Велики школски час – Игре бројева

[Поуке.орг инфо]

У знак сећања на невино страдале грађане Крагујевца и овог 21. октобра у Шумарицама одржан је Велики школски час и молебан крагујевачким новомученицима који је, крај споменика стрељаним ђацима и професорима, служио Епископ Шумадијски господин Јован уз саслужење свештенства Шумадијске епархије.

Венце крај споменика стрељаним ђацима и професорима, положили су ученици Прве крагујевачке гимназије, председник Србије Александар Вучић, делегација Владе Србије коју је предводила премијерка Ана Брнабић, градоначелник Крагујевца Радомир Николић и председник Скупштине града Мирослав Петрашиновић, затим, амбасадор Немачке Аксел Дитман, Аустрије Јоханес Еигнер, Русије Александар Чепурин, Палестине Мохамед Набхан, представници градова побратима и други.  

На Великом школском часу изведен је драмски приказ “Игре бројева“ књижевника Мирка Демића из Крагујевца, у режији Марка Мисираче.   
  
“То је прича о људима који се претварају у бројеве и самим тим то добија на једном апсурду. Мирко је дозволио себи, на шта као аутор има право, да на крагујевачку трагедију наслони и трагедију Јасеновца. Ми смо саставили једну врло интересантну причу у којој учествује комплетан ансамбл из крагујевачког позоришта и гости из Београда“, истакао је режисер Мисирача.

Комеморативна манифестација “Велики школски час“ у Спомен - парку Шумарице одржана је у знак сећања на 21. октобар 1941. године, када је немачка окупациона војска убила више хиљада Крагујевчана, међу којима су били и ђаци и њихови професори. 

Немачки окупатори су, као одмазду за погибију десет својих војника и рањавање 26 у нападу партизана 16. октобра 1941. на 3. батаљон 749. пешадијског пука Вермахта, у Шумарицама 21. октобра стрељали око 3.000 становника Крагујевца и околних места, међу којима и 300 ученика средњих школа и шегрта, и 15 дечака, уличних чистача обуће. 

Иначе, 21.октобар се од 2012. године обележава  као државни празник - Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату.

 

View full Странице

[Поуке.орг инфо]

Стрељање ђака у Крагујевцу од стране Немачког окупатора – 21. октобар 1941.

МАСАКР У КРАГУЈЕВЦУ ОД СТРАНЕ ФАШИСТА …да ли је могло бити све дугачије !????

Пиредио – Ђорђе Бојанић

Главно жариште било је слободна територија у Србији и Ужичка Република, која је одолевала пуна три месеца офанзиви Немаца . Немци су кренули пуном жестином током октобра и новембра 1941. године. Вршили су масовне репресије над становништвом.

Ради одмазде, Немци су издали наредбу по којој ће за једног убијеног немачког војника стрељати сто Срба. Та наредба је примењивана.

У Крагујевцу су у знаку одмазде затворили 7000 недужних грађана и ђака и стрељали око 2.400 грађана 21. октобра 1941. године, међу којима и целе разреде ђака крагујевачке гимназије.

Узрок ове тешке крагујевачке трагедије је непромишљени напад  удружених партизана и четника  на немачку колону на путу између Горњег Милановца и Крагујевца. У том нападу је погинуло 10 и рањено 26 немачких војника.Када су се немачки војници повукли према Крагујевцу, водили су са собом и своје рањенике, али су оставили мртве војнике. То је изазвало још већи бес и тежњу за осветом код Немаца.

Немачка врховна команда донела је средином септембра 1941.године једну сурову одлуку: да за сваког убијеног немачког војника стреља 100, а за сваког рањеног војника стреља 50 невиних људи (талаца).Ова одлика саопштена је српском народу путем штампе, радија и плаката. Најчудније је то што су за све то знали и партизани и четници !

Лазар Пантелић, директор друге мушке гимназије у Крагујевцу, био је издвојен из групе за стрељање.Када је видео много својих ђака, питао је немачког официра:“Куда ће ова деца?Ја сам њихов директор.Молим вас, пустите њих, а мене водите!“ “Не може“ гласио је одговор. “Онда мени није место овде. Мени је место са својим ђацима!“ Отишао је у смрт са својим ђацима, остављајући код куће петоро своје деце.

Генерал Недић је, забринут због свега онога што се дешава у Србији, упутио 2. новембра 1941. године поруку и опомену „онима у шуми“ покушавајући да бар неке од њих уразуми. Он им је рекао: „Ви вашом безумном акцијом изазивате одмазде окупатора.

За једну немачку главу узима се сто српских. Јел то хоћете ви? Желите ли ви стрељање српског народа? Кажите шта хоћете? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град. Хоћете ли њих да доведете у опасност? … Шта сте постигли досадашњим својим радом и акцијом? Само зло. Само уништење.Само безбројне угашене српске животе.Само тешку проливену крв.Српску крв.“

Српски народ у окупираном делу Србије нашао се пред алтернативом  да са партизанима и четницима крене у у бесмислену борбу са десетоструко јачим противником (окупатором) до самоуништења  или да са генералом Миланом Недићем  и Српским добровољцима крене са окупатором  против комунистичке револуције и равногорске заблуде  и покуша да спасе опасност од биолошког истребљења  и опстанка Срба.

ЈЕДАН ДЕО СРПСКОГ НАРОДА ЈЕ УВИДЕО ОПАСНОСТ И СТАО УЗ ГЕНЕРАЛА НЕДИЋА. ЗАТО ОВА САРАДЊА СА ОКУПАТОРОМ НИЈЕ БИЛА СЛУЖБА НЕПРИЈАТЕЉУ, ВЕЋ СЛУЖБА У ИНТЕРЕСУ СВОГ НАРОДА. БИЛА ЈЕ ТО ЈЕДНА ВЕЛИКА ЖРТВА ЗА СВОЈ НАРОД, ЈЕДНА ПОБЕДА ЖИВОТА НАД СМРЋУ.

 

Нико нема право да за рачун неке идеје, политичких интереса или идеала жртвује цео народ.

У ратовима се жртвује војска да би се заштитио народ, а у револуцији се то ради обрнуто. Комунисти су, међутим, продужили својим путем. Њима није било стало ни до народа ни до његове слободе. Занети илузијама и похлепни на власт, они су, безобзирно газећи преко хиљада жртава недужних људи и преко згаришта српских села и градова, упорно ишли својим путем – остваривали своју револуцију за своје интересе које ће искористити после рата,што се  показало као тачно (на жалост, за нас СРБЕ) .

Велики школски час се од 1971. године одржава сваке године крај споменика стрељаним ђацима и професорима у Шумарицама сваког 21. октобра.

Велики школски час опомиње на људскост!!!

Приредио – Ђорђе Бојанић

http://patriot.rs/streljanje-djaka-u-kragujevcu-od-strane-nemackog-okupatora-21-oktobar-1941/

[Милан Ракић]

Речи!? Не постоје...

[Милан Ракић]

Не могу наравно преживети и проживети губитак и пораз цивилизације који су преживеле мајке стрељаних ђака. Нити се сузе мене као детета могу поредити са болом у грудима мајки које су остале без својих "ружа", "пупољака" и дечака...

Бол коју сам ја као дете проживео тог тренутка када ме је учитељица научила шта се десило тог неког октобра у тој некој години у том неком Крагујевцу ми и данас несмањеном жестином ломи све дамаре...

Исто онако као када су ме моја деца, прво један па други како су у школи већ према редоследу сазнавали, питали ЗАШТО?

Нисам имао ништа паметно да им кажем и одговорим, сем да их погледам и помилујем по коси... Нем и празан пред бесмислом људског пораза... Како пре готово 4 деценије када први пут сазнадох, тако и данас... 

[Милан Ракић]

Кад ужаси рата прођу
и опет буде у породици топлих мирних дана,
вама треба забранити
да милујете светла темена малишана.

Ви немате права да слушате
свеже изворе дечјег гласа!
Они што су некад били деца, нежна и плава,
поумирали су на кланицама људским
вашом кривицом, пуни ужаса!

Треба вам забранити да успаванком уљуљкујете
и сопственог сина!
Многи српски синови су заувек заспали због вас -
крај топовских страшних грмљавина!

Треба вас натерати да ваздан слушате
како осиротела деца Србије цвиле!
Вас, који сте, место играчака,
на царство њихово пустили побеснеле авионе
и крвожедне аутомобиле.

Кад ужаси рата прођу,
испред вас треба однети
све живе радости живота овога!
Сваки закутак огрејани, бели,
испред вас који сте без душе и Бога
из српских дечјих руку
живота дело сурово отели.

Десанка МАКСИМОВИЋ, Српске мајке оптужују

[Данче*]

Последње поруке стрељаних Крагујевчана и данас одзвањају Шумарицама

Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене, један је од 42 поруке које су остале сачуване у музеју у Крагујевцу.

„Драги тата и мама, поздрав, последњи пут. Љубиша“ – порука је 17-годишњег гимназијалца Љубише Јовановић који је непосредно пре него што су извели пред стрељачки вод написао поруку својој мајци и оцу.

Његов отац поруку никад није прочитао, јер је и он, што Љубиша није знао, био заробљен и стрељан је истог дана.

Пре 76 година, 21. октобра 1941. на полеђинама ђачких књижица, коверата и неких личних докумената, дрхтавим рукама исписане су поруке оних чији су животи само неколико сати касније прекинути у стрељачком воду.

„Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је“, поручио је својој породици радник Лазар Петровић.

„Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози“, написао је Никола Симић инжењер, стрељан заједно са својим сином Александром Симићем.

„Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу“, била је последња порука Александра, гимназијалца од 18 година.

Гимназијалац Павле Ивановић је свом тати написао: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата, иди код директора ако вреди.“

Књиговођа Јаков Медина опростио се уз речи „Лебац сутра немојте послати“, бринући томе да не протраће узалуд драгоцени хлеб.

„Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене“ написао је човек, вероватно својој ћеркици.

Међу њима је и један очајан отац, који је стигао је да поручи малишанима: „Миро, пољуби децу уместо мене. Слушајте маму децо и чувајте се. Збогом заувек, ваш тата Лаза“.

http://vidovdan.org/2017/10/21/poslednje-poruke-streljanih-kragujevcana-i-danas-odzvanjaju-sumaricama/

 

 

[Данче*]

Десанка Максимовић: КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану, умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану.   Исте су године  сви били рођени, исто су им текли школски дани, на исте свечаности заједно су вођени, од истих болести сви пелцовани и сви умрли у истом дану. Било је то у некој земљи сељака  на брдовитом Балкану умрла је јуначком смрћу чета ђака у истом дану. А педесет и пет минута  пре смртног трена седела је у ђачкој клупи чета малена и исте задатке тешке решавала: колико може путник ако иде пешке… и тако редом. Мисли су им биле пуне  и по свескама у школској торби бесмислених лежало је безброј петица и двојки. Прегршт истих снова и истих тајни родољубивих и љубавних стискали су у дну џепова. И чинило се сваком да ће дуго да ће врло дуго трчати испод свода плава док све задатке на свету не посвршава. Било је то у некој земљи сељака  на брдовитом Балкану умрла је јуначком смрћу чета ђака у истом дану. Дечака редови цели  узели се за руке и са школског задњег часа на стрељање пошли мирно као да смрт није ништа. Другова редови цели истог часа се узнели до вечног боравишта.

[GeniusAtWork]

Кога занима, невероватно добра и детаљна анализа трагедије и свега што јој је претходило, као и последица и свега што је дошло после. Написана поводом обележавања 70-годишњице 2011. На енглеском, нажалост, мислим да нема српске верзије.

http://serbianna.com/analysis/archives/1132

[Поуке.орг инфо]

@GeniusAtWork Може ли да се преведе?

[GeniusAtWork]

пре 11 минута, Поуке.орг инфо рече

@GeniusAtWork Може ли да се преведе?

Могу ја да преведем, није проблем, али требаће ми пар дана јер је текст стварно обиман.

[Поуке.орг инфо]

@GeniusAtWork Ако, полако... пошаљи на наш мејл [email protected] да га објавимо као посебан текст на насловној страници.

Хвала ти

[GeniusAtWork]

ОК, важи се.

[Снежана]

Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ!

 

 

 

      Sećanje jednog od najvećih srpskih glumaca MIje Aleksića na oktobar 1941., na dan koji će mu        obeležiti život i ostati u večnom sećanju.

Osvanuo je 20. oktobаr 1941. godine. Mаmа Sinđа ustаlа je rаno i otišlа dа kupi hleb zа doručаk. Otаc Velimir meškoljio se ukrevetu. Misli su mu bile nа ruskom frontu. Dа li zаistа Nemci imаju toliko uspehа kаko jаvljа rаdio?

Sovjeti su u povlаčenju. Mijа je tog dаnа imаo mаtemаtiku, kojа mu nije išlа nešto nаročito od ruke, i očekivаo dа bude prozvаn...Znаo je dа ništа ne znа.  Ili jedvа nešto mаlo više od togа. Udešаvаo je frizuru pred ogledаlom i sаmom sebi predskаzivаo:

"Jаdniče, аko se dаnаs izvučeš nа čаsu, živećeš sto godinа!"

Ni nа krаj pаmeti mu nije bilo dа će doživeti jedаn drugi čаs, koji će mu obećаti život eventuаlno zа 24 sledećа sаtа.

Aleksići su stаnovаli u kući Mike Drаgićevićа. Njihovo dvorište se nаlаzilo između Rudničke i Ulice prestolonаslednikа Petrа. Prostor dostа uvučen, vаn spoljnjeg domаšаjа i kontrole. Mijа je krenuo nаpolje, dа prošetа po аvliji. Moždа će mu nа čistom vаzduhu nešto iz te proklete mаtemаtike ući u glаvu. Uzeo je udžbenik. Prelistаće danаšnju lekciju nа brzinu. Nije mu ovo prvi put dа se tаko vаdi.­

Zаr se sаd uči? ­ ču grmljаvinu s leđа.­

Nije, tаtа, nego dа prokontrolišem znаnje... ­ odgovori u cvrkutu.­

Jesi li se dobro spremio?­

Kаo i uvek... ­ reče Mijа široko i neodređeno.

Nа vrаtimа se sudаri s mаjkom.­

Nаtrаg! ­ vrisnu Sinđа.

Držаlа je grčevito crnu veknu nа grudimа, dа prikrije srce, koje je pretilo dа izleti.

Štа je? ­ skoči Velimir.­

Nemci kupe ljude...­

Kаko?­

Kupe. Videlа sаm nа ulici mitrаljeze i njihovu vojsku. Vode sve živo što stignu. Izvlаče iz kućа...

Jаo, nаmа! Kućom odjeknu lelek nаrikаče s Rudnikа.

Velimir još nije shvаtаo.­

Kаko to: kupe? Zаšto?­ Ne znаm! ­ drhtаlа je mаjkа. ­

Hаjde, bežite! Štа čekаte?

Očev pogled zаustаvi se nа Miji. Usne mu zаigrаše.­

Ne... uzimаju... i decu?­

Videlа sаm dа vode i decu.

Mijа zgrаbi lepinju i knjige.­

Kudа ćeš ? ­ ciknu mаjkа.­

Strаh me je dа ovde ostаnem. Idem u školu. Štа bude njimа, nekа bude i meni.

I, potrčа nаpolje.­

Sine, ne idi! ­ obeznаni se Sinđа.

Ali, on je već preskočio kаpiju.

Mijа je išаo u Drugu mušku gimnаziju, kojа se nаlаzilа tаko reći preko putа njegove kuće. Bilа je to stаrа,аdаptirаnа zgrаdа, u kojoj su smeštenа sаmo dvа odeljenjа osmog rаzredа. Neki minut do osаm. U učionicu je već prodrlа spoljnа аtmosferа. Kаko je ko pristizаo, donosio je sve novije i novije vesti.

Kаžu dа će dа vode nа prisilаn rаd u Nemаčku...­

More, jok, prаvo u internаciju, u kаžnjeničke logore!­

Neki kаžu...­

Štа kаžu?­

Može dа bude svаštа.­

Štа je to svаštа?

Tаjаc. Niko se ne usuđuje dа izgovori nаjstrаšniju reč. U grobnoj tišini ušlа je Brаnkа Rаnković, kojа je imаlа prvičаs ­ srpskohrvаtski jezik. U glаvi joj se mutilo. Jedvа je nаzirаlа kаtedru. Dа li ovu decu poslednji put vidi? Očirаzredа bile su uprte u nju. Neme, nepomične. Jedvа je čulа sebe.­

Deco, dаnаs ćemo govoriti o...

U tom momentu vrаtа se otvoriše. Nа prаgu Nemаc sа šlemom, u crnom, kišnom mаntilu, šmаjser uperen nа đаke. Dočekаše gаneme, nepomične oči. Osetivši dа nije nаprаvio efekаt, Germаn se vrаti nаtrаg, zаtvori vrаtа, pа ih nogom rаzvаli.­

Los, los! ­ urlаo je zverski.

Četа đаkа...

Profesorkа stаde ispred mаšinske puške. Suze joj grunuše niz lice, аli glаs je bio prodorаn.­

Štа će vаm decа? Zаšto ih dirаte? Štа su vаm onа skrivilа?

Nemаc je odgurnu. Nаiđoše i drugi.­

U dvorište, u kolonu po tri! ­ drаli su se folksdojčeri.

Pаralizovаnih čulа, u potpunoj bespomoćnosti, učenici se povinovаše nаredbаmа.

Mаmа Sinđа nosilа je svom sinu zimski kаput.­

Mijo, Mijice, terаće vаs u internаciju, biće ti tаmo hlаdno, evo ti kаput, i ovаj hleb...

Nemci su žurili dа pokupe ljudsko meso, gurаli decu u redove i vrhovimа bаjonetа gonili ih dа što pre pođu.

Kolonа kreće. Četа đаkа...

Mijа zgrabi mаjčinu ruku, poljubi je. Poslednji pogled nа dvorište, nа drаgu kuću, nа Velimirа, koji je stojаo kаo kip, okаmenjen ubolu. Nije imаo snаge ni dа podigne ruku, dа mu mаhne.

Vriskа ženа, koje su trčаle zа svojom decom, plаč i kuknjаvа, i nemаčko: "los, los!", ispunili su to krаgujevаčkopodne, 20. oktobrа, 1941. godine.

Mijа je u školu otišаo u mаntilu. Skide gа i dаde svom drugu, Brаnku Nikoliću, koji nije poneo ništа On obuče zimski kаput. Rukeim se dodirnuše, prsti čvrsto stegoše.­

Štа bude, nekа bude! ­ uzdаhnu Aleksić.

Celog dаnа nepregledne mаse Krаgujevčаnа slivаle su se u bаrаke. U jednoj od njih bilo je strpаno i Mijinoodeljenje.

Čegа se sećа nаš junаk iz tih trаgičnih dаnа? Obаrа glаvu. Teško govori. Nesvesno privlаči sinčićа Veliborа sebi.

"Ne znаm... Jednа potpunа prаzninа. Svedenost nа ništа. Nа mаhove oštаr bol: zаšto dа umrem? Strаh od smrti, otpor... Pа, ondа,potpunа tupаvost, аpаtijа... slike iz detinjstvа, likovi roditeljа, sestre, drugovа... Film se lаgаno odvijа, hteo bih dа trаje u beskrаj Zаtim, zrаčаk nаde. Moždа će nаs pustiti, nekud oterаti. Ovo je sаmo privremeno..."

Čuli su se pucnjevi. Rаfаli... Bilo nаm je jаsno šta nаs čekа. Video sаm ocа i mаjku u crnini zа mnom. Velimir jepustio brаdu, posiveo... Počeo sаm dа plаčem. U sebi... Znаči, tu je krаj...

Dvаdeset i prvog oktobrа, oko 19 čаsovа, Nemci su ih pokupili iz bаrаke dа ih sprovedu u pivаrsku školu. Obа osmа rаzredа drugemuške gimnаzije.­

Idete kući ­ rekаo je jedаn bаnаtski folksdojčer.

Izgledа, dа su Nemci nаmirili broj.

Ali, ko dа veruje? Gledale su gа neme, nepomične oči osаmnаestogodišnjаkа.

Mijа se uhvаti zа slаmku.­

Je l’ to sigurno?

Folksdojčer zаklimа glаvom.­

Imа nаs koji ovde blizu stаnujemo. Možemo li dа idemo kući ?

Ovаj je pitаo nekogа. Tаj je odobrio.

Pustiše njih desetаk.

Ostаle su odveli u pivаrsku školu i predаli ih Ljotićevcimа.

Tаko su ostаli živi učenici obа osmа rаzredа druge muške. Onog dаnа jedino Bušetić nije došаo u školu. Nemci su gа pokupili istreljаli s drugimа.

Mijа otvаrа vrаtа kuhinje. Slikа, koju neće dа zаborаvi do krаjа životа. Mаmа Sinđа u crnini. Zаvijenа u crnu mаrаmu. Velimir ostаrio zа deset godinа. Usukаo se. Nove bore išаrаle lice. Sede oboje nа klupi. Kаo dvаspomenikа od kаmenа. Bezizrаzne oči zure u nepoznаtog.

Ko je ovаj dečko nа vrаtimа?

Pobijeni su svi gimnаzijаlci. Nije li ovo sаn?­

Tаtа, mаmа... jа sаm...

Mijа se zаgrcnu. Video je svoju sliku nа zidu. Rаm je bio opervаžen crnim florom.­

Dа vаm ne pričаm kаko je bilo! ­ kаže Mijа i grаbi sinčićа u nаručje. ­Sаmo dа ovi to nikadа ne dožive.Sаkrili su gа nа tаvаnu i pokrili krompirimа.

Nemci su još tog dаnа kupili. Jednom dnevno penjalа se mаmа Sinđа gore, dа gа nаhrаni. Ruke su mu drhtаle, nije mogаo kаšiku dа drži. A ondа mu je ispričаlа štа se sve dogodilo s đаcimа prve gimnаzije.

Ređаlа mu je imenа drugovа, koji nisu više u životu.Mijа je jecаo.­

"I on? I on?... Mаmа, jа nisаm kriv što sаm ostаo živ."

Trаumа, kojа će biti večitа.

[Поуке.орг инфо]

 

[Paradoksologija]

 

 

 

<< VREME | BR 1085 | 20. OKTOBAR 2011.

ŠUMARICE, 21. OKTOBAR 1941. – 21. OKTOBAR 2011. >

Lebac sutra nemojte poslati

jovana gligorijević

OD 7 UJUTRU DO 14 ČASOVA 21. OKTOBRA 1941. ŠUMARICAMA JE NEPRESTANO ODJEKIVALA RAFALNA PALJBA, A ONDA JE SVE UTIHNULO. KVOTA OD 2300 STRELJANIH, PREMA PROCENI MAJORA KENIGA, BILA JE ISPUNJENA. SAHRANJIVANJE JE TRAJALO DANIMA. UKOPAVANJEM SU RUKOVODILE LJOTIĆEVSKE SNAGE UZ NADZOR NEMAČKIH VOJNIKA. PREMA NEKIM SVEDOČANSTVIMA, U NEKOLIKO SLUČAJEVA DOŠLO JE DO SUKOBA IZMEĐU TALACA KOJI SU RADILI NA UKOPAVANJU I LJOTIĆEVACA, KOJI SU TRAŽILI OD NJIH DA PREVRĆU TELA I UZIMAJU SATOVE, PRSTENJE I NOVAC. OBELEŽAVANJE GROBOVA I PRISTUP ČLANOVIMA PORODICA STRELJANIH BIO JE ZABRANJEN. MEĐUTIM, TOKOM NOĆI, KRAGUJEVČANKE, UGLAVNOM ŽENE I MAJKE STRELJANIH, USPEVALE SU DA SE PROVUKU DO ŠUMARICA, GDE SU TRAŽILE SVOJE MRTVE. ZAHVALJUJUĆI NJIMA, PRONAĐENA SU ČETVORICA MUŠKARACA KOJI SU USPELI DA PREŽIVE RAFALNU PALJBU

 

Među brojnim istorijskim kontroverzama u vezi sa streljanjem u Šumaricama 21. oktobra 1941, jedna od manje poznatih je ona o tome kakvo je vreme bilo tog dana. Prema nekim izvorima, dan je bio sunčan i topao, dok drugi tvrde da je padala kiša. Treći izvori, međutim, kažu da je osvanulo vedro jutro, ali da se po podne, kada je streljanje okončano, smračilo i da je pala teška kiša. Koja je od tri priče tačna, nikada sa sigurnošću nećemo doznati. Ako je treća istinita, to bi značilo da je kiša pala kada je već počelo ukopavanje streljanih. U Šumadiji (a možda i još negde) postoji narodno verovanje da kiša pada na sahranama onih kojima je bilo žao što umiru.

Sve i da je 21. oktobar 1941. bio vedar i sunčan, nad Kragujevac se zlokobni oblak nadvio još koji dan ranije. Događaji koji su doveli do strašnog masakra, verovatno najvećeg počinjenog u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, i danas, zapravo – tek danas, predmet su sporenja, što oko činjenica, što oko tumačenja. Ispričati priču o Šumaricama, bez opisa istorijskog konteksta, znači ne ispričati je do kraja. Opisati kontekst, 70 godina kasnije, nije moguće bez davanja prednosti jednoj od dve ideologije, naročito u danima kada su među najvažnijim dnevno-aktuelnim temama pitanja restitucije i rehabilitacije. U takvim dnevno-političkim i istorijskim okolnostima, u drugom planu ostaju žrtve – ljudi, sa imenima i prezimenima, životima i porodicama, koji su tog dana stradali, ne znajući zašto i zbog čega.

Uzrok streljanja u Šumaricama nesporan je: 16. oktobra 1941. na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, kod sela Ljuljaci, napadnut je nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka. U zavisnosti od izvora, postoje tri verzije ovog događaja: po jednoj, bataljon su napali partizani, po drugoj četnici, a treća je, očekivano, sinteza, koja kaže – udruženim snagama, nakon što su 13. oktobra Kragujevački partizanski i Gružanski četnički odred potpisali sporazum koji je glasio: "Zajednička borba protiv Nemaca, zajednička opsada Kragujevca, zajednička mobilizacija, zajednički apel za sakupljanje hrane, ali magacini posebno, ispitivanje svih nedela i kažnjavanje krivaca." Poslednjih dvadesetak godina, više u desno orijentisanim političkim nego u stručnim krugovima, postoji tendencija da se napad kod Ljuljaka pripisuje isključivo Čačanskom i Kragujevačkom partizanskom odredu, kako bi se ukazalo na njihovu direktnu krivicu za potonje streljanje. Međutim, u literaturi pročetničke orijentacije postoje podaci o gubicima koje je Gružanski četnički odred pretrpeo u napadu kod Ljuljaka. Konkretno, među poginulima se pominju poručnici Blagoje Stojančević i Miloš Mojsilović, tri podoficira, jedan narednik i tri vojnika. U knjizi Ime i broj (Kragujevac, 2007) Staniše Brkića navedeno je da je Kragujevački partizanski odred 18. oktobra 1941. izdao Obaveštenje br. 6, u kom se između ostalog kaže da su partizani i četnici zajedničkim snagama "branili stopu po stopu druma nanoseći svojim iznenadnim napadima krvave gubitke Nemcima i njihovom sluzi Nediću".

Nešto manje od nedelju dana pre napada kod Ljuljaka, 10. oktobra, glavnokomandujući general okupacionih snaga u Srbiji Franc Beme donosi naredbu po kojoj će za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili "folksdojčera" (muškarca, ženu ili dete) biti streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenika ili talaca. Kod Ljuljaka je ubijeno 9, a ranjeno 27 nemačkih vojnika, od kojih je jedan kasnije podlegao povredama.

Sudbina stanovnika Kragujevca i okolnih sela time je zapečaćena. Major Paul Kenig, najviši nemački oficir u Kragujevcu, dobija naredbu o izvršenju odmazde. Svega dva dana nakon sukoba kod Ljuljaka, 18. oktobra uveče, u Kragujevcu su počela prva hapšenja. Prvi su se na udaru našli kragujevački Jevreji, komunisti, nacionalisti i članovi njihovih porodica, hapšeni na osnovu spiska koji je Predstojništvo gradske policije dobilo tog dana iz Beograda, a na kom je bilo između 60 i 70 imena. Na spisku se našlo i ime mlade Milice Panić-Veljković, tek udate za kragujevačkog komunistu Kazimira Veljkovića. Nje u kragujevačkoj evidenciji još uvek nije bilo pod tim imenom, ali je u Kragujevcu živela i 58-godišnja Milica Veljković, udovica generala Veljkovića. Uhapšena je i streljana 20. oktobra uveče.

Uz 53 zatvorenika i oko 275 talaca uhvaćenih pre i tokom pohoda na Gornji Milanovac i sedamdesetak imena sa spiska iz Beograda, jasno je da broj nije bio ni blizu onom koji je naredba o odmazdi predviđala. Uveče 18. oktobra, krajskomandant Fon Bišofshauzen predlaže Kenigu da nemački bataljoni izvedu akciju u selima Grošnica, Mečkovac, Beloševac, Maršić, Korman, Botunje, Gornje i Donje Komarice. Precizan broj streljanih po selima oko Kragujevca 19. oktobra 1941. nije moguće utvrditi. U izveštajima majora Keniga stoji da je tog dana streljano 427 ljudi, Fon Bišofshauzen izveštava o 422, dok Spomen-muzej "21. oktobar" u Kragujevcu raspolaže podacima o 415 streljanih i 21 preživelom.

Svestan da neće lako ispuniti kvotu od 2300 streljanih, 19. oktobra uveče, major Kenig donosi naredbu o zabrani izlaza iz Kragujevca. Perfidno, ulazak u grad je bio dozvoljen, jer se računalo i na veliki broj stanovnika okolnih sela koji su dolazili u grad na posao. Narednog jutra, u ponedeljak 20. oktobra, oko 650 radnika koji su radili na regulaciji toka Lepenice, oterano je u topovske šupe. Još 17. oktobra, predstojništvo gradske policije uputilo je direktorima škola naredbu da dostave spiskove učenika koji su položili VI i VII razred a nisu se upisali u naredni, onih koji su upisali naredni razred ali se još nisu pojavili na predavanjima i onih koji su na početku školske godine dolazili na predavanja a onda prestali da se pojavljuju. Iz Prve muške gimnazije izvedena su po dva odeljenja VII i VIII razreda, a iz jednog odeljenja V razreda odabrani su krupniji učenici i priključeni starijima. Šesnaestogodišnji Jovan Veljković, sin greškom streljane Milice, bio je među uhapšenim gimnazijalcima. Odveden je u topovske šupe i spasen, tako što ga je, iz neobjašnjivih razloga, nemački vojnik izvukao iz kolone za streljanje. Iz Druge muške gimnazije izvedeni su u dvorište svi učenici, a onda su odvajani stariji od 16 godina. U Učiteljskoj školi u rano jutro još nije bilo đaka, ali su Nemci izveli dva profesora i dva poslužitelja. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović uhapšen je kod kuće, u trenutku kad je polazio na posao. Direktor Druge muške gimnazije Lazar Pantelić imao je overen "ausvajs" sa kojim je krenuo u Beograd u Ministarstvo prosvete. Primetivši da se nešto čudno dešava u gradu, odlučio je da se ipak vrati u školu. Streljan je 21. oktobra.

Nemci su hapsili stanovnike Kragujevca pod izgovorom da se to radi zbog naredbe o obaveznoj zameni ličnih dokumenata. Ljudi su odvođeni iz kuća, sa ulica, pijace, iz kafana. Plašeći se eventualne kazne, mnogi od onih koji su izbegli hapšenje sami su odlazili u topovske šupe. Do popodnevnih sati 20. oktobra, tri od četiri topovske šupe bile su dupke pune. Četvrta je služila za smeštaj drva i uglja. Mnogi uhapšeni ostali su napolju, jer unutra više nije bilo mesta. Oko 18 sati 20. oktobra više nije bilo sumnje u razloge hapšenja. Na Stanovljanskom polju i na Centralnoj radionici odjeknuli su prvi rafali. Streljani su ljudi sa spiska iz Beograda, zatvorenici i taoci iz Gornjeg Milanovca. Prema podacima iz knjige Staniše Brkića Ime i broj, streljanje na Stanovljanskom polju preživelo je osam ljudi, a dugo se verovalo da na Centralnoj radionici nije preživeo niko, međutim, nova istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je jedan čovek uspeo da preživi.

Građane koji su izbegli prvi talas nemačke racije, 20. oktobra po gradu su kupile ljotićevske patrole 5. dobrovoljačkog odreda. Ime jednog čoveka ostalo je zapisano u istoriji grada, pa i danas čak i oni koji ne znaju ime nijednog streljanog u Šumaricama znaju ko je Marisav Petrović, ljotićevac i predvodnik 5. dobrovoljačkog odreda. Upao je 20. oktobra, dok su Nemci još hapsili, u zgradu opštine. Pohapsio je službenike i za gradonačelnika, sekretara opštine i predstojnika policije postavio svoje ljude, a onda su i ljotićevci počeli da hapse. U zgradi opštine zatekao se i poznati kragujevački advokat Dragoljub Milovanović Bena. Njegov sin Raul već je bio u topovskim šupama. Bena Milovanović, igrom sudbine, rodom iz istog sela kao i Marisav Petrović, došao je da interveniše ne samo za svog sina, već i za druge Kragujevčane. Navodno, "Bena, i ti mi dolija!", reči su kojima ga je Marisav ispratio u topovske šupe. Dragoljub i Raul Milovanović streljani su 21. oktobra.

Ljotićevci Marisava Petrovića uzeli su na sebe zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Tokom hapšenja iskaljivali su bes na njima, a onda ih u topovskim šupama razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Kasnije će, tokom istorije, biti i u Kragujevcu pokušaja da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura, čovek koji je navodno mnoge spasao od streljanja. Takvi pokušaji završeni su neuspehom, jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti, nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama. Direktor Učiteljske škole, Miloje Pavlović, zbog svojih godina (53) bio je na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, ali onda je naišao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana. O ovom događaju postoje bar tri svedočanstva, izneta 1945. godine Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora. Brojni istorijski izvori saglasni su u tome da ljotićevci jesu izdvajali ljude iz kolona za streljanje i da su tako poštedeli njihove živote. Međutim, o spasilačkoj ulozi Marisava Petrovića i njegovih ljotićevaca ne može biti govora, jer su spaseni razmenjeni za druge ljude. U knjizi Poruke streljanog grada (Kragujevac, 1966), Branislava Božovića, stoji: "Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca."

U 7 ujutru 21. oktobra počelo je masovno streljanje. Za mesta streljanja odabrane su doline Sušičkog i Erdoglijskog potoka u Šumaricama. Doline su odabrane jer je iz njih bilo teško pobeći, ali za svaki slučaj, na padinama potoka postavljeni su mitraljezi. Uhapšeni su izvođeni u grupama i streljani jedni za drugima. Jedan od osnivača Kragujevačkog partizanskog odreda, Svetozar Toza Dragović, bio je u jednoj od grupa. Dok su ih sprovodili do streljačkog voda, povikao je: "Bežite!" Ljudi su se rastrčali, nastala je pometnja i unakrsna vatra. U ovom incidentu poginulo je i nekoliko nemačkih vojnika, međutim, nekoliko ljudi uspelo je da pobegne. Toza Dragović nije bio među njima.

Od 7 ujutru do 14 posle podne, Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. U topovskim šupama ostalo je još oko 350 ljudi. Njih 200 ljotićevci su odveli u školu "Kralj Petar", a u danima nakon streljanja ova grupa radila je na ukopavanju mrtvih. Ostali su pušteni kućama, među njima i tada gimnazijalac, a kasnije čuveni glumac Milosav Mija Aleksić (1923–1995).

Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac. Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu. Takođe, ima svedočanstava o desetinama slučajeva u kojima su porodice uspele da nađu svoje pokojnike, odnesu tela i sahrane ih u porodičnim grobnicama. Jedan od potresnijih detalja je i da su mnoge žene, iako nikada nisu uspele da pronađu svoje, nastavile da dolaze kako bi donele hranu radnicima na ukopavanju. Tačan broj humki i pojedinačnih grobova u Šumaricama nije moguće precizno utvrditi. Jedno svedočenje govori o 30 velikih humki i 4-5 manjih grobova, dok izveštaj komisije oformljene nakon rata barata brojem od 31 humke i "nekoliko pojedinačnih grobova". Prvi javni pomen žrtvama streljanja nemačke vlasti odobrile su 4. aprila 1942. U to vreme, strogost okupacionih vlasti je popustila, pa su Kragujevčani već mogli da odlaze u Šumarice, na grobove svojih streljanih. Na treću godišnjicu streljanja 21. oktobra 1944. Kragujevac je oslobođen. Prvo opelo u Šumaricama održano je sutradan.

O uzrocima, razlozima i broju žrtava streljanja u Šumaricama postoje različite procene, podaci i sporenja. Ono oko čega spora nema i ne može da bude jesu ljudi. U dokumentaciji Spomen-muzeja "21. oktobar" sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno. Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi. Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: "Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža."

Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: "Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je." Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: "Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi." Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: "Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu." Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: "Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi." Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: "Lebac sutra nemojte poslati." U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: "lebac" kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.

Broj streljanih u Kragujevcu decenijama unazad bio je predmet sporenja i sukoba. Danas se najčešće barata brojem od približno 2800 ljudi. Do pre samo nekoliko godina opšteprihvaćen broj bio je 7000. Verovanje da je preuveličan broj streljanih posledica komunističke propagande, kako bi se time pojačala dramatika šumaričke tragedije, pogrešno je iz više, istorijskim dokumentima potkrepljenih razloga. U izveštajima majora Keniga pominje se broj od 2300. Istog dana kada se streljanje dogodilo, paroh stare crkve Dragoslav Veličković, na margini Mineja za oktobar, zapisao je: "Na današnji dan Nemci su streljali oko 7000 građana Kragujevca." U listu "Borba" od 15. novembra 1941. izašao je tekst sa naslovom "Hitlerovci i Nedićevci poubijali 5000 ljudi i žena u Kragujevcu". Četnički izvori tog doba variraju u procenama između 5000 i 12.000, a najčešće se pominje broj od 6000. U julu 1947. godine, pred Savezničkim vojnim sudom broj 5 u Nirnbergu, svedok Živojin Jovanović izjavio je da je u Kragujevcu streljano 7000 ljudi, te da je to zaključio na osnovu broja crnih barjaka na kućama u Kragujevcu i broja panaija donetih u crkvu. Međutim, Savezničkom vojnom sudu dostavljeni su i izveštaji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a ovi izveštaji sadrže svedočanstva za 2324 streljanih, od čega za 1706 postoje originalne prijave članova porodica. Uz, po svemu sudeći, mit o 7000 streljanih, najčešće se pominje i onaj o 300 đaka kragujevačke gimnazije i petnaestoro dece od 8 do 11 godina. Prema podacima iz arhive Spomen-muzeja "21. oktobra", streljano je 40 dece (37 u Kragujevcu i troje u selima) uzrasta od 11 do 15 godina i 261 mladić srednjoškolskog uzrasta (rođeni od 1922. do 1925. godine), a bili su učenici Prve i Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojno-tehničke i Zanatlijske škole, ali i radnici i zemljoradnici. Njima treba dodati i još 16 momaka starijih od 19 godina koji su još uvek bili učenici. Među četrdesetoro streljane dece sigurno se nalaze i mali Romi, čistači cipela. Međutim, ko su tačno bili i koliko je uopšte streljanih Roma, nije moguće utvrditi, jer nose ista imena i prezimena kao sugrađani srpske nacionalnosti. Prema podacima Staniše Brkića, istoričara i muzejskog savetnika u Spomen-muzeju "21. oktobar", romske organizacije iz Kragujevca ulažu napore da utvrde broj streljanih Roma, ali zbog šturih podataka sve procene ostaju tek pretpostavke i naslućivanja. Prema do sada prikupljenim podacima, u Kragujevcu i okolnim selima streljana je 2381 osoba, 2355 muškaraca i 26 žena. Podaci o streljanima prikupljaju se i dan-danas, te se još uvek događa da pojedina imena budu uklonjena sa spiska, a nova pridodata.

Zahvaljujući radu istoričara Spomen-muzeja "21. oktobar", podaci o streljanima u Šumaricama dostupni su javnosti. Građa kojom muzej raspolaže i koja se i dalje prikuplja, menja i dopunjava, dovoljna je da osigura da ime nijednog od streljanih u Šumaricama ne padne u zaborav. To nije toliko važno zbog ukupnog broja žrtava, koliko zbog svake od žrtava ponaosob. Ovih dana okončano je prikupljanje potpisa građana koje je pokrenuo dnevni list "Pres", s predlogom da 21. oktobar bude proglašen za Dan sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Potpis na ovu inicijativu stavili su predsednik Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović, gotovo svi ministri, lideri opozicije, mnogi pisci, akademici, istoričari, javne ličnosti i građani. Vlada Srbije, na sednici u četvrtak 20. oktobra, usvojiće i zvanično ovaj predlog. Da Srbiji fali reafirmacija antifašističke tradicije, nije sporno. Međutim, ono što zabrinjava jeste postojeći stepen konsenzusa oko toga da 21. oktobar podseća na "sve srpske žrtve", jer se time opet pokreće mašinerija depersonalizacije žrtava, kojoj istoričari, bar oni koji rade na temi kragujevačkog streljanja, uporno pokušavaju da stanu na put.

 

Dragiša Nikolić (1923–1941)

"Moj pok. sin Dragiša bio je đak VIII razr. Gimnazije. 20. oktobra 1941. god. bio je u školi. Kada su Nemci vršili raciju oni su pokupili i svu decu-đake iz gimnazije, oterali u 3. art-puk – kod topovskih šupa gde su sutra dan 21-X-1941 god. svi streljani.

U momentu streljanja moj pok sin je imao samo odelo, cipele i đačku kapu. Od novca nije imao ništa a isto tako nije imao ni sat. Vraćena mi je legitimacija od opšt. vlasti. Mog pok. sina streljala je nemačka kaznena ekspedicija. Bliže podatke o članovima iste neznam. Sahranjen je kod Stare kolonije."

 

leposava nikolić, kragujevac, 2. januar 1945.
 

 

Lazar Pantelić (1893–1941)

"Moj pok muž Lazar M. Pantelić uveden je iz gimn. skupa sa đacima dana 20-X-1941 g. od str. Nemaca i zatvoren u barake za streljanje. Uza se je imao 8000 din., sat lonžin, zlatnu burmu i prsten. Kada je izvršeno streljanje bilo je na listi streljanih objavljeno ime moga muža. Preko opštine sam dobila njegovu ličnu kartu. Njegovu krvavu legitimaciju železničku mi je doneo njegov đak Milosav Gavrilović iz Kragujevca, stanuje zadnja kuća na Milanovačkom drumu a koji je sahranjivao. Moj muž je sahranjen na Zekavičinoj livadi. Kada je streljan moj muž Lazar Pantelić direktor gimn. rođen u Šapcu vere pravoslavne od oca Milutina i majke Lepave otac petoro dece: izdržavao je mene i Sretena starog 16 god. Aleksandra 15, Danica 14 god, Dobrila 13 god i Olga 11 god. Zahtevam da se zločinac kazni i prizna štetu."

 

miroslava pantelić, kragujevac, 26. februar 1945.

 

IZVOR