Претражи Живе Речи Утехе

U svojoj kolumni "Nuspojave" u novom broju "Vremena" Teofil Pančić je napisao analizu muzičkog ukusa patrijarha Porfirija. „Porfirije je znalački i diplomatski igrao na sigurno“, napisao je Teofil Pančić, u svojoj kolumni u „Vremenu“ analizirajući muzički izbor patrijarha Porfirija nedavno na Radio Beogradu 202. U tom smislu, pored pominjanja Boba Dilana, Leonarda Koena, Bulata Okudžave i Led Cepelin, koji se nalaze na listi kao strani izvođači, Pančić se osvrnuo i na domaće autore koji su u patrijarhovom muzičkom izboru. “ Smak i ‘Šumadijski bluz’, kao odličan primer toga zašto nije bilo ničega tako beznadežno užasnog kao taj davežni derivat rokenrola iz treće ruke po našim srbijanskim provincijskim gradovima sterilnih sedamdesetih, a Smak je tu bio najstrašnija strahota sve do pojave Galije, koja nam je otkrila do tada neslućene visine pretenciozne i celomudrene neautentičnosti“, piše Pančić, koji se onda dotakao Partibrejkersa i Korni grupe. "Pa onda muzički neupitni "brat Cane" i Partibrejkersi, zgodan primer kako ulični hodači mogu da postanu ikonoklečači, i da se izvuku s tim. "Etida" Korni grupe, lepo parče muzike čiji je jedini problem što je pank nastao u samoodbrani od svega toga, manje u striktno muzičkom, više u kulturno-simboličkom, pa i u nekom širem smislu reči i političkom smislu". "Zatim, 'Odbrana' Idola: kako zaobići to opšte mesto jednog drljavog revizionizma u stilu 'nismo znali niti smeli da znamo šta su pravoslavlje i ćirilica, a onda nam je neustrašivi (pro)svetitelj Srđan Šaper to otkrio", dodaje između ostalog kolumnista "Vremena" u svom poslednjem tekstu. Patrijarh Porfirije je u svom izboru na "dvestadvojci" pomenuo i Demisa Rusosa, Arsena Dedića, Emerson, Lejk i Palmer...

Foto: Ilustracija Ransomware napad čine zlonamerni program koji enkriptuje podatke žrtve i napadač koji kasnije tim žrtvama traži svojevrsnu otkupninu za njihovo otključavanje (ransom - otkupnina). Žrtva nema više pristup podacima dok ili ne plati otkupninu od hakera ili dok ne vrati bekap (rezervna kopija podataka), što može potrajati i danima, u zavisnosti od kompleksnosti sistema i količine podataka. Po običaju se otkupnina plaća bitkoinom (kriptovaluta - ili ektronski novac) jer se takve transakcije ne mogu pratiti i žrtva ne zna kome je otišao novac. Naravno da problem nastaje kada žrtva nema bekap, pa je primorana da hakerima plati traženu sumu, što je apsurdno ponekad jeftinije rešenje od ponovnog uspostavljanja sistema. Nakon uplate hakerima, žrtva dobija ključ kojim otključava (dekriptuje) svoje podatke i opet im ima pristup. Deluje kao scena iz filma, ali ovo je već par godina realnost sa kojom se susrećemo sve češće. Ovo se naravno lako može izbeći korišćenjem propisnih sigurnosnih protkola i mera zaštite, a bekap uvek treba da bude ažuran čime se šteta minimalizuje. Šteta će uvek postojati čak i u slučaju da žrtva ima bekap, jer ponovno uspostavljanje kompleksnog sistema od nule zahteva veliko vreme za koje su nedostupni servisi koje žrtva pruža. U slučaju Novog Sada svi servisi koje grad pruža, time efektno dovodeći do svojevrsnog prestanka funkcionisanja gradskih sistema, a ponovno uspostavljanje takođe puno košta jer je potrebno angažovati po običaju dodatni stručni kadar. Da bi se sprečio ovaj tip napada, sistem mora uvek da ima najnovije zakrpe (ispravke propušta u sistem) jer po običaju virusi iskorišćavaju te bezbedonosne propuste u sistemu, isti je slučaj i kod ransomware napada. Još 2017. kada se pojavio prvi ransomware napad - wannacry, microsoft je zakrpio čak i one sisteme kojima je zvanično istekla podrška godinama pre, zato jer je postojala pretnja da stanu bitne institucije poput bolnica ili aerodroma. Nakon toga, 2018. pojavio se novi propust pogodan za ransomware programe i tada se takođe pojavio još jedan patch koji je takođe ponuđen vlasnicima zastarelih sistema bez zvanične podrške, tako da su stvarno svi imali dovoljno vremena da se spreme i iste zakrpe apliciraju. To bi trebalo da bude poznato osobi koja se bavi održavanjem sistema, međutim sve zakrpe i ažuriranja ne vrede puno ukoliko korisnici nisu edukovani u smislu cyber sigurnosti i upoznati sa sigurnosnim protokolima kao i da adekvatno reaguju na sumnjive mejlove i situacije. Za sve takve situacije treba da postoji interna procedura koju propisuje IT administrator ili firma koja je zadužena za bezbednost institucije ili preduzeća. Jer, svaka zaštita je nepotpuna, ukoliko korisnici sistema nisu prošli makar osnovnu edukaciju po pitanju sigurnosti koja bi minimalno trebalo da sadrži teme kao što su pravilan izbor i upotreba lozinki, razmena lozinki na siguran način, kao i čuvanje istih. Zatim bi trebalo i da se upoznaju sa sigurnim pristupanjem servisima i autorifikacionim formama, da znaju da prepoznaju lažne od pravih, a poseban deo edukacije treba da bude siguran pristup i sigurnost na društvenim mrežama. Takođe je bio bitan deo posvećen e-mailu i proveri autentičnosti istih. E-mail je po običaju najkorišćeniji alat hakera za ubacivanje virusa i malwera, a u skorije vreme češći primeri su zloupotreba identiteta e-mail poruka u svrhu naplaćivanja lažnih faktura. To je što se tiče obuke krajnjih korisnika osnova. Drugi nivo edukacije bi uključivao IT podršku u firmama i državnim institucijama koja bi trebalo da vodi računa o tome da su sistemi uvek zakrpljeni sa poslednjim zakrpama kao i da vode računa o bekapu, kao i načinu njegovog skladištenja, jer bekap ne vredi ništa ukoliko se i live i bekap kopija npr. baze nalaze na istom hard disku, čak i u istoj prostoriji ili u istoj zgradi. Jedini siguran bekap je kada rezervnu kopiju podataka i/ili baze imate off-site ili na udaljenoj lokaciji. Mnogi se u današnje vreme odlučuju za opciju skladištenja bekapa online ili u cloudu što je manje sigurna opcija. U tom slučaju takvi podaci moraju biti enkriptovani pre slanja. Međutim, dobra sigurnosna praksa je da se bitni podaci, posebno lični, ukoliko nije neophodno ne drže online. Lično ne mislim da je grad Novi Sad bio eksplicitno targetiran, već hakeri šalju milione phishing mejlova dnevno, pa ko se upeca. Upecaće se po običaju onaj kome nedostaje gorepomenuta edukacija. Da slučaj ovog ransomware napada nije ni po čemu jedinstven niti najgori govori nam primer napada na kompaniju SONY gde su hakeri odneli 100TB poverljivih podataka o firmi kao i ličnih podataka zaposlenih, a hakeri su se domogli čak i filmova u produkciji. Da stvar bude gora, isti napad se desio dva puta u razmaku od par godina, što znači da prvi put lekcija nije bila naučena. Ovakvi napadi ne samo da čine veliku štetu reputaciji žrtve već i veliku materijalnu štetu jer ponovo uspostavljanje sistema je mnogo skuplje nego zaštita i prevencija uz adekvatnu edukaciju. Ovaj primer treba da služi kao upozorenje svim ostalima da provere svoj sistem i edukuju svoje ljude. Jer strašno je pomisliti da sutra isto može da se desi npr. u bolnici gde se potpuno zanemaruje cyber sigurnost, a tamo šteta pod pravim okolnostima može biti i nešto više od curenja ličnih podataka o pacijentima, reputacije ili materijalne štete. Autor: Vladimir Mitić Ransomware - primer kao upozorenje | Novosadski informativni portal 021 WWW.021.RS Grad Novi Sad je ove nedelje postao žrtva ransomware napada.

Japan će 2020. godine biti domaćin Olimpijskih igara, a grad Hofu će biti domaćin odbojkašicama Srbije. Ceo grad već je postao "srpski": otvaraju muzej posvećen Nikoli Tesli i posadili 300 srpskih šljiva! Predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju "Adligat" Viktor Lazić boravi u japanskom gradu Hofi, odakle nam je poslao mnogo zanimljivosti i sam iznenađen onim što je video. Grad Hofu se nalazi u blizini Hirošime, poznat je po proizvodnji soli i haiku poeziji, a predstavlja i glavnu izvoznu luku za Mazdina vozila. Na inicijativu nekadašnjeg ambasadora Japana u Srbiji Tadašija Nagaija, predsednika Društva Japan-Srbija, koji besprekorno govori srpski jezik a poreklom je iz grada Hofu, pokrenuta je saradnja između grada Hofu i Srbije. Potpisan je protokol o saradnji sa Odbojkaškim savezom Srbije pa će ovaj grad biti domaćin srpskim odbojkašicama tokom Olimpijskih igara 2020. godine. Japanci su prijateljstvo sa Srbijom shvatili ozbiljno, pa je ceo grad već u znaku naše zemlje! U tržnim i sportskim centrima mogu se videti srpske zastave i plakati koji govore o srpskoj kulturnoj baštini i sportskim uspesima. Na mnogo mesta je istaknuta srpska zastava i simpatična maskota srpskih odbojkašica - japanska devojčica u srpskoj narodnoj nošnji i sa srpskim kikama, kao i simbol dobrodošlice, navijački uzvik: "Napred Srbija!". U pojedinim prodavnicama prodaju se srpska vina, ajvar, pinđur i pirotske tapiserije, a čak su i pojedini srpski recepti prevedeni na japanski i odštampani na listovima koje Japanci rado besplatno uzimaju. U sportskom centru mogu se videti crteži srpskih sportskih uspeha koje su nacrtala japanska deca! "Prijateljstvo prema Srbiji ovde se oseća na svakom koraku. Već na železničkoj stanici vide se plakati o prijateljstvu sa nama. Razgovarao sam sa nekoliko direktora državnih institucija i svi su veoma zainteresovani za saradnju, tako da verujem da će uskoro uslediti još konkretnih projekata. Najviše me je oduševilo kada su me predstavnici gradske vlasti odveli da vidim dvadesetak posađenih srpskih šljiva! Grad Hofu je, u znak prijateljstva sa Srbijom, odlučio da širom gradskih parkova posadi čak 300 srpskih šljiva, koje opravdano doživljavaju kao simbol naše zemlje. Ovaj grad ima najviše sunčanih dana u godini, pa je veoma pogodan za uspešno gajenje šljiva. Japanska šljiva ovde izuzetno dobro uspeva, a kažu da su ove godine i prve srpske šljive već dale svoj plod", ispričao nam je Viktor Lazić. Nikola Tesla u Japanu Lazić je u Hofu došao i kako bi prisustvovao postavljanju izložbe o Nikoli Tesli koju u ovom gradu 26. januara otvara Muzej Nikole Tesle. Ovaj srpski muzej organizuje zapažane gostujuće izložbe u celom svetu i na najbolji način predstavljaju Teslu i Srbiju. Naročito je bila uspešna nedavna izložba u Šangaju, koju je videlo čak pola miliona posetilaca! Kustos Velimir Mrđan u pratnji trojice kolega stigao je u Hofu kako bi propratio prenos i postavljanje više od tri tone teških eksponata u Muzeju nauke "Solar". Istovaru eksponata prisustvovali su i predstavnici lokalnih japanskih medija, a interesovanje za izložbu je veliko, pa se očekuje i značajan broj posetilaca. Specijalno za ovu priliku bista Nikole Tesle iz ambasade Srbije u Tokiju preneta je u grad Hofu. Biće štampana i posebna brošura o Tesli, a ceo grad je oblepljen promotivnim plakatima koji pozivaju građane da posete izložbu. Pošto je grad Hofu poznat kao japanski grad soli, zgrada muzeja u kojem se priprema izložba izgrađena je u obliku kristala soli, a s obzirom na veliki broj sunčanih dana ovaj muzej je posvećen Suncu, sa kvalitetnim teleskopom uz pomoć kojeg posetioci mogu da posmatraju našu najvažniju zvezdu. Izvor: DDL

PRIČA JEDNE UČITELjICE Zvala se gospođa Nada. Prvog dana školske godine u petom razredu svojim učenicima ispričala je jednu laž. Poput većine učiteljica rekla je deci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu za klupom na svom mestu sedeo dečak, po imenu Marko. Gospođa Nada je promatrala Marka prethodne godine i primetila da se retko igra sa ostalom decom, odeća mu je neuredna i da se ne kupa redovno. Marko je takođe znao biti neugodan. Došlo je do toga da je gospođa Nada zaista uživala da piše velike masne jedinice crvenom hemijskom olovkom na njegovim zadacima. U školi gde je gospođa Nada predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da pre nego što napiše svoje mišljenje o svakom učeniku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Nada je ostavila Markov izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala doživela je veliko iznenađenje. U prvom razredu, za Marka je pisalo, „Marko je bistro dete i uvek se smeje. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga“. U drugom razredu, „Marko je odličan učenik, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlečivo bolesna“. U trećem razredu, „Teško je podneo smrt svoje majke. Trudi se koliko može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne promeni, to će se loše odraziti po njega“. U četvrtom razredu, „Marko se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo prijatelja i ponekad spava na času“. Gospođa Nada je sada shvatila u čemu je problem i postidela se. Još joj je gore bilo kada su joj učenici doneli božićne poklone umotane u ukrasne papire, svi osim Marka koji je svoj poklon doneo nespretno umotan u običnu papirnatu kesicu. Gospođa Nada je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka deca su se počela smejati kada je otkrila ogrlicu od plastične imitacije kamenja, gde su neki vidno nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dečji smijeh tako što je rekla da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je stavila sebi na ruku. Marko je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao: “Gospođo Nado, danas ste mirisali kao nekada moja majka.” Pošto su deca otišla, plakala je skoro sat vremena. Od tog dana je prestala predavati deci. Umesto toga počela je učiti ih. Gospođa Nada je obratila posebnu pažnju na Marka. Kako je radila s njim, tako je živnuo. Što ga je više poticala, brže je napredovao. Na kraju godine Marko je postao jedan od najboljih učenika u razredu. Pored toga što je slagala da podjednako voli svu decu Marko je postao njen omiljeni učenik. Sledeće godine je pronašla Markovu poruku da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Šest godina je prošlo pre nego što je dobila novu poruku od Marka. Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu. Posle četiri godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je završio fakultet sa najboljim ocenama. Uveravao je gospođu Nadu da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Pismo je bilo potpisano sa dipl. ing. Ali ovde nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proleća. Marko je rekao da je upoznao jednu devojku i da će se venčati. Objasnio joj je da mu je otac preminuo pre nekoliko godina i pitao je gospođu Nadu da li bi pristala da na venčanju sedne na mesto obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Nada pristala. I kao što već pogađate, stavila je onu ogrlicu i onaj parfem. Zagrlili su se i Marko joj je šapnuo: „Hvala gospođo Nado što ste verovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osećam posebnim i da mogu postići nešto u životu“. Gospođa Nada, je sa suzama u očima, šapnula: „Marko, grešiš, ti si taj koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Pre tebe ja nisam znala kako da učim druge“. Послато са SM-G935F користећи Pouke.org мобилну апликацију

Kada se čitaoci u Srbiji susretnu sa terminom socijalno tržišna privreda, prvo što se zapitaju je, u čemu je prednost tog ekonomskog modela u odnosu na druge koji postoje. Osnovna razlika između, primera radi, neoliberalnog ekonomskog koncepta i socijalno tržišne privrede koja se uspešno sprovodi u Nemačkoj je ta što ovaj drugi model vodi računa o jednakim šansama za sve i adekvatno štiti socijalno ugrožene slojeve. Dok se neoliberalni koncept zasniva na stanovištu da je u ekonomiji sve podređeno neumoljivim mehanizmima konkurencije, socijalna tržišna privreda svoju doktrinu baštini na sprovođenju brojnih socijalnih mera čiji je zadatak da podmire potrebe građana koji nisu u stanju da u materijalnom pogledu vode računa sami o sebi. Shodno tome, insistira se na zakonskim i drugim regulativnim merama koje su prilagođene takvoj ekonomskoj orijentaciji. Politika socijalne sigurnosti suština je koncepta socijalno tržišne privrede u Nemačkoj. Predstava o pravednosti u socijalnoj tržišnoj privredi polazi od pravednosti u startu (princip jednakih šansi), koja je, pored principa socijalno države, utemeljena u ustavu Nemačke. Sa socijalno-političkog stanovišta, obe zahtevaju intervencije države u tržišnu privredu, a to se upravo ostvaruje obilnim socijalnim davanjima kojim se štite egzistencijalno najugroženiji. Srž socijalno tržišne privrede je obezbeđivanje minimalnog životnog strandarda kroz programe socijalno zaštite koje finansira država iz budžeta. Jedna od privilegija koju uživaju građani u Nemaćkoj je ta da pravo na ostvarivanje socijalnih beneficija imaju svi, pa tako i oni koji nikada nisu uplaćivali za zdravstveno i socijalno osiguranje. Takođe, treba naglasiti činjenicu da je položaj radnika zakonski daleko kvalitetnije zaštićen u Nemačkoj nego u nekim drugim razvijenim zemljama. Sindikati imaju veoma važnu ulogu kako u životu kompanije tako i u zaštiti radničkih prava. Zakonski je propisano da su poslodavci dužni da sa sindikatima izrade kolektivne ugovore kojim će se urediti oblast prava i obaveza zaposlenih. Time je sindikatima data velika moć jer je poslodavcu onemogućeno da otpusti bilo kog radnika a da se sindikat prethodno ne saglasi sa tim ili da na bilo koji način šikanira i tlači radnike. Kolektivnim ugovorima se striktno preciziraju visina ličnih dohodaka, vrednost prekovremenog rada, nadoknade ili beneficije za ishranu radnika dok su na poslu kao i mnoga druga pitanja važna za standard zaposlenih. Jedna od privilegija koju imaju radnici u Nemačkoj je da preko svojih izabranih predstavnika u takozvanim "radničkim savetima" mogu da odlučuju o gotovo svim važnim stvarima vezanim za rad kompanije (primera radi, poslovnih sanacija, broja zaposlenih koji će napustiti kolektiv...) sa izuzetkom investicione politike koja ostaje ekskluzivno pravo vlasnika kapitala. Zahvaljujući socijalno tržišnoj privredi, nemačka ekonomija raspolaže efikasnim regulativnim okvirom koji, verujući u funkcionisanje tržišta, spaja princip slobode sa socijalnom pravdom. Takav regulativni okvir znatno je doprineo tome da se Nemačka posle nacionalsocijalizma i ratom upropašćene privrede brzo ponovo obnovi, što je na međunarodnom nivou postalo poznato kao „privredno čudo“, i da dospe na položaj vodeće privredne nacije u svetu. Regulativna koncepcija socijalno tržišne privrede posle 1945. bila je osnova za uspehe privredne i socijalne politike usmerene na stabilnost i napredak. Uspesi ne leže, međutim, samo u najvećim stopama rasta zabeleženim do osamdesetih godina, i u visokoj konkurentnosti nemaćke privrede koja je zasluženo ocenjena kao „prvak sveta u izvozu“. Takođe su i podaci sa tržišta rada beležili izuzetno pozitivan trend. Nemački ministar privrede je 1971. godine opisao tadašnju situaciju na tržištu rada sa stopom nezaposlenosti od 0,8 odsto kao punu zaposlenost. Uz to se Nemačka u međunarodnim statistikama isticala sa relativno ujednačenom raspodelom prihoda, kao i sa najmanjim brojem dana štrajka među svim razvijenim nacionalnim privredama. Zbog svega navedenog, odgovorno se može reći da je socijalno tržišna privreda model za primer i razmišljanje kada je reč o Srbiji. Stiče se utisak da bi upravo takav ekonomski koncept posrnulu srpsku privredu mogao da izvede na „zelenu granu". Naravno, za to su potrebni i preduslovi, a onaj glavni je svakako vezan za adekvatna budžetska sredstva kao osnovnu potporu sprovođenja tog programa. U slučaju Srbije punjenje državne kase je nemoguće bez procesa reindustrijalizacije i sveobuhvatnog plana privrednog razvoja koji u našoj zemlji, kažu ekonomski eksperti, predstavlja nasušnu potrebu. Autor: Gojko Vlaović novinar Danasa Izvor: Demostat http://demostat.rs/vesti/analize/model-za-primer-i-razmisljanje/103