Канон за разлучење душе од тела - једно искуство

[Broken]

Дуже време сам у дилеми да ли да напишем ово што сам ( очигледно) ипак решио, на крају, да поделим са вама.

Можда је директни повод за ову одлуку то што сам међу објавама видео једну у којој се наш дугогодишњи члан и брат обраћа са молбом да се молимо за његову мајку, да би недуго затим објавио да се жена упокојила.

Главни мотив за писање је преношење искуства које би можда неком некад могло да значи.

Моја мајка се такође упокојила ове године, 11. априла. Дуго је боловала. Пре 15 година појавио се први тумор који је оперисан и уз промену начина живота и максимално ангажовање свих унутрашњих и спољашњих потенцијала, деловало је да је проблем превазиђен. Ипак, после две године опет тумор, на другом месту, срећа врло рано откривен. Опет операција и пролажење кроз оно што знају само Бог и људи који тај крст носе. И сад, опет се све решило позтивно. Вратила се потпуно нормалном животу који је трајао више од 10 година, уз редовне контроле и праћење ситуације. Не знам да ли је она заборавила своју болест, али ја сигурно јесам. Важан детаљ је да нисам био нешто везан за мајку, чак смо у једном периоду имали и доста проблематичан однос. Да неко оно што следи у тексту не би приписао некој великој синовској љубави.

У мају 2019. баш око Ђурђевдана приметимо нешто чудно, нешто што ми је личило на симптоме неког можданог удара. Одемо у болницу и после неуролошког прегледа докторка ме пита да ли знам о чему се ради. Наравно, кажем да не знам. И она ми тада каже да је у питању њена примарна болест. Нисам могао да верујем. Мислио сам да је то прошло. Углавном, можда и претпостављате, тумор је сада био на мозгу без могућности да се оперише.

Да не детаљишем, понела је она опет тај крст и носила га до тог 11. априла кад се и упокојила.

Е, ту је сад оно што сам хтео да напишем.

Тешко је било задњих дана. Мучила се. Изгледало је више пута да је дошао њен час, али прегурала би то. Дође до мене савет да се читају молитве за разлучење душе од тела. Ништа о томе нисам знао, сем да постоје. Назовем једног свештеника и питам га за те молитве, он ми каже да нико од њих баш не воли то да чита. Назовем другог, он ми каже да за више од 20 година службе то никад није читао, а свега су га пар пута питали. Каже читаће за здравље и стварно јесте. После ми је рекао. Али, мислим се ја, нема овде смисла читати за здравље кад жена умире. И, узмем ја 10. априла увече књигу Акатистник, коју имам од раније, никад је нисам ни користио. Сетим се да ту постоје те молитве и одлучим да ја читам. Имао сам дилему да ли да будем код мајке у соби или не. Верујући да чује иако је била јако лоше одлучио сам се да одем у другу собу. Почнем да читам и после пар страна одустанем. Суров текст. Ко је читао зна на шта мислим. У тој ситуацији ја нисам могао да наставим. Сутра одем код трећег свештеника да се распитам за процедуру око гробног места и питам и њега за те молитве, да ли их је некад читао. Он каже да је то урадио само једном кад су га замолили неки људи док је био млад свештеник. Читао је те молитве човеку који месец дана ништа није јео и пио а није могао да умре. Каже свештеник, како је завршио и пришао вратима да изађе, јављају му да је болесник испустио душу. Одмах после тога одем код оца, уђем да погледам мајку и тад сам први пут видео призор да се човек, најбољи је израз- цепа, а нешто кочи. Мучи се. То тренутка нисам више имао дилему. Одем својој кући. Станем пред Христову икону, отворим Акатистник и почнем да читам пазећи на речи. Читао сам верујући да је то неки минимални принос Богу да јој олакша муку. Кад сам стигао до 5-6 стране, а има свега 8. чини ми се, одједном станем са читањем. Нешто из мене почне да вапи „Госшоде! Господе! Христе ! Христе!“ Сузе лију а тај вапај из дубине бића. Да ме не разумете погрешно. Не радим то ја, такав утисак имам, него нешто из мене. На крају свега имао сам утисак да ми је нешто духовно изашло кроз уста која су била отворена у неком грчу. Знам ја својим рационалним делом да је ово тешко разумети, можда је чак и саблажњујуће некима , али тако је било. Кад је то прошло, дођем себи и иако сам мислио да више нема смисла читати, прочитам још те две стране из канона. Седнем на кревет, звони телефон и отац јавља да се мајка упокојила.

[mirko1929]

Баш сам помињао ту молитву на некој форумској расправи пре пар месеци. Није ни чудно што свештеници неће да је читају -- у принципу то је еутаназија. Након екстремних патњи које сам искусио на сопственој кожи, мој поглед на те (као и многе друге) ствари се дијаметрално променио. Раније бих био категорички против. Хвала на подељеном искуству.

[Sun14861]

A kako li je tek za one koji nisu znali za veru.. Moliti se dok smo zivi...

[Dragi]

I moja majka je imala tumor u mozgu (glavi), zločudni b-ćelijski limfom. Ustvari tri tumora. To je prebolela. Koliko toliko, jer neke posledice su ostale, ali mogla je još da radi, da živi. Bilo je 2005. godine. Tada sam pisao o tome na forumu BSN, naš prvi pravoslavni forum, gde se javio i pokojni o. Gavrilo iz Lepavine. Nažalost, nisam imao priliku da ga lično upoznam. I on ode... Majka je bila kod njega, i rak se nije više vratio. Iako su prve tri godine bile strah i trepet, jer dotle važi da rak može u sako vreme da se vrati. Posle tri godine, kao, šansa je relativno mala da se rak vrati, a posle pet godina (ili deset?) važi da je osoba izlečena. 

Ali ta prokleta 2010-a.... Naime, gde su bili tumori, nastalao je prazno mesto, gde se bila skupila voda koja mogla oteći. Došlo je do infekcije mozga i faktički do moždanog udara kod majke. Totalna amnezija, ama sve je zaboravila. Kad sam je video onaku u bolnici, prvi put da sam pomislio da je možda bolje pustiti da umre....

Ali ipak, povratila se. Dobila je kanal od glave do stomaka da je voda mogla da oteče, i majka se vratila. Ali sada su posledice bile velike. Majka je bila znantno oštećena, fizički i psihički. Sa vremenom neurološki ispadi bili su sve češći, i najzad demencija. 2013 pri put sam mislio da u principu u svako doba mogu da dobijem  poziiv da se desila nesreća a majka da je nastradala.

I najzad 2016. Majka je otišla u banju, kliznula je u kupatilu, slomila kuk - operacija i tako, mesec dana bolnica. Posle majka nije bila više ista. I pre je majka bila unakazana, ali sad je bilo definitivno. Poslednja narkoza nju je uništila. Posle se polako gasila, sve više i više... Sve u svemu, šesnaest godina smo se borili, i patili, ona, i mi zajedno sa njom. Brža smrt, onako iznenada, je možda bolja, zar ne..? Majka mi je, na jedan način, davno otišla, a sad u četvrtak konačno. Boga sam onomad u 2005 molio da joj dadne barem pet godina - dobila je šesnaest. Ali.. nije bilo zabadava što je dobila tih šesnaest godina. Morala je da se muči. Na kraju molio bi se Bogu da li nije bolje da je oslobodi muke? 

[Paradoksologija]

Lepo bi bilo da sam ovo znala kad se moja majka mesecima mučila na sličan način i iz sličnih medicinskih razloga pre skoro 20 godina. Hvala što si podelio ovo, @Broken - i kanon i iskustvo.

[obi-wan]

@Broken

Dragoceno iskustvo brate. Hvala sto si podelio. Jos jedna crtica u mnogim zivotoslovima zive Crkve.
Napisi ime majke da i mi ostali mozemo da je pominjemo.

[Broken]

@obi-wan hvala.

Zlatinka je ime.

[Dragi]

Na ovaj crtani sam plakao pre par godina....
 

 

[Božena]

Nisam znala za ovu molitvu, Ali citajuci post setila Sam se Tibetanske knjige mrtvih, strasno dok se cita, pored umiruceg su pricaju mu dok umire da ne zaluta u neko neodgovarajuce telo npr. zivotinje...Ili gresnika ,..

 

[Родољуб Лазић]

пре 16 часа, Broken рече

Почнем да читам и после пар страна одустанем. Суров текст. Ко је читао зна на шта мислим

Брате, хвала што си поделио са нама ово драгоцено искуство, тачније сведочанство. Нека Господ подари слушкињи својој Златинки покој у свом Царству љубави. А ово што сам цитирао горе је било оно што се и мени десило скоро када је добра пријатељица била на самрти дуже времена. Управо то, речи канона су ми деловале сурово и морао сам да одустанем од читања. Али очито има нешто у том канону што надилази рационални ниво и треба просто издржати до краја читање, ма како тешко било.  

[Родољуб Лазић]

пре 16 часа, Broken рече

Почнем да читам и после пар страна одустанем. Суров текст. Ко је читао зна на шта мислим. У тој ситуацији ја нисам могао да наставим.

Брате, хвала што си поделио са нама ово драгоцено искуство, тачније сведочанство. Нека Господ подари слушкињи својој Златинки покој у свом Царству љубави. А ово што сам цитирао горе је било оно што се и мени десило скоро када је добра пријатељица била на самрти дуже времена. Управо то, речи канона су ми деловале сурово и морао сам да одустанем од читања. Али очито има нешто у том канону што надилази рационални ниво и треба просто издржати до краја читање, ма како тешко било. 

[Bokisd]

Sta da se radi jednostavno surov tekst jer i smrt moze da bude surova u duhovnom smislu (i ne samo u duhovnom) i valjda treba malo duhovno promrdati coveka.

СЛОВО О СМРТИ – Страна 9 – Светосавље

SVETOSAVLJE.ORG