Поуке старца архимандрита Емилијана

[JESSY]

"Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима."
Старац Емилијан

[JESSY]

Зашто да ум твој прво помишља на смрт, и зашто да се и због најмање болести потресаш? Ако све то оставимо по страни, наш лет ка небу постаје праволинијски. Призивање Исусовог Имена (у молитви) јесте управо праволинијски лет ка Богу. „И тада“, као што Свети патријарх Калист врло лепо каже, „заиста доведимо (у себе), у смиреноумљу и љубави и молитви, не умарајући се, мир тела и духа и душе“. Скрушеношћу, љубављу, молитвом саме себе чинимо погодним да у себе сместимо троструки мир. Мир тела, тако да немамо ни искушења, нити потешкоће. Мир духа, када уопште немамо проблема у свом односу са Богом; уједињени смо са Њим. И мир душе; да немамо проблема у свом свакодневном животу, не бринемо се, ништа нам не смета. И „не умарајући се“ уносимо мир у себе, не уморивши се, јер нам Бог даје тај мир.
„Мир вам остављам, мир Свој дајем вам“, јесу последње речи Господа нашег. Не каже: дајем вам Духа Светог, нити дајем вам Бога, него мир. Мир је наследство које Бог оставља деци Својој. Који отац и која мајка не желе да оставе наследство деци својој? Је ли Бог наш толико злурад да не жели да нам дâ оно што тражимо? То је наш удео и Он ће нам га дати. То нам припада. То је наша Земља обећана.

Старац Емилијан

[JESSY]

Туга је смртоносна, гута нашу личност, убија наше способности, нашу наду, нашу радост, наш осмех, наш однос са Богом. Одузима Бога из нашег срца. Због тога је боље и да сагрешимо него да пребивамо у тузи.

(архимандрит Емилијан, Тумачење монашких правила Светог Антонија Великог)

[JESSY]

Када нас погоде стреле греха, лукавих страсти, острашћених помисли, стреле злих људи или било које друге стреле , када се пројављује смрад нашег претходног живота, када промашаји нашег живота дођу да ударе на нас, тада је радост пропаст туге. Радост је као неки штит у који те стреле ударају и одбијају се, а нама ништа не буде. Сви они и све оно што дође да жалости душу нашу бива уништено, нестаје.

[Милошшш]

On 7.4.2020. at 16:34, JESSY рече

"Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима."
Старац Емилијан

Само да поменем овде, има и оно кад неко мисли да све што мисли тако и јесте, или је близу жељеног; па онда живи у илузији. Опасно, постоје неке такве секте. Разумеш ме? 

[JESSY]

И налази Бог начин. Ствара предвечну Цркву. Дефинитивно спушта платно у којему је све, и чисто и нечисто. Забада на земљу Цркву своју, која ће се на крају сјединити са небом. У Цркви сам и ја, у Цркви си и ти, у Цркви смо сви, када се не одричемо Бога, када му не говоримо: „Одлази, Боже, не желим Те“. Колико год да смо мали, грешни, зли, даје нам најједноставнији начин. Као што пружамо руку своју и дохватамо се одела свога – толико је једноставан начин пронашао. Нас двоје, троје који се сабирамо, можемо да постанемо Христос. „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“. „Међу њима“ не значи да неко трећи или четврти долази међу нас, него да је Христос тамо где смо ми. Дакле, ми престајемо да бивамо ми и постајемо Христос.

[JESSY]

Када почињем да имам та испружања бића свога, онда схватам своју релативну бесконачност. Јер како долази до тога мог испружања, мога преношења? Како се биће моје налази овде, а и на небу? Како живим овде, али сам и на небу? Како сам овде и пишем историју своју, а истовремено живим и у бескрајном загрљају Христа свога? Не разумем. Откривам да је то један другачији доживљај. До сада сам мислио да сам коначан. Сада стичем познање своје духовне ипостаси, духовног дела себе, божанског даха, који може да се сједини са Богом. Сада почињем да познајем своје дубље биће, које је још у греху, али се испружа ка Богу.

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

   Док тражимо Бога, око себе откривамо људе. То је прво разочарење које окушамо. Тражимо Христа и када отворимо очи, угледамо људе. И одмах кажемо: нисам тражио тебе, Христа желим. И заборављамо да су странац, сиромах, затвореник, сваки човек, најскромнији и најгрешнији, мој непријатељ, онај ко покушава да ми одруби главу, да је управо он за мене Христос. Окушамо, дакле, прво разочарење, први сукоб са својим ја.
   Зашто се то догађа? Зашто, иако тражимо Христа, одгонимо људе од себе? Зато што сматрамо да нас Христос поштује, да га имамо у шаци. А човек има уста, има суд, мишљење, уши, вољу, страсти, слабости, захтеве и бојимо се да можда не изгубимо царско височанство свога ја. Затварамо дакле врата и боримо се да дођемо до даха, болни смо, потресамо се, повезујемо своје постојање с Њим с негативним ставом. Резултат је да одмах губимо однос са Христом.
   Kада превазиђимо овај стадиј и другога почнемо да прихватамо онаквог какав јесте, када га заволимо, када живимо за њега, жртвујемо се за њега, мислимо о њему, погледом разумемо сваку, па и најдубљу његову жељу и хитамо да је испунимо, тада почињемо да осећамо присуство Божије...

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

 ВЕЧНИ БРАК

Интересантно је како се човек често до танчина сећа толиких датума и догађаја. Задивљујуће је! Чини ми се да је то страшна мана, јер тако човек много спорије може да се приближи Богу, јер то памћење његово и учествовање у овоземаљском животу отежавају му да има удела у Богу. Уместо да има савршен заборав света, у њему влада испуњеност светом и сећање на свет. Ум човеков, тиме што се сећа свега непотребног и потребног, постаје страшан лавиринт, вртлог у коме нестаје човек.

Након отимања у нама имамо продужавање у сладости. Као да човек расте, као да се отвара ка небесима, пре свега срцем својим, духом својим, предводницом својом, умом, и као да улази у бесконачност. Не сећа се, дакле, ничега промењивог: нити датума, нити љубави, нити чежњи. Апсолутно ничега. Превазишао је простор и време и испружа се ка нечем другом. Као што неко лети авионом и истовремено бива превезен негде, тако се и овде испружа, продужује, али не излази из себе самога.

Када почињем да имам та испружања бића свога, онда схватам своју релативну бесконачност. Јер како долази до тога мог испружања, мога преношења? Како се биће моје налази овде, а и на небу? Како живим овде, али сам и на небу? Како сам овде и пишем историју своју, а истовремено живим и у бескрајном загрљају Христа свога? Не разумем. Откривам да је то један другачији доживљај. До сада сам мислио да сам коначан. Сада стичем познање своје духовне ипостаси, духовног дела себе, божанског даха, који може да се сједини са Богом. Сада почињем да познајем своје дубље биће, које је још у греху, али се испружа ка Богу.

Имам, дакле, неки појам самопознања. Схватам да у мени постоји неки божански део, који се шири, као што се шири облак, и истовремено имам осећај свог личног живота, схватам земнородност своју. Улазећи у тај бесконачни, божански део, осећам као да сам скинуо покривач са самога себе и гледам грех свој, страсти своје, ништавност своју, смртност своју. Због свега тога плачем, али истовремено се наслађујем и радујем познању стварног и дубљег бића свога, даха Божијег, који, када једном бива удахнут, остаје као неко право Божије, као нешто што Он призове у ком год тренутку пожели. Живим себе самога као нешто страно, као нешто ново. Живим самопознање свога духовног бића, али и своје грешне ипостаси, која, пак, воли Бога.

Откривам себе самога онаквим каквим ме је створио Бог, а не онаквим каквим ме је начинио грех. Ево греха – онога што ми је сатана учинио у Рају и онога што сам додао ја укаљаношћу своје воље – и ево онога што је учинио Бог: то двоје истовремено заједно и раздвојено, јер су две различите ствари, али један човек. Ево пријатеља, познаника мога, али и странога ја: страног, јер удахнуће је божанско и јер за њега носам знао. Али, стран сам и ја: јер од момента када га је Бог удахнуо у мене, то што ми је страно са мном је, то је дубље биће моје…

[JESSY]

[JESSY]

Свештеник се облачи у беле, скупоцене или златом везене одежде. Због чега? Зато што је себичан? Не, драги моји. Кад носи беле одежде, жели да укаже на Христа Који се приликом Преображења појавио у одеждама белим као снег. Тако се у лику и одећи свештеника пројављује Христос. Кад носи скупоцене одежде, жели да укаже на славу Христову. Кад облачи стихар, први део одежде, у Христа се облачи. Кад одозго ставља епитрахиљ, то је као да узима благодат Божију. Кад, на крају, одозго додаје на себе фелон, постаје потпуна слика Христа.

Гледаш свештеника у одежду? То више није тај конкретни свештеник, него Христос. Нико на свету не ности такве одежде какве носе свештеници. То је нешто надсветско. Један необичан призиро једно небеско виђење, које указује на то да је нешто небеско, Сам Христос, сишао к нама.

 „Богослужење – ишчекивање и виђење Бога“