Собрања Бугарске, на дан Светог Климента и осталих просветитеља словенских, прошло је врло мало времена. А још мање, између посете бугарског премијера г. Бојка Борисова на Илиндан 2.08.2017. до посете председника Бугарског Собрања 08.08.2017. Велика брзина, чак и за турбулентан Балкан.

    Бугарска Патријаршија одликује се мудрошћу, она је свесна да је своју аутокефалију повратила тек 1946. године те да никако, упркос бројних историјских веза, не може да буде "мајка-црква" македонској. Она одржава контакте са МПЦ у расколу, али као и друге помесне цркве нема са њом литургијско општење. Такође, патријарх Неофит и његови митрополити су свесни колико би такав преседан негативно одјекнуо не само код Срба, него још више код Руса и Грка.

    Међутим, бугарска власт на свим нивоима импрегнирана је НАТО-кадровицима, а одржава се уз помоћ супротстављених страна, које по "балканској рецептури" сасвим добро функционишу кад треба поделити "колач": протурским исламским партијама и националистичком великобугарском десницом. Ова последња, учешће у власти, наплаћује сталним истицањем да је Бугарска егзархија из 1872. (осуђена као етнофилетистичка јерес на Сабору у Цариграду) највеће достигнуће у савременој историји бугарског народа, веће и од ослобађања од Турака и повратка независности.

    Осим, тога не примећује се да је у бугарским медијима ишта промењено од "историјског споразума са Македонијом". Новинари се строго држе упутства да именица "Македонац" не сме да се користи, чак ни у случају када играју бугарски и македонски спортисти, а о неком признавању македонског језика да и не говоримо.

    Све то знају и у синоду Македонске цркве у расколу, па опет изражавају наду да ће споразум двеју влада да реши питање "црквене структуре у региону".

    Очигледно је, међутим, да су се у то питање уплели страни интерси, којима није много стало ни до Бугара, Срба, Грка, а Македонаца понајмање.




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    пре 6 часа, interia.pl рече

    Након стицања "повољних" политичких околности, "Македонска православна црква" је крајем 1966. године званично покренула питање о добијању потпуне црквене самосталности. Међутим, Свети архијерејски сабор СПЦ је на свом заседању у пролеће 1967. године одбио такве захтеве, упркос жестоким притисцима који су вршени од стране режима

    Постоје канонски услови који морају бити испуњени да би нека црква могла добити самосталност. Најважнији услов је да мора бити призната као самостална држава ( мислим да је халкидонски сабор у питању али треба проверити). Други услов је да има најмање три епархије, затим да има потребне богословске школе и институције за школовање кадра, да као самостална има довољно снаге и могућности да очува православну веру итд. Наравно најважнији је благослов мајке цркве али горе наведено су основни услови за разматрање тог питања. Македонија због свог имена још није призната од свих држава и то је већ довољан разлог да изгуби право на самосталност.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    On 10/19/2017 at 19:41, interia.pl рече

    Што се тиче Партенија, мало је њих који се са њиме слажу на ову тему.

    То Ти драги потпуно верујем. Само се чудим што га Синод не само да не укорава, већ и преноси на службеној страници, а и сам даје нека саопштења о црквеним структурама у региону у склопу европских интеграција. Е због те, Европе је Македонац који је на пример 1910. ишао на печалбу у неки аустралијски рудник, замисли колико се до тамо у то време само путовало, морао по повратку аги да да трећину своје крваве зараде.

    Схватам ја да смо сви притиснути, али искрено љутио бих се и на Македонску пчеларску задругу која би решење видела у европским интеграционим процесима, јер су до 1912. због те "Европе" Македонци морали да дају трећину меда аги.

    Шта ће Цркви уопште та фразеологија? Нека седну за сто (маса) и нека причају, пре свега о јединству у Светим Тајнама.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 6 часа, Православни Србин рече

    Са једном разликом- Србија у РС не ради толико активно колико то Бугарска ради у Македонији.

    Ох, ју свит самр чајлд... Итекако ради, само не овако директним методама :D

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 28 минута, Матусал рече

    Постоје канонски услови који морају бити испуњени да би нека црква могла добити самосталност. Најважнији услов је да мора бити призната као самостална држава ( мислим да је халкидонски сабор у питању али треба проверити). Други услов је да има најмање три епархије, затим да има потребне богословске школе и институције за школовање кадра, да као самостална има довољно снаге и могућности да очува православну веру итд. Наравно најважнији је благослов мајке цркве али горе наведено су основни услови за разматрање тог питања. Македонија због свог имена још није призната од свих држава и то је већ довољан разлог да изгуби право на самосталност.

    Постављаш права питања (само мислим да Ти овај аргумент о имену није јак, а вређамо браћу Македонце њиме), али то је много компликованије било и некада и сада. Ради се о црквеним областима а не о самосталним државама. То је велика разлика коју користе ови који би преко Цркве нешто да добију за државу. Најважнији принцип јесте приликом доношења одлуке о аутокефалији: "Да не изгубимо слободу којом нас Христос ослободи." Кипар није био самосталан али је на Трећем васељенском сабору добио аутокефалију да му не би упадали властољубиви архијереји других области. Русија је дуго била самостална пре него што је Руска црква добила аутокефалност, чини ми се 1556. године. С друге стране, Сирија, Палестина, Србија дуго нису биле самосталне али су имале аутокефалне патријаршије.

    И код броја архијереја исто је проблем принципијелан: бити самосталан значи имати самостално суђење. Кривицу архијереја могу да пресуде само архијереји, е ту постоји јасан канон да је за суђење архијереју потребан Предстојатељ и 12 епархијских архијереја. Зато је Свети Сава тако и организовао првобитну Жичку архиепископију. Кипарска црква нема тај број архијереја, па спор решавају сабори древних патријаршија, под предстојатељством Васељенског патријарха. То је пореклом из старије праксе када су постојале митрополијске области, пре патријаршијског система дакле, када су недостајући број архијереја за суђење попуњавали епископи суседних области.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 10 часа, александар живаљев рече

    Постављаш права питања (само мислим да Ти овај аргумент о имену није јак, а вређамо браћу Македонце њиме), али то је много компликованије било и некада и сада. Ради се о црквеним областима а не о самосталним државама. То је велика разлика коју користе ови који би преко Цркве нешто да добију за државу. Најважнији принцип јесте приликом доношења одлуке о аутокефалији: "Да не изгубимо слободу којом нас Христос ослободи." Кипар није био самосталан али је на Трећем васељенском сабору добио аутокефалију да му не би упадали властољубиви архијереји других области. Русија је дуго била самостална пре него што је Руска црква добила аутокефалност, чини ми се 1556. године. С друге стране, Сирија, Палестина, Србија дуго нису биле самосталне али су имале аутокефалне патријаршије.

    И код броја архијереја исто је проблем принципијелан: бити самосталан значи имати самостално суђење. Кривицу архијереја могу да пресуде само архијереји, е ту постоји јасан канон да је за суђење архијереју потребан Предстојатељ и 12 епархијских архијереја. Зато је Свети Сава тако и организовао првобитну Жичку архиепископију. Кипарска црква нема тај број архијереја, па спор решавају сабори древних патријаршија, под предстојатељством Васељенског патријарха. То је пореклом из старије праксе када су постојале митрополијске области, пре патријаршијског система дакле, када су недостајући број архијереја за суђење попуњавали епископи суседних области.

    Наравно у пракси се приликом одлучивања првенствено доносе одлуке у складу са тренутним стањем,условима и потребама а благословом мајке цркве. Аргумент о имену није јак али може да се користи као повод за тренутно стање и мишљење СПЦ у односу на МЦ јер је револтирана због поступака Македоније. Принципи добијања аутокефалности су временом добили неку форму. Оно што сам навео је из књиге Бранка Цисаржа ,, Црквено Право,, ( немам је код себе па пишем по сећању) из поглавља о аутокефалности и требало би погледати. Мислим да се и наша црква управља по тим правилима. Наравно основни принцип мора бити евхаристијски и светотајински и у том духу треба да наступи и МЦ приликом организације и тенденције ка задобијању самосталности а не насилно и разбојнички што је верујем један од пресудних фактора због кога им остале цркве нису дале статус канонски признате, јер таквим поступањем пројављу духовну незрелост и неспремност да као црква буду утврђени на јевањђелским и предањским светоотачким учењима.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима




    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...