Анђели и све о Анђелима

[marija]

ΑΗЂΕΟ (грч. άγγελος - гласник, весник), невидљиви, бестелесни и бесмртни дух (биће), посредник између Бога и људи, преносилац Божијих заповести људима (слика се са крилима); име које означава службу или дужност (Мт 22,30); тајновита бића у духовном свету који измиче људском поимању. Првобитно су им се приписивали добри и зли задаци, а касније, после изтеривања људи из Раја, задаци Анђела добијају вредносно одређење у подељеном свету духова: с једне стране, постоје добри Анђели (чувају људе, узносе Богу њихове молитве, итд.), а са друге стране, зли демони.

Број Анђела је неизрецив (Мт 26,53). У односу на људе Анђели и даље испуњавају исте задатке које им је приписивао Стари Завет. Они су помоћници Господа Исуса Христа на делу спасења (Јев 1,14), гарантују за сигурност људи (Отк 8,3), воде душе праведних у Рај (Лк 16,22). Њихов живот измиче телесним тегобама; мада не знају за дан последњег Суда, који је искључиво тајна Бога Оца (Мт 24,36), они ће му бити извршитељи. Анђела има врло много и они образују велике небеске војске, над којима је главни господар Господ Саваот ("Саваот" значи господар над војскама).
Небеска јерархија

Анђели добијају имена према својим службама, а у анђелској небеској јерархији разликујемо девет чинова (врста):

  1. Серафими (Σεραφείμ) - (Ис 6,2)
  2. Херувими (Χερουβείμ) - (1 Мој 3,24)
  3. Престоли (Θρόνοι) - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
  4. Господства (Κυριότητες) - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
  5. Силе (Δινάμεις) - (Еф 1, 21)
  6. Власти (Εξουσία) - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
  7. Начела (Αρχαί) - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
  8. Арханђели (Αρχάγγελοι) - (Јуд 9)
  9. Анђели (Αγγελοι) - (Рм 8,38)

Било би лепо и поучно да нешто сазнамо о Ангелима, па што би рекао о.Угрин( нећу да га копирам  :cheesy1: ) ви сте на потезу

[Дејан]

Anđeli su stvoreni pre ičega drugog, a sami nisu ničega stvoritelji. Anđeli su po prirodi božanski duhovi, drugostepene svetlosti, neveštastveni plamen ognjeni, hitropokretni umovi. Oni su slovesni, samovlasni (imaju slobodnu volju da sami odlučuju), po blagodati Božijoj su besmrtni, tromi su na zlo ali ne i sasvim nepokretni. Razlikuju se po slavi, dostojanstvu i službi.

Anđeli su stvoreni višim od ljudi (Ps 8, 6) i nemaju tela ni telesnih strasti. Telesno nisu ograničeni, ne poprimaju oblik po zakonima sveta, nisu sputani tvarju i tvarnim predmetima, nisu podložni zemaljskim zakonima vremena i prostora, ali jesu prostorno i vremenski ograničeni, jer im je potrebno kretanje i vreme (iako kratko) da sa jednog mesta dođu na drugo. Nazivaju se bestelesnim, jer nemaju telo kao ljudi, odnosno imaju tanana "vazdušasta" (eterna) tela. Nazivaju se neveštastvenim (netvarnim) pošto je njihova priroda mnogo istančanija od grubog čovečjeg tela i srodna je čovečijoj duši. Ljudima se javljaju uvek u obličju svojih tela, mada, kako govori Jovan Damaskin, ne onakvi kakvi jesu, u punom i zastrašujućem bleštavilu, već u ljudima prilagođenom sjaju, a takođe mogu poprimiti oblik kakav Bog zaželi od njih, npr. čoveka, oblaka ili ognjenog/svetlonosnog stuba. Oni ljude zastupaju kod Boga, moleći se za ljude i uz ljude, te ljudima donose Božije darove. Dimitrije Rostovski kaže da su „anđeli stvoreni po obrazu i podobiju Božijem" kao što je kasnije stvoren čovek.

Hijerarhija anđela

Prema crkvenom predanju, koje je najbolje izraženo u spisu pseudo-Dionisija Areopagita "O nebeskoj hijerarhiji", anđeli se dele na tri hijerarhije: višu, srednju i nižu, a svaka hijerarhija se dalje deli na tri čina.

Viša:

Serafimi su četvoro- odnosno šestokrilati simboli svetlosti, žar Božije vatre (Jezek. 1,5, Isa. 6, 1), raspaljuju ognjenu ljubav prema Bogu i najbliži su Bogu.

Heruvimi prosvećuju premudrošću i bogopoznanjem, čuvari su raja (Post 3, 24)

Prestoli su razumni i po blagodati bogonosni, izlivaju silu pravosuđa na prestole zemaljskih sudija i vladara (Kol , 16)

Srednja:

Gospodstva gospodare nižim činovima, daju silu i mudrost, uče druge da vladaju voljom i osećanjima.

Sile sprovode nepokolebivo volju Božiju, daju silu čudotvorstva.

Vlasti predstavljaju neuništavajućivu harmoniju, krote demone, odbijaju iskušenja.

Niža:

Načela načeluju nižim anđelskim činovima, brinu za narode i svetovni sud.

Arhanđeli blagoveste, prorokuju, ukrepljuju veru.

Anđeli su anđeli čuvari, vojska nebeska (Jov 19,12, Ps 103, 21), duhovi (Otkr 1, 4), javljaju manje tajne i namere Božije, podstiču na vrlinu, stoje ljudima najbliže.

Samo najviši čin prima svetlost i poznanje od samog Boga, a svi niži činovi se prosvećuju i primaju tajne od viših činova. Oni za svetlošću i poznanjem Božjim čeznu, pa Bog čoveku otkriva svoje tajne preko njih, ne zato što su mu oni neophodni, već zato što u to "anđeli žele zaviriti" (1. Pt 1, 12). Ne treba im ni jezik ni sluh, nego bez izgovorene reči predaju jedan drugome vlastite misli i odluke. Oni uvek čine samo jedno: služe Bogu i njegovoj tvorevini.

Oni se svi zajedno nazivaju anđelima (vesnicima), zato što svi služeći Bogu učestvuju u ljudskom spasenju; mada to nije njihova jedina služba. Serafimi se kao najviši i Bogu najbliži čin nazivaju arhanđelima (tj. "nadanđelima"). Ima sedam arhanđela. Prvi među arhanđelima je Mihailo, ime mu znači "onaj koji je kao Bog". Drugi je Gavrilo, "sila Božija", treći Rafailo ili "isceljenje Božije". Četvrti među arhanđelima je Urilo ili "Božanska svetlost", Peti je Salatailo, "vrhovni služitelj molitava", šesti Egudilo, "hvala Božija", i sedmi Varahilo, "delitelj blagoslova". Ponekad se pominje kao osmi arhanđel i Jeremilo, "veličina Božija".

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%90%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0

[marija]

klapklap

još 0104_cheesy

[Милан Меденица :)]

извор - Богословље свеска 1 и 2 XLV (LIX), Београд 2001

Родољуб Кубат

СТАРОЗАВЈЕТНА АНГЕЛОЛОГИЈА

И ДЕМОНОЛОГИЈА (овде без демонологије)

И видех другог анђела јаког где силази с неба, који беше обучен у облак, и дуга беше на глави његовој, и лице његово беше као сунце, и ноге његове као стубови огњени;

(Откр 10 1)

Јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овог света, с духовима пакости испод неба.

(Еф 6 12)

Наведени новозавјетни стихови указују да се у последњим вјековима старозавјетне

историје развила богата традиција вјеровања у надземаљска бића, анђеле и демоне.

Пратити историјски ток кроз који се развијала старозавјетна ангелологија и демонологија

није нимало једноставно. Данашња библијска егзегеза и помоћне библијске науке

омогућиле су да се много тога сазна из домена Старог завјета. Међутим, поред свих

епохалних открића, многи библијски феномени (гледано с научне стране) остају и даље

прекривени дебелим велом тајни затрпаних у рушевинама далеке прошлости. Наравно,

овим се не покушава умањити велики допринос библијских наука, већ се жели нагласити

да оне треба да заузму одговарајуће мјесто при изучавању Старог завјета. Занемаривање

научне егзегезе водило би у некритичко фантазирање, непримјерено данашњем

озбиљнијем изучавању Библије, док њено пренаглашавање, с друге стране, води крајњој

десакрализацији и профанизацији старозавјетног откривења. Нарочито je симптоматично

када се неко научно мишљење темељи на једној или више претпоставки, што иначе није

ријеткост. У таквим случајевима наука се приближава произвољним наклапањима, која су

у доброј мјери већ условљена одређеним предубјеђењима.

Због тога je непојмљиво Стари завјет посматрати изван саборно-евхаристијске

свијести Православне Цркве и њеног богатог светоотачког предања. Свети списи су

настали и обликовани унутар Цркве (најприје старозавјетни — Стари завјет, а потом

новозавјетни — Нови завјет), и представљају израз и свједочанство Израилове вјере

утемељене на живом сусрету Бога и човјека. Свето писмо извире из дубине

црквенолитургијског живота и заснива се на Светом предању, али не као историјско-

археолошком благу него као живој ријечи, комуникацији између Бога и човјека. Без тог

концепта приступ Старом завјету остаје сасвим површан, поготово када се има на уму

колика разлика постоји између савременог и старозавјетног човјека. Готово у свим сферама

људског духа постоји дубок јаз између данашњег и старозавјетног схватања постојеће

стварности, њених унутрашњих садржаја и спољашњих пројављивања. Тај се вјековни

понор само ״чистом науком" не може премостити. Правилан богословски приступ,

утемељен на живом предању Цркве, може у комплементарној спрези с модерном

библијском егзегезом створити добре предуслове за дубље понирање у старозавјетно

откривење. Изучавати Стари завјет с овако велике историјске дистанце, прекинувши при

том сваку живу везу с њим, не улијева много наде у успјех. Нажалост, велика већина

западних библиста управо на такав начин приступа овој нимало једноставној

проблематици. Тиме се не доводи у питање њихова научничка етика и добре намјере, али

се поставља питање компетентности такве библијске егзегезе.

Пред нама се налази тема која се у великој мјери ослања на савремену библијску

науку, чији се позитивни допринос не смије ни у ком случају занемарити. Међутим, у

великом броју случајева тешко могу да се прате поједини библијски феномени. To важи и за

старозавјетно схватање анђеоских и демонских бића. Прво, оно није било једнако

заступљено кроз цј елокупну старозавјетну историју. Чак се намеће питање да ли се оно

прогресивно развијало са сазријевањем вјере у Јахвеа, или je у неким периодима пролазило

кроз извјесну декаденцију. Друго, поједина надземаљска бића појављују се само на неким

мјестима (серафими), и даље се 0 њима ништа не говори. Затим, често им се преплићу

имена, понекад и функције, што je карактеристично за познију апокрифну литературу.

Многима од њих трагови се губе у далекој прошлости, која нам je, због недостатка писаних

извора, мјестимично готово непозната. Додуше, могуће je да се прате основне нити

старозавјетне ангелологије и демонологије, али многе појединости остају и даље веома

нејасне. Дакле, библијски (канонски и апокрифни) списи, као и ванбиблијски документи,

пружају довољно података да на основу њих само дјелимично откријемо свијет тајанствене

Јахвеове небеске свите и страшних духова самоуништавања и небића.

1. НЕБЕСКА СВИТА

״Чуј Израиле, Господје Бог наш, Господ je једини" (Пост 6 4).1 He само почетак

чувене молитве ״Шема Јисраел" него готово цјелокупно старозавјетно предање, изузев

појединих монолатријских елемената из ранијег доба,2 наглашава да je Јахве једини Бог.3 У

истицању Јахвеовог јединства нарочито предњаче пророци, којима припада највећа заслуга

на том пољу. Beлики старозавјетни теолог и мислилац звани Девтеро-Исаија преноси глас

Јахвеов: ״Ja сам, ja сам Господ, и осим мене нема спаситеља" (Ис 43 11). Основни темељ

старозавјетне вјере јесте управо вјера у једног и јединственог Бога, на шта Стари завјет

недвосмислено указује, нарочито у каснијим текстовима. Иако једини или апсолутно једини

Бог, Јахве није сам.4 Код њега у његовом небеском дворцу налазе се и друга небеска бића.5 У

једном стиху пророк каже: ״Видјех Господа гдје сједи на пријестолу својем, а сва војска

небеска стајаше му с десне и лијеве стране" (1Цар 22 19). Ти чланови Јахвеовог небеског

дворца имају и одређене функције, и у много чему представљају дио старе космологије с

политичким конотацијама, односно изражавају неку врсту небеске државе сличне тадашњем

политичком устројству народа Старог свијета. Сличне представе могу се наћи у угаритским

текстовима, гдје бог Ел као највећи бог сакупља око себе нижа божанства и њима влада.

Тако Јахвеа окружује његова небеска свита.6

Све митологије древних народа Блиског истока познају многа небеска бића која су углавном

схватана као нижа божанства или божанства другог реда задужена да служе вишим

боговима.7 Уз то су вршила саобраћај између богова и људи, и углавном су се залагала за

предмојсејевском периоду имали читав пантеон таквих ликова. Ο њиховој улози у животу

Јевреја можемо само да нагађамо, мада je најлогичније да су схватани слично као и код

осталих сусједних народа. Послије синајског савеза сигурно ј е дошло до извј есних промј

ена у поимању небеских пантеона. Има претпоставки да je тај пантеон био састављен од

многобројних божанстава која су била потиснута Мојсејевом реформом и претворена у

слуге Јахвеове. У том случају би праоци Израила морали да имају читаво мноштво богова.9

Додуше, то je могуће у религијама гдје je дошло до постепене и дуготрајне еволуције

вјерских идеја. Али ако се узме у обзир с каквом су се ревношћу и жестином борили

јахвеисти против свих видова кривовјерја, овакве се претпоставке, када je у питању

библијски монотеизам, не могу прихватити. Bousset сматра да je Амеша Спента из

зороастризма добар примјер за то, показујући како конкретна божанства могу да се претопе

у апстрактне фигуре.10 Међутим, религиолози су показали да je тај процес текао обрнутим

редом, и да се персонификацијом апстрактних појмова дошло до појединачних бића.

Постоје и мишљења да су анђели у предмојсејевском а и задуго у постмојсејевском

времену схватани као персонификације природних сила. Ово je чисто рационалистичко

схватање, које се ослања на неке паганске представе ο божанским вјесницима. Посебно се

присталице ове теорије позивају на псалам 104 4: ״Чиниш вјетрове да су ти анђели,

пламен огњени да су ти слуге." До забуне, изгледа, долази због нетачног превода овог

стиха, чији исправан превод гласи: ״Од вјетрова чиниш вјеснике, α слуге од огња

пламеног."11 To значи да он од природних сила прави своје слуге, те оне личе на његове

анђеле.12 Укључујући правилан превод наведеног стиха, нигдје се у Старом завјету анђели

не доживљавају као природне појаве или силе, него углавном као лична надземаљска бића.

Интересантније je мишљење које небеску свиту Јахвеову доводи у везу с месопотамијским

обожавањем небеских тијела. Код Јова (37,8) звијезде јутарње стоје паралелно са синовима

Елохимовим. Небеска тијела се понегдје, као и анђели, називају војском небеском,13

нарочито када се говори против многобожачких култова.14 Звијезде небеске су

представљене и као ратници (Суд 5 20). Прастара веза између Јевреја и Месопотамљана, код

којих je од давнина био распрострањен култ звијезда, није искључена.15Тако би ово био

један од небројених случајева гдје стари Израилци саобразно сопственом монотеизму

превазилазе религијске идеје сусједних народа, при томе се користећи сличним или готово

истим представама. To показује и постојање седам арханђела који се доводе у везу са седам

планетарних богова у Вавилону;16 као што се и седам духова који стоје пред Господом у

Књизи ο Товији (12 15) могу повезати са шест Амеша Спента (бесмртних светих) из

парсизма, којима се додаје Ахура Мазда као седми.17 Међутим, арханђели стоје као

противтежа паганском обожавању небеских тијела, јер не постоје у тој мјери самостално као

планетарна божанства него су у свему зависни од Јахвеа, кога окружују још херувими,

серафими и анђели.

[Милан Меденица :)]

Херувими и серафими18

Херувим כרבימ )— tfuvim) je плурални облик од , כרוב ријечи која у јеврејском изгледа

нема дубље корјене, због чега се повезује с акадским глаголом karabu (благословити, с

Богом не само као субјектом него и објектом, исто као јеврејски ,( ברך посебно партиципом

karibu (или kuribu), што je terminus technicus за божанства другог реда.19 У ранијем

периоду код Израилаца херувими су схватани као бића која бораве у близини Божијој и као

чувари светих мјеста. Касније je вјероватно дошло до постепеног стапања ових двију

представа (или традиција) у једну.20 Старији библијски извјештаји приказују херувиме као

неку врсту Јахвеовог превозног средства замишљеног увиду бурних облака (Пс 18 11;Ис 19

1). То је посебно сликовито описано код пророка Језекила 1 4-14:

4 И видјех, гле силан вјетар долажаше од сјевера, и велик облак

и огањ који се разгорјеваше, и око њега свјетлост, α испод огња

као јака свјетлост.

5Испод њега још као четири жива бића (hajjot), које на очи

бијаху налик на човјека.

6И у сваког бијаху четири лица, и четири крила у сваке.

7И ноге им бијаху праве, a у стопалу бијаху им ноге као у

телета; и сјеваху као углађена мјед.

8 И руке им бијаху човјечије

под крилима на четири стране, и лица им и крила бијаху на

четири стране.

9 Састављена им бијаху крила једно с другим; и не откриваху се

идући,

него сваки иђаше на према се.

10Α лица бијаше у сва четири лице човјечије и лице лавово с

десне стране, α с лијеве стране лице волујско и лице орлово у све

четири.21

11И лица им и крила бијаху раздијељена одозго; у сваке се два

крила састављаху једно с другим, α два покриваху им тијело.

12И свако иђаше право на према се; иђаху куда дух иђаше,

и не окретаху се идући.

13И на очи бијаху та жива бића као живо угљевље, гораху иа очи

као свијеће;

тај огањ пролажаше између њих и свјетљаше се, и из огња

излажаше муња.

14И жива бића трчаху и враћаху се као муња.

Као носиоци Јахвеови херувими се појављују у теофанији.22 Представљени с много очију

(Јез 10 12), они символишу Божије свезнање. Језекил на другом мјесту говори како имају два

лица (41 18), човјечије и лавље (19), слично римском божанству Јанусу, док на другом

мјесту тарског цара, приje његовог безакоња, упоређује с херувимом, истичући да je херувим

створен да заклања (вјероватно славу Јахвеову). За разлику од анђела, они нису вјесници,

него им je служба да чувају трон Јахвеов.23 Херувим je, исто, и чувар рајског врта (Пост 3

24).

У култу старих Израилаца херувими су веома пластично представљени на завјетном

ковчегу или покрај њега, лицем окренути један према другом и увис раширених крила

којима заклањају ковчег.24 Такво њихово изображавање представљало je присуство Божије

(Бр 7 89).25 Јахве често носи епитет ״који сједи (влада) на херувимима".26 Херувими трона

Јахвеовог повезују земаљски трон у храму са Његовим троном на небу, и тиме од удаљеног

(трансцендентног) чине Бога који je ту, у свом народу. Златним херувимима с ковчега

завјета слични су, десет лаката високи, херувими из Соломоновог храма. Они су били

начињени од маслиновог дрвета и обложени златом. Налазили су се у светињи над

светињама лицем окренути ковчегу.27 Представљали су такође невидљиво Јахвеово

присуство. На завјесама скинија били су извезени херувими,28 исто као и на завјесама храма

(2Дн 3 14), док су зидови светиње над светињама били изрезбарени фигурама херувима

(1Цар 6 29),29 вјероватно сличним онима из Jeзекилове визије (41 18-20). За њих се најкраће

може рећи да штите света мјеста, показују присуство светиње и уједно су њени носиоци.30

У многим блискоисточним митологијама сусрећу се бића слична старозавјетним

херувимима. Код Асирацаје постојао крилати колос воловског или лављег изгледа с

људском главом. Познат je под именом lamassu (фем. lamastu), а улога му се састојала у

томе да чува улазе у храмове или палате. Именом сродан херувиму, karibi (једн. од karibu,

фем. karibatu) je био нека врста духа заштитника који je водио вјернике главним боговима и

потпомагао њихове молитве.31 Раније се представљао антропоморфно, а касније више

животињским изгледом. У Епшту су такође била позната бића слична херувимима. To су

клечећи генији окренути лицем у лице, раширених крила, нађени у гробници фараона Сетија

I. Они умногоме подсјећају на херувиме изнад ковчега завјета, као и четири богиње које

раширеним рукама и широко распетим крилима штите саркофаг Тут-анх-Амона.32 И у

Ханану су откриве на крилата бића — човјек-лав, на којима се осјећа утицај египатских, али

и асирско-вавилонских представа. Упадљив je и Ваалов назив ״јахач облака",33 који јасно

подсјећа на неке библијске стихове.34

Ово су само неки примјери на којима се показује сличност између библијских

херувима и многобројних митских бића из сусједних религија, чији je утицај на Стари завјет

очигледан. Наравно, постоје и значајне разлике. Тако разликовање мушких и женских

lamassu-karibu у месопотамијској митологији и богиња заштитница у Египту потпуно

одудара од веома наглашене духовне природе херувима. Врло je вјероватно да су они

постојали и у предмојсејевском периоду и да су касније доживјели метаморфозу као и многи

други елементи наслеђени из прошлости или преузети од других народа. Израилски

религијски геније je, у богомданој слободи, користећи се често већ постојећим материјалом

изградио монументални дворац монотеизма, наравно, помоћу неприкосновеног владара

Јахвеа чији престо чине херувими.

Познојудејска апокрифна литература поставља их у сам врх небеске јерархије која

слави Јахвеа (етЕнох 61 10). У Новом завјету херувими су помјешани са серафимима (Откр

4 6-9). Каснија их хришћанска традиција доживљава као један од анђеоских редова који се

налази у ״самом предворју Божанства", код самог Тројичног светилишта — ״око Бога".

За разлику од херувима, ο којима у Старом завјету имамо доста података, серафими

שרפים )— serafim) помињу се, када су у питању канонске књиге, само код пророка Исаије (6

2-7). Интересантно je да Исаија ο њима говори као ο нечем општепознатом.35 Њихова служба

се састоји у непрестаном слављењу Јахвеовог величанства: ״Свет, свет, свет je Господ

Саваот; пуна je сва земља славе његове" (6 3). Пророк их у кратким цртама описује:

״Серафшш стајаху вишe њега, сваки од њих имагие шест крила: двјема заклањаше

лице своје и двјема заклањаше ноге своје, α двјема лећаше" (6 2). Један од њих, носећи

живи угаљ, дотаче се усана пророкових, и би узето безакоње његово и очисти се од гријеха

(6 6-7). Извођење њиховог имена није потпуно јасно. Се рафим изгледа долази од ријечи

סלף (горити, пламтити), која на неким мјестима означава ватрене змије отровнице,36 као и

огњене летеће змије37 (Ис 14 29; 30 6; код Даничића — огњени змај крилати). Вјероватно

изворно стоје у некој вези са змијом, што показује и њихов издужени (змијолики) изглед.

Није искључено да су и они, као и херувими, били мјешовита бића, човјек-животиња. Томе

би ишле у прилог фигуре мјешовитих бића пронађене у гробницама дванаесте египатске

династије у Бени-Хасану. Та бића су се у профаном египатском дијалекту звала serref'38

Њихово повезивање са змијом указује на ватреност и чистоту серафима. Апокрифи (етЕнох

61 10; 71 6) их наводе као анђеоска бића која, с херувимима и офанимима, стоје у највећој

близини Божијој чувајући престо.39 Исто тако их касније хришћанско предање уврштава у

прву тријаду небеских бића, с херувимима и престолима.40

[Милан Меденица :)]

Анђели и арханђели

Српски израз анђео води порјекло од грчке ријечи άγγελος (вјесник, гласник), којом се

углавном преводи јеврејска ријеч מלאך (male'äk), што исто значи вјесник, гласник или

изасланик. Коријен מלאך״ сродан je с угаритским, арапским и етиопским корјеном глагола

/'&(слати, преносити). Од њега се изводи апстрактна именица מלאכות (послање), као и

именица женског рода π מלאכ (слање, пошиљка, предузимање, посао). У Старом завјету מלאך

среће се око 213 пута41 и означава особу, или више њих, овлаштену да пренесе налог,

поруку или да неког ο нечем обавјести.42 To подразумјева премошћавање одређене

просторне дистанце.43 Налози које они преносе могу бити веома различити. Наиме, מלאך у

Старом завјету не означава само изасланика Божијег него може бити и изасланик неког

човјека. Тако Јефтај шаље С _ ׳ מלא (посланике) цару синова Амонових (Суд 11 12). Гедеон

шаље מלאכים (гласнике) ради устанка против Мидијана, Амалика и источних народа (Суд 6

35; 7 24). Такође, у Петокњижју се говори ο гласницима које шаље неко од људи.44 Код

Девтеро-Исаије (42 19) гласник Јахвеов je Израил.45

Наравно, у већини случајева מלאך означава небеско биће које Јахве шаље људима.46

Тиме се показује да се у Старом завјету, када се говори 0 анђелима, не мисли на природу

или суштину тих небеских бића, него на њихову службу,47 што je веома добро примјетио

блажени Августин: ״angelus enim officii потеп est, поп naturae" (Sermo VII, З).48 Због тога je

могуће да у библијским списима постоје небески и земаљски изасланици. Нас овдје прије

свега интересују анђели Божији, 0 чијој су природи нешто више говорили поједини

источноправославни оци. Свети Јован Дамаскин за њих каже: ״Анђео je, дакле,

нематеријалне (умствене) суштине, свагда покретне, самовласне, бестелесне, која Богу

служи, која je благодаћу Божијом у своју природу примила бесмртност, а изглед и облик те

суштине само Творац познаје."49

Анђели се јављају људима у човјечијем обличју, и не посједују крила као херувими и

серафими. Благонаклоњени су људима и штите их,50 али извршавају и казну Божију.51

Анђели живе на небу окружујући Јахвеа у дворцу небеском;52 негдје се зову ״војска

Господња" (ИНав 5 14) или ״војска небеска" (1Цар 22 19), мада су, по најстаријим

јеврејским схватањима, живјели и на земљи (Пост 32 1). На неким мјестима називају се

״синови Божији" (JOB 1 6; 2 1; 38 7). Доста су загонијетни стихови из Књиге постања (6 1-

4), гдје се ״синови Божији" мјешају са кћерима човјечијим. Изгледа да се овдје ради ο

заосталим елементима из старе семитске митологије који су ушли у библијске списе.

Каснија библијска традиција (етЕнох 7,8,9,10,16, 18, 19) сматрала их je палим анђелима.53

Поред свега наведеног, Старом завјету, ипак, остаје страна систематски развијена

ангелологија.54 Чињеница je да старији текстови садрже прилично оскудно учење ο

анђелима, наравно ако се изузме Анђео Господњи ,( מלאןי־יהרה )ο коме ћемо касније нешто

више говорити. Тако се у ранијим извјештајима начелно говори ο слугама Јахвеовим,55 док

je особеност појединих готово потпуно прикривена. Разлог томе лежи у опасности да се

именовањем неких од њих могао отворити пут милитантном политеизму, који je ионако био

стална опасност за старозавјетни јахвеизам. Задуго су њихови ликови били у позадини, тек у

постегзилном периоду анђели се све чешће сусрећу као појединачна бића, што je уочљиво у

Књигама пророка Данила и Захарија, као и у Књизи ο Јову. Први пут je тек у Књизи пророка

Данила именован један анђео — Гаврил (Дан 8 16), ако, наравно, изузмемо Књигу ο Товији

као другоканонску, јер се и у њој појављује име једног од анђела — Рафаила (12 15). До

тогаје дошло услед напретка вјере у Јахвеа, монотеизам се тада већ био дубоко укорјенио.56

Свакако да je ово било условљено наглашавањем Јахвеове оностраности.57 Постоји

још један разлог који je утицао на развој старозавјетног учења ο духовним створењима.

Наиме, ријеч je ο томе да су Јевреји за вријеме ропства у Вавилону дошли у блискији

контакт с другим народима и њиховим митологијама, поготово je индикативан сусрет с

парсизмом. Заратустрина религија je располагала с богатим арсеналом духовних учења, што

je подразумјевало развијену ангелологију. Утицај парсизма на позније списе не може се

порећи. Као примјер може послужити Књига пророка Данила, а још више Књига 0 Товији,

гдје се говори 0 седам духова који стоје пред Господом (12 15). Авесте говоре ο шест духова

Амеша Спента, међу којима je Ахура Мазда седми. Код Товије се помиње и Асмодеј, зли

дух (3,8), и он би могао бити варијанта Aeshma Daeva, једног од седам злих духова

зороастризма. Постоји један број библиста (Cumont, Scheftelowitz) који сматрају да je могло

доћи до обрнутог утицаја, утицаја јудаизма на парсизам, али то je мање вјероватно, иако не у

потпуности искључено. Вјерске идеје су интензивије циркулисале у вријеме Персијског и

Јелинског царства, и нису искључени међусобни утицаји једне религије на другу. Међутим,

искључен je сваки синкретизам који би се покушао приписати Старом завјету, јер се на

библијску вјеру није могло ништа накалемити вјештачки, ништа за шта нису постојале

основе. Тако je могуће да je персијско учење ο духовним бићима инспиративно дјеловало на

старозавјетне писце, и да je иначе својим представама помагало да се боље изразе нека

изворно библијска учења, али je искључен сваки фундаментални утицај. Осим тога, основни

разлог развијању старозавјетне ангелологије лежи у сазрјевању вјере у Јахвеа, односно

наглашавању његове трансцендентности, док су неке парсистичке идеје могле послужити

као погодан материјал у изградњи монументалне куле библијског монотеизма.

Списи настали послије ропства у Вавилону говоре ο више врста анђела или, тачније, ο

више функција које поједини анђели врше. Необичан je анђео тумач који се јавља у Књизи

пророка Захарије (1 9, 13; 2 3); он се не смије мјешати с другим анђелима који се сусрећу

код Захарија. Додуше, он се први пут појављује код Језекила (40 3-4). Његова улога се

састоји у тумачењу визија које je пророк имао. У томе се огледа значајна разлика између

Захарије и пророка прије егзила, гдје, на примјер, Амос (7 1-6) непосредно препознаје

Божију вољу. Такође, ни између других предегзилних пророка и Јахвеа не постоји

посредник. Анђео тумач се појављује у Књизи пророка Данила,58 тумачећи му виђења.

Његово појављивање je карактеристично за апокрифну литературу,59 па самим тим и за

Данила.60 Појављивање анђела тумача, у мистичним струјањима постегзилногјудаизма,

значило je прелаз из профетизма у апокалиптику.61 Па ипак, он није производ касније

апокалиптичке књижевности и постегзилног мистицизма, већ се његови трагови назиру и у

ранијим списима.62

Поред анђела тумача, појављује се идеја ο анђелу заступнику једног народа,63 што

свиједочи Књига пророка Данила (10 13, 21; 12 1). Михаил je важио као заштитник

јеврејског народа. Кумранска секта Есена га je држала за спаситеља Израила.64 Анђели

персијског и јелинског народа се не именују (10 13,20), него се појављују као противници

Михаила и Гаврила. Овдје се назиру нити својеврсног космичког (не метафизичког)

дуализма, борба свјетла и таме. Та борба се одвија у космичким размјерама, док изнад њих

постоје анђели који узносе славу Јахвеу,65 ״безбројна блажена војска надсвјетских умова",

по изразу Псевдо-Дионисија.66

На једном се мјесту помиње анђео Савеза с Јахвеом Саваотом и Његовим анђелом67

(Мал 3 1).

Међутим, лик и улога Анђела Савеза ( מלאך הברית )веома су нејасни.68 Постоје

аргументована мишљења да се овдје мисли на Лoгoca.69 У том случају Анђео Савеза би се

могао поистовјетити са Анђелом Господњим,70 те би и он представљао старозавјетни

праобраз Христа.

Послије именовања појединих, затим разликовања по функцијама, услиједила je

класификација анђела. Овим се, нарочито, занимала апокрифна књижевност, прије свих

апокалиптичка. Класификација се појавила и у равинској литератури. Карактеристичноје да

се херувими и серафими сврставају у анђеоске редове. У словенском Еноху (20-22) говори

се ο више анђеоских редова. Тако су на шестом небу четири реда: анђео свих људских душа,

седам финикса, седам херувима и седам шестокрилих (серафима из Ис 6 2). На седмом

небу су: арханђели, бестелесне силе,''71 господства,72 начала,73 власти,74 херувими,

серафими ,престоли, многооки, офаними (изгледа да су овдје офаними персонификовани

точкови из Јез 1 15). У Завештању Левијеву анђеоски редови су раздјељени на различита

неба. Најмање пет система анђеоских класа налазе се у јеврејском Еноху.75 У једном стиху

код Трито-Исаије (63 9) појављује се анђео кога неки називају ״анђео лица Божијег".76

Апостол Павле разликује седам анђеоских редова.77 Један од тих редова ο којима говори

апостол чине арханђели (1 Сол 4 16), али су они били познати већ у позном јудејству.

Изгледа да се арханђели први пут помињу у грчком Еноху (20 7).78 Код Товије се

Рафаил представља као ,,εις έκ των έπτά άγιων άγγέλων", док се у Завештању Левијеву не

прави јасна разлика између назива ״άγγελοι του προσώπου κυρίου" и ״αρχάγγελοι". Иначе,

српска ријеч арханђел долази од грчке άρχάγγελος, што значи први анђео, првоанђео. Од

других су се анђела разликовали по томе што су имали лично име; неки од њих, као на

примјер Уриил, понегдје важе за кнежеве анђеоске војске (етЕнох 20 1). На другим мјестима

наступају као анђели звијезда (слЕнох 19 2), поготово кадаје ријеч ο Уриилу, кога (етЕнох 82

7) доживљава као господара над звијездама. Начелно се вјеровало да су узвишенији од

анђела, што се види у слЕнох 19 3, гдје стоји: ״Ово су арханђели, који су изпад апђела, и

опиуређују сав живот, небески и земаљски"; тиме се показује њихова одговорност, пред

Богом, за космички ред. Њихов број у различитим списима осцилира, углавном се говори ο

седам, шест или четири арханђела. У етЕноху (29 1) помиње се седам арханђела по именима:

Уриил, Рафаш, Рагуил, Михаил, Сариил (или Сариквиил), Гаврил и Рамши. Иста књига

говори ο четири престона арханђела (етЕнох 9 1; 40 1): Михашу, Гавршу, Уриилу и

Рафаилу, нешто даље (40 3) умјесто Уриша стоји ФануилР Словенски Енох зна за три

арханђела: Михаила, Гаврила и Фревоила писца. Седам првоанђела помињу се и у

Завештању Левијеву (8 ). Јерусалимски таргум на Понз 34 6 помиње шест арханђела:

Михаила, Гаврила, МаШатрона, Јефиила, Уриила и Јефефију. Упркос томе што су

именовани, само двојица имају јасно изражену персоналност — Михаил и Гаврил.79

Источноправославно црквено предање, дубоко утемељено на оба Завјета, садржи обиље

извјештаја ο анђеоским бићима. Ни у њему, као ни у Светим списима, не постоји строго

систематски развијена ангелологија. Оци говоре 0 разлици између анђеоских редова,80 мада

се не упуштају превише у њихово разврставање. Псеудо-Дионисије81 наводи три степена

небе ске јерархије, од које свака има по три лика. Остали пак више наглашавају њихову

безбројност, као на примјер Климент Александријски,82 свети Јован Златоуст,83 свети

Атанасије Велики84 и други. Међутим, један анђео који се често појављује у Старом завјету

више je привлачио пажњу отаца. Реч je, наиме, ο Анђелу Господњем .

[Милан Меденица :)]

Анђео Господњи ( (מלאך־יהוה

Између свих већ поменутих анђела, један се посебно издваја, a το je Анђео Господњи

מלאך־יהוה )mahak JHWH). Израз מלאך־יהוה сусреће ce у Старом завјету 58 пута, а на једанаест

мјеста помиње се 0 85 .מלאך אלהים Он је оличење силе (Зах 12,8), доброте (1Сам 29 9) и

мудрости (2Сам 14 20). Често његов наступ значи спасење,86 понегдје најављује спасење

(Суд 13 5). Посебно je важан његов наступ. Негдје се појављује паралелно с Јахвеом и

говори или наступа у првом лицу као да je он Бог; тако се јавља праоцу Јакову у сну и

говори: ״Ja сам Бог од Ветиља, гдје си прелио камен иучинио ми завјет; устани сада и

иди из ове земље, и врати сеу постојбину своју" (Пост 31 11-13). Агара с њим разговара

као са самим Богом (Пост 16 7-13). На многим другим мјестима у Књизи постања његов

наступ je идентичан с Јахвеовим.92 Приликом Јахвеове теофаније на Хориву (Изл 3 1-14),

помиње се и Анђео који у њој учествује: ״И јави му се Анђео Господњиу пламену огњеном

из купине. И погледа, α то купина огњем гори α не сагорјева" (2). Анђео Господњи обраћа

се Израилу као сам Јахве подсјећајући ra на ослобађање из Египта: ״Извео сам вас из

Мисира и довео вас у земљу за коју сам се за клео оцима вашим..." (Суд 2 1). Још

израженије поистовјећивање Анђела Господњег са Богом налази се у перикопи из Књиге ο

судијама (гл. 13) која доноси најаву Самсоновог рођења. Када су, након разговора с

непознатим човјеком, Маноје и његова жена установили да су говорили са Анђелом

Господњим, Маноје рече: ״Заиста ћемо умријети, јер видјесмо Бога" (22). Ова теологија

није страна ни пророцима, тако Осија подсјећа (12 4b-5a): ״... иусили својој бори се с Богом.

Бори се сАнђелом, и надјача". Пророк мисли на Јаковљев сусрет и рвање с Јахвеом код

Фануила (Пост 32 24-30). У још једном одјељку из Књиге ο судијама (6 11-23) јављају се

паралелно מלאך־יהוה Јахве . מלאך־יהוה

Међутим, постоје и стихови гдје се он јасно разликује од Јахвеа. Када je Авраам слао

слугу да доведе жену из рода његовог за сина Исака (Пост 24 7), храбри га: ״ГосподБог

небески ... онће послати Анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему

оданде." Још се очитије види разлика између Јахвеа и Анђела његова у Изл 33 2-3:

״Ипослаћу пред тобом Анђела ... Иодвешће васу земљуу којој течемед имлијеко; јер не ћу

са.м ићи с тобом..." Анђео који врши функцију тумача Захаринијих виђења (Зах 1 7-6, 15)

јесте у ствари Анђео Господњи. Овдје се такође уочава јасна разлика између њега и Јахвеа,

нарочито када се он моли: ״Тада Анђео Господњи одговори и рече: Господе над војскама,

када ћеш се већ смиловати Јерусалиму и градовима Јудинцјем" (1 12). Дакле, Јахве и

מלאך״יהוה, на основу наведених стихова, нису једна личност, али постоји један стих који их

на тајанствен начин су штински повезује. Он гласи: ״Ево, ја шаљем Анђела својега пред

тобом да те чува на путу, и да те одведе на мјесто које сам ти припремио. Чувај га се,

и слушај га, немој да га расрдиш Јер вам не ће опростити гријеха, јер је моје име у њему"

(Изл 23 20-21). Име je за старе Израилце, као и за остале Семите, значило бит или суштину

— идентитет. Оно je основ на коме почива најдубљи смисао неке ствари. Тако ״моје имеу

њему" значи, ja саму њему", што опет касније налази своје одјеке у новозавјетним списима:

״Ja и Отац једно смо."87

Ha το ce, као логично, намеће питање: ко je заправо Анђео Господњи? У каквој вези

стоји с Јахвеом? Сасвим je сигурно да није на истом нивоу с другим анђеоским бићима која

се срећу у Старом завјету.88 Он очито стоји у специфичном односу с Богом. Као што je веђ

напоменуто, מלאןז״יהוה je у много већој мјери заокупљао пажњу отаца него други анђели.

Западни библисти се већ дуже вријеме баве тим проблемом, покушавајући да нађу

задовољавајуће ријешење. Тако се међу њима појавило неколико теорија ο Анђелу

Господњем. Заједан број западних библиста који прихватају континуитет између вјере

старих Израилаца и хришћанства, а одбацују јављање Логоса у Старом завјету (Е.

Kautzsch,89 F. Hitzig,90 Κ. Marti,91 R. Smend,92 Ot. Proksch93), анђео je манифестација самог

Јахвеа, његово самооткривање. Дакле, Анђео Јахвеов je сам Јахве, који се људима показује

у људском облику.94У новије вријеме то мишљење заступају М. Ziegler,95 V. Натр,96 J.

Michl97 и W. G. Heidt.98 Ипак, неки представници ове хипотезе увиђали су диференцираност

између Јахвеа и Анђела Јахвеовог, па тако Stein пише: ״Анђео не означава Бога у његовој

трансцендентној стварности, него Јахвеа, који je на посебан начин активан у своме

народу."99

Други, заступници теорије хипостазе, држе да je מלאןד־יהוה један од одвојених дијелова

Јахвеове воље, од које се Јахве дистанцирао. Први који je ту идеју повезао са Анђелом

Господњим био je Paul Heinisch.100 Главно исходиште ове хипотезе je мисао о анђелу као

״душа изван".

To мишљење нарочито заступају G. van der Leeuw101 и A. Lods.102 Анђео се разумије као

биће-душа. Душа, по анимистичким схватањима, може да напусти тијело и постане ״душа

изван". To je посебан случај представе ο моћи. Анђео Божији je потенцијална сила која

исходи од Бога. Он je на неки начин ״душа изван" и врши функцију вјесника. Теорију 0

Анђелу Господњем као хипостази и као ״души изван" прихватио je R. Schärf.103 IIo њему,

Анђео Господњи je од Јахвеа одвојени акт воље. Ово одвајање може ићи тако далеко да се

Јахве дистанцира од њега. To се најбоље види у Другој Самуиловој (24 16), гдје Јахве

зауставља анђела да не уништи Јерусалим.104 Такав процес диференцијације схвата Schärf

када je у питању настанак лика сатане.105 Постоје још неке теорије које се баве повезаношћу

и одвојеношћу Јахвеа и Анђела. Једна од њих je теорија релевације, по којој Анђео

Господњи није спона са трансцендентним Јахвеом, него знак и носилац његовог невидљивог

присуства.106 Преко , מלאך־יהוה no мишљењу Eichrodta, изражавале су се истовремено

Јахвеова близина и удаљеност.107

У оквиру римокатоличке традиције מלאך״יהוה се почео схватати као створење Божије

(репрезентативна теорија), и он заступа Бога када се јавља људима на земљи (ex cathedra).

Изгледа да je од црквених писаца Августин први дошао на ту идеју, што je узроковано

његовим неправилним богословским поставкама.108 Поред њега, тако су мислили блажени

Јероним и nana Григорије Велики.109 To мишљење je касније прихватио Тома Аквински,

развивши схоластичку теорију ο анђелима. Данас, такође, највећи број римокатоличких

библиста дијели ово мишљење. Анђео Господњи je, дакле, створено биће, створење Божије.

На мјестима гдје говори у првом лицу, као Бог, показује се манир тадашњих вјесника.110 Ту

теорију неки покушавају изравнати с теоријом интерполације (R. Ficker) и показати како она

иде у прилог репрезентативној теорији, додајући да се текстови гдје су Јахве и анђео

идентични могу објаснити тиме што je могуће анђела поистовјетити с оним који га je

послао.111

Један број, нарочито новијих, али и старијих библиста (М. Ј. Lagrang,112Ed. Meyer,113 Η.

Gunkel114 и други), заступа теорију интерполације. Они сматрају да je Анђео Господњи плод

каснијих теолошких спекулација. Наиме, ради се ο томе да су каснији редактори,

из постегзилног периода, на мјестима гдје je изворно стајало Јахве или Елохим убацили

Анђео Господњи. Ранији описи теофанија, у којима сам Јахве ступа у непосредан однос с

људима, сада више нису били могући и потиснути су, јер се Бог у том периоду схватао

потпуно трансцендентно. Поред овог, постоји још један разлог. Наиме, био je то диспут са

околним религијама, при чему су деградирана стара предјахвеистичка локална божанства.115

За W. Baumgartnera מלאך״יהוה je само назив, титула, а не лично име, стога je το плеоназам

који се појављује у каснијем периоду.116

Проблем Анђела Господњег на оригиналан начин покушао je да ријеши A. S. van der

Woude. Он односе између Јахвеа и Анђела објашњава на основу старооријенталних односа

између Господара и вјесника. Обојица чине једну ״удружену личност". Овдје се ослања на

неке поставке Robinsona117 и Johnsona.118 Анђео као вјесник и слуга чини одређено јединство

са Господом, управо једну ״удружену личност". Он je Јахвеов продужетак.119 М. Welles

представља Анђела Господњег прије свега у функцији посредника у пророштвима. Ово

карактерисање Анђела je изворно, при чему су מלאך״יהוה и Јахве истовјетни. To

поистовјећење губи се временом, поготово приликом његовог јављања у другим функцијама

(заштитник, пратилац на путу и друго). На тим мјестима מלאך״יהוה није облик Јахвеовог

јављања, него самостална хипостаза.120 За своју теорију налази много ванбиблијских

извјештаја.121 Поједини научници покушавају га довести у везу с неким ликовима из

сусједних религија. За Radaua он je паралела сумерском богу Нингрису.122 С. Wester mann

указује да се библијски анђео не може поредити са барокним представама о анђелима.

Анђео не постоји на начин сличан човјеку. Због тога je неумјесно питање: ״Има ли анђела?"

Кроз цијелокупно библијско предање показују се Божији вјесници који се шаљу људима.123

Поготово je интересантна његова примједба по којој се Анђео уско повезује са најавом

спасења. Он наглашава да у ранијим извјештајима није могуће раздвојити מלאך־יהוה од

Јахвеа.124

Можда нека од ових теорија и има неког темеља у Светим списима, али на озбиљнијем

испиту из Старог завјета ниједна не би могла да добије прелазну оцјену (гледано с научне

стране). Ипак, неке позитивне стране ових хипотеза не могу се занемарити. Теорија

идентитета, односно Јахвеовог самооткривања, неоправдано занемарује мјеста гдје се Анђео

Господњи јавља одвојено од Јахвеа125 или истовремено с њим.126 Ти и многи други

библијски стихови не могу да се објасне теоријом идентитета. Извјесна раздвојеност Јахвеа

и Анђела, која je јасно уочљива, оспорава ово мишљење. Данас већина библиста одбацује ту

хипотезу. Теорија хипостаза, користећи се савременим европским философско-

психолошким појмовима, уводи у староизраилску мисао категорије које сујој биле

непознате. Данас je готово сваком изучаваоцу Старог завјета јасно да постоји огромна

разлика у мисаоном систему старог Јеврејина и европског човјека. Међутим, и поред тога,

јављају се овакве идеје. Већи број протестантских библиста односи се према Светом писму

као Лутер према канону: оно што се противи мојим убјеђењима другоразредно je и крајње

безначајно. Тако чувени библист Gerhard von Rad, коментаришући стих ״моје je име у њему"

(Изл 23 21), само каже да он води спекулативним представама.127

Репрезентативна теорија, коју претежно заступају римокатолички теолози, не даје одговоре

на многа питања. Покушај Fickera да на неким мјестима поистовјети Анђела и онога који га

шаље, ако би се доследно спрово дио на библијске списе, изазвао би такву пометњу у којој

би Стари завјет за пао у потпуни мрак. Шта би у том случају био Мојсеј, кога Јахве шаље

да изведе Израил из Мисира, или остали пророци. Јављање Анђела Господњег Јакову у сну

(Пост 31 13), када му каже: ״Ja сам Бог од Ветиља", овом теоријом не може да се објасни.

Ни друга мјеста гдје מלאך־יהוה наступа као Јахве128 не могу бити задовољавајуће

протумачена, као ни теофанија на Хориву (Изл 3 2), у којој директно учествује Анђео

Господњи. Покушај Rybinskog129 да на све могуће начине оправда ту теорију у најмању

руку je смијешан и апсурдан. Стиче се утисак да би он најрадије Анђела Господњег

приказао као ״vicarius filii Dei" у Писму. Поготово ако се узме у обзир да je за источне Оце

Анђео Господњи био предвјечни Логос, син Божији.

Теорија интерполације нешто je боља од наведених, јер je у основи тачно да ce у

постегзилном периоду Бог све више схватао онострано, и да су контакт с људима

преузимали анђели. To ce види у текстовима из тог периода; али и она има непремостивих

слабости. Прво, познато je да су се каснији редактори с великим поштовањем односили

према старим текстовима, што се види, на примјер, код девтерономиста. Друго, уколико

бисмо допустили да су редактори поправљали текст, остаје нејасно због чега су само неке

стихове преправили, док су други остали непромјењени, и у њима се приликом теофанија

јавља непосредно Јахве.130 Није, додуше, потпуно искључена могућност малих корекција

неких стихова, али се оне ни у том случају не би одразиле на глобалну концепцију Анђела

Господњег у Старом завјету. Није прихватљива ни претпоставка што je заступају Stande и

Kaufmann, а која у лику Анђела Господњег види деградацију ранијих предјахвеистичких

богова, јер за тако нешто не постоје никакви докази.131 Ни мишљење Baumgartnera, да ce

овдје ради 0 плеоназму, не може се узети као релевантно, због чињенице разликовања

Анђела Господњег од других анђела, што je оштроумно примјетио још Van der Woude.132

Мишљења неких библиста попут Eichrodta, Seemanna, Grossa, Junkera и других могу

бити интересантна за подробније разматрање. Анђео Господ њи представља Божије

присуство, он je његово откривање. Он истовремено изражава Божију присутност и

трансцендентност. Тиме се, међутим, наглашава самоједан његов аспект, штоje недовољно.

מלאזד״יהוה je исто и спона између Бога и свијета, и то je теологија која се консеквентно

развијала кроз старозавјетно предање. Феномен ״удружене личности", који у ову

прοблематику уводи Van der Woude, могао би ce примјенити на Бога и његовог

Анђела, али ако би се доследно спровео, говорио би у прилог чињеници jaвљања Jloroca у

Старом завјету. ״Удружена личност" je множина у јединству. У основи je тачно да се Анђео

Господњи јавља на светим мјестима, међутим, није оправдано изводити теорију ο מלאך״יהוה

на основу само једног дијела текстова, што je случај са Wellesom. Поготово што наведени

библисти углавном не уважавају континуитет старозавјетне и новозавјетне теологије,133 као

ни каснијег црквеног предања. Покушај довођења у везу Анђела Господњег са сличним

идејама у другим старовјековним религијама из Израиловог окружења показало се

неоправданим.134 У основи je тачно Westermannovo разликовање начина на који постоји

, заразлику од људи, али ипак се испоставља да je неопходно посматрати лик

Анђела Господњег у свијетлу касније христологије.

Велика већина светих отаца сматра да je Анђео Господњи (άγγελος κυρίου) који се појављује у

Старом завјету заправо друго лице Свете Тројице, Логос Божији.135 Важно би било

напоменути бар неке од њих, као што су: свети Јустин Мученик и Философ,136 свети Иринеј,

епископ лионски,137свети Теофил Антиохијски,138 Климент Александријски,139 Ориген,140

Тертулијан,141 свети Кипријан Картагински,142 Јевсевије Кесаријски,143 свети Атанасије

Велики,144 свети Василије Велики,145 свети Епифаније Кипарски,146 свети Кирило

Јерусалимски,147 свети Григорије Ниски,148 свети Јован Златоуст,149 свети Амвросије

Милански.150 С њима се слажу и Апостолске установе (PG I, 898), Сабор у Антиохији (268),

сазван против Павла Самосатског, и Сабор у Сирмијуму на коме je учествовао свети

Атанасије.

Наведени примјери јасно свједоче да je старозавјетни Анђео Господњи у

источноправославном предању заправо предвјечни Логос Божији. To сликовито показује и

ирмос пете пјесме Божићног канона: ״Послао си нам Анђела Твог великог Савјета, који

доноси мир“ као и храмовна икона новгородске Свете Софије. Западни библисти су ово

тумачење назвали теоријом Логоса или логостеоријом. Постоји један број егзегета који

сматрају да je тο најадекватније тумачење лика Анђела Господњег у Старом завјету (Е.

Kalt,151Η. Kühn,152 Α. Ohlmeyer,153 F. Heitmüller,154 Ot. Hophan,155 A. Koliska156 и други). 3a

Ohlmeyera το je јасан знак јединства Старог и Новог завјета.157 Заправо, лик Анђела

Господњег je најдубљи фундамент на коме почива старозавјетни месијанизам.

Заиста, када ce у потпуности сагледа лик מלאך־יהוה у старозавјетним списима,

узимајући у обзир теологије јахвеисте, елохисте, девтерономисте, пророка Захарија и

других старозавјетних богослова, постаје јасно мишљење светих отаца. Стихови у којима

Анђео Господњи наступа као Бог158 потврђују новозавјетну теологију ״и Логос бјеше у

Бога, и Логос бјеше Бог" (Јн 1 l).159 Анђео Господњи у коме je име Божије (Изл 23 21) јесте

Логос, то јест Бог, друго лице Свете Тројице. Створивши свијет кроз Логоса, ״све кроз њега

постаде" (Јн 1 2), јер ״Њиме би саздано све" (Кол 1 16).

Бог општи с а свијетом преко Логоса, који je икона Бога невидљивога.160 Ово jaсно

потврђује цјелокупно отачко предање. У богојављању на Хориву (Изл 3 2) Анђео се јавља

из купине неопалимаје: ״И јави му се Анђео Господњи у пламену огњеном из купине", и

додаје: ,ja сам Бог оца твојега, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев" (3 6). Немогуће

je даје ко могао у Старом завјету тако да говори сем самога Бога. Анђео Господњи овдје за

себе каже: „ja сам Онај који Јесте — אהיה אשר אהיה — έγώ είμι ό ών". Агара Анђелу

Γοсподњем каже: ״Tu си אל ראי —Бог Свевидећи", и још додаје: ״Видјех Бога и послије

виђења оста жива" (Пост 16 13). Иако се Јаков, прешавши Јавок, по библијском тексту,

рвао са Богом, пророк Осија тај догађај интерпретира у 12 4, али га допуњује: ״С Анђелом

се борио и надвладао га" (12 5). Осија je предегзилни пророк, пророк VIII вијека.

Када Авраам добија заповијест да жртвује Исака, обраћа му се Бог (Пост 22 1-2). На

брду се пак јавља Анђео Господњи (11).161 Овдје се Јахве и Анђео разликују, јер и сам Анђео

не каже: ״сада познах да ме се бојиш", него: ״сада познах да се бојиш Бога" (12). Нешто

даље Анђео Господњи говори као Бог: ״собом се заклех, вели Господ..." (16). Ова перикопа,

молитва Анђела код Захарија (1 12), као и Осијино помињање Анђела (12 5), поткопавају

теорију ο Анђелу који говори као ״Божије ja".162 Ha мјестима гдје се Анђео јавља одвојено од

Јахвеа, када између њих постоји персонално разликовање,163 јасно се показује да се ради ο

двије посебне личности; али оне, с друге стране, стоје у тјесној вези, и изражавају, теолошки

речено, икономијски однос Оца и Сина. Добар примјер за то су: ״он (Бог) ће послати

Анђела својега пред тобом" (Пост 24 7), или: ״и послаћу пред тобом Анђела" (Изл 33 2).

На многим мјестима у Новом завјету Христос потврђује тај икономијски однос: ״ова дјела

која ja чиним свједоче за мене да ме je Отац послао" (Јн 5 36), ״да вјерујетеу Онога кога

Он посла"(Јн 6 29), или: ״Ja га знам,јер од њега јеса.4, и Онме посла" (Јн 7 29). Анђелова

молитва код Захарија (1 12) подсјећа на молитву у Гетсиманији (Мт 26 36-44). Само се

Анђео Господњи обраћа Богу, остали су само вјесници или изасланици. Њихово

истовремено јављање (Изл 1419) потврђује и Нови завјет приликом Христовог крштења на

Јордану: ״Ово je Син мој љубљени који je по мојој вољи" (Мт 3 17).

Лик Анђела Господњег у Старом завјету може се посматрати са више аспеката. Он се

појављује у функцији субјекта на који се у извјесној мјери односе Јахвеова обећања ״послаћу

пред тобом Анђела".110 Он je избавитељ из ропства,164 ослободитељ Израила,165 затим Анђео

савеза (Мал 3 1). מלאך״יהוה je оличење доброте (1Сам 29 9) и мудрости (2Сам 14 20), али je

много важније да je његов видљиви наступ често значио спасење, наравно у старозавјетном

смислу (Изл 14 19; Бр 20 16). Нарочито je упечатљив догађај када Јаков, укрстивши руке,

приликом благосиљања Јосифових синова изговара:“Анђео који ме je избављао од сваког

зла, да благослови дјецу ову" (Пост 48 16). Паралеле с Новим завјетом овдје су више него

јасне. Старозавјетни спасилац je праслика новозавјетног Спаситеља. Наравно, искључена je

свака могућност отварења Анђела Господњег у Старом завјету. Он се јављао у обличју

анђела, то јест човјеколико, и тиме припремао стари Израил за нову реалност која долази,

реалност оваплоћења предвјечног Лoroca.

[Протомајстор]

  Цитат

Један од њих, носећи живи угаљ, дотаче се усана пророкових, и би узето безакоње његово и очисти се од гријеха (6 6-7). Извођење њиховог имена није потпуно јасно. Се рафим изгледа долази од ријечи

סלף (горити, пламтити), која на неким мјестима означава ватрене змије отровнице,36 као и огњене летеће змије37 (Ис 14 29; 30 6; код Даничића — огњени змај крилати).

Испада да су серафими Змајеви, а они су код Срба увек били позитивни за разлику од Аждаје, змије и Але.

Под утицајем других култура, код нас често долази до забуне око исте етимологије Змаја и Змије.

Кубат у поглављу који је посвећен демонологији каже:

  Цитат

Септуагинта на више мјеста преводи јеврејску ријеч תנין (tanni'n) с δράκων, што би на српском значило змај, неман или можда боље звијер. To чудовиште je имало у асирско-вавилонској и феничанској космогонији важну улогу као исконска и есхатолошка противбожанска сила. У Старом завјету תנין стоји у непосредном односу с праокеаном, рахавом и ливјатаном. Замишљан je као змијолико биће с јаким отровом. Исаија га помиње с рахавом (51 9): ״ниси ли ти (рука Јахвеова) исјекла рахава и ранила змаја (תנין)", а даље ce каже: ״Ниси ли ти исушила море, воду бездана великог..." (10). Паралелно с морем помиње ce у псалму 74 13: ״Tu си силом својом раскинуо море, и сатрао главе воденом змају׳." Карактеристичан je један стих код Јова (712): ״Еда ли сам море или змај, те си намјестио стражу око мене."

Мислим да овде и Даничић и Синод чине грешку преводећи Танин (изразито негативно биће) речју Змај.

Прочитао сам у једном од старозаветних апокрифа који се чувају у нашим манастирима (Збирка Т.Јовановића - СКЗ) занимљиво предање по коме је Сатана у борби са Архистратигом имао још једног противника. Знате ко је то био?

Змај на дну језера!  0110_hahaha

[Милан Меденица :)]

па не може се све буквално преводити, јер дух језика је различит а треба се концентрисати на суштину онога што треба да покаже датим примером.

апокрифи ... чудило шта их има и о чему све пишу ...

[banana]

kako je moguce da trecina andela otpadne od boga a bili su u blagodati i ljubavi bozjoj,i oni to sve prezreli.kako im se isplati da zive bez boga sve su imali a sad nista.

[Дејан]

Нису занали шта имају.Ми смо рођени у палој природи,знамо шта немамо а шта трудом можемо да стекнемо.Ја мислим да и они могу да се кају и да се врате у наручје оца небеског.

[banana]

mogu oni da se vrate al nece zbog svoje gordosti.mada su toliko ogrezli u zlu i navikli na njega i ne mogu bez toga.isto kao kad narkoman ne moze bez droge.

[Дејан]

  banana рече:

mogu oni da se vrate al nece zbog svoje gordosti.mada su toliko ogrezli u zlu i navikli na njega i ne mogu bez toga.isto kao kad narkoman ne moze bez droge.

???? ???????? ??? ????? ,???? ?? ?? ???? ????? ????????  0203_cool

[konstantin]

  DEJAN рече:

  banana рече:

mogu oni da se vrate al nece zbog svoje gordosti.mada su toliko ogrezli u zlu i navikli na njega i ne mogu bez toga.isto kao kad narkoman ne moze bez droge.

???? ???????? ??? ????? ,???? ?? ?? ???? ????? ????????  poklon

al ne moze demon bez pakla...psaltir ih najvise obraduje poklon

[banana]

ovo ti je dobro.