Kako ste sreli svoju zenu/muza? Ispricajte na vasu pricu!

[Vladan :::.]

пре 3 минута, Trifke рече

Mozes kako god hoces! Ja sam postavio temu o upoznavanju zato sto je ona najinteresantnija. Mozes nam pisati i o tome kako je iso dalje!

Добро, ја само питам, јер не знам да ли ћу све стићи данас. Ништа не обећавам јер ово је велика лубеница за мене и ако се загрцнем у ходу видећемо се у некој другој епизоди 

[Vladan :::.]

Изгледа да ћу морати у деловима па докле стигнем.

Читајући синоћ ваше приче о упознавањима добио сам инспирацију да саберем неке делове слагалице и детаљније опишем почетак наше приче, што ме је свакако чекало, а онда је ово је дошло као одлична прилика за мене а можда и за вас.

 

У пролеће 2003. код мене је теологија била у другом плану а радио сам у заједничкој фирми са још 3 пријатеља која се бавила продајом и сервисом рачунара. Црквено био сам у задњој години нечега што од онда зовем Пауза. Због слабог духовног напретка, неких својих ломова, падова и утисака о раширеном лицемерју и површности решио сам да задржим веру у срцу а са свим спољашњим манифестацијама побожности да престанем. То је укључивало и одласке у цркву, пост и било шта што је могло да се види споља. Након десетак година у Цркви морао сам да се одвојим од свега и сагледам ко сам, шта хоћу, где идем. И то је трајало око пет година.

Занимљиво је да ме је током тих година одсуства посетио само један свештеник и то у компјутерској радњи да ме пита зашто ме толико нема, шта се дешава, да ли је све у реду и да ли можда они (свештеници) нису криви за то. Умирио сам га и рекао да их не кривим и да ћу се у своје време вратити. Подсетио ме је да се покајање не одлаже и да се излажем великој опасности да не буде све како ја мислим. Рекао сам да знам све то али да не могу силом против себе, макар не још, и да ће све бити у реду. Међутим, у то време, животна машина за млевење меса је полако стизала и до оног пламичка који је тињао у срцу...

Исти тај свештеник нас је две године касније и венчао (ризикујући замерање са свима) јер мој парох није хтео да служи литургијско венчање и не само то него нас је и оклеветао код владике. Изгубили смо епархијске стипендије и писао сам праву апологију наше одбране на десетинама страница. Завршили би можда и на црквеном суду да парох на суочењу није признао да је све слагао и да су све клевете и на томе је све остало... мада, тај је сада како чујем на црквеном суду због финансијских проневера, фалсификовања докумената итд.

Мој најбољи друг са којим сам још као средњошколац заједно кренуо у Цркву је био тешко болестан од две компликоване хроничне болести које је вукао још и пре него што смо се знали. И он је, као и ја, био у Паузи. Због болести је ретко излазио из свог изнајмљеног стана тако да сам се поред фирме бринуо и о њему заједно са још пар пријатеља. Породична ситуација нас обојице је тада била компликована.

Она је у то време спремала испите на теолошком институту са још неким другарицама, певала у црквеном хору и опорављала се од тромесечног боравка у манастиру услед жеље да тамо и остане што се није испунило. Њена претходна прича је била прожета разним ломовима, мукама и невољама. Од људи из цркве је чула о мени и мом пријатељу али није имала прилике да нас упозна јер нас двојица тада нисмо ишли по црквама и манастирима...

 

[Vladan :::.]

Она је са још једном другарицом која је размишљала о монаштву повремено одлазила до истог манастира у којем је била. Углавном ради исповести и саветовања или да помогне током празника. Та другарица је већ одавно монахиња и након неких ломова сада јој то изгледа иде добро. Занимљиво је да је њен духовник у ствари мисионарско чедо мене и мог пријатеља још из времена када се у школама учио марксизам и у црквама је ретко било млађих од 50 година а и оних старијих је бивало око 10-15 на литургијама. Ти старији људи су углавном били из Мисионарског покрета св. Владике Николаја а нас двојица смо наставили традицију и проповедали по граду, селима и свуда где смо се кретали. Овај духовник је своје прве молитве и прве књиге од нас примио, а након пар манастира се на дуже време задржао тамо где га је она упознала и постао јеромонах. Нас двојица се нисмо слагали да он тако брзо уђе у монашке воде али осим резервисаности и молби нисмо могли много да учинимо.

Једном приликом су њих две од духовника тражиле савете око покајања и добрих дела које би чиниле а он, знајући за лоше стање мог друга, посаветује их да га нађу и оду код њега и помажу му колико су у могућности. Оне су тако и урадиле. Направиле су неки свој распоред и помагале му око чишћења, набавке и спремања хране што је било и најтеже због две болести и две супротне дијете... Он ми је причао да му је наш пријатељ из манастира послао две почетнице да му помажу али ја нисам обратио нарочиту пажњу осим што ми је било драго да у друштву имамо и две девојке које ће боље обавити женски део посла. И заиста, њих две су многе ствари помериле на боље. Поред новог друшва које је имао у кући се осетила и женска рука у најбољем смислу те речи.

То је трајало неко време али се ми нисмо видели јер смо имали различите "смене" и јер сам ја био растргнут на више места. Мој друг је био завистан од рачунара и за комуникацију са лекарима, за истраживање о лековима и дијетама, за разоноду, за дописивање са другим болесницима по земљи и свету... Једног дана ме је звао јер му је компјутер "рикнуо". Знајући да му треба рачунар решио сам да одем увече а не сутра у току дана, а у то време она је била код њега да почисти и спреми вечеру.

[Војвода7]

пре 2 минута, Vladan3 рече

Знајући да му треба рачунар решио сам да одем увече а не сутра у току дана, а у то време она је била код њега да почисти и спреми вечеру.

Извини што прекидам, ако можеш написати колико сте година имали тада...

[Vladan :::.]

пре 5 минута, Sasa Vojvoda рече

Извини што прекидам, ако можеш написати колико сте година имали тада...

Ја 31 она три мање.

[Vladan :::.]

Ја тада нисам знао која је која нити сам запамтио њихова имена али сам очекивао типичну почетницу "мало читала, много зна и не зна где тера", обучену у неке тамне тонове и "преподобну". Осим радозналости, јер се ипак радило о новој девојци у друштву, нисам планирао да се замајавам него да средим рачунар и идем даље. Она јесте била типична почетница као по оном опису и јесте била обучена у браон тонове. Али та одећа је била нешто "етно" лепо и лепршаво, она витка и мало резервисана али није се понашала исфорсирано преподобно, осећао се неки терет али и труд да се то не осети, што је врлина за похвалу и ретко код почетника.

Очаран, заборавих на рачунар, одмах је запросим, а истовремено друг, пробавши вечеру, уз смех запроси је и он. Она поцрвени, насмеје се и каже како је нико никада није запросио а сада исте вечери нас двојица. Ударисмо у смех, а затим настависмо са договорима за сутра, чаврљањем и шалама.

Али, ја се нисам шалио :-)

Наредних два и по месеца свако је наставио своје. Иако сам се ја неозбиљно виђао и са другим девојкама нас двоје смо ипак кренули да се виђамо чешће, што због помоћи око мог друга што јер смо се некако сами лепили и фино дружили. Видело се одмах да се не слажемо у свему али се између редова дешавало и нешто друго јаче.

На једном од наших првих излазака она реши да изађе у кућној варијанти тј. потпуно безвезе обучена, са неком тегет избледелом блузом опасаном у стару црвену тренерку, коса офрље завезана, старе ципеле... То је био као неки тест за мене, неки као псеудомонашки трип, парафразирам: ја ћу да обучем шта хоћу, баш ме брига шта ће људи да кажу, битно је оно унутра (а између редова за мене: ти би то бар требало да знаш)... Када сам је видео нисам био баш претерано срећан али сам решио да је пустим, да видим шта хоће да каже тиме. Касније ми је рекла да ме је пред састанак гледала са капије како намештам кошуљу испред аута и питала се шта хоћу и зашто мислим да покушавам нешто око ње. Знао сам да воли чипс и швепс и купим огромну ХХL кесу чипса и наручим два швепса. А изашли смо у неку добру винарију која јој се свидела због атмосфере где су се пила и дегустирала добра вина и служили су остало чисто реда ради. Нас двоје су изгледа отрпели само зато што смо били чудни :-)

[JESSY]

i...? jedva cekam nastavak...

[Vladan :::.]

Током вечери било је доста озбиљних тема око њеног дотадашњег духовног пута али и много смеха око разних догодовштина из моје духовне и световне прошлости. Она се од скоро нерасположене и усиљене девојке променила на радосну, насмејану и опуштену. То је опустило и мене и утрло пут за наше даље виђање.

Један од ветерана јагодинске цркве ме је скоро на фејсу подсетио на тај излазак. Коментарисали смо једну од њених фотографија и он ми рече да је и он те вечери био у тој винарији и да јој је пришао док смо разговарали да је пита за помоћ око црквеног појања. Каже да га је она одбила тј. одложила договарање о томе за неки други пут у стилу: добро, важи, чујемо се, видимо се, океј (не могу сад) :-)

Епилог упознавања и тог састанка је написала у једној од својих белешки из тог времена:

"Upoznali smo se sredinom maja kod Н. Vladan je došao da popravi njegov kompjuter, a ja sam spremala večeru... Osvojio me na prvi pogled. Tako što me je primetio kao ženu i što sam mu se dopala ovakva kakva jesam, bez ikakvih dodataka i izuzetaka. Neverovatno duhovit i zabavan. Čovek koji je vratio osmeh na moje lice! ...

Ipak, trebalo mi je dosta vremena da se opustim. A to sam uradila uz njegovu nesebičnu pomoć. ... ....".

Поред ње и ја сам био доста стегнут. Знао сам да се изгледа коначно нешто добро дешава и нисам хтео да забрљам. Са друге стране пак био сам преоптерећен својим другом, породицом, послом, неким непријатељима и самим собом. Нисам имао енергије, простора и луфта за игре, замајавања итд. поготово ако је нешто псеудо-побожно исфолирано и слично. Истовремено са тим ја сам имао добар посао, ауто, углавном довољно новца за све и доспео сам у стање да ми је све постало потпуно бесмислено да више радим и стичем сам за себе. Да сам тада добио на лото-у не бих знао шта са тиме да радим ако немам са ким да поделим, толико је тај бесмисао егоизма испрао све остало што сам постизао.

Изађемо једном у шетњу и завршимо у неком кафићу поред базена у којем су се углавном окупљали као неки мафијаши и слично али је био дан па нисмо обраћали пажњу. И након разног чаврљања мени припадне мука, не телесно него емотнивно. Кажем јој да морамо о нечему озбиљном да разговарамо. Подсетим је у каквом хаосу у сваком погледу функционишем и питам је шта ми то радимо, је ли то дружење, или креће нека веза или нешто између. Шта мисли? Кажем јој да имам већ којекаквих другарица и сличних и да нема никакве шансе да се дружим са још једном женском а и ове са којима се као дружим полако откачињем (због оног осећаја да ми ништа нема смисла ако то не делим са неким ко није у свему са мном, ко није уз мене).

Измењено Август 3, 2017 од Vladan3

[Vladan :::.]

Она се мало уплашила и рекла да је преживела свашта од ранијих момака и да само не жели да више икад буде повређена и да ни она није вољна да се замајава неком испразном везом. Ја сам рекао да мислим да смо добри заједно и да би била грехота да себи не дамо шансу али да се дружим не могу више ни са собом. Она је само понављала да се плаши поновног повређивања и поменула брак. Ја јој рекох да ја ово сада видим као да смо се пустили низ реку и ако Бог да и потрудимо се стићи ћемо до мора али, опет, било када можемо да се упетљамо у неко шибље или преврнемо и ништа. Ја не могу да ти обећам ни шта ћу вечерас да радим а камоли брак. И тако, након још неких разговора и договарања растанемо се, обоје мало румени, пољуљани, али са расчишћеном ситуацијом. Бар што се мене тиче.

Ускоро се мој другар упокојио, а она је прва дојурила у болницу, донела свећу и читала псалме и била са мном целог дана.

Кренуле су компликације са родбином мог друга и она је увек била ту када је требало.

Једног дана договорили смо се да увече одемо да гледамо неки филм. Међутим током филма ми смо кренули да разговарамо о нама, малтене се исповедали једно другом и тако остали до зоре и ујутро то је било то. Не знам да ли смо били најсрећнији или најзбуњенији али смо се увече нашли нашли да потврдимо једно другом да смо стварно заједно :-) Нисмо се више одвајали осим због обавеза.

 

Измењено Август 3, 2017 од Vladan3

[Vladan :::.]

После недељу дана успело јој је да ме наговори да први пут након пет година дођем на литургију и то у манастир где је и сама и даље повремено одлазила.

Посао са ортацима у рачунарској продавници се укоро показао као неодржив, ја сам вукао на једну страну, они на другу, али у сваком случају фирма стоји у месту. Прихватио сам да се ја повучем, помагао им још пар месеци да се среде и вратио се програмирању за мобилне телефоне.

Од ње међутим нисам хтео да се одвајам а она је хтела да настави студије у Београду. И каже ми једног дана да бих могао да програмирам и у Београду, не морам да седим у Јагодини а таман мало да променим окружење и склоним се од свега. Питам где ћемо да живимо а она каже да могу као илегалац у студентској соби. Може ли тамо да стане компјутер и опрема? Може таман и њима треба рачунар јер га нико нема. И тако ја одем за њом у Београд.

После 2-3 месеца одвуче ме она на теолошки факултет на предавање њеног омиљеног професора. Испрва ми је било досадно али су ми се касније увртела у главу два питања око етике и личности са којима сам се неко време замајавао за себе. Када је чула за то напала је да питам професора али ја нисам хтео да се уплићем. Ипак ме намолила а касније сам сазнао и зашто - тајно је снимала предавање. Професору су се питања веома свидела и посветио им је подужи одговор и објашњење. Због тога ме је те вечери два сата у аутобусу од Београда до Јагодине убеђивала да се вратим на теолошки факултет. Као и увек успевала је једноставним аргументима. Рекла је: ионако си у Београду, ако положиш пријемни пробај па ако иде иде а ако не иде нема везе. И ја пристанем. Када смо рекли мојима они су одлепили, кажу нема шансе, тај само гледа у компјутере и не може да се прође кроз собу од њих, он сада да учи у тријес година... А ја уз њу завршио факултет у року.

И тако, ја сам њој вратио осмех, она је мене вратила Цркви а теологију мени.

Годину дана након забављања смо се верили, након још једне венчали, након још једне се родила прва ћерка. У међувремену смо завшавали школе и вратили се у Јагодину.

Онда је кренула њена болест, терапије, контроле и све у круг.

Прошли смо разне фазе, кризе, проблеме, неслагања и са другима и са нама самима.

Ипак, сво време, без престанка, су нам биле јасне три ствари:

- да се волимо
- да смо у већини ствари добри али и да у доста тога нисмо једно за друго
- да су нам оба ова горња два на спасење.

Када смо мислили да су у нама остале само трунке онога што смо некада имали испостављало се да смо били у заблуди. Дубоко у нама Бог је чувао резерве за тешка времена која ће тек доћи и та времена су показивала да су те трунке у ствари брвна.

Све оно у чему смо се оштро разликовали биле су особине које није имао онај други али не такве да партнер може да ускочи уместо њега него је свако морао непрестаним радом на себи да оствари оно што други већ има. Јако је тешко суочавати се са истином о себи а поготово ако то долази од другога. 

Након осам година болест се вратила а након непуне две године она се у миру упокојила након мученичке борбе.

[Vladan :::.]

На основу мог искуства и многих ближњих око мене за мене је савршен брак, или макар хришћански брак, онај који доводи до спасења и мужа и жене. Чини ми се као небитан технички детаљ кроз шта ће супружници проћи, ко ће од чега боловати и око чега ће ратовати, да ли је неко више или мање побожан, какве особине има или нема. Ако се обоје спашавају тај је брак заиста био хришћански а ако не онда све остало слабо вреди.

Ако они заиста и искрено желе спасење обома, макар шта радили или не радили, мислим да их Бог неће оставити и привешће их спасењу. Можда на тежи начин него да су се сами међусобно подвизавали али и то је боље него да пропадну у лажном миру.

Мислим и надам се да ово могу да виде и деца, да разумеју проблеме и ломове али и да виде и осећају шта је у дубини и шта се на концу између двоје људи дешава.

Надам се на крају да овим писањем нисам никога саблазнио, да нисам написао нешто непримерено или недостојно и да ће можда некоме ко тежи браку или је већ у њему да помогне око било чега.

Свако добро свима на спасење и помените.

[АлександраВ]

Владане, хвала.

[Vladan :::.]

пре 7 минута, АлександраВ рече

Владане, хвала.

Хвала теби 

On 7/1/2017 at 20:18, АлександраВ рече

Моја (наша) прича је јако компликована.

Размишљала сам да ли да је напишем... и одлучила сам да ће можда неком бити на корист.

 

[JESSY]

пре 36 минута, Vladan3 рече

 

[Vladan :::.]

Прво да се извинем @Trifkeту што настављам ван теме али морам да одреагујем јер овај форум првенствено доживљавам као православан тј. хришћански а тек онда све остало.

Читао сам сада ово моје писање након једног дана да видим да ли сам нешто пропустио од умора (и наравно јесам више ствари а пар њих сам и допунио) и видим да један текст има шест плакања и три срца. То ме малчице растужило јер је једна реченица о њеном упокојењу преовладала над осталим делом текста у којем је у ствари садржано јеванђеље нашег брака:

"И тако, ја сам њој вратио осмех, она је мене вратила Цркви а теологију мени." 
...
"Ипак, сво време, без престанка, су нам биле јасне три ствари:
- да се волимо
- да смо у већини ствари добри али и да у доста тога нисмо једно за друго
- да су нам оба ова горња два на спасење."

Наравно туговати и жалити са ближњима је људски и јеванђелски и ја то разумем јер и ја нисам имун на тугу због растанка нити је избегавам.

Али желим да знате да не само да се јеванђеље нашег брака није завршило њеним упокојењем него, хвала милостивом Богу и светима који су са нама, сија јаче него икада до дан данас. Како и зашто ја то знам није за форум, макар не за сада, нити је моје сведочанство најважније али сведочанства наших ближњих који су стално са нама и не могу да се одвоје од утиска мира и добра који нас прате вреде више од свега осталог што бих ја сам могао да сведочим иако има тога подоста за једну мању књигу.

Због свега тога ја немам ни проблем да будем и на подфоруму за упознавање ради хришћанског брака, не само због тога јер смо нас двоје разговарали о другом браку и због тога што бих и ја исто очекивао од ње, него и зато што је то наш начин живота од почетка и нема ниједног разлога да га сада мењам. Па како благи Бог да и уреди на спасење.

А, иначе, знамо да и у Господњем јеванђељу има и патње и бола и болести и смрти али и васкрсења. Тако и ви, иако је страх од смрти добар за смирење а сузе за утеху, ако мислите да имате и мало хришћанске љубави у себи пустите је да стави срце уместо плача да и она са анђелом може да каже: "...риданија времја преста, не плачите, воскресеније же апостолом рците.".

Уосталом, ако сам ја могао у задње време, када су нам биле годишњице, да певушим

"Свагда Твоје крстозрачје пут нам осветљава,
како је дивно Господе кад храм васкрсава."

можете и ви, да не испадне, као много пута у задњих годину дана, да ја радујем друге и да ми другима будемо извор утехе 

Хвала свемогућем Богу и на томе али чисто да се подсетимо на каквом месту се дописујемо, који смо пут изабрали и да нисмо одавде.

Поздрав и хвала вам на подршци