Да ли је плач користан за верника?

[Иван Ивковић]

Учење о плачу преподобног Пимена Великог

 

Брат је питао аву Пимена о томе какво делање треба да има монах. Ава је одговорио: "Авраам, када је дошао у обећану земљу, купио је себи гроб, и од гроба је почео да влада обећаном земљом." Брат је упитао какво значење има гроб. Ава је одговорио: "То је место плача и јецаја."

 

Следећи израз такође припада ави Пимену: "Плач је двојак: дела и чува."

 

Брат је питао аву Пимена: "Шта да чиним са мојим страстима, које ме озлојеђују?" Старац му је рекао: "Плачимо свом снагом пред добротом Божијом док нам она не учини милост."

 

Брат је питао аву Пимена: "Шта да чиним са својим гресима?" Старац је рекао: "Онај који жели да се избави од грехова који живе у њему, плачем се избавља од њих, и који жели да не упада поново у грехе, плачем се избавља од упадања у њих. То је пут покајања, који су нам предали Писмо и оци, који су рекли: 'Плачите! Другог пута, осим плача нема."

 

Једном је ава Пимен, пролазећи кроз Египат, угледао жену како седи на гробу и горко плаче. Тада је он рекао: "Ако би се из читавог света окупили да је теше, не би могли одвући њену душу од плача. Тако и монах треба постојано да има плач у себи."

 

Једном је преподобни Пимен ишао са авом Анувом по околини града Диолка. Угледавши тамо жену, како се кида и горко плаче над гробом, они су се зауставили да је чују. Затим, мало отишавши, срели су пролазника, и свети Пимен га је питао: "Шта се догодило са том женом? Она тако горко плаче." Пролазник је одговорио: "Умрли су јој муж, син и брат." Тада је ава Пимен, обраћајући се ави Ануву, рекао:

"Теби говорим: ако човек не умртви све своје плотске жеље, и не стекне такав плач: он не може бити монах. Сав живот монаха - јесте плач."

 

Старац је рекао: "Плач чини поучавање (душевно делање, душевни подвиг) монаха. Ако нема плача, немогуће је сачувати се од растројства и пометње." Ја сам одговорио: "Када сам ја у келији, плач пребива са мном: ако пак неко дође код мене, или ја изађем из ње, више га не налазим." На то је старац рекао: "То је зато што ти ниси усвојио плач, него као да ти је био дат на зајам." Ја сам молио да објасни те речи. Старац је рекао: "Ако се човек свим силама потруди да стекне плач: задобиће га да му служи, када само пожели."

 

Брат је упитао аву Пимена: "На шта треба да се усмери пажња безмолвника у келији?" Старац је одговорио: "Ја сам сличан човеку који је угазио у блато до гуше, који носи терет око врата, и вапи Богу: 'Помилуј ме!'" "Помилуј ме!" То су речи онога који је у душу унедрио плач. Плач, када достигне развој, не може да се обуче у многомислије и многословље: њему је као изражавање необухватног духовног осећаја довољна само кратка молитва.

 

Брат је упитао аву Пимена о монашком делању. Старац је рекао: "Када нас Бог посети, призивајући нас у вечност: шта ће нас тада забринути?" - Брат је одговорио: "Наши греси." Старац је рекао: "Дакле! Уђимо у келије наше, осамивши се у њима, сетимо се наших грехова, и Господ ће нас чути." Овде треба подразумевати, не површно, хладно сећање на грехе и своју греховност - него сећање спојено са покајањем, са плачем.

 

Када је скончао ава Арсеније Велики - свети Пимен је, чувши за смрт Великога, заплакавши рекао: "Благо теби, ава Арсеније! Зато што си ти плакао због себе у овом животу. Они који не плачу овде, вечно ће плакати. Немогуће је не плакати, или овде добровољно, или тамо невољно, на мукама."

 

Свети Игњатије Брјанчанинов - Аскетски огледи

[Иван Ивковић]

 

Плач у духовном животу може да буде производ благодатног стања, али и прелести. Један од важних аспеката духовног живота у Православљу јесте радостотворна туга "хармолипи" (χαρμολύπη). Ова наизглед парадоксална фраза означава духовно стање у коме у молитви плачемо за своје грехе и грехе света и истовремено доживљавамо духовно радост и утеху Христове утехе и васкрсења. Духовни плач у овом стању није плач очајања и туге, већ радости и сусрета са Господом. Овај благодатни плач не може се изазвати маштањем или принудно и долази спонтано као дар Божији. Препознајемо га по смирају душе, мирним мислима и одсуству оне узбуђености и разиграности мисли и слика у глави које су карактеристичне за стање самообмане (прелести). У неправославним духовним системима постоје тзв. духовне вежбе у којима се активно подстиче размишљање о Христовом страдању, његовим ранама, крви итд, што може да изазове стање нездраве, а понекад и хистеричне узбуђености и плача. Оваква духовност је страна православној традицији и искусни духовни учитељи је забрањују.

 

Православна молитва, како нас уче велики делатници молитве, пре свега је молитва славословља Божијег (читање псалама, акатиста и других молитвених текстова) или тиховања ума уз смирено понављање Исусове молитве или једноставно созерцање Бога без икаквих мисли и речи. Молитве у којима са Богом ћаскамо и тражимо разне ствари заправо често су разговор са сопственим мислима и у таквом стању долази до маштања.

 

Маштање у молитви, посебно замишљање Бога, светитеља и слично неизбежно води у општење са демонским силама и до прелести. Оваква погрешна духовност обично се препознаје по претераном изражавању осећања, једној нездравој устрепталости душе и одсуству сабраности и трезвености. У таквом стању ако нас неко прекине врло често реагујемо гневом и љутњом, што само показује да нисмо били у истинској благодатној молитви.

 

Духовни плач стога не треба тражити и себе присиљавати на њега, већ једноставно смирено молитвено тиховати и славословити име Божије настојећи да очувамо што је већу могућу сабраност на речи молитве. Уколико одређена осећања дођу и тада не треба им много посвећивати пажњу, нити размишљати од њима, као ни о мислима које пролећу поред нас, јер нас то опет одвлачи у размишљање и маштање. Највећи врхунац молитве јесте молитва без речи, стални осећај Божијег присуства и љубави, као што га дете осећа у мајчинском наручју. Пред Богом човек нема речи, ни питања, ни недоумица ни сумњи. Молитвено тиховање срца је тајна говора будућег века.  

[Иван Ивковић]

Монашко ткање на чунку живота - Дар суза

 

У овој емисији, уредник, монах Арсеније (Јовановић) Острошки сабрат говори о дару суза, борби против унинија, о трпљењу у болестима, о томе како да разликујемо виђења, о томе како монах треба да се суочава са искушењима.

 

"Дар суза је један од највећих дарова Творца неба и земље своме створењу-човjеку. Прави плач, покајни плач је плач људске душе пред Богом. За монаха је свако стајање на молитву као стајање пред Страшним судом Божјим и у тим моментима, човек који је заиста духован, нема речи, нема помисли, он само може да излије плач из свога срца" - каже монах Арсеније (Јовановић) уредник ове емисије.

 

 

http://www.svetigora.com/audio/download/13881/04.12.2013_MONASKO%20TKANJE%20NA%20CUNKU%20ZIVOTA_m.%20Arsenije%20Jovanovic_br.22.mp3

 

Преузмите аудио датотеку>>>

[Ненад Р.]

Сузе су добре само када су покајничке, у супротном то је грех.

[Рапсоди]

Мени стално сузе очи, и од магле и од зиме, и када гледам неки тужни филм, и кад слушам дирљиву музику

и чак кад гледам, јефтину романтику , и кад  се смејем плачем од суза. Је ли то дар суза ..........

 

Или пренаглашена  грешна емотивност.

[Arsenija]

Znam da nije tema ... Secam se kad smo bili mali . Upokojila se moja prababa i mi deca sedimo na jednoj klupi ... Moje starije sestre nesto pricaju , ja sedim pored njih , a pre toga sam upala u neku baru i nije mi bilo do zivota kad su me presvukle u neke velike pantalone... Elem ... Kaze Mara , umrala baba ... Ajde sad svi da placemo ... Niko nije mogao da place , posle smo se igrali - Moje saucesce ...  Zna se ko je bio pokojnik .   

[ВИЛМА]

Već sam napisala na ovoj temi, ako se sećam dobro, ali mislim da nije viška da ponovim : suze su dar i blagosloven je onaj koji može da plače.

[Кратос]

Ja sam plakao kada sam gledao film Pasija,bilo mi je žao Isusa Hrista i njegove muke,stradanja i s druge strano kolika smo mi ljudi stoga da čoveka koji je ljubav tretiramo kao poslednje g....

[Ненад Р.]

Е такви смо ми људи Кратос.

[Иван Ивковић]

Сви смо ми само за кратко време гости на земљи! Као када се неко спрема за далек пут. Георгије Затворник веома добро пореди наш живот са боравком заточеника у тамници, из које се час један, час други позивају на суд ради изрицања коначне пресуде.

Припремајмо се за тај суд како би пресуда била повољна по нас. Праведник ће изнети своју правду као богату жртву пред престо Судије; а ми грешни принесимо тамо макар покајање и сузе!

 

св. Игњатије Брјанчанинов

[Ненад Р.]

Плач није извор слабости, већ осећања. Слаб је онај човек који настоји да сакрије оно што је позитивно у себи, а избаца сав "шљам" на површину и у односу на друге људе.

[Иван Ивковић]

Ридања аве Исаије, диван пример радосне туге...

 

1. Тешко нама сластољубивима и кратковременима, јер због привремене безаконе телесне похоте нећемо угледати славу Господњу!

 

2. Тешко нама што, презревши нераспадљиво, незадрживо стремимо распадљивоме, иако распадљивост не наслеђује нераспадљивост (1.Кор.15,50)!

 

3. Тешко нама што своје тело, које ће појести црви и гној, хранимо у гресима, не бојећи се ни огња који ће нас вечно мучити, ни неуспављивог црва!

 

4. Тешко нама што тело наше, које је оскрнављено нечистотом, христољибиви људи поштују поклонима и целивају, док смо ми окречени гробови који у себи носе смртоносни грех!

 

5. Тешко нама што преко неуздржања у храни и сластима у себи сабирамо семење које клија и побуђује нас на безаконо телесно сједињење!

 

6. Тешко нама што не упоређујемо трулежност са нетрулежношћу и што се не бојимо Божанствене и страшне правде!

 

7. Тешко нама што смо малодушни за добро и ревносни и брзи на зло!

 

8. Тешко нама што смо тело наше, које је способно да постане обиталиште вечне светлости, учинили обиталиштем вечне таме!

 

9. Тешко нама што Син Човечији, који је једносуш(т)ан Богу Оцу и који се ради нас оваплотио у нама нема где да заклони Своју главу, док су лисице, тј. зли и лукави духови у нама себи направили јазбину!

 

10. Тешко нама што прави срцем Судији предлажу своје душе непорочне и своја тела света и неупрљана, док ми, чије су душе оскрнављене и тела нечиста, можемо једино да очекујемо осуду на вечне муке!

 

11. Тешко нама што очекујемо почасти светих, иако смо пуни похоте за неправдом и сваком нечистотом!

 

12. Тешко нама што се крећемо међу светима и незлобивима као чисти и слободни, иако смо осуђени и кривци за многе грехе!

 

13. Тешко нама што уразумљујемо и поучавамо оне који су далеко бољи од нас, премда смо испуњени сагрешењима!

 

14. Тешко нама што, имајући брвно у оку, као непорочни покрећемо суд и гневимо се због најмањих сагрешења наше браће!

 

15. Тешко нама што на друге полажемо тешка и неподношљива бремена, а сами, као немоћни телом, одбијамо да их се и дотакнемо!

 

16. Тешко нама што, будући оскудни у божанственом монашком делању, без стида журимо да друге учимо делатној врлини!

 

17. Тешко нама што смо заборавили на своје давне грехе, и што се ни због нових не мучимо и не плачемо!

 

18. Тешко нама што смо добро започели уз благодат Божију, док смо сада постали телесни!

 

19. Тешко нама што смо се толико погрузили у нечисте помисли да се, наводно не видећи своје грехе, питамо да ли смо их чинили!

 

20. Тешко нама што једући и пијући не помишљамо на борбу која нам се дешава због преједања!

 

21. Тешко нама што смо готови да се сложимо са помислима чим демони у нама пробуде блудна сећања!

 

22. Тешко нама што, остављајући божанствене молитве и читање са размишљањем, своје дане проводимо у пустим маштањима и празнословљу!

 

23. Тешко нама што су нам срца окамењена до те мере да, и поред честог напрегнутог искања скрушености и суза, не налазимо успеха због

крајњег немара и лењости!

 

24. Тешко нама што се ни мало не старамо о души, премда непрестано греши, и премда је Бог рекао: Умреће душа која сагреши(Јез.18,4)!

 

25. Тешко нама што је због ситости и утеха наше тело лако покретно на грех и што ми до похоте разгоревамо нечисте и скверне помисли, преко очију примајући стреле лукавог у своја срца и преко дотицања тела постајући пуни похоте за женама слично коњима, не помишљајући о свом словесном достојанству и не бојећи се вечног мучења!

 

26. Тешко нама што се због страдања и болести тела много узнемиравамо и стењемо, док смо за ране и неизлечиве болести душе неосетљиви!

 

27. Тешко нама што је код нас владалачка сила душе потчињена њеном робу - телу, што господари лошије над бољим, те што не служе обоје са једном жељом Богу који нас је саздао!

 

28. Тешко нама што своје грехе понављамо кроз зле и нечисте помисли, те што не препознајемо кад се Бог од нас удаљава и кад прилазе нечисти духови!

 

29. Тешко нама што, иако неразумни и неразборити, волимо и отимамо похвале светих, али не и њихове подвиге и дела!

 

30. Тешко нама што у извршавању заповести Божијих не пројављујемо ни страх слугу, ни усрђе и благоразумност најамника, ни љубав синова!

[Ненад Р.]

Када је плач у питању, ту морамо бити веома опрезни, јер плач може бити и из малодушности, неискрен ( са циљем обмањивања и намерног изазивања саосећања код других и утицања на друге личности) и да буде јако велика хула.

[Иван Ивковић]

Када је плач у питању, ту морамо бити веома опрезни, јер плач може бити и из малодушности, не искрена ( са циљем обмањивања и намерног изазивања саосећања код других и утицања на друге личности) и да буде јако велика хула.

Јашта брате, потписујем. Зато је здраво духовно руковођење крајње пожељно. Можда чак и искусни мирјани могу бити од помоћи. Као што је некад кум био задужен за то... Али данас морамо да се сналазимо на друге начине.

[JESSY]

Човек који не плаче постаје агресиван

Плач је спасоносан, драги моји. Био сам много пута на Светој Гори. Калуђери, доста њих, су ми говорили кад смо се мало зближили: Бог ме напустио. - Како те напустио, зашто? - Две године ја не плачем више. Хришћанин плаче. Тако да плачите, кад год вам се плаче, плачите. Немојте се сматрати: баш смо к'о жене. А жене, јадне, ништа им друго није ни преостајало него да плачу, у браку, у сукобима разним. А српски мужеви нису волели то. Српски мужеви воле да им жена буде стабилна, здрава, малтене увек здрава, и да не плаче. Тако да су се нервирали мужеви. То вам све причам из четрдесетогодишњег искуства, а добро и мога брака. Не воли Србин да плаче. Не треба вештачки плакати, кад вам се плаче – плачите. Научите мало, нека буде и жена ту поред вас, да зна и она да може и мушкарац да плаче. Није он због тога слабији. Напротив, хришћански гледајући је ЈАЧИ. Кад дозвољава себи осећања, да их показује кроз плач... Па ако то уздржава, он ће постати непријатно агресиван. Па ако не може осећања своја да показује у породици, он ће их показати ван породице, али на рђав начин.

Владета Јеротић

Glogovac Monastery