Протопрезвитер Андреј из Минска: Изгубили смо Бога у себи!

[JESSY]

пре 14 часа, Аристарх рече

хаха, јел те некад недајбоже ухватио хроничан умор

itekako...

[Аристарх]

пре 4 часа, JESSY рече

itekako...

Ја сам сазнао кад сам ишо на трансфузију крви, медицинска сестра је употребила тај израз након мерења притиска... Па сам се одмах сетио предавања и схватио шта говори, пре тога сам неке колегинице у Русију чуо да помињу то за жене које имају малу децу... Мене је држало то стање неких 3-4 месеца, мсм. редовно сам мерио притисак и видело се то. Тада сам имао најгоре резултате у испуњавању неких задатих циљева. После се вратило у нормалу, како? немам појма мсм. зато што сам почео сваки дан у базен на пливање да идем...

Предавање је одржао Митрополит Сергеј Вороњешки, остао је овај линк вести о предавању, али снимак са предавања је несиправан.

мало сам тражио на нет о томе, и видим да је Јеромонах Мојсије Дроздов нашао лек, тј. неку смесу биља и направио чај за хроничан умор. Он је шеф центра за монашку медицију у Москву у манастиру Свете Тројице, ту има много монаха... Предавање има о тој његовој биљној мешавини, на предавање се укључује и Николај Нагмандјанов са Института за ортопедију и потврђује делотворност (питам се зашто за ортопед?). Није лоше предавање одржао, ту је и састав биља које се корите за овај чај

Синдром хронической усталости – как с ним справиться?

MONTRAV.RU

---

Монастырский оздоровительный центр ежемесячно проводит лекции. Рекомендуем посмотреть лекцию "Синдром хронической усталости – как с ним справиться?". С полным списком лекций можно ознакомиться на...

 

[JESSY]

@Аристарх занимљиво...свакако да је тема вредна помена...у ствари сам се баш заинтересовала...мораћу мало да прошњурам по нету...

[JESSY]

Страх је последица неповерења у Бога. Душа је болесна и не пушта Бога у себе, крије се и боји. А ви идите ка Богу, откривајте Му своје срце, мисли и жеље. Ни влас са ваше главе неће пасти без Божије воље. Хришћански живот се гради на поверењу у Бога, на камену вере. Без обзира на све наше немоћи верујемо да ће нам Бог свеједно помагати и да ће нас исправљати, да нас никада неће напустити.
Трудите се и побеђујте све оно што вас спречава да живите и да будете мирни, да будете са Богом.

[JESSY]

Како се човеку који не живи црквеним животом може једноставно и разумљиво објаснити зашто је потребан пост?

Неоцрковљен човек све схвата материјално. Реците му да се пости да би души било лакше. Души је тешко да носи наше тело и она жели неку слободу, а ми је све време гушимо. Зато је пост неопходан да би душа мало предахнула.

Човеку је потребно да се учи да влада собом, да се контролише, да себе у понечему ограничава. Ограничавање у храни - то је борба са страстима, са искушењима.

Људи морају себе на неки начин да смирују. То нам је свима неопходно.

Пост није тек тако нека измишљена дијета. Пост нам помаже да се спасавамо. Господ каже да се постом и молитвом побеђује род греховни, род ђаволски (Мт. 17:21).

Пост је директно везан за историју човечанства. У рају је био непрстани пост и због кршења тог поста наши прародитељи су изгубили лепоту.
Средом и петком пост је везан за догађаје из Јеванђеља - издају и распињање Бога. Велики пост нас припрема за Страсти (муке) и Васкрсење Христово.

Разговарајући са човеком који је изван цркве, могу се навести и примери из медицине. Нашем организму су потребни такви предаси као што је пост да се не би сасвим исцрпео, да се не би сломио. Помолите се и наћи ћете праве речи да му то објасните.

Мислим да треба наћи пут до срца блиске особе. Не покушавати да се човек удуби неким спољашњим средствима већ се удубити у његово стање, у његове проблеме, његове жеље. А овде је већ потребно тражити такве речи које би нашем ближњем разјасниле зашто је потребно ићи ка Богу.
Речи које би му дале наду у Божију помоћ.

[JESSY]

Како се ослободити страха од болести и смрти?

Сваки човек доживљава тренутке страха. Сигурно је да Бога треба да молимо за веру. У Светом Писму је речено да "без воље Божије ни влас са главе неће пасти" (Мт. 10:30). Када бисмо Богу веровали у свему, ми тог страха не бисмо имали. Исто тако, када духовно ојачали човек страда и болује, он не пита: "Зашто сам се разболео?", већ говори да га је Бог посетио. Е, ако ми досегнемо ту меру да када оболимо можемо да кажемо: "Господ ме је посетио", сигурно ћемо мање страха у животу имати.

Ако се удубимо у смисао канона који се чита на опелу, на парастосу, ми ћемо сигурно већ моћи да на смрт гледамо другачиуе. Смрт је рођење човека у Вечности. Умире све што је привремено, гине све што треба да погине. Земља иде у земљу, а дух треба да се ослободи.

А какав ће човек постати после васкрсења? Наравно, он ће постати другачији, имаће тело, али ће већ бити без греха, у свему ће бити Бог (по Благодати). Тешко нам је да те појаве сместимо у себи, тешко нам је да то прихватимо јер смо васпитани у изгнанству. Може се рећи да нико од нас нема дом, сви смо ми бескућници а наше привремено пребивалиште ће се пре или касније распасти.

[JESSY]

Да ли вера може учинити свет лепшим а људе бољим?

Може. Ваша мала молитва може да помогне људима који су далеко од Вас. Лепа реч, мисао, поступак, чак и незнатни, али учињени ради Бога помажу свима око вас. Свет и време су коначни а људско срце је дубоко. Душа је вечна и бесмртна. ако она буде мирна хиљаде око Вас ће се спасити, каже преподобни Серафим Саровски.

Зато немојте мислити да се мали корак ка Богу не одражава ни на кога и да ни на шта не утиче. Постајући бољи, приближавајући се Господу, чинећи напор Христа ради, не мењамо се само ми, већ се мења и свет око нас. знамо како је лако оскрнавити и уништити људске односе једном ружном речју и поступком - а обнављање уништеног или чак његова поновна изградња на Божјем темељу остварује се помоћу наших малих добрих дела, покајања и молитве. Бог све види и стоструко узвраћа за сваки наш добар поступак и добру реч.

[JESSY]

Додир Вечности

Смисао људског живота и његова вредност се одређују циљем који човек себи поставља. Ако ће земља изгорети и ако је све на њој пролазно, човеков живот се обезвређује, постаје таштина, „мучење духа“. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве управљамо ка Храму, где не постоји ни данас, ни сутра, ни јуче, већ постоји Вечни Бог, Који воли.

Додир Бога су тренуци који човеку откривају истински смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у мукама, целог живота патимо, губимо. Земља нас привлачи и без помоћи Божије није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже се може превладати само кроз крст: Господ се изнад земље узноси на Крсту

Вечни живот није неко лутање по галаксијама, већ оно мало, чиме живимо. Ако се говори о Вечности, то значи да треба говорити о сваком дану, часу и тренутку свог живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали део Вечности усмеримо ка Богу и ако будемо ценили сваки тренутак свог живота, ако будемо тражили Бога, не затварајући своју душу за проблеме и патње и не жалећи себе, већ покушамо да видимо, схватимо, саслушамо и подржимо човека који је поред нас, ако почнемо да се боримо против чамотиње и очајања које рађају незадовољство и несмирење, ако будемо благодарили Богу за дан који смо проживели, ући ћемо у Вечност. Овај пут није празнична шетња, већ стално приморавање себе на ТРУД ради Љубави.

Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени за Бога. Живот пред Богом и јесте Вечни живот.

А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама има много греха и смрти, али у нама живи и Христова Љубав. Покајте се, приближило се Царство Небеско. А Небеско Царство је Царство Вечне Љубави. И једини улаз у њега је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да Љубав Божија може да нам опрости и да нас промени, да нас учини способнима да волимо. У Вечности ће бити само храбре душе које су поверовале у своју бесмртност, у могућност да буду сличне Богу. На Светој литургији, кад се човек сједињује с Богом, Вечна Љубав, Вечно Смирење побеђују пролазне грехове који се растварају у Путиру и сагоревају.

Кад смо са Христом не можемо да не волимо, јер је Бог Љубав која побеђује смрт и поделу, која с Крста окупља људе који се не везују за пролазно, који у овом свету трагају за Лепотом. Свет су унаказили они који покушавају да живе без Бога.

Црква је Тело Божије, Бог Који се сједињује с човеком. Од Љубави Божије се рађа љубав према ближњем. Док ова љубав постоји на свету, свет ће бити жив, кад се љубав угаси у људским срцима — свет ће пропасти.

Кад се човека дотиче Божија благодат он постаје јединствен с Богом и не види ништа осим Бога. Он већ гледа другачије — у Богу. Његов поглед није поглед осуђеног на смрт, већ је то поглед човека који је нашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Права радост може да постоји само због вечног живота, због Бога.

Приликом сусрета с Богом човек побеђује ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да омете ову радост, зато што је њен извор — Бог. Срце се испуњава захвалношћу, живот постаје дар од непроцењиве вредности и стиче смисао. Човек више ништа не жели, све има. После сусрета с Богом душа више не може да жели нешто веће.

 

http://srbskenovine.com/dodir-vecnosti/

 

[JESSY]

Желим да поздравим свакога јер је тесна земља за душу, земља која за човека постаје гробље, земља која човека везује, која окива човека и он све онда мери разним јединицама мера, метрима, рубљама... Толико мерења, толико је на овој земљи свега набацано и људи сметају једни другима јер човек све време хоће да буде напред а други да га обилазе, човек хоће радости а има тугу, човек жели здравље а сустижу га болести. И зато сви ми имамо један заједнички пут – на Небо. И ево Вазнесење када Син Божији и син човечији оставља ученике, они су већ навикли да је Он са њима, Он је васкрсао, Он им се јављао, Он их је учио и ево сада их оставља да би они постали самостални, да би чекали када ће изаћи у овај свет и победили овај свет. И задатак свакога од нас и јесте да победимо овај свет, јер је Христос њега већ подебио. И Црква, а рођење цркве је силазак Светога Духа, то је последњи празник. Ево данас нам је већ тужно што више нећемо почињати свако богослужење оним радосним речима: Христос воскресе! Али те речи треба да одзвањају у нама и да нам не дају повода да мислимо да нешто није у реду; јер већ је све у реду и све се догодило и ми треба да само још мало истрпимо себе и своје ближње. Само још мало. За вечност то је један трептај ока. А онда ће се душа ослободити као птица из умирућег, одртавелог тела које нас мучи, јер крв и тело не наслеђују Царство Божије, и душа ће бити тамо где Анђели поју на Небесима Херувимску песму. Ми ту песму слушамо, ми та Небеса већ знамо каква су, јер увек када се служи служба, а нарочито Божанствена Литургија – човек повеђује време, побеђује све земаљско и трулежно, човек улази у други живот, где су други неки односи, где је све, заиста све, као овде где људи стоје у цркви на Литургији, све у Христу, све у љубави Божијој. Јер је љубав Божија довела човека, љубав Божија је опростила човеку, очистила га, љубав Божија чини човека причесником Живота Вечног. И зато, помози нам свима Господе да учимо, да упијамо у себе и да мислимо о животу, не као о нечему таквом воли – неволи, има среће – нема среће, већ као о том прелазу који чека све нас јер ми имамо само два пута: или у гроб или на Небо! И данас човек треба сам да изабере. Ништа неће узети са собом, ни неке крпице, нити неко ђубре, увреде, завист... све су то глупости са којима је хришћанима већ време да се растану. И то желим себи и вама! Спаси Господе!!!

[JESSY]

Смисао људског живота и његова вредност се одређују циљем који човек себи поставља. Ако ће земља изгорети и ако је све на њој пролазно, човеков живот се обезвређује, постаје таштина, „мучење духа“. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве управљамо ка Храму, где не постоји ни данас, ни сутра, ни јуче, већ постоји Вечни Бог, Који воли.

Додир Бога су тренуци који човеку откривају истински смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у мукама, целог живота патимо, губимо. Земља нас привлачи и без помоћи Божије није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже се може превладати само кроз крст: Господ се изнад земље узноси на Крсту.

Вечни живот није неко лутање по галаксијама, већ оно мало, чиме живимо. Ако се говори о Вечности, то значи да треба говорити о сваком дану, часу и тренутку свог живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали део Вечности усмеримо ка Богу и ако будемо ценили сваки тренутак свог живота, ако будемо тражили Бога, не затварајући своју душу за проблеме и патње и не жалећи себе, већ покушамо да видимо, схватимо, саслушамо и подржимо човека који је поред нас, ако почнемо да се боримо против чамотиње и очајања које рађају незадовољство и несмирење, ако будемо благодарили Богу за дан који смо проживели, ући ћемо у Вечност. Овај пут није празнична шетња, већ стално приморавање себе на ТРУД ради Љубави.

Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени за Бога. Живот пред Богом и јесте Вечни живот.

А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама има много греха и смрти, али у нама живи и Христова Љубав. Покајте се, приближило се Царство Небеско. А Небеско Царство је Царство Вечне Љубави. И једини улаз у њега је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да Љубав Божија може да нам опрости и да нас промени, да нас учини способнима да волимо. У Вечности ће бити само храбре душе које су поверовале у своју бесмртност, у могућност да буду сличне Богу. На Светој литургији, кад се човек сједињује с Богом, Вечна Љубав, Вечно Смирење побеђују пролазне грехове који се растварају у Путиру и сагоревају.

Кад смо са Христом не можемо да не волимо, јер је Бог Љубав која побеђује смрт и поделу, која с Крста окупља људе који се не везују за пролазно, који у овом свету трагају за Лепотом. Свет су унаказили они који покушавају да живе без Бога.

Црква је Тело Божије, Бог Који се сједињује с човеком. Од Љубави Божије се рађа љубав према ближњем. Док ова љубав постоји на свету, свет ће бити жив, кад се љубав угаси у људским срцима — свет ће пропасти.

Кад се човека дотиче Божија благодат он постаје јединствен с Богом и не види ништа осим Бога. Он већ гледа другачије — у Богу. Његов поглед није поглед осуђеног на смрт, већ је то поглед човека који је нашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Права радост може да постоји само због вечног живота, због Бога. Приликом сусрета с Богом човек побеђује ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да омете ову радост, зато што је њен извор — Бог. Срце се испуњава захвалношћу, живот постаје дар од непроцењиве вредности и стиче смисао. Човек више ништа не жели, све има. После сусрета с Богом душа више не може да жели нешто веће.

[JESSY]

О молитви

"Молитве нису потребне Господу, него нама. Учимо да се молимо. Кроз молитву стичемо мир. Она човеку помаже у борби против греха, против страсти, увреда, мири човека са Богом и даје му снагу.

За све вас, то да се дотакнете Бога кроз молитву представља могућност да добијете снагу како бисте победили грех, увреде.

Како да се молимо? Молимо се онако како можемо, зато што сваки човек има своје искуство духовног живота и свако има своје личне односе са Богом. Да бисте се молили потребна је пажња, потрбно је да контролишете свој ум - да ум и срце буду заједно. Молити се не значи само изговарати речи језиком. Оне треба да уђу у ваше срце.

Свети Оци су говорили да молити се значи проливати крв. То је веома велики напор. Треба да учимо да се молимо у ток свег свог живота на земљи."

[JESSY]

"Људи морају себе на неки начин да смирују.

Пост није тек тако нека замишљена дијета. Пост нам помаже да се спасавамо. Господ каже да се "постом и молитвом побеђује род греховни, род ђаволски" (Мт. 17:21).

Пост је директно везан за историју човечанства. У рају је био непрестани пост и због кршења тог поста наши прародитељи су изгубили лепоту. Средом и петком пост је везан за догађаје из Јеванђеља - издају и распињање Бога.

Пост нас припрема за догађаје из Христовог живота: Рођење, Страдање, Васкрсење."

[JESSY]

Све почиње малим корацима. Човек узима молитвеник, пали кандило или свећу и почиње ујутру и увече да твори молитвено правило, да разговара са Богом, да тражи, благодари, пита како да поступа у овом или оном случају. Тај разговор постепено прелази у то да цео наш живот постане разговор са Богом. „Покажи ми Господе пут којим да пођем јер к теби уздигох душу моју“.

Човек постепено схвата, да ако се расејава и заборавља на Бога, његов ум постаје игралиште демонских мисли и помисли, демон почиње да га мучи, ствара се туга, затим грех и свакакве саблазни. Због тога је живот хришћанина једна борба, стицање Светога Духа, Који просвећује наш ум, очишћује наше срце, и наш живот постаје Богоопштење.

[JESSY]

* Човек мора да схвати да свако Причешће сагорева грешне делове нашег срца. У срцу треба да је љубав, а љубав се стиче огромним трудом и смирењем. Треба бити спреман на то да након Причешћа неће бити лакше, већ теже и што више времена и снаге будемо давали Богу, то ће нас више греси гурати низбрдо.

Још треба рећи себи: „Не, свеједно ћу ићи Христу, зато што без Њега нема живота, зато што у овом свету осим Христа, нећу наћи никога ко ће ме волети и ко ме може научити да волим све моје ближње, моју децу, све људе који буду у мом окружењу“.

[JESSY]

- Како се борити против лењoсти?

У човеку je све помешано, и лењoст и умор, али наравно, лењoсти има више.

Вероватно требате бити будни. Када се самосажаљeвамо и оправдавамо своjy пасивност, чамотињy и роптањe, губимо и последњy снагу.

Човек треба да размишљa и испробава своjy снагу. Дешава се да се прихвата многих ствари и да ништа не доводи до краja, a после и он пати и посао страда. Понекад човек jeдноставно човек себе сажаљeва, плаши се да нешто нећe моћи, да нећe имати довољно снаге.

Треба да се посаветуjeте с блиским љyдима, као и са свештеником на исповести, да узимате благослов за оваj или онаj подухват.

Царство Божиje се осваja подвигом (Мт. 11.12).

Треба да приморавате себе, да чините напор ради Царства Небеског, а ако се уморите треба да се одморите и поткрепите свoje телесне снаге.