Sveti oci kažu da se treba svakodnevno sećati smrti i time se čuvati greha. Neki monasi su u svojim kelijama čuvali svoje sanduke, a neki čak i lobanje davno upokojene braće u Hristu. Pazili su da nikada ne smetnu sa uma da naredno jutro možda neće dočekati.
Sa druge strane, život je najvredniji dar Boga čoveku. Treba blagodariti Bogu za njega i za svaki dan koji nam podari na ovom svetu. Život treba slaviti. Hrišćanin mora da ima radost.
Logički gledano, ovde nema protivrečnosti, ali su raspoloženja suprotna. Ne znam kako da ih pomirim.
Skoro sam napisala jednom forumašu da kada upadnem u to raspoloženje, osećam potrebu da gledam ili čitam sadržaje u skladu sa sećanjem na smrt.
Rekao mi je da se okrenem sadržajima koji slave život, ali osećam da su nespojivi.
Kako vi mirite ova dva suprotstavljena raspoloženja?