Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије

[obi-wan]

https://mitropolija.com/2020/10/30/darko-r-djogo-ode-starac-licem-k-svetom-petru-cetinjskom

...

Дарко Р. Ђого: Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском

Порађао нас је све, покољењима, деценијама. Предавао нам је Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија. Катихетику на четвртој. Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско „благо мени, благо мени“. Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу бесједу која би нам била и предавање и испит. Или испит који би нам био и предавање и испит. Њега гледајући видјели смо аутентичног човјека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских Отаца у градовима?

Спремали смо испит код њега дуго: тражио је на првој години да се прочита бар 30 књига из два његова предмета, књига по свему различитих. Ми смо их читали, колико привучени књигама, толико опхрвани стидом да њему не изађемо на очи са лажју. Плијенио је аутентичношћу. Када сам, као и сви студенти богословља у она времена пожелио да и сам постанем Пајсије, Порфирије или Амфилохије, смислио сам у себи план. Најприје ћу одговарати „Увод у богословље“. Затим ћу, када се оконча испит, сачекати Старца и рећи ћу му: „Старче, ја бих пошао са Вама на Цетиње. Али имам само један услов: хоћу да будем Ваш ученик. Хоћу да вам чистим ципеле и перем кошуљу, али да се никада не одвајам од свога Старца.“ Положио сам испит. И на крају њега, каже прозорљиви Старац: „Благо мени: никада немој да се везујеш за људе. То ти је данас велики проблем: људи се вежу за Амфилохија или Атанасија, а не за Христа. А моје и ваше је да људе доведемо Христу, а не да их држимо уза се. Отићи ћу и ја. Ево, сада треба да летим за Америку – Бог зна хоћу ли се вратити. Па: ко се веже за Христа, преживјеће Амфилохија. Тако, благо мени…“ Остао сам. И данас откривам никада откривену тајну границе гдје и колико се везујемо за Павла и Амфилохија као за Христа, а гдје за Христа. У неоткривеној тајни и ужасној празнини, осјећам да ми и даље треба Ђедова рука да бих се прихватио Спасове, затиче ме зловијест да је отишао Старац старцима.

Није му било лако. Нисмо га разумијевали. Морао је да се носи са силама немјерљивим. Да се носи са оном лудачком амбивалетношћу Црне Горе у којој се чојствује и јуначи, у збиљи и још више у причи, у историји, а још више у личним самопројекцијама. Није му било лако и многи смо се о њега огријешили, када се трудио да придобије и оне одавно својом и туђом вољом од Цркве душом удаљене. Као Морачанину, наметао му се и етос мудрости, тактичности, али био је одвећ добар да би прозрео оно најгоре у људима. Заправо: Старац је увијек и једино гријешио из доброте, из неспосбности да препозна ад у човјеку јер су му очи биле на Јагњету у коме је спас.

Његов богословски допринос је немјерљив и на писаном плану. Уз Владику Атанасија био је посљедњи богословски полимат, неко ко је заиста могао компетентно да предаје и библистику и патристику и систематику и црквену историју. Писао је релативно много и увијек добро: са оном рјечитошћу са којом српски језик одзвања у морачким брдима.

Волио је свој српски народ. Волио на понекад оштар и забринут начин, волио тако да у његовом присуству никоме није било тијесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попријеко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку ријеч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је вријеме пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човјек кога можеш само да волиш. Косовски завијет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње.

Дочекао је слободу. Дочекао је да види чудо Христово: да може Господ и од камена и из камена народ начинити себи, ако онај стари, спомињући оца Аврама, напусти Аврамове путеве Жртви. Волио нас је. Једном смо се невјероватно драматично сукобили: желио је Старац да га послушам, у вријеме док сам и сам носио послушање неприпадања себи самоме већ Заједници Факултета. Нисам то могао испунити, без штете по душу. Старац је повисио глас, а моја младост и гордост нису остали дужни. И док смо се то вече растали у љутњи (а ја и у сузама), сјутра је требало да се поново видимо. Пришао сам му, тог јутра, збуњен и магловит. Узео благослов. Погледао ме својим дубоким очима и насмијао се: „Добар си, оче, имаш срце!“ И помиловао онако како само Ђед милује своју дјецу.

Отишао је Старац лицем к Светоме Петру Цетињскоме лицем Спасу своме. Осјећао је бол свијета, доброту човјека, тананост душе, љепоту виђења лица Другога. Нама оставио да одгонетамо тајну. Тада је отишао са испита, оставивши ме замишљеног: како се везати за Христа када оде Амфилохије? Мораћу да сазнам.

Сјети се и тамо, Ђеде, ђака својих. Нама си овдје одувијек у молитви, на дискосу, гдје смо сабрани сви.

[SrbinKatolik]

[Dragi]

Ode nam mitropolit Amfilohije, ode nam deda. Od kako se sećam, bio je tu, sa nama. 1995 sam ušao u veru i deda je bio tu, sa nama, i beše mitropolit crnogorski.

Deda je govorio i ovde na forumu kada su bili uživo razgovori sa raznim gostima.

Ne znam zašto, ali nekako me više dodire nego kada se upokojio patrijarh Pavle. 

[SrbinKatolik]

1995....ja od kada znam za sebe jos devedesetih kao dete. Iako sam iz porodice komunista niko ziv nije pravoslavan ni danas, sreca imao sam baku koja je Katolkinja koja me spasila i poučila veri što nije uspela ni svoju decu ni druge unuke do smrti.  Moj otac i deda i dan danas znaju da kazu kako popove trba na vešala i čuvena izjava " jesmo ih se....n..." Strašno. Srbija i srpski narod trebaju duhovnu obnovu i da se iskoreni taj komunizam jednom za svagda. Pravih vernika je ispod 10 % u Srbiji, dok od pola miliona katolika, nesto manje, 90% prakticno zivi svoju veru.

Katedrala Sv. Save bi tu trebala malo da podigne nacionalni ponos i pomogne.

[Golub]

Митрополит Николај Хаџиниколау

Вриједност Митрополита Амфилохија ће се тек показати
 

Митрополит месогејски и Лаврија др Николај Хаџиниколау је казао данас поводом смрти Митрополита Амфилохија да је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски једна посебна личност тако да су и данас не само Црна Гора и Српска православна црква осиротиле већ и цијело православље.

“Митрополит Амфилохије је био аутентичан са посебном јуначком храброшћу. Био је чист и истинит и врло комуникативна личност. Ми смо као Митрополија овдје у Атици имали један посебан однос са њим јер је за четири године својих докторских студија од 1969. до 1973. био постављен за свештеника у саборној цркви у Спати и у наставку као проповједник у саборном храму града Коропија. За те четири године учинио је изузетно духовно дјело. ”

Истакао је да његов загрљај био посебно отворен за младе и студенте те да је организовао предавања и организовао “Привлачио је народ дубином своје ријечи и истином живота. Посебну духовну везу до дана данашњег са њим има наш манастир Свете Тројице у Коропију који су га имали као свог рођеног оца. ”

Говорећи о дубокој теолошкој мисли коју је Митрополит Амфилохије имао, др Николај Хаџиниколау је казао да је његов докторски рад изузетан и “да је везан је за теме Филокалије, дубине и чистоту духовног унутрашњег живота, животну теологију, која се односи на молитву са благодатним живљењем који није само неко морално учење или гносиолошко описивање одређених тема, зато се и удубио у учење Светог Григорија Паламе”.

Подсјетио је да је са њим заједно студирао и његов духовни брат владика Атанасије Јевтић који је, како он сам воли да каже, само један дан млађи од Митрополита.

“Имали су једну заједничку основу у теологији и духовном животу коју им је дао њихов духовни отац Свети Јустин Поповић… Отац Јустин је имао посебну љубав према Грчкој и то не у етничком смислу већ као материци богословске истине и вјере и ту љубав је пренио својим ученицима, међу којима је био и Митрополит Амфилохије.

Митрополит Амфилохије је био јако јасан и чист у својој богословској и еклисиолошкој мисли и истовремено као филантроп и као пастир Цркве све је то уравнотежио у себи. Посебно треба истаћи његову љубав према Истини. Његова ријеч није била строга, али ни компромисна. Био је подвижник и апостол, монах и епископ, и са народом и са Богом. Био је аристократа, достојанствен у правом смислу те ријечи.

У последње вријеме недавних гоњења Цркве и њега лично са достојанством је све то прихватао и због тога није вриједан жаљења већ вриједан добронамјерне зависти. Нека га Господ упокоји. Био је великог срца и мудрог ума и истинитог живота. Са њим нисам имао неку честу комуникацију, али сам непрестано био срцем повезан са њим и због тога се осјећам и лично као сироче. Био је човјек који је надахњивао људе око себе, зато имамо наду да ће наставити његово дјело и његова ће се вриједност тек показати. Кад сам га год сусретао, имао сам посебну ганутост, посебну радост и осјећај подршке и бриге”, казао је Митрополит месогејски и Лаврија др Николај Хаџиниколау.

[Н И Н Е]

  On 30. 10. 2020. at 20:21, Dragi рече

Od kako se sećam, bio je tu, sa nama.

Expand  

Чини ми се да је и даље са нама.

Бог нека му да покој души и насели га у рајска насеља.

[SrbinKatolik]

Kakve gadosti Ustašija piše na sajtovima strašno i takvi sebe zovu katolicima to je sramota za 1 200 000 000 katolika sreća , u većini hrvatski je puk častan narod vere i Božjeg mira i ljubavi. Ustaše fuj.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

LUČONOŠA NAŠEG SVETOSAVSKOG BIĆA: Mitropolit Porfirije povodom usnuća Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija

WWW.NOVOSTI.RS

---

SA dubokom tugom primio sam vest o usnuću u Gospodu Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita crnogorsko-primorskog dr Amfilohija Radovića.

 

[Ignjatije]

Митрополит Амфилохије у себи објединио три јунака „Горског вијенца“, а смрћу се десило и чудо

RS.SPUTNIKNEWS.COM

---

Митрополит Амфилохије је из „Горског вијенца“ изашао. У себи је објединио његова три...

Делић је, говорећи о митрополиту црногорско-приморском у Дому Војске Србије, рекао да се његовом смрћу десило чудо.

„Умро је тачно уочи Лучидана. Трећи пут у историји Митрополије црногорско-приморске показује се Лучидан као судњи за ту столицу. Прво Петар Први Цетињски па Петар Други Петровић који је ступио на престо и упокојио се на исти дан. Ево сада и Амфилохије Радовић који је и по томе њихов директни настављач. Некако се ти кругови више него симболично затварају и тај знак Светог Луке понавља“, приметио је др Делић.

[Božena]

 

[Golub]

Митрополит оставио опроштајно писмо: Дака Давидовић о његовим последњим данима – писмо ће отворити Кривокапић, намењено њему и народу

Добротвор Српске православне цркве Миодраг Дака Давидовић из Никшића скрхан великим болом поклонио се сенима митрополита Амфилохија.Он каже да је владика оставио опроштајно писмо које ће благовремено отворити мандатар за састав нове Владе Здравко Кривокапић.

– Оно је намењено њему и народу. Последњих дана је најмање десет пута рекао да ће за Светог Луку бити на Цетињу поред одра Светог Петра Цетињског. Ми му нисмо разумели поруку. У пар наврата је рекао –доћи ћу жив или мртав. То је свима нама требало да буде опомена, али смо били убеђени да је прошло најгоре. Надали смо се да ће наша драга докторица Јелена Боровинић успети да уради немогуће. Наш митрополит је оставио неколико аманета и писано и усмено о којима можемо сведочити ја и отац Јустин. Замолио сам га да нам то напише иако је био у великом грчу и болу. Он је успео да остави то писмо верном народу и посебно мандатару Кривокапић – каже Давидовић, кога је митрополит Амфилохије одликовао орденом Светог краља Милутина поводом обнове манастира Острог.

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2020/10/30/6906042_amfilohijejpg

Амфилохије Радовић

WWW.RTS.RS

---

Александар Раковић, Часлав Копривица и Владан Станковић

 

[obi-wan]

[obi-wan]

Video je sa ovog profila: - - - > https://www.facebook.com/zeslavo

[Golub]

Данас и сутра у Подгорици ће се видети ко је био и јесте Владика Амфилохије.

То што је он урадио у Црној Гори и владика Атанасије у Херцеговини је величанствено!