Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији

[Kolega2357]

Брате/сестро Златички, моменталната дискусија на оваа тема се води за правата на Србите во Македонија. Не за невините страдања на Блаженејшиот Јован. Овде се дискутира, дека Македонците во Македонија ПРИНУДНО ги асимилирале Србите, што е нормално глупост! Како што во Белград никој (присилно) не ги асимилира Македонците кои живеат таму, истото никој (присилно) не го прави ни во Македонија.

Македонскиот народ постои како народ(кога и како настанал веќе не е битно, но битно е дека постои и ќе постои сe` додека е тоа волја Божија). И да, јас цело време велам и ќе велам дека ПОА е Црква Божија, но исто така и Македонска(ако може некоја Црква да му припаѓа на некој народ). 

Mogu li znati da li pripadaš pravoj Ohridskoj arhiepiskopiji ili raskolnicima iz MPC?

[Tenkista]

Malo o Srbima u Makedoniji pre oslobodjenja od Turaka:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Z4nYeM8IkB4

[Банатски деран]

Molitve Srba niko ne čuje

Milena Marković - Mladen Stančić | 25. decembar 2013. 21:50 | Komentara: 

Sa monaštvom pravoslavne Ohridske arhiepiskopije, koje bogosluži u izgnanstvu (2). Mladi i obrazovani svedoče o nevoljama progona u kome istrajavaju

 

Foto Igor Marinković

Sve je kao što biva u hramovima vere. Molitva. Ikone. Miris tamjana... Ali, ništa nije isto.

 

Monaštvo pravoslavne Ohridske arhiepiskopije bogosluži u izgnanstvu, mimo vekovnih svetinja Srpske pravoslavne crkve, pod čijom je arhiepiskopija kanonskom jurisdikcijom. Bogosluže i opstaju na imanjima dobrotvora, u makedonskim bespućima. U svakodnevnoj strepnji od novih upada policije, pretresa i privođenja, zaplene imovine i sredstava za rad.

Kao u najcrnja vremena rigidnih komunističkih režima, koji su gazili i ljudska prava i verske slobode, državno-policijski aparat ih hapsi i tamniči.

U ovom vremenu, stavljaju im lisice na ruke, trpaju ih u policijska vozila, dok to sve beleže kamere i slika ide u javnost, kako bi monasi bili što više osramoćeni.

Golgota koja traje, bez izgleda da će se u skorije vreme okončati, započela je kada su pre 11 godina ovi stradalnici pristupili kanonskom jedinstvu SPC, na koje je tada pozvao blaženopočivši patrijarh Pavle. Istupili su iz raskolničke makedonske crkve i vratili se svojoj vrhovnoj crkvi.

Prvi korak napravio je vladika Jovan (Vraniškovski), arhiepiskop ohridski, koji je u protekloj deceniji - sedam puta zatvaran! On, danas, vidno narušenog zdravlja, robija u zatvoru Idrizova, bez ijednog utemeljenog dokaza o krivici.

POKUPILI I MATIČNE KNJIGE- SVE su nam pokupili, pa i matične knjige krštenih i venčanih - svedoči igumanija Kirana. 

- Nismo mogle da završimo ni započeti ikonostas za crkvu kod Vitine, u Kosovskom Pomoravlju. Eto... narod nas je branio, ali nije uspeo i da odbrani. Osudili su nas, sve koje su hapsili, a bilo je osamnaestoro, što monaštva, što vernika, među njima i najbliža rodbina arhiepiskopa Jovana.

- Nema sumnje da je na delu savremeni progon srpske crkve u Makedoniji. Arhiepiskop Jovan je politički zatvorenik - upozoravali su, ali uzaludno, čak i makedonski političari Stojan Andov i Ljupčo Georgievski.

Mi putujemo prema Kumanovu. Na nekoliko kilometara ispred njega, idući iz Starog Nagoričana, naselje Rajkova kuća, preimenovano je u Karpoš. Pitamo ljude gde je hram episkopa pološko-kumanovskog Joakima. Ljudi ćute: zagledaju u registarske oznake našeg automobila. Tek, posle popriličnog lutanja, jedan nam je pokazao zabačeni put.

Iza visoke metalne ograde - nigde belega. Ni zvona... Ma ništa što bi odgonetnulo da je ovde sedište episkopije koja je u sastavu SPC. Samo crveni „jugić“, jedino vozilo episkopije. U skromnom, može se reći, domaćinstvu - dočekuju nas vladika Joakim i monasi.

KOME JE TEŽEGOVOREĆI o posetama arhijereja SPC i radosti zbog takvih susreta, vladika David podseća na dijalog sa Teodosijem, episkopom raško-prizrenskim. 

- Ne žalostite se, vama na Kosovu i Metohiji je teže - kazao je Teodosiju, na rastanku. 

- Ne. Vama je teže, jer stradate od iste vere - odgovorio je.

- Dobro ste došli - kaže episkop.

U jednom sobičku - paraklis. Levo je čajna kuhinjica. Hodnik. Monah iznosi tri plastična tronošca da sednemo. Na četvrtom nam poslužuje čaj.

- Tako je kako vidite - bira reči vladika srpski Joakim.

Tek posle dugog ćutanja, kazao je:

- I nesreća i nevolja naša.

Sutradan smo se uputili u Bitolj, a zatim prema vrhovima Pelistera. Planina pod injem. Putevi okovani ledom, a već je noć. Tražimo selo Niže Polje, a nigde čoveka. Totalno bespuće. Ovde je Manastir Svetog Jovana Zlatoustog. Podigao ga na imanju roditelja utamničeni arhiepiskop Jovan.

Manastir se ne vidi s puta. Pešačimo. Levo, desno, pravo... Pa opet, isto, pa opet uzbrdo. Nema svetla, ali nam je mesec saveznik, i nebo, tako blizu da pružiš ruku i zvezdu ubereš.

Konačno, pred nama manastir. U brdu, kao kakav svetionik ispod vrha Pelistera.

Monahinje su začuđene posetom. Mislile su da tražimo prenoćište. Ne, do kasno u noć smo slušali priču monahinje Magdaline o progonu.

- I crkvu smo sa arhiepiskopom sazidali. Ali su nam stigli buldožeri i srušili je. Bile smo na jutarnjoj službi. Policija je upala u paraklis i prekinula molitvu. Čudo koliko je bilo policije. Nismo imali pravo ni na jedan poziv telefonom. Nikome, ništa da javimo. Držali su nas ovde i ispitivali od sedam do tri. Posle su mene priveli, sa lisicama na rukama. Igumanija je bila bolesna, u krevetu, poštedeli su je privođenja: ali, sila Božija u nemoći se poznaje, dala nam je snagu da sve izdržimo. Molimo se da nam se episkop vrati.

Odavde, iz manastira - putokaz nas je, narednih dana doveo u Staro Lagovo kod Prilepa. Gotovo pusto selo. Pred nama je trošna stara kuća. Ambijent, na prvi pogled, kao scenografija za kakav film sa temom iz davnina. Monasima u izgnanstvu ovu kuću je za utočište monaštva i pribežište vernika darovao dobrotvor Vladimir Gajić.

Monasi prognani iz manastira Treskavac, zadužbine kralja Milutina, malčice su je obnovili, podigli drvenu kapiju pored kojih je jedini čuvar krupan beli pas, zakržljale zadnje noge.

- Nama i nije važna udobnost, važno je da je krov tu. A najvažnije da dolazi narod. Na Svetog Nikolu bilo je puno vernika - govori monah Mojsije.

Monah Mojsije (na slici levo)

Ćutimo. A šta čovek da kaže pred ovom slikom, koja reči zaustavlja u grlu.

U povratku smo na novoj adresi. Selo Markova Sušica, na 15. kilometru od Skoplja, prema ... nigde. Manastir?! Je li ovde stvarno manastir?

Makadamskim putem spuštamo se u dolinu, ali ga ne nalazimo. Vraćamo se, pa ponovo u bespuće.

Episkop Stobijski i mestobljusitelj strumički, David, kada je spoznao da se nikako ne snalazimo, poslao je po nas monahinju do takozvanog glavnog puta. Pratimo njeno vozilo do pred kapiju kuće, zavučene, kao stanište kakve retke ptice koja želi da po svaku cenu sačuva svoje gnezdo.

Episkop David i igumanija Kirana

Ni ovde ništa nije isto, a sve je unutra kao što biva u hramovima vere. Nema ni zvona. Ni krsta na kući koju su monaštvu darovali roditelji jedne od monahinja.

Traje stalna molitva. Ali, i veliki rad od koga monaštvo živi. Monahinje tkaju svilu za vladičanske odežde. Slikaju ikone. Rade mozaike. Prave sapune od mirisnog bilja. Kreme od lekovitih trava i divljeg kestena. Mlade, obrazovane, bez gorčine izdržavaju nevolje progona.

- Mi smo bile u manastiru Jankovac kod Prespanskog jezera - priča igumanija Kirana, arhitekta po obrazovanju. 

Nastajanje ikona u manastiru Sveti Marko

- U tom manastiru, u kome je služio i vladika Nikolaj, četiri i po decenije nije bilo monaštva. Mi smo ga obnovile, pridigle. I kuću i okućnicu, a onda smo otuda proterane, pa i ovde nemamo mira da se iznova kućimo.

I ovu monahinju su hapsili. Kaže, i tukli.

Episkop David, dok igumanija govori, podseća na reči apostola Pavla: „Kada sam slab, onda sam silan...“

A na spratu ovog manastira posvećenom Svetom Marku, u monaškoj radionici miruje veliko bronzano zvono.

Vladika kaže:

- Čeka bolje dane.

Sutra Majka vladike: Pustite mog Jovana

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:470360-Molitve-Srba-niko-ne-cuje

 

 

[Никола Поповић]

 

 

 

Monaštvo pravoslavne Ohridske arhiepiskopije bogosluži u izgnanstvu, mimo vekovnih svetinja Srpske pravoslavne crkve, pod čijom je arhiepiskopija kanonskom jurisdikcijom. Bogosluže i opstaju na imanjima dobrotvora, u makedonskim bespućima. U svakodnevnoj strepnji od novih upada policije, pretresa i privođenja, zaplene imovine i sredstava za rad.

Kao u najcrnja vremena rigidnih komunističkih režima, koji su gazili i ljudska prava i verske slobode, državno-policijski aparat ih hapsi i tamniči.

U ovom vremenu, stavljaju im lisice na ruke, trpaju ih u policijska vozila, dok to sve beleže kamere i slika ide u javnost, kako bi monasi bili što više osramoćeni.

Golgota koja traje, bez izgleda da će se u skorije vreme okončati, započela je kada su pre 11 godina ovi stradalnici pristupili kanonskom jedinstvu SPC, na koje je tada pozvao blaženopočivši patrijarh Pavle. Istupili su iz raskolničke makedonske crkve i vratili se svojoj vrhovnoj crkvi.

Prvi korak napravio je vladika Jovan (Vraniškovski), arhiepiskop ohridski, koji je u protekloj deceniji - sedam puta zatvaran! On, danas, vidno narušenog zdravlja, robija u zatvoru Idrizova, bez ijednog utemeljenog dokaza o krivici.

 

POKUPILI I MATIČNE KNJIGE- SVE su nam pokupili, pa i matične knjige krštenih i venčanih - svedoči igumanija Kirana. 
- Nismo mogle da završimo ni započeti ikonostas za crkvu kod Vitine, u Kosovskom Pomoravlju. Eto... narod nas je branio, ali nije uspeo i da odbrani. Osudili su nas, sve koje su hapsili, a bilo je osamnaestoro, što monaštva, što vernika, među njima i najbliža rodbina arhiepiskopa Jovana.

 

- Nema sumnje da je na delu savremeni progon srpske crkve u Makedoniji. Arhiepiskop Jovan je politički zatvorenik - upozoravali su, ali uzaludno, čak i makedonski političari Stojan Andov i Ljupčo Georgievski.

Mi putujemo prema Kumanovu. Na nekoliko kilometara ispred njega, idući iz Starog Nagoričana, naselje Rajkova kuća, preimenovano je u Karpoš. Pitamo ljude gde je hram episkopa pološko-kumanovskog Joakima. Ljudi ćute: zagledaju u registarske oznake našeg automobila. Tek, posle popriličnog lutanja, jedan nam je pokazao zabačeni put.

Iza visoke metalne ograde - nigde belega. Ni zvona... Ma ništa što bi odgonetnulo da je ovde sedište episkopije koja je u sastavu SPC. Samo crveni „jugić“, jedino vozilo episkopije. U skromnom, može se reći, domaćinstvu - dočekuju nas vladika Joakim i monasi.

 

KOME JE TEŽEGOVOREĆI o posetama arhijereja SPC i radosti zbog takvih susreta, vladika David podseća na dijalog sa Teodosijem, episkopom raško-prizrenskim. 
- Ne žalostite se, vama na Kosovu i Metohiji je teže - kazao je Teodosiju, na rastanku. 
- Ne. Vama je teže, jer stradate od iste vere - odgovorio je.

 

- Dobro ste došli - kaže episkop.

U jednom sobičku - paraklis. Levo je čajna kuhinjica. Hodnik. Monah iznosi tri plastična tronošca da sednemo. Na četvrtom nam poslužuje čaj.

- Tako je kako vidite - bira reči vladika srpski Joakim.

Tek posle dugog ćutanja, kazao je:

- I nesreća i nevolja naša.

Sutradan smo se uputili u Bitolj, a zatim prema vrhovima Pelistera. Planina pod injem. Putevi okovani ledom, a već je noć. Tražimo selo Niže Polje, a nigde čoveka. Totalno bespuće. Ovde je Manastir Svetog Jovana Zlatoustog. Podigao ga na imanju roditelja utamničeni arhiepiskop Jovan.

Manastir se ne vidi s puta. Pešačimo. Levo, desno, pravo... Pa opet, isto, pa opet uzbrdo. Nema svetla, ali nam je mesec saveznik, i nebo, tako blizu da pružiš ruku i zvezdu ubereš.

Konačno, pred nama manastir. U brdu, kao kakav svetionik ispod vrha Pelistera.

Monahinje su začuđene posetom. Mislile su da tražimo prenoćište. Ne, do kasno u noć smo slušali priču monahinje Magdaline o progonu.

 

 

- I crkvu smo sa arhiepiskopom sazidali. Ali su nam stigli buldožeri i srušili je. Bile smo na jutarnjoj službi. Policija je upala u paraklis i prekinula molitvu. Čudo koliko je bilo policije. Nismo imali pravo ni na jedan poziv telefonom. Nikome, ništa da javimo. Držali su nas ovde i ispitivali od sedam do tri. Posle su mene priveli, sa lisicama na rukama. Igumanija je bila bolesna, u krevetu, poštedeli su je privođenja: ali, sila Božija u nemoći se poznaje, dala nam je snagu da sve izdržimo. Molimo se da nam se episkop vrati.

Odavde, iz manastira - putokaz nas je, narednih dana doveo u Staro Lagovo kod Prilepa. Gotovo pusto selo. Pred nama je trošna stara kuća. Ambijent, na prvi pogled, kao scenografija za kakav film sa temom iz davnina. Monasima u izgnanstvu ovu kuću je za utočište monaštva i pribežište vernika darovao dobrotvor Vladimir Gajić.

Monasi prognani iz manastira Treskavac, zadužbine kralja Milutina, malčice su je obnovili, podigli drvenu kapiju pored kojih je jedini čuvar krupan beli pas, zakržljale zadnje noge.

- Nama i nije važna udobnost, važno je da je krov tu. A najvažnije da dolazi narod. Na Svetog Nikolu bilo je puno vernika - govori monah Mojsije.

 

Monah Mojsije (na slici levo)

 

 

Ćutimo. A šta čovek da kaže pred ovom slikom, koja reči zaustavlja u grlu.

U povratku smo na novoj adresi. Selo Markova Sušica, na 15. kilometru od Skoplja, prema ... nigde. Manastir?! Je li ovde stvarno manastir?

Makadamskim putem spuštamo se u dolinu, ali ga ne nalazimo. Vraćamo se, pa ponovo u bespuće.

Episkop Stobijski i mestobljusitelj strumički, David, kada je spoznao da se nikako ne snalazimo, poslao je po nas monahinju do takozvanog glavnog puta. Pratimo njeno vozilo do pred kapiju kuće, zavučene, kao stanište kakve retke ptice koja želi da po svaku cenu sačuva svoje gnezdo.

 

 

Episkop David i igumanija Kirana

 

 

Ni ovde ništa nije isto, a sve je unutra kao što biva u hramovima vere. Nema ni zvona. Ni krsta na kući koju su monaštvu darovali roditelji jedne od monahinja.

Traje stalna molitva. Ali, i veliki rad od koga monaštvo živi. Monahinje tkaju svilu za vladičanske odežde. Slikaju ikone. Rade mozaike. Prave sapune od mirisnog bilja. Kreme od lekovitih trava i divljeg kestena. Mlade, obrazovane, bez gorčine izdržavaju nevolje progona.

- Mi smo bile u manastiru Jankovac kod Prespanskog jezera - priča igumanija Kirana, arhitekta po obrazovanju. 

 

 

Nastajanje ikona u manastiru Sveti Marko

 

 

- U tom manastiru, u kome je služio i vladika Nikolaj, četiri i po decenije nije bilo monaštva. Mi smo ga obnovile, pridigle. I kuću i okućnicu, a onda smo otuda proterane, pa i ovde nemamo mira da se iznova kućimo.

I ovu monahinju su hapsili. Kaže, i tukli.

Episkop David, dok igumanija govori, podseća na reči apostola Pavla: „Kada sam slab, onda sam silan...“

A na spratu ovog manastira posvećenom Svetom Marku, u monaškoj radionici miruje veliko bronzano zvono.

Vladika kaže:

- Čeka bolje dane.

ИЗВОР: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:470360-Molitve-Srba-niko-ne-cuje

[Volim_Sina_Bozjeg]

Triler jedne velike borbe protiv Svetoga Duha sa jedne i silina koja ostavlja bez reči samoga Svetoga Duha sa druge strane.

[Банатски деран]

Поставио сам то у теми Прогон ПОА !

[Orthophill]

Наслов овоме чланку мени је сасвим глуп! (Садржај није, да не будем погрешно схваќен)

1. Ја верујем да молитве монаха и монахиње ПОА, чује Бог

2. Мада није битно, они ни су Србе (бар не све).

[Ромејац]

Мајка Архиепископа Јована: Само да дочекам његову слободу

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Walter]

Tako je brat Ortofile

[Walter]

Novinarka je potpuno preterala sa "srpstvom" ... Na granici je dobrog ukusa ...

Pa ovakvog srpstva ni u Srbiji nema..

niti bilo gde na svetu ..

Sve je to moglo bez srbovanja ... i bila bi i potpunija Istina .. 

 ali ajde  de ... 

[Sloart]

Svaka čast za onog koji se potrudio i koji je uradio ovu reportažu, jer dobro je sa terena da se vidi i da se zapiše i ispriča u kakvim (NE)prilikama živi kanonska Crkva i del njenog monaštva na teritoriji Makedonije. E sada tu je žalosno što i pored nadam se svake dobre namere, sam naslov i sam tekst sasvim promašen time što su monasi i verniciPOA nazvani srbima. Pa tamo ne da nema srba, tamo su večina nacionalno neopterečeni. Pustimo nacije, imamo Hrista koji strada u Crkvi

 

[Sloart]

Svaka čast za onog koji se potrudio i koji je uradio ovu reportažu, jer dobro je sa terena da se vidi i da se zapiše i ispriča u kakvim (NE)prilikama živi kanonska Crkva i del njenog monaštva na teritoriji Makedonije. E sada tu je žalosno što i pored nadam se svake dobre namere, sam naslov i sam tekst sasvim promašen time što su monasi i verniciPOA nazvani srbima. Pa tamo ne da nema srba, tamo su večina nacionalno neopterečeni. Pustimo nacije, imamo Hrista koji strada u Crkvi

[Банатски деран]

Ово је први пут да се спомиње да Владика Јован има српске корене,како сведочи његова мајка. Летос кад сам био у Охриду толико сам желео желео да присуствујем литургији ПОА али нажалост тих дана се није служила литургија па сам само посећивао узурпиране манастире.

[Orthophill]

Ово је први пут да се спомиње да Владика Јован има српске корене,како сведочи његова мајка. Летос кад сам био у Охриду толико сам желео желео да присуствујем литургији ПОА али нажалост тих дана се није служила литургија па сам само посећивао узурпиране манастире.

Јас мислам дека тоа со потеклото на Блаженејшиот Јован нема врска и дека се измислици на новинарите. Бидејќи тој е по потекло од влашкото (цинцаро-грчко) село Мали Влај, Струшко. Татко му, Царство му небесно, се вика Аргир. Тој никогаш не се изјаснил за Србин. А трагедијата да биде најголема, г-ѓа Галена, предавала македонски јазик.  

Во Охрид за жал нема свештеници на ПОА. Повремено (многу ретко) таму служи еден скопски свештеник. 

[Walter]

Чак и да је Шумадинац, жалосно је и лоше ..да не кажем и ружно(!) што се прича своди на нечије било какво порекло и некакву јадну националну припадност ... 

 

То само показује где нам је и каква нам је Црквеност у Србији, на ширем плану и да од носа даље не видимо.. а како стоје ствари дуго и предуго нећемо ни видети даље...