Најбољи чланови

Драга децо, драги школарци, Господ нека благослови вас, ваше тате и маме, браћу и сестре, рођаке, учитељице и учитеље, ваше другове са којима се играте, све људе и сву децу. Нека Господ благослови и школе у којима учите, у којима стичете различита знања. Међутим, сви треба да знамо, и учитељи, и наставници, и родитељи, али и ви, ђаци, да је важније од знања да стичемо врлину, односно да постанемо добри људи, а добар човек је онај који осећа љубав прво према својој породици и према друговима, али и према свим људима, према свој природи, према целом свету. То значи да је љубав најважнија. Љубав је најдрагоценији дар који је Бог даровао човеку. Једини услов да би неко био срећан, било да је дете као што сте ви, било да је одрастао човек или можда старац, као што су ваше баке и деке, јесте да у срцу има љубав. Све друго ако има, лепу кућу, најбржи аутомобил, најбољи телефон, пуно новца, најбоље оцене и награде на такмичењу, да најлепше пева или црта на ликовном, да је најјачи и даје највише голова, све је то ништа ако нема љубави за другове, за људе, за децу, за природу. То не значи да не треба да се такмичимо ко ће боље научити, ко ће добити бољу оцену, али значи да не треба да завидимо ономе који је бољи него да се радујемо његовом успеху, а сами да се више потрудимо. Исто тако да помажемо једни другима да боље научимо лекције, јер сви смо потребни једни другима, сви зависимо једни од других. Зато треба да негујемо другарство и заједништво. Треба да се молимо Богу једни за друге. Треба да се молимо да нам наш Бог, Исус Христос, дарује љубав, да будемо ближи Њему, нашем Богу, и да тако будемо ближи једни другима, родитељима, браћи и сестрама, друговима… Ја се молим за вас, децо, да вас Бог чува, да свима подари здравље и радост, а будући да знам да су Богу дечје молитве најмилије, молим вас да се и ви молите за мене, да се молите за читав свет, за све људе, да буде слоге, мира и љубави. Живели, драга децо! Нека вас Бог благослови! Патријарх српски Порфирије https://eparhijabacka.info/2023/08/29/poruka-patrijarha-srpskog-porfirija-djacima-na-pocetku-skolske-godine/

Речено ми је да oдем да причестим једног пацијента. Када сам стигао, видео сам веома мршавог момка. Усне, језик и уопште цела његова усна дупља, били су му прекривени ранама. Био сам тужан; био је млад човек, нисам хтео да га питам од чега болује, нисам хтео да му буде непријатно. Знао сам да је нешто озбиљно. Питао сам га како се зове и рекао му да се прекрсти пре него што се причести. У кратком дијалогу који смо водили, рекао ми је: - Оче, ако је могуће, причести ме кашичицом за једнократну употребу. Укочио сам се, узнемирио, објаснио му да се не плаши, јер прихвата самог Христа, Његово Тело и Крв, и ништа се неће десити. Он је одговорио: - Због вас кажем, оче, јер је моја болест озбиљна и заразна. Захвалио сам му се на бризи. Поновио сам му учење наше Цркве и рекао му да ми не прети опасност од његове болести. Затим се прекрстио и примио Свету Тајну из исте Свете Чаше и из исте Свете Кашике којом сам ја потрошио остатак. Ово, наравно, није једини случај, али већина религиозних пацијената, посебно на интезивној нези са тешким болестима, су у скоро истој ситуацији. Обично, када идем да разговарам са пацијентом, видим усну шупљину која је тако деформисана и прљава, да од тога долази само смрад. Да бих га исповедио, морам да приђем његовом лицу, на веома блиску удаљеност. Његов дах, његова пљувачка, његов кашаљ у сваком тренутку могу ме заразити. Дневна рутина болничког свештеника укључује крв, урин, повраћање, микробе и аутоимуне болести. Моја одећа може бити умрљана његовом крвљу, али пацијент жели да се исповеди и причести, зато сам ја ту поред њега. То је моја дужност, моја служба. Дугих десет година ово је моја свакодневна рутина као болничког свештеника. Сећам се пацијента са деменцијом, који је отворио уста, примио Светињу, али је одмах испљунуо. Мој бол је био неописив, погодио ме је право у срце, али, остао сам миран. У том тренутку он није знао шта ради. Морао сам да узмем и поједем оно што је испљунуо, јер то је био мој Христос. Није пацијент био крив, имао је деменцију. Тада сам био неискусан и нисам предвидео да пацијент може да реагује на овај начин. У другом случају, позвали су ме рођаци пацијента којима су лекари рекли да ће сваког тренутка умрети. Отишао сам најбрже што сам могао на одељење интензивне неге да га причестим. Дискретно ми је пришао доктор и шапнуо ми на уво: „Оче, он има сиду.“ Прекрстио сам се, помолио, и припремио га, нисам имао избора. Желео сам да му дам лек бесмртности, Владара живота: „Причешћује се слуга Божији... на опроштење грехова и живот вечни“. Током протеклих 10 година, јединица интензивне неге је постала мој други дом. Одлична сарадња са лекарима одељења интензивне неге сведочи о успешном споју вере и науке. Много пута ми се десило да са Светом Чашом, у којој је Тело и Крв Христова, једноставно прекрстим оне за које мислим да не могу да се причесте. И за дивно чудо, видим из прве руке, међу многим сведоцима, како се здравље пацијената побољшава, и то у многим случајевима веома брзим темпом. Ми, болнички свештеници, доживљавамо чуда свакодневно у изобиљу. Успео сам да забележим сва искуства, која сам имао у Народној болници у Солуну. Не говорим вам теорије, описујем искуства која пре свега јачају нас који их доживљавамо! Браћо и сестре, света тајна Евхаристије је сам Богочовек Исус Христос, Лекар душа и тела наших. То је учешће у божанском и васкрслом Телу, извор Живота, тајна љубави, исцељење природе, лек за патњу, зарастање душевних рана, помирење са смрћу, сусрет са ближњим, откривање себе. Све ово и много више је Евхаристија, о њој су боље сведочили оци Цркве, али она никако не може бити узрок преношења било које болести. архим. Симеон Анастасијадис https://zadrugata.com/2022/10/31/казаха-ми-да-отида-да-причастя-един-пац/

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот. Господе и Господару мога живота! Не дај ми духа лењости, туге, пожуде и празнословља. Даруј ми, слуги Твоме, дух чистоте, Смирености, трпљења и љубави. Да, Господе Царе, дај ми да уочим своја прегрешења и да не осуђујем свога брата, јер си благословен у векове векова. Амин. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник“ за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност“ (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?“ и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости – „празности“ је „униније“ – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније“ је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије“ – пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност“ и „униније“ испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност“ и „униније“ присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењe моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима“. Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. То јe заиста „празност“ и „униније“ уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије“. Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат“ слике Божијe у човеку, јeр се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч je оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна“. Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јeсте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности“. Тачан и потпун превод грчког „софросини“ и црквенословенског „целомудрије“ требало би да буде „чистота умовања“. Лењост је, пре свега, расипање, траћeње, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни“ или „пали“ човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ“ већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата“. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке“ и „не осуђујемо своју браћу“, када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха лети до превласти телесности – животиње, нерационалног и пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јe свето. Оно је толико свето да је сам Бог „постао човек“. Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски“ знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. протојереј Алекдандар Шмеман https://mitropolija.com/2024/03/21/cetiri-stuba-pokajanja-moc-velikoposne-molitve/

Моје ћерке и ја смо стајале у реду у манастиру да приђемо Светој Чаши. Била је недеља, било је много људи и гомила деце, нека два малишана су чак успела и да се потуку. У рукама сам држала нашу Машу са Дауновим синдромом. Свештеник је дуго (пре причешћа) држао беседу, моја ћерка је била уморна и почела је да буде нестрљива. А мени су већ леђа отпадала. Испред нас, први до Чаше, стајао је дечак који је из неког разлога стално падао на мене. Некако сам држала равнотежу, али сам се, заузврат, нехотице наслонила на оне који су стајали иза мене, и сви смо се непримерено изнервирали. Однекуд иза мене, његова мајка је непрестано пружала руке овом дечаку, додиривала га по рамену и понављала: - Буди стрпљив! Ускоро ће! Помислила сам у себи да би било лепо да пусти Машу и мене, јер имам болесну кичму и дете са инвалидитетом. Али она је ћутала. Најзад је изнета Чаша. Дечак се нагнуо напред, а онда се са стране зачуо глас: - Одмакните се, монаштво иде прво! Била је то нека монахиња. - Дечко, склони се! Монаштво прво, поновила је, стишћући се напред. Гурали су нас у страну. Дечак је почео да се удаљава и тек тада сам приметила да јако храмље, љуља се с једне ноге на другу. На ногама су му искочиле некакве жлезде. У гомили то нисам приметила. „Спинална атрофија“, застењала сам у себи, „сада је јасно зашто је падао“. У нашој недељној школи у московској цркви био је један такав дечак. Дакле, знам каква је ово болест. Нећу вам рећи шта сам мислила о себи. Можете претпоставити. Док сам ја црвенела, зеленела и покушавала да се одмакнем да дечаку буде удобније, свештеник је одједном рекао: - Прво дечак! Онда жена са девојчицом у наручју! То сам ја...Сви смо збуњено гледали у монахињу, која је скоро отворила уста да прими Дарове и укочила се, такође не знајући шта да ради. Али свештеник је био неумољив: - Како се зовеш, дечко? Причестио га је. Затим, Машу и мене... Пустила сам ћерку, леђа су ми била скроз искривљена и једва сам ходала. А онда сам чула уплашени шапат једне жене: - Боже! Монаштво се није прво причестило! Где се ово видело... Шта ће сад бити? Погледала је прво нашу живописну тројку а затим свештеника. А он је, као да се ништа није десило, већ причешћивао ту монахињу. А онда јој је тихо рекао нешто што нисам могла да чујем. Мала сцена, али је узбуркала моје дуго успаване слојеве подсвести. Не спорим чињеницу да монаси прво треба да се причесте. Посебно у манастирима. То је ипак њихов дом. Вероватно постоје нека литургијска и патристичка упутства по овом питању, искрено не знам. Монахиња, као и ја, заправо није могла да примети да дечак има проблем са ногама. И не може да разуме да је мени и другим мајкама тешко да држимо децу. Према правилима, она је морала да иде прва и то је урадила. Али шта је било тако језиво жени која је шапатом изразила своје запрепашћење? Шта је страшно у томе што је свештеник мало одступио од правила и причестио прво дечака са болесним ногама? И било му је жао мене и Маше. Зашто је то, што је свештеник делао из љубави, изазвало тако жестоку реакцију: „Све је изгубљено! Крај света! Ужасно! Монаштво није прво! Шта ће бити, шта ће бити!?” Стварно не разумем.Овде ми падају на памет сцене из наше престоничке парохије. - Шта?! Где ти идеш?! Мушкарци пре свих! — старозаветна баба грудима одгурује народ од миросања. Да је дискретно пустила једног или двојицу мушкараца да прођу испред ње, а затим и сама кренула, то би било дивно. Али она не жури и стоји до последњег тренутка, раширених руку да нико други не може да прође. Старице једва стоје, ослоњене на штапове, деца вриште у наручју, некоме је већ лоше, док млади, здрави, румених образа мушкарци иду напред. Али побожна жена истрајно испуњава своју дужност, коју јој је поверио неко непознат. А неки високи момак јој се чак захваљује: - Хвала бако, све треба да буде по реду. По ком реду? Ко је то измислио? Да ли је неко заиста дошао на идеју да здрав човек треба да иде испред болесних, немоћних, старица које су неким чудом смогле снаге да допужу до храма? У чему је поента да та баба мучи друге старице? Да ли је ово заиста побожност? Какву духовну корист она има од овога? Искрено не разумем. Али вероватно је као и са ћилимима на којима стоје свештеници. Не знам ко је то смислио, али нема горег греха него да га лаик згази. Или ево још једног случаја. Био је радни дан, и није дошло много људи у цркву. Мало даље од свих стајала је млада жена са сином у колицима.Таква деца се одмах препознају. Недалеко је Центар Дима Рогачев, где се лече деца од онколошких болести. Некад их пусте у шетњу, па дођу у наш храм. И ово дете је очигледно било једно од њих. Мршав, блед, са маском, са ћелавом главом. И иста мршава, бледа и исцрпљена мајка. Стајала је по страни, вероватно да се њено дете не би случајно заразило, што је сасвим разумљиво. Кад је свештеник изашао да причешћује, подигла је свог сина из колица и кренула прва, са сином у рукама, да се причесте. - Чекај, прво мушкарци! — одједном јој рече један крупни човек. - Али, треба само да се причестимо и одемо, тихо је одговорила мајка. - Прво мушкарци! Тако је по канону! Какав канон? Ко је то измислио? Да одрастао мушкарац треба да одгурне жену са смртно болесним дететом. Од љубави је важнији неки „канон“, чија суштина никоме није јасна. И да ли он уопште постоји? - Жена са дететом нека приђе! – рекао је строго наш отац. Причестила је сина и отишла. А онда је током проповеди свештеник покушао да објасни да се мора имати саосећања за немоћне, за децу, за старе, за слабе. То је Христу најважније и најдраже. - Главна ствар је љубав! — нагласио је свештеник. Сви смо климнули главом у знак сагласности. Али већ на следећој служби, неко је опет рекао: „Стани! Мушкарци пре свих!” И тако су старице, мајке са бебама и болесници стајали последњим снагама, док су мушкарци испред њих ходали у сређеним редовима. Шта тај свештеник разуме о хришћанству... аутор: Елена Кучеренко https://www.pravmir.ru/muzhchiny-pervymi-eto-kanon-starushka-otodvigala-ot-chashi-zhenshhinu-s-bolnym-rebenkom/

Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености. Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије. Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије. Дошавши у Клинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Катунакијског и Пајсија Светогорца. Као такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамo старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако. Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност. Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали. Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства. По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса. Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање. Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршениjи. Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење. Као и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији. Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Катерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Катерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса. У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима. У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну. Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало? “Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“ Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници. А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена. “Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“ Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима. Оно што је схватио млади студент тада је да je духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ . Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“ “Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос. Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан. Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са cвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио je духовно и психички излечен и више се никад није враћао. Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Катедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века. Кад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четвoро деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“ Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.” Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”. Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживеo, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизевши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове. https://mitropolija.com/2021/03/02/nesvakidasnji-svestenik-na-terapiji-od-alkoholizma-na-psihijatriji-u-atini/

Мудра реч изговорена у право време може да вас натера да размишљате и промените, подржите и инспиришете. Сигурно је свако од нас некоме рекао или чуо утешне речи упућене нама: све ће се вратити у нормалу; време да се камење разбацује и време да се скупља; све је то таштина сујете и мука духа; све пролази, проћи ће и ово; све има своје време... Већина ће ове речи највероватније приписати народној мудрости, можда руским пословицама или чак делима класичне књижевности. Они се такође налазе тамо, али њихов примарни извор је једна од поучних књига Старог завета – „Књига Проповедника“. Према већини старозаветних проучавалаца, Књига Проповедника је написана крајем 3. века пре нове ере. Било је то тешко време после источног похода Александра Великог (334–325 п.н.е.), који је означио почетак новог светског политичког поретка и нове хеленистичке ере, рођене у сукобу, а потом и дијалогу древних и источних култура. Сукоб је укључивао и грчку и старозаветну традицију, које су биле туђе једна другој. Смена ера – то се већ дешавало у вековима који су дошли пре нас (Проп. 1,10). Можда је разлог писања ових невероватних редова био урушавање уобичајеног начина живота, „девалвација смисла и духовно „сагоревање“,“ лични и имовински губици, повезана искуства, или је то била жеља да се уопштавају искуства наших предака и да га поделимо са својим потомцима, да их опоменемо због грешака – да оставимо својеврсни духовни тестамент. Ауторство текста је контроверзно питање. Сама реч „еклизијаст” значи „скупштина, заједница људи” (на хебрејском). Стога су истраживачи изразили идеју да би аутор могао бити чак и „филозофски круг”. Неки западни библичари пишу о Проповеднику као о мудрацу или учитељу „у школи мудрости“, али нема поузданих података о њему. Први стих „Књиге“ каже да су то „Речи Проповедника, сина Давидовог, цара у Јерусалиму“, односно светог пророка и краља Соломона. У прилог његовом ауторству говори и карактер текста, сличан другим делима краља Соломона, на пример, „Књига мудрости Соломонове“. Осим тога, из текста је очигледно да је аутор дубоко ерудитан и да има не само свакодневно искуство, већ и знања неопходна за управљање државом. Стога се у црквеном предању управо он сматра аутором „Књиге Проповедника“. Реч која се најчешће понавља је „таштина” (јевр. „дах”, „дах”, „налет ветра”). Појављује се у тексту 38 пута, у свим поглављима осим у 10., посвећеном расправама о мудрости. Коментатори Проповедника наглашавају да то треба схватити као да се односи на „нешто привидно, краткотрајно, пролазно, несхватљиво, па чак и противречно“: Таштина сујета, рекао је Проповедник, таштина сујета – све је таштина! (Проп. 1, 2).  Проповедник је једна од најмањих књига Старог завета. Текст се састоји од свега 12 поглавља, подељених у различит број стихова – од 12 до 29. Истраживачи издвајају 6 тема које аутор разматра: Бог Створитељ и однос људи према Њему, трудови и бриге, богатство и сиромаштво, срећа и задовољство, мудрост и незнање, моћ и сујета свега. Можда је међу свим речима Проповедникова расправа о теми све има своје време (Проп. 3,1) најпознатија и често се цитира: За све постоји време, и време за сваку сврху под небом: време за рођење и време за умирање; време да се сади, и време да се ишчупа оно што је посађено; време убијања и време исцељивања; време уништавања и време грађења; време за плакање и време за смех; време за тугу и време за игру; време разбацивања камења и време сабирања камење; време за грљење и време за избегавање загрљаја; време за тражење и време за губљење; време за спасавање и време за бацање; време цепања и време шивања; време за ћутање и време за говор; време за љубав и време за мржњу; време за рат и време за мир (Проп. 3 :1–8). Аутори чланка о „Проповеднику” у „Православној енциклопедији” А.К.Љавдански и Е.В.Барски сматрају да овде не говоримо о привременом аспекту људске делатности, већ о томе да је све на свету подређено вољи Божијој; са њом човек мора да усклади све што ради у сваком тренутку свог живота.” Истовремено, морамо запамтити да све што Бог чини траје заувек (Проп. 3:14). А пошто човек не може да схвати дела која Бог чини (Проп. 3,11), онда је најразумније да човек у свом животу чини добро и памти да ће ... Бог ће судити праведнима и злима; јер је време за сваку ствар и суд за свако дело (Проп. 3:17). Занимљиво је приметити да савремени научници имају различита мишљења о тексту Проповедника. Тако неки од њих имају негативан став према њему, карактеришући га само као мрачну позадину за Јеванђеље; други сматрају да овај древни текст садржи одговоре на питања и недоумице људи 21. века. У тексту видимо како аутор Проповедника иде путем од сујете и очајања до вере и наде и долази до јединог могућег закључка: суштина свега: бојте се Бога и држите се заповести Његових, јер ово је све за човека; јер ће Бог свако дело извести на суд, па и сваку тајну, било добро или лоше (Проп. 12,13-14). Можда су у праву они који су сигурни да је „Проповедник“ потрага за одговором на вечно питање: зашто живим и како да нађем праву срећу, чији је одговор садржан у Беседи на гори. Понекад ни сами то не знамо, али нам у свакодневном животу помаже мудрост „Проповедника“, јер се многи судови из ње огледају у народним пословицама. Ево само неколико примера: „Боље паметно богохуљење него безумне похвале“ ( Боље је слушати укоре мудраца него песме безумних (Проп. 7:5)), „Много новца и још више“ ( Ко воли сребро, не пуни се сребром, а ко воли богатство нема користи од њега (Проп. 5,9)), „Не копај другоме рупу, иначе ћеш и сам у њу пасти“ ( Ко ископа рупу у њу ће пасти, а ко разори ограду, змија ће га ујести (Проп. 10,8)), „Све на свету није створено умом нашим, него по Божијем суду“ ( Тада ја видео сва дела Божија и открио да човек не може да схвати дела која се чине под сунцем (Проп. 8 , 17)) и др. Често се може наићи на суд да се „Књига Проповедника” од осталих старозаветних књига разликује по песимистичком тону, скептицизму и иронији, што читаоце понекад одбија од ње. Али овај утисак се јавља тек при првом упознавању, али када прочитате његов текст, он постаје инспиративан и пун наде. За све постоји време, а можда је сада време да се отвори Еклезијаст... https://www.eparhia-saratov.ru

Братство Спомен-Храма св. Саве на Врачару и удружење грађана "Д бест фести" ("The best festi") позивају вас на празничну манифестацију Божићно сеоце код Храма, која ће бити одржана од 27 децембра 2023. до 15. јануара 2024. године.

Причешће, а пре њега су три канона и пост. Можемо ли бирати? И зашто бити са пријатељима није горе од читања акатиста? „Вече пред причешће можете провести у кафићу са својим омиљеним пријатељима или се затворити код куће и прочитати акатист – урадите како желите.” Фрагменти из књиге протојереја Алексија Уминског „Књига молитве.Озбиљност правила или разговор са Оцем? “ (Питање из публике) - Оче, после причешћа, канонe које читамо - за мене је то нека врста тешког рада. И ако сам се раније причешћивао сваке 3-4 недеље, последњих година се причешћујем једном у 2 месеца. Шта бисте препоручили? - Баците свој молитвеник ( у шали ). -„Могу ли да разговарам са Господом на минут?“ Треба ми само минут... - Сјајно! То уопште није мало. То је веома добро. - Значи, могу да дођем на Причешће без прочитана три канона? - Можете. - А колико често,по вама, савремена млада особа треба да се причешћује? - Не постоје такве посебне препоруке, осим за саму литургију. Када се служи литургија, људи долазе да се причесте. - И о посту. Сазнао сам да је, када држите пуно постова, риба дозвољена чак и у суботу ујутру на пост... - Знате шта, открићу вам чак и једну већу тајну: пост у суботу забрањује Шести васељенски сабор. А онај ко пости у суботу мора бити изопштен по правилу Шестог Васељенског Сабора. - А како онда, ако држим све постове, у петак, среду, да пропустим суботу? – Литургијски пост је да се од 12 увече ништа не једе и не пије ни вода. То је то, нема више литургијског поста. Па, да будемо скроз строги, све друго смо смислили у последње време, да се човек не осећа превише слободним, већ да осети да је дошао на посао и да мора зарадити тј. заслужити Свето причешће. - Треба ли ми благослов за ово? Или могу да препустим себи свој избор? Јер, сигуран сам да за то нећу добити благослов. Било је много ситуација у којима сам га тражио и био одбијен. -„Да поновим, овде се поставља питање- од кога шта узети, разумете ли? Ко може дати. Ако вам неко може дати, онда узмите, ако не, не узимајте. Ако свештеник може дати благослов, узмите га. А ако вам не може дати такав благослов, онда је боље да га ни не тражите. Разумем да се људи суочавају са овим проблемима, јер је заиста прилично тешко ослободити се овог ужаса у који смо данас упали због наше неофитности. Али, ви сте слободни људи, можете изабрати она места где вам се неће постављати таква питања, где вас неће испитивати на исповести са предрасудама да сте за све криви. - ... Ако одем у недељу са мужем у шетњу градом по лепом времену, и одемо и у кафић, онда ме мучи да нисам уопште провела дан како треба, да је требало да будем у молитви. Како се треба понашати уочи причешћа и после? - Да, то је у реду, наравно. Ви сте оно што јесте. Ако се саберете у молитви неко вече, то не значи да ћете сутрадан бити исти молитвеник. Зато што сте оно што јесте. И помислити, да се у једном тренутку можеш напрегнути и да је то Богу потребно, је прилично чудно, јер Бог зна шта сте данас, сутра, прекосутра. Не можете судити о овом дану - па, у принципу, и другим данима када се припремате за Причешће - покушајте да будете пажљивији према себи, да никога не вређате. Просто је лоше увредити некога и свађати се уочи причешћа. Али чак и ако се то догоди, увек се можете помирити. За вас је ово прилика да мало обратите пажњу на своје срце. Али, није да је то важније од затварања и читања свих акатиста редом, то су сасвим различите ствари. Ви сте оно што јесте, и тако ћете ићи на причешће, чак и ако ово вече проведете у кафани са својим вољеним пријатељима, а да притом не учините ништа лоше, никога не осудите, никога не увредите. Или, нећете овај дан провести са пријатељима, већ се једноставно затворити и прочитати акатист. Шта вам више одговара. Урадите како желите. Желите ли да се молите, молите се. Желите ли да будете са својим пријатељима, будите са својим пријатељима. Али немојте од тога правити неку врсту духовног позоришта. протојереј Алексије Умински https://www.pravmir.ru/prichastie-a-pered-nim-tri-kanona-i-post-mozhem-li-my-vybirat/