Раскиди - грех или слобода избора?

[Јелена М.]

пре 9 минута, Sapientia рече

Може се наравно и испоставити касније, да је растанак био заправо и добар и користан али, да ли је добро зато уопште патити?

Патња, бол, туга, неправда ... ...  најбржи путеви до Бога!

[Ana B.]

"Jednom za ceo život" to imamo čak i u bajkama... 

[Татјана H]

пре 20 минута, Sapientia рече

Такође је тачно да се данас страст пречесто назива љубављу. Међутим ако је један имао страст, а други волео искрено, не може се тражити од њега да из свог срца избаци особу коју воли јер: то није ни сама природа љубави, у коју ваља и треба имати и за оне који нам зло чине - дакле и за партнера, шта год он урадио, ако је љубав искрена и права.
Можда је растанак добар за спасење али да ли то значи да треба престати да се воли с том чињеницом?
Као што рецимо мајка воли дете, без обзира на то је ли криминалац или добар човек.


Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Написала сам коментар и не знам којим чудом га избрисах 

Нико од нас не тражи да престанемо да волимо, напротив. То је друга димензија а ради се о капацитету за љубав који свако од поседује. Дај Боже да смо у стању да волимо чисто и искрено и оне који нас не воле...

Оно што мислим (али опет је то само моје небитно мишљење :-)) је да ми не можемо "превијати ране" целом свету, ни онима који "се о'ладе" ни онима што из било ког разлога одлуче да оду од нас.  Наша је одговорност себе да преиспитамо и да за себе изаберемо како ваља, јер избор особе са којом ћемо ступити у брак мислим да је једна од највећих одговорности које су на листи наших одлука. 

[Milica Bajic]

@Рапсоди  и њен коментар - једном за цео живот се односио на брачне воде и потпуно подржавам. Тему развода брака имамо исто негде на форуму.

Нажалост живимо у времену веза и "забављања" до у недоглед пре него што нас тресне то - једном. Ретки су срећници који су у старту благословени исправним расуђивањем о животу и избором ( Рапси свака част). О томе је реч овде?

пре 22 минута, Sapientia рече

Али повреда постоји и не тако занемарљива.
Питање је да ли има одговорности за проузроковану патњу.

Одговорност за све своје поступке свакако имамо. 

Збуњује ме овај израз - проузроковану патњу. Негде ми ту провејава да је онај који остави крив за нешто. Или можда грешим?

 

[Sapientia]

Свакако, и овде сам сагласан.

Моје интересовање овде је само, колико је сламање срца наших ближњих лоша ствар (да ли је) а све што се дешава након тога је друга тема.

Без упирања прстом.

Написала сам коментар и не знам којим чудом га избрисах .gif' alt='default_joooj.gif' alt='joooj'>.gif'>

Нико од нас не тражи да престанемо да волимо, напротив. То је друга димензија а ради се о капацитету за љубав који свако од поседује. Дај Боже да смо у стању да волимо чисто и искрено и оне који нас не воле...

Оно што мислим (али опет је то само моје небитно мишљење :-)) је да ми не можемо "превијати ране" целом свету, ни онима који "се о'ладе" ни онима што из било ког разлога одлуче да оду од нас.  Наша је одговорност себе да преиспитамо и да за себе изаберемо како ваља, јер избор особе са којом ћемо ступити у брак мислим да је једна од највећих одговорности које су на листи наших одлука. 

 

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

[Flojd]

пре 33 минута, Татјана H рече

људи пропате и оштете се мењањем партнера тако што постају робови страсти, а све удаљенији од суштинске љубави а "не испрљамо ни душу ни тело".

Трошење душе и тела, замени се суштина за форму. " Блуд уједа за срце "О. Рафаило. И заиста уједа јако, онако безизлазно.Потребан је баш дуг период апстиненције како би човек почео да разликује љубав од страсти.

пре 25 минута, Sapientia рече

 

пре 2 часа, Татјана H рече

Ко зна из каквих побуда људи улазе у везе које називају "љубавне везе". 

Истина је са се стил живота значајно променио па и те честе промене партнера које толико оштете људе да постају неспособни да тај партнерски однос доживе суштински исправно. 

Преширока је то тема.

И тај синдром "угасиле се емоције" је синдром " угасиле се страсти".

 

Некако сви само причају о хемији а ретко ко размишља о упознавању будућег партнера, али онако како заиста треба да се упознају.

пре 28 минута, Sapientia рече

Коментар горе каже једном за цео живот. Да ли има целог живота тада оне заљубљености као с почетка? 
 

Заљубљеност је по мени страст физичка привлачност, оно кад хоћеш да цркнеш због неког. 

Али заљубљеност је физичка привлачност 

А љубав креће од чаврљања на клупици, у кафићу, парку а страсти се само надограде.

Љубав је када седите сатима и само да причате.

[Sapientia]

 

Збуњује ме овај израз - проузроковану патњу. Негде ми ту провејава да је онај који остави крив за нешто. Или можда грешим?

 

То је заправо питање, мислите ли да јесте или није?

 

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

[Татјана H]

пре 4 минута, Sapientia рече

Свакако, и овде сам сагласан.

Моје интересовање овде је само, колико је сламање срца наших ближњих лоша ствар (да ли је) а све што се дешава након тога је друга тема.

Без упирања прстом.

 

 

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Ако се трудимо да живимо хришћански верујем да смо већином времена свесни и саосећајни са ближњима. Да никог не увредимо и ожалостимо. И то јесте одговорност сваког од нас. 

[Предраг М]

када је љубав права она трпи све и превазилази све тешкоће, несугласице и ломове. то је један од начина како се она изграђује. А ово што питаш да ли је грех сломити срце некоме, па претпостављам да јесте, јер самим тим што смо неког повредили учињено је нешто лоше... 

[Sapientia]

Заљубљеност је по мени страст физичка привлачност, оно кад хоћеш да цркнеш због неког. 
Али заљубљеност је физичка привлачност 
А љубав креће од чаврљања на клупици, у кафићу, парку а страсти се само надограде.
Љубав је када седите сатима и само да причате.

Да, тако је. А ако се код једног роди љубав, другог не, шта је с оним који воли? Је л' сам одговоран за своју бол и чежњу за тим дугим лепим разговорима, нежностима и осталим 'чистим' осећањима? То се често дешава.
Шта мислите?

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

[Milica Bajic]

пре 2 минута, Sapientia рече

То је заправо питање, мислите ли да јесте или није?

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију
 

Није.

Никада нико није остављен тек онако. Колико год да је болно признати себи, најчешће смо сами проузроковали патњу.

А да не пишем о томе да, без обзира из ког наводног разлога се разлаз десио, ништа се није догодило ван Божије воље. Тако да, искрено, мислим да ту силну патњу и падање у транс имају само они који желе да наметну своју личну вољу.

[Татјана H]

пре 10 минута, Sapientia рече

Да, тако је. А ако се код једног роди љубав, другог не, шта је с оним који воли? Је л' сам одговоран за своју бол и чежњу за тим дугим лепим разговорима, нежностима и осталим 'чистим' осећањима? То се често дешава.
Шта мислите?

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију
 

Не бих да ово грубо звучи, поготово што сам имала искустава и осетила и тугу и бол и патњу о то остављање...

Ми који смо волели (чисто и искрено) а бирали оне који то нису могли да нам узврате (чисто и искрено), ко може да нам буде одговоран за наш избор? И боље питање је, што смо изабрали баш такву особу?

[Аристарх]

пре 3 часа, Sapientia рече

Каква су ваша мишљења о томе? 

Хвала. 

Ја девојку прво доживљавам као пријатеља, па онда ово остало. Као што не бих пријатеља повредио, не бих ни девојку.

Раскид везе није само по себи грех, знаш шта треба да дође до раскида везе?!

[Sapientia]

Ја девојку прво доживљавам као пријатеља, па онда ово остало. Као што не бих пријатеља повредио, не бих ни девојку.
Раскид везе није само по себи грех, знаш шта треба да дође до раскида везе?!

Претпостављам да мислите на искрен и пријатељски однос партнера пре свега, за такав раскид свакако је потребно пуно да би се прешла граница трпљења.
Ја сам напоменуо међутим оне 'мирније' разлазе, у коме код једног партнера и нема више таквих осећања и који једноставно не жели бити у тој вези. То је његов избор. Али други не може мењаи своја осећања помоћу даљинског, такође, нарочито ако су се она градила временом.

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

[Плаво Небо]

Тек беше минула царева крсна слава, Сабор светог архистратига Михаила и осталих бестелесних сила небеских, која се празнује осмог новембра. На двору у Призрену гостовало је сво високо племство.
Лазар је већ раније примио звање и дужност великог слуге.
Бринуо је о пићу, да буде добре сорте и године и да га увек, где год цар и свита дођу, буде довољно. За вечером је служио цара, краља Уроша и неке од њихових рођака.
И те вечери, која ће променити Миличин живот, али, не само њен, Лазар је стајао иза цара. Млађи слуга му је додао пехар црвеног вина. Не померајући се, Лазар је напунио цареву купу од злата. А онда је, мимо сваког реда, уместо краљу Урошу или коме од највиших коленовића, другу чашу насуо Југ-Богдану. Тек је потом опходио сву господу редом. Добро расположени коленовићи мислили су да Лазар само следи неки недокучив царев налог, уверени да слуга, макар и велики, не би смео по својој вољи да промени строго утврђени ред достојности.
Када је опслужио сву господу, опет се вратио на своје место иза цара. Сачекао је да му млађи слуга поново напуни пехар, а онда је ступио корак напред. Стао је поред цара и окренуо се ка њему. Лицем у лице. Учинио је само један корак више него што је уобичајено. Пришао је цару само један корак ближе него што то слуга сме. Али тим једним кораком је прешао границу.
Милица је посматрала његов ход. И срце јој је задрхтало. Ни тада је није погледао. Али она је одједном некако знала шта ће се збити.
''Светла круно, хоћу пред свима да те питам:
Да ли је твоја воља да ја узмем Милицу Богданову'', рекао је Лазар.
Одлучан као човек који је потпуно сигуран. И миран, као да говори о свакодневном. А биле су то речи којима је почела да се мења српска историја. Никада се нико Душану није тако обратио. Тај непримерни чин показао је снагу, чврстину и смелост тог покорног и уздржаног младића.
Мук! Потпуни мук пао је по скупу присталом око царске трпезе. А онда се чуо страшни шум потезања мачева из коврдина. Многих у истом трену. Као да их је иста рука и мисао водила. Шум потмуо и опасан, као шиштање змије пред напад. Најпре су скочили Југовићи. Деветорица младих, неустрашивих витезова високог рода, животом и Богом заклетих на оданост Југ-Богдану.
Како се Милица страшно уплашила! За његов живот. За њен живот без њега. Одједном свесна, не само мишљу већ читавим својим бићем, да ништа није тако крхко и неизвесно као људски сан о срећи.
Лазар је стајао мирно као и пре. Држао је пехар пун вина и рука му није задрхтала. Ни образ му није заиграо. Ни око. Али гледао је у њу. Гледао је јасно и био је сав у том погледу. Као у њеним маштањима. И као што ће је гледати оног јутра када јој буде казао своје опредељење за Царство небеско. Гледао је као човек који све што има и све што јесте даје за једно. Јер мора тако.
''Никада, никада га више нећу оволико волети. Зато што нећу моћи. Зато што се не може оволико волети и са силином тог осећања у себи живети дуже од трена'', мислила је Милица.

Онај који се одлучи на раскид, ако схвати да та и та особа није за њега, мора и у том раскиду да буде достојанствен, частан, да поштује ту особу као Божје биће. Онај који пак буде остављен од особе коју воли, мора бити свестан да од патње за том особом нема никакве користи, јер, двоје зрелих, када се упознају сасвим довољно да би могли основати заједничку породицу, и када им Анђели чувари шапну да су они и створени једно за друго, никада неће ни помислити на раскид своје везе већ ће учинити све што је у њиховој моћи да је крунишу Браком. Нити и један раскид, достојанствен и частан, учињен пре Брака није грех.