| Пише: др Александар Живковић |
У последњем саопштењу Синода Македонске православне цркве - Охридске архиепископије у расколу, пред прославу 50. годишњице самовољног и од православних цркава непризнатог проглашења аутокефалије, одржане 1. октобра о.г. у Охриду, дакле 25.09.2017: http://www.mpc.org.mk/vest.asp?id=6844, каже се:
| "У овој јубиларној години за МПЦ - ОА, Владе Републике Македоније и Републике Бугарске објавиле су Акт о пријатељству, добросуседству и сарадњи, чин у коме може да се препозна модел за решавање отворених питања у прошлости са циљем да се гради будућност између братских суседних народа у оквирима евро-интеграционих процеса. Овакви договори, осим регулисања друштвене сфере, могу да помогну и решавању отворених црквених питања и да пруже конструктивну рефлексију за изградњу црквених структура у региону." |
Даље се изражава нада да ће Свеправославна црква прихватити аутокефалију оличену у МПЦ - ОА.
Могло би се помислити да се овим македонска јерархија у расколу "искупљује" код нове пробугарско-албанске владе г. Зорана Заева за дуготрајну, слепу подршку ВМРО влади Груевског, чија је идеолошка платформа била "антиквизација Македоније." Чињеница да су архијереји у расколу били против "шарене револуције", коју је канонски архиепископ Јован, сада се види, наивно подржао, не треба да замагли суштину црквено-политичких збивања у Републици Македонији на коју је недавно указао др Александар Раковић у интервју Спутњику.
Од тврдње много-распричаног калуђера, тобожњег "исихасте", архимандрита Бигорског манастира Партенија да је Бугарска патријаршија мајка црква Македонској и да она треба да призна аутокефалност МПЦ, до посете том истом Партенију од стране председника Народног Собрања Бугарске, на дан Светог Климента и осталих просветитеља словенских, прошло је врло мало времена. А још мање, између посете бугарског премијера г. Бојка Борисова на Илиндан 2.08.2017. до посете председника Бугарског Собрања 08.08.2017. Велика брзина, чак и за турбулентан Балкан.
Бугарска Патријаршија одликује се мудрошћу, она је свесна да је своју аутокефалију повратила тек 1946. године те да никако, упркос бројних историјских веза, не може да буде "мајка-црква" македонској. Она одржава контакте са МПЦ у расколу, али као и друге помесне цркве нема са њом литургијско општење. Такође, патријарх Неофит и његови митрополити су свесни колико би такав преседан негативно одјекнуо не само код Срба, него још више код Руса и Грка.
Међутим, бугарска власт на свим нивоима импрегнирана је НАТО-кадровицима, а одржава се уз помоћ супротстављених страна, које по "балканској рецептури" сасвим добро функционишу кад треба поделити "колач": протурским исламским партијама и националистичком великобугарском десницом. Ова последња, учешће у власти, наплаћује сталним истицањем да је Бугарска егзархија из 1872. (осуђена као етнофилетистичка јерес на Сабору у Цариграду) највеће достигнуће у савременој историји бугарског народа, веће и од ослобађања од Турака и повратка независности.
Осим, тога не примећује се да је у бугарским медијима ишта промењено од "историјског споразума са Македонијом". Новинари се строго држе упутства да именица "Македонац" не сме да се користи, чак ни у случају када играју бугарски и македонски спортисти, а о неком признавању македонског језика да и не говоримо.
Све то знају и у синоду Македонске цркве у расколу, па опет изражавају наду да ће споразум двеју влада да реши питање "црквене структуре у региону".
Очигледно је, међутим, да су се у то питање уплели страни интерси, којима није много стало ни до Бугара, Срба, Грка, а Македонаца понајмање.
Recommended Comments
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.