50 година „Православља“ – новина Српске Патријаршије

[JESSY]

Први број часописа Православље изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 15. априла 1967. године.

Православље – верске новине Архиепископије београдско-карловачке, какав је био првобитни назив овог часописа, угледало је светлост дана као двонедељник штампан на новинском папиру. Већ од 8. броја, односно од 3. августа 1967. године, назив часописа је промењен у садашњи: Православље – новине Српске Патријаршије.

Уредници Православља, током његове полувековне историје, били су епископи др Сава (Вуковић), Лаврентије, Иринеј (садашњи првојерарх Српске Цркве), протојереј Милисав Протић, протођакон др Чедомир Драшковић, професор Богословског факултета, затим протођакон Радомир Ракић, професор Душан Кашић, прота Мића Јанковић, Слободан Милеуснић, прота Драган Терзић, Епископ Атанасије (Ракита, тада протосинђел), прота проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић…

Како у временима када су се вести о црквеном животу тешко шириле и налазиле пут до јавности, тако и у новије време, Православље је обављало службу информативних црквених новина, преносећи информације о актуелним црквеним дешавањима, пратећи културне догађаје, издавачку делатност, промовишући верске вредности… Због критичких осврта на актуелне друштвене догађаје, Православље је два пута забрањивано – једном због непотписаног текста Св. Владике Николаја (текста познатог под насловом „Чији си ти, мали народе“), а други пут због текста проте Душана Иванчевића. Упркос томе, Православље је, на себи својствен начин, успевало да прати све актуелне догађаје који су били повезани са Српском Православном Црквом и верским животом.

Поред црквених вести – наравно и вести из целог хришћанског света – Православље је током свог постојања велику пажњу и велики простор посветило ауторским текстовима, приказима, освртима и расправама из богословских и других области људског духа – из пера наших највећих богословских прегалаца и научних радника. Још увек није израђена комплетна библиографија Православља, која би бројала на хиљаде научних и популарно-научних радова, богословских и историјских прилога, чланака из области културе, поезије, музике, архитектуре, етике, лингвистике… У Православљу су, током његове историје, обрађиване многе библијске теме, многа питања из црквене и националне историје, многи проблеми нашег културног наслеђа.

Новина се током пола века излажења залагала за хришћанске и општељудске вредности – дајући своју подршку дијалогу, подсећајући читаоце на њихову друштвену одговорност, на љубав према ближњима и на служење као метод сведочења… Православље је имало велики значај и за наше људе у иностранству, проносећи актуелне вести и верску поруку не само у домовини, успевајући да се пробије и у друге државе – упркос бројним тешкоћама које су отежавале дистрибуцију овог листа, који је већи део свог века провео у некаквом полулегалном стању, бивајући ограничен углавном на приступ храмовима и домовима верних.

Православље је 2003. године са новинске прешло на квалитетнију хартију: тада је промењен формат часописа, и од тада се лист штампа у пуном колору.

Јубилеји синодских издања: 50 година излажења Православља, Теолошких погледа и Светосавског звонца. Ка 60. годишњици излажења Православног мисионара, и 120. годишњици покретања Гласника СПЦ

Православље су једине званичне новине Српске Православне Цркве, чији је издавач Свети Архијерејски Синод. Током 50 година излажења (први број часописа изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 1967), новине Српске Патријаршије су постале део српске црквене културне и националне баштине, и као такве представљају незаменљив начин комуницирања Цркве са верницима и широм друштвеном јавношћу. Излазе два пута месечно у тиражу од 9.000 примерака по броју и дистрибуирају се у земљи и иностранству.

Православни мисионар, мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, има значајну едукативну улогу: на једноставан, разумљив и аналитичан начин кроз многе богословске, друштвене, етичке, историјске, уметничке, културолошке и социолошке теме, обраћајући се првенствено младима, афирмише српску православну културу, историју и наслеђе. Први број Православног мисионара штампан је 1958, и од тада излази редовно, шест пута годишње у тиражу од 4.500 примерака по броју и дистрибуира се у земљи и иностранству.

Часопис Теолошки погледи, са поднасловом „Версконаучни часопис“, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве покренуо је 1968. г. Као један од најстаријих и најутицајнијих теолошких часописа на овим просторима, представља културну и научну вредност за себе. Након више деценија редовног излажења, упркос настојањима уређивачког одбора, часопис из техничких разлога није излазио од 2003. до 2008. године, када је, одлуком САСинода СПЦ, на дужност гл. и одговорног уредника постављен презвитер др Александар Ђаковац и када је покренута нова серија часописа који од тада излази три пута годишње, објављујући оригиналне теолошке, као и научне радове из других области који су повезани са теологијом. Током свог педесетогодишњег постојања Теолошки погледи су донели српским читаоцима обиље ауторских чланака из пера најеминентнијих домаћих теолога, философа, историчара и научних радника, вредне преводе светоотачких текстова, преводе расправа најугледнијих светских богослова, не само православних већ и оних из римокатоличког и протестантског окружења.

Православни дечији часопис Светосавско звонце свој пут ка деци почело је давне 1967/68, као подлистак новина Српске Патријаршије Православље, да би 1972. Звонце постало самостално и добило назив Православни дечји часопис. Одлуком САСинода и мишљењем Министарства просвјете и културе РС и Министарства просвете и спорта Републике Србије, Звонце је препоручено као помоћно средство у настави веронауке. Светосавско звонце у последњих неколико година по сваком броју бележи тираж од 30.000 примерака. Поред основаца у Србији, са Звонцетом се друже и њихови вршњаци из Републике Српске као и сва српска деца у расејању која похађају веронауку при нашим православним црквама. Светосавско звонце има и своје двојезично српско-енглеско издање за децу која живе на енглеском говорном подручју. Излази десет пута годишње.

Гласник Православне Цркве у Краљевини Србији је штампан као орган Архијерејског Сабора од 1900. до 1914. г. Решење о његовом покретању Сабор је донео још 1898, са задатком „да се богословска наука у Краљевини Србији разрађује од стручних лица и да се свештенству српском да могућност да и питања из дневне, свештеничке праксе буду објашњена како треба и да се народу српском пружи духовна храна, која би га о вери, хришћанском моралу, друштвеним врлинама и грађанским дужностима обавештавала“. Угашен је када је почео Први светски рат.

Поново је почео да се штампа 1920, да би 1939. добио садашње име – Гласник службени лист Српске Православне Цркве и од тада до данас излази у тиражу од 1.500 примерака једном месечно.

Гласник је црквени часопис који је најдуже излазио, па и током окупације у Другом светском рату, само тада у мањем броју примерака. Поред службеног дела објављује чланке, расправе, посланице, беседе и разно.

Снежана Крупниковић

Извор: СПЦ/Православље

View full Странице

[александар живаљев]

Значајан јубилеј: Вјечнаја памјат свим уснулим у Господу уредницима и сарадницима Православља, као и онима који су лист "растурали" у народ, углавном браћи богомољцима свештеницима и мирјанима, као и свим приложницима и читаоцима Православља!

Знао сам многе од њих, и заслужније, али бих поменуо сада чика Степана Радовановића (1915-1997), бравара из Доње Шаторње код Тополе, који је као истински интелектуалац био претплаћен на Политику, НИН, ревију Село (није се бавио пољопривредом али је сматрао да му је задатак да упознаје суседе са новостима из агрономије) и Православље.

[PredragVId]

Нека им је са срећом. Да Бог да трајали бар још толико.

[александар живаљев]

Сведочанство доајена црквеног новинарства и издаваштва

4. Мај 2017 - 10:18

Разговор са протођаконом Радомиром Ракићем Поводом 50-годишњице „Православља”: Лист је читао и јавни тужилац

Ове го­ди­не, 15. апри­ла Пра­во­сла­вље, но­ви­не Срп­ске Па­три­јар­ши­је, обе­ле­жи­ће зна­ча­јан ју­би­леј – 50 го­ди­на из­ла­же­ња. Тач­ни­је ре­че­но, це­ла ова го­ди­на је ју­би­лар­на за Пра­во­сла­вље. Про­то­ђа­кон Ра­до­мир Ра­кић, лек­тор ен­гле­ског је­зи­ка на Пра­во­слав­ном бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду и пре­да­вач Све­то­га Пи­сма Но­во­га За­ве­та на Бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту Све­тог Ва­си­ли­ја Остро­шког у Фо­чи, ду­го­го­ди­шњи се­кре­тар Ко­ми­си­је Све­тог Ар­хи­је­реј­ског Си­но­да за пре­вод Но­вог За­ве­та, члан Би­блиј­ског дру­штва Ср­би­је, члан Удру­же­ња но­ви­на­ра Ср­би­је, а од ок­то­бра 2006. и Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је, у два ду­га и дру­штве­ним окол­но­сти­ма, вр­ло зна­чај­но обо­је­на пе­ри­о­да за срп­ски на­род, је био уред­ник ових цр­кве­них но­ви­на. И то у пе­ри­о­ду од 1975. до 1983, да би овај лист у свој­ству глав­ног и од­го­вор­ног уред­ни­ка по­но­во во­дио од 1998. до 2002. го­ди­не.

Као неко ко је писао, преводио за новине, ко је био њихов дугогодишњи уредник, током година и данас такође – као шеф Информативне службе Српске Православне Цркве, отац Радомир Ракић је био у прилици да прати рад новина, реаговање друштва и државе... Сада га постављамо у улогу питаног и умољавамо га да нам, одговарајући на наша питања, помогне да обележимо пола века излажења Православља.

Би­ли сте уред­ник но­ви­на ви­ше­крат­но то­ком ду­гог ни­за го­ди­на. Пи­са­ли сте де­це­ни­ја­ма за њих, пре­во­ди­ли, уре­ђи­ва­ли. Шта Вам је би­ло те­же, усме­ра­ва­ти кор­ми­ло зва­нич­них но­ви­на Срп­ске Па­три­јар­ши­је, одр­жа­ва­ти кон­такт са мно­го­број­ним зна­ме­ни­тим лич­но­сти­ма срп­ске јав­но­сти Ва­шим са­рад­ни­ци­ма или пи­са­ти тек­сто­ве за Пра­во­сла­вље?

– Тач­но, у два на­вра­та био сам уред­ник, и то у ко­му­ни­стич­ко вре­ме, пред смрт пред­сед­ни­ка Ти­та и не­по­сред­но по­сле ње (1975–1984) у це­ло­сној Ју­го­сла­ви­ји, као и у вре­ме из­град­ње де­мо­кра­ти­је под пред­сед­ни­ком Ми­ло­ше­ви­ћем (1998–2003) у Са­ве­зној Ре­пу­бли­ци Ју­го­сла­ви­ји (Ср­би­ја и Цр­на Го­ра). Јед­но је си­гур­но: би­ло ми је мно­го дра­же уре­ђи­ва­ти лист у она стро­га ко­му­ни­стич­ка вре­ме­на не­го­ли у та­ко­зва­ној де­мо­кра­ти­ји, и то из раз­ло­га што се у прет­ход­ном пе­ри­о­ду лист ви­ше чи­тао. Не знам да ли из раз­ло­га што су но­ви­не би­ле јед­не од рет­ких срп­ских цр­кве­них гла­си­ла уоп­ште или што су чи­та­о­ци у ли­сту гле­да­ли не­ку вр­сту бо­дре­ња, ис­тра­ја­ва­ња или пред­ви­ђа­ња сло­бод­ни­јих вре­ме­на. А као уред­ник нај­срећ­ни­ји сам био кад год бих чуо гла­сне ко­мен­та­ре по Па­три­јар­ши­ји о по­је­ди­ним ста­во­ви­ма из­не­тим у ли­сту, или чи­тао пи­сма чи­та­ла­ца са свим њи­хо­вим при­мед­ба­ма, по­не­кад ве­о­ма оштрим, за­па­жа­њи­ма, под­стре­ци­ма. Или кад бих у ау­то­бу­су на пу­ту ка ку­ћи др­жао у ру­ка­ма све­же од­штам­па­ни број и за­па­жао ка­ко се дру­ги пут­ни­ци на­ги­њу еда би и они не­што „дру­га­чи­је“ про­чи­та­ли.

Лист је при­вла­чио и бу­ду­ће књи­жев­не ства­ра­о­це, не из раз­ло­га што би се из­ја­шња­ва­ли за ре­ли­ги­о­зне, не­го из же­ље да упи­ја­ју ста­рин­ски­ји је­зик. На­и­ме, у ли­сту, као и са­да, не­гу­је се древ­ни­ји об­лик срп­ског је­зи­ка ко­ји уве­ли­ко по­чи­ва на за­јед­нич­ком сло­вен­ском ста­блу, а има сво­ју аро­му. Кад сам сво­је­вре­ме­но пи­тао књи­жев­ни­ка Дра­га­на Ла­ки­ће­ви­ћа, за­што је као гим­на­зи­ја­лац у Мо­ра­чи сва­ког дру­гог че­тврт­ка на па­у­зи из­ме­ђу ча­со­ва про­сто ју­рио у ма­на­стир да би ку­пио је­дан од два при­спе­ла бро­ја, од­го­во­рио је да је то чи­нио упра­во да би се на­дах­њи­вао по­ет­ским сло­вен­ским је­зи­ком за­сту­пље­ним у ли­сту.

Ина­че, по­ли­ти­ку Пра­во­сла­вља оцр­та­вао је жи­вот­ни ход: пи­са­ли смо на те­ме ко­је су нам се са­ме ну­ди­ле. Је­дан ве­о­ма углед­ни Епи­скоп, бла­же­но­почивши бач­ки Ни­ка­нор је јед­ном при­ли­ком, кри­ти­ку­ју­ћи по­ли­ти­ку ли­ста, ка­зао да ми у па­три­јар­шиј­ским кан­це­ла­ри­ја­ма не зна­мо шта чи­та­о­це у су­шти­ни ин­те­ре­су­је, па нас је упо­ре­дио са ар­ти­ље­ри­јом ко­ја пу­ца без ори­јен­ти­ра! Био је у пра­ву, тим ви­ше кад нам је оцр­тао не­ке те­ме на ко­је ни­смо обра­ћа­ли до­вољ­не па­жње, као што су уло­га кр­сне сла­ве у на­ро­ду, да­ва­ње де­ци по­мо­дар­ских име­на у отаџ­би­ни, а нај­ви­ше у ино­стран­ству, ха­ри­та­тив­ни рад Цр­кве, ме­ђу­цр­кве­на са­рад­ња, и др.

Нај­зад, та­кве те­ме су би­ле и не­у­трал­не, с об­зи­ром на то да би ме­ша­ње ли­ста у дру­штве­на, а по­го­то­во по­ли­тич­ка пи­та­ња би­ло оква­ли­фи­ко­ва­но као не­за­ко­ни­то или, чак, про­тив­у­став­но. Уз то, у она по­чет­на вре­ме­на на­ши до­пи­сни­ци су би­ли углав­ном све­ште­ни­ци, ко­ји­ма је увек да­ва­на пред­ност, по­што су они, на кра­ју, са сво­јим вер­ни­ци­ма би­ли и нај­ве­ћи прет­плат­ни­ци. Све­ште­ни­ку па­ро­ху је би­ла част би­ти до­пи­сник ли­ста! Ми­слим да је ве­ли­ка гре­шка што се да­је пред­ност члан­ци­ма, ре­пор­та­жа­ма и из­ве­шта­ји­ма ко­је пи­шу ла­и­ци, тим пре не­ка буч­на име­на из све­тов­них на­у­ка! Уко­ли­ко с ли­стом са­ра­ђу­ју ака­де­ми­ци, про­фе­со­ри, ин­же­ње­ри и ли­ца дру­гих све­тов­них про­фе­си­ја, уоп­ште не зна­чи да они сво­јим име­ни­ма и ти­ту­ла­ма ја­ча­ју ве­ру чи­та­ла­штва. У вре­ме док сам био уред­ник ни­је би­ло та­квих са­рад­ни­ка ни на ви­ди­ку, јер су не­где ван гра­ди­ли сво­ју ка­ри­је­ру.

Ово уоп­ште не зна­чи да ни­смо има­ли вр­ле са­рад­ни­ке из ака­дем­ског све­та, као што су Ми­лан Ка­ша­нин, Све­ти­слав Ман­дић, Макс Ерен­рајх, Ђор­ђе Три­фу­но­вић, Рај­ко Ве­се­ли­но­вић, Бо­ри­во­је Ан­ђел­ко­вић, Љу­бо­мир Дур­ко­вић Јак­шић, То­дор Пи­ште­љић, ка­сни­је Ан­то­ни­је Ђу­рић...

Нај­зад, лист је из­ла­зио по бла­го­сло­ву па­три­јар­ха Гер­ма­на ко­ји је рев­но­сно пра­тио не са­мо са­др­жи­ну ли­ста, не­го и ње­го­во рас­ту­ра­ње по Ар­хи­е­пи­ско­пи­ји бе­о­град­ско-кар­ло­вач­кој и по дру­гим епар­хи­ја­ма Цр­кве, па је у она ко­му­ни­стич­ка вре­ме­на лист имао уста­ље­ни ти­раж од 25–26.000 при­ме­ра­ка! Као уред­ник увек сам био на стра­жи, спре­ман да по­ло­жим ра­чун уко­ли­ко је об­ја­вљен текст ко­ји не за­до­во­ља­ва цр­кве­ну или др­жав­ну стра­ну.

Кад пи­та­те да ли је би­ло те­шко пи­са­ти тек­сто­ве за Пра­во­сла­вље, мо­рам од­го­во­ри­ти да је у она вре­ме­на би­ло мно­го ви­ше по­ле­та не­го­ли да­нас. При том, уред­ник ни­је имао хо­но­рар (ја сам био слу­жбе­ник Па­три­јар­ши­је, а пр­ви уред­ник про­та Ми­ли­сав Про­тић био је па­ро­хиј­ски све­ште­ник, док је вла­ди­ка Ла­врен­ти­је, ду­ша овог ли­ста у ње­го­вим по­чет­ним го­ди­на­ма, имао не­ку пла­ту у са­мој Па­три­јар­ши­ји!) и ни је­дан до­пис, чла­нак ни­је био хо­но­ри­сан, јер се ау­тор сма­трао по­но­сним што је са­рад­ник са та­квим ли­стом.

На­ша Цр­ква се ду­го бо­ри­ла за сво­је ме­сто под „сун­цем“ ју­го­сло­вен­ске со­ци­ја­ли­стич­ке тво­ре­ви­не. Као уред­ник но­ви­на ко­ли­ко сте „мо­ра­ли“, а ко­ли­ко „мо­гли“?

– Из ове пер­спек­ти­ве мно­ги од нас су скло­ни да оп­ту­жу­ју и окри­вљу­ју те со­ци­ја­ли­стич­ке вла­сти за све што ни­је учи­ње­но. То нам че­сто до­ђе као по­кри­ва­ло за не­пред­у­зи­ма­ње ика­кве ини­ци­ја­ти­ве. Ме­ђу­тим, ка­ко је би­ло мо­гу­ће да Ри­мо­ка­то­лич­ка Цр­ква у Сло­ве­ни­ји за­хва­та 90% школ­ске де­це на ча­со­ви­ма ве­ро­на­у­ке, а код нас су у Бе­о­гра­ду тек при по­је­ди­ним цр­ква­ма одр­жа­ва­ни ча­со­ви из вер­ске на­ста­ве, при че­му је ин­те­ре­со­ва­ње па­ро­хиј­ског све­штен­ства за ову вр­сту про­све­ћи­ва­ња би­ло ми­ни­мал­но. Ика­ко је љу­бљан­ски не­дељ­ник Дру­жи­на из­ла­зио у 70.000 при­ме­ра­ка, при че­му је број Сло­ве­на­ца ри­мо­ка­то­ли­ка био знат­но ма­љи од бро­ја пра­во­слав­них вер­ни­ка у це­лој он­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји? Јед­ном се проф. Ра­до­мир По­по­вић у бе­о­град­ском ли­сту за­пи­тао да ли је не­ки ве­ро­у­чи­тељ при цр­кви оти­шао у за­твор или био ка­жњен због др­жа­ња ча­со­ва ве­ро­на­у­ке? Ни­ко. Као да смо про­сто во­ле­ли што по­сто­ји не­ка смет­ња, па смо је још сна­жни­је по­тен­ци­ра­ли еда би­смо оправ­да­ва­ли свој не­рад. Као да за­бо­ра­вља­мо да су на­ши пре­ци у те­жа осман­ска вре­ме­на опра­вља­ли цр­кве или по­ди­за­ли ма­на­сти­ре, жи­во­пи­са­ли их, пре­пи­си­ва­ли и штам­па­ли књи­ге (Бе­о­град­ско је­ван­ђе­ље је штам­па­но 1552. г.!), пи­са­ли еп­ске пе­сме, сни­ва­ли сно­ве о осло­бо­ђе­њу.

Као уред­ник ли­ста мно­го смо учи­ни­ли, ма­кар у сми­слу да је наш лист че­сто био др­жан на сто­чи­ћу пред слав­ском ико­ном, или је по­себ­но па­ко­ван, чу­ван и пре­да­ван дру­гим чи­та­о­ци­ма на ду­хов­ну пол­зу. У оно вре­ме ре­дов­но смо пи­са­ли на би­блиј­ске те­ме, или на пред­сто­је­ће цр­кве­не пра­зни­ке или, уоп­ште, до­но­си­ли тек­сто­ве ко­ји би слу­жи­ли вер­ском про­све­ћи­ва­њу од­ра­слих.

Ка­ква су би­ла ре­а­го­ва­ња у дру­штву на цр­кве­не но­ви­не? Да ли је би­ло за­бра­ње­них бро­је­ва? Ка­ко је то из­гле­да­ло?

– С Пра­во­сла­вљем се ра­чу­на­ло и у дру­штве­ној сре­ди­ни, ма­да лист ни­је до­би­јао ни­ка­кву фи­нан­сиј­ску по­моћ – из­др­жа­вао се од прет­пла­те и при­ло­га! Ипак, мо­ра­ло се ра­чу­на­ти да је лист чи­тао и јав­ни ту­жи­лац, па је у два на­вра­та из­дао на­лог да се он за­бра­ни: јед­ном по­во­дом члан­ка „Чи­ји си ти, ма­ли на­ро­де?“ ко­ји је но­сио пот­пис Е. Н. и члан­ка про­то­је­ре­ја Ду­ша­на Иван­ко­ви­ћа о хва­та­њу и по­вра­ћа­ју Кру­но­сла­ва Дра­га­но­ви­ћа у зе­мљу. За раз­ли­ку од дру­гих со­ци­ја­ли­стич­ких на­ро­да у ко­ји­ма би про­скри­бо­ва­ни лист или ча­со­пис био за­пле­њен у са­мој штам­па­ри­ји, у он­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји – тек на­кон екс­пе­ди­ци­је прет­плат­ни­ци­ма, што је го­ра ва­ри­јан­та, јер се мо­ра­ла пла­ти­ти по­шта­ри­на, па је и фи­нан­сиј­ски ефе­кат био у пи­та­њу, па тек он­да из­вр­ши­те­љи, ина­че при­стој­ни љу­ди (!), до­ђу у ре­дак­ци­ју и тра­же адре­се са ви­ше прет­плат­ни­ка ка­ко би их за­пле­ни­ли, углав­ном по цр­ква­ма ко­је су при­ма­ле ве­ћи број при­ме­ра­ка. Не­во­ља би би­ла ако би узе­ли по­је­ди­нач­не адре­се, па би ми­ли­ци­о­не­ри од­ла­зи­ли у при­ват­не ку­ће и пра­ви­ли пре­пад у сми­слу да ти љу­ди при­ма­ју не­при­ја­тељ­ски лист! Та­кви би ре­дов­но от­ка­зи­ва­ли да­љу до­ста­ву ли­ста по­штом. Но, упра­во мо­гућ­ност да се цр­кве­на штам­па мо­гла до­ста­вља­ти по­штом, зна­чи­ла је и ве­ли­ку пред­ност, јер се упра­во пре­ко со­ци­ја­ли­стич­ке по­ште и те ка­ко мо­гла вр­ши­ти ми­си­ја у на­ро­ду!

Шта Вам је оста­ло у се­ћа­њу као нај­у­пе­ча­тљи­ви­је из тог но­ви­нар­ско­–у­ред­нич­ког ра­да?

– У та­квим тур­бу­лент­ним вре­ме­ни­ма мо­гло се мно­го че­га до­жи­ве­ти, али је са ове вре­мен­ске дис­тан­це ве­о­ма те­шко из­дво­ји­ти упра­во је­дан ка­рак­те­ри­сти­чан тре­ну­так. Мо­жда чи­ње­ни­ца да нам се па­па Јо­ван Па­вле II из­ви­нио. На­и­ме, пред по­ла­зак у Пољ­ску о Ду­хо­ви­ма по­гла­вар Ри­мо­ка­то­лич­ке Цр­кве је на­вео да су из­ли­ва­њем Све­то­га Ду­ха про­све­ће­ни, из­ме­ђу оста­лих, сви сло­вен­ски на­ро­ди, па на­во­ди и све је­зи­ке ко­ји­ма Сло­ве­ни го­во­ре – осим срп­ског! На­пи­са­ли смо кра­ћи текст под­се­тив­ши све­то­га оца на ве­ли­ча­стве­на књи­жев­на де­ла на­ста­ла на сло­вен­ском је­зи­ку срп­ске ре­дак­ци­је. Усле­ди­ло је на­ру­че­но ре­а­го­ва­ње Гла­са кон­ци­ла, али и не­ки исто­ри­ча­ри се осме­ли­ше да пи­шу (не знам за­што од­јед­ном?) о уло­зи Ри­мо­ка­то­лич­ке Цр­кве у Дру­гом свет­ском ра­ту на те­ри­то­ри­ји тзв. НДХ. Спре­ми­ли смо чи­тав број ли­ста по­све­ћен овој те­ми ге­но­ци­да над Ср­би­ма, Је­вре­ји­ма и Ро­ми­ма, што би био пр­ви та­кав стру­чан текст ко­ји се икад по­ја­вио у ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји. Је­дан да­на­шњи углед­ни епи­скоп је пред­ла­гао да се сав ма­те­ри­јал об­ја­ви и уз мо­гућ­но­сти да се лист за­бра­ни – за­што да не – јер би се и на тај на­чин по­кре­ну­ла ду­го вре­ме­на за­та­шка­ва­на те­ма. На мо­ју жа­лост, пре­су­дио је бла­же­но­поч. Па­три­јарх Гер­ман ко­ји је за­бра­нио да се тај ма­те­ри­јал об­ја­ви, али је он не­ка­ко на­шао пут да бу­де об­ја­вљен у Лон­до­ну! У ме­ђу­вре­ме­ну се и па­па из­ви­нио, ка­ко смо са­зна­ли из тр­шћан­ског ли­ста Ил пи­ко­ле. Тре­ба­ло је пси­хич­ки из­др­жа­ти ову на­пе­тост ко­ја је тра­ја­ла три ме­се­ца, али са спрем­но­шћу да као уред­ник по­не­сем ће­бе у за­твор!

Да ли је по Ва­шем ми­шље­њу про­шло вре­ме штам­па­не ре­чи?

– Исто пи­та­ње се мо­же по­ста­ви­ти и кад је реч о од­но­су ро­ма­на и фил­ма сни­мље­ног на осно­ву тог ро­ма­на. Или, ни­је исто пре­при­ча­ни ро­ман, тзв. упро­шће­на или са­же­то из­не­та са­др­жи­на ро­ма­на (на ен­гле­ском sim­pli­fi­e­d an­d a­brid­ged­ no­vels) ка­квих има на ен­гле­ском го­вор­ном под­руч­ју, про­сто ра­ди охра­бре­ња бу­ду­ћих, ма­хом стра­них чи­та­ла­ца да се ка­сни­је упу­сте у чи­та­ње ин­те­грал­ног тек­ста тог де­ла.

Па ипак, по­је­ди­не углед­не и исто­риј­ски зна­чај­не ен­ци­кло­пе­ди­је не штам­па­ју се ви­ше на па­пи­ру, не­го се мо­гу чи­та­ти пре­ко ин­тер­не­та, јер се сма­тра да да­на­шњи чо­век не­ма вре­ме­на да кон­сул­ту­је књи­ге с по­ли­це, не­го је, ка­жу, лак­ше пре­ко ин­тер­не­та. А да ли сви љу­ди има­ју ово елек­трон­ско по­ма­га­ло? И ко­ли­ко је по здра­вље штет­но стал­но чи­та­ње тек­сто­ва на екра­ну? Уз то, он­лајн се не по­ста­вља­ју сви члан­ци, и сва­ка­ко не у ин­те­грал­ном об­ли­ку, па ће оту­да штам­па­но гла­си­ло за­у­век има­ти бу­дућ­ност.

разговарала Снежана Крупниковић

Извор: Православље бр.1202 (стр. 10,11) од 15. априла 2017. године

[александар живаљев]

Пр­ви број Пра­во­сла­вља све нас је огре­јао као сун­це!

5. Мај 2017

Разговор са ар­хи­ман­дритом Јо­ваном Ра­до­са­вље­вићем поводом 50-годишњице „Православља”

Ар­хи­ман­дрит Јо­ван Ра­до­са­вље­вић, је­дан од нај­ста­ри­јих мо­на­ха у Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви, је­дан од не­ко­ли­ци­не жи­вих уче­ни­ка Све­тог вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа, ду­го­го­ди­шњи про­фе­сор При­зрен­ске бо­го­сло­ви­је, но­си­лац ор­де­на Све­тог Са­ве дру­гог ре­да, у ма­на­стир Жи­чу оти­шао је уо­чи Дру­гог свет­ског ра­та и био све­док 9. ок­то­бра 1941. го­ди­не бом­бар­до­ва­ња јед­не од нај­ве­ћих срп­ских све­ти­ња. Из спа­ље­ног ма­на­сти­ра по­нео је мо­ли­тве­ник ко­ји има код се­бе и да­нас. Мо­на­шком чи­ну га је 1950. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ра­ча при­вео је­ро­ђа­кон Па­вле Стој­че­вић. По­зна­вао је оца Ју­сти­на По­по­ви­ћа ко­ји је на ње­га из­вр­шио сна­жан ду­хов­ни ути­цај. Ка­да је мо­нах Па­вле иза­бран за ра­шко-при­зрен­ског Епи­ско­па 1957. го­ди­не, у При­зрен је по­шао за­јед­но са њим и отац Јо­ван.

За­вр­шио је Бо­го­сло­ви­ју, а по­том и Бо­го­слов­ски фа­кул­тет и пост­ди­плом­ске сту­ди­је у Ати­ни. Из­ве­сно вре­ме био је про­фе­сор у При­зрен­ској бо­го­сло­ви­ји. Као вр­сан по­зна­ва­лац исто­ри­је Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве и све­док де­це­ни­ја ду­хов­ног и на­род­ног жи­во­та, Ар­хи­ман­дрит Јо­ван (све­тов­но Ми­ли­сав), у сво­јој 91 го­ди­ни, са­мо не­ко­ли­ко да­на по по­врат­ку из бол­ни­це, као пра­ви рет­ки би­сер срп­ске ду­хов­но­сти, де­да Јо­ван – ка­ко га сви од ми­ло­ште зо­ву, смо­гао је сна­ге и вре­ме­на да се по­све­ти на­шим пи­та­њи­ма и да нам по­ша­ље ру­ком пи­са­но све­до­че­ње о „оним“ вре­ме­ни­ма на­ста­ја­ња пр­вих но­ви­на Срп­ске Па­три­јар­ши­је, али и да нам раз­ја­сни мно­ге узро­ке ко­ји су има­ли не­са­гле­ди­ве по­сле­ди­це у вре­ме­ну ко­је је по­том до­ла­зи­ло и нас са­че­ка­ло...

Пи­са­ли сте и са­ра­ђи­ва­ли за Пра­во­сла­вље још од пр­вих бро­је­ва ових но­ви­на. И на­ста­ви­ли сте то да чи­ни­те кроз ра­зна вре­ме­на и бре­ме­ни­те си­ту­а­ци­је. Ка­ко је би­ло пи­са­ти за цр­кве­не но­ви­не? Ко су, кроз вре­ме, би­ли чи­та­о­ци ових но­ви­на?

– Ње­го­ва Све­тост Па­три­јарх срп­ски Гер­ман сво­јом цр­кве­ном ди­пло­ма­ти­јом у ко­му­ни­стич­ком вре­ме­ну ус­пео је, ка­да се го­то­во ни­шта ни­је мо­гло у Цр­кви штам­па­ти, да из­деј­ству­је и осну­је за срп­ски на­род, пр­ви цр­кве­ни ча­со­пис ко­ји је на­зван: Пра­во­сла­вље – но­ви­не Срп­ске па­три­јар­ши­је. За рад ова­квих но­ви­на Па­три­јарх је до­вео из Жич­ке епар­хи­је про­то­је­ре­ја Ми­ли­са­ва Про­ти­ћа као по­год­ну лич­ност ко­ја се ба­ви књи­жев­но­шћу. Он је у то вре­ме био на­пи­сао три књи­ге: Тр­нав­ски му­че­ни­ци, o Ма­на­сти­ру Стје­ни­ку, o Ма­на­сти­ру Је­же­ви­ци и Дра­га­че­во и ње­го­ви слав­ни си­но­ви.

Пр­ви број Пра­во­сла­вља ко­ји је иза­шао чи­ни ми се као да нас је све огре­јао као сун­це! И нас сту­ден­те пре­ко пу­та Па­три­јар­ши­је, па­три­јар­шиј­ско осо­бље, Бе­о­гра­ђа­не и сав на­род.

У тим пр­вим но­ви­на­ма ни­је би­ло ли­те­рар­них чла­на­ка ко­јих има да­нас. То су би­ле за­и­ста цр­кве­не но­ви­не ко­је су оба­ве­шта­ва­ле свој вер­ни, срп­ски на­род о ве­ри и Цр­кви, о сла­ва­ма, слав­ским и дру­гим пра­зни­ци­ма, о по­сту, мо­ли­тви, о по­тре­би и ва­жно­сти по­се­ћи­ва­ња бо­го­слу­же­ња у хра­мо­ви­ма, да би се ду­хов­но одр­жа­ли као пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у но­вој др­жа­ви обре­ме­ње­ној без­бо­жним вла­сти­ма ко­је ни­су хте­ле да зна­ју за ве­ру, Цр­кву ни за крст ча­сни. Пи­са­ло се и о до­га­ђа­ји­ма у зе­мљи ко­ји су се ти­ца­ли Цр­кве. Ис­ти­ца­ли су се до­бри и све­тли при­ме­ри да би на­род ве­ру­ју­ћи знао ка­ко да се ори­јен­ти­ше у окол­но­сти­ма у ко­ји­ма су но­ве вла­сти нео­бја­вљи­ва­њем и за­та­шка­ва­њем ин­фор­ма­ци­ја о до­га­ђа­ји­ма, за­тва­ра­ле очи вер­ном на­ро­ду. Та­ко да се го­то­во ни­шта тач­но ни­је зна­ло шта се зби­ва­ло у зе­мљи. Не­ко­ли­ко епи­ско­па је би­ло за­тво­ре­но и му­че­но, као и све­ште­ни­ка и љу­ди... Не­ста­ја­ли су, му­че­ни и уби­ја­ни... За­то су ове цр­кве­не но­ви­не мно­го зна­чи­ле за пра­во­слав­не Ср­бе. Та­да­шњи тек­сто­ви у Пра­во­сла­вљу су нас под­се­ћа­ли и на члан­ке Ми­си­о­на­ра из Бо­го­мо­љач­ког по­кре­та, по­го­то­во на оне из по­след­њих бро­је­ва. Ка­да сам при­ме­тио да не мо­гу да пи­шем ка­ко је­сте и ка­ко тре­ба, пи­сао сам ка­ко се мо­ра – да не оште­тим на­ше цр­кве­не но­ви­не. А све дру­го сам за­бе­ле­жио у књи­га­ма ко­је сам на­пи­сао.

Да ли сте ика­да због не­ког свог тек­ста у но­ви­на­ма тр­пе­ли не­ке при­ти­ске? Да ли је тре­ба­ло ви­ше ди­пло­ма­ти­је и так­та за јав­но из­но­ше­ње ми­шље­ња, зна­ња, опре­де­ље­ња у цр­кве­ним но­ви­на­ма?

– На ово Ва­ше пи­та­ње нај­ја­сни­ји од­го­вор би­сте на­шли у мо­јој књи­зи: По­ле­ми­ка о Жич­ким пре­сто­ним ико­на­ма у мо­за­и­ку 1994–1995 и о спо­мен шај­ка­чи. (По­ле­ми­ка, та­да на­ста­ла у јав­но­сти, иза­зва­на је кри­тич­ким ко­мен­та­ром ар­хи­ман­дри­та Јо­ва­на Ра­до­са­вље­ви­ћа око жич­ких пре­сто­них ико­на у мо­за­и­ку, ко­је је у то вре­ме из­ра­дио по­зна­ти умет­ник Мла­ден Ср­би­но­вић. Про­фе­сор Ли­тур­ги­ке са по­ја­њем кри­тич­ки је про­ко­мен­та­ри­сао да тај рад ни­је за Жи­чу, не са­мо за­то што не од­го­ва­ра ма­на­сти­ру из 13. ве­ка, већ и за­то што су те у мо­за­и­ку ико­не ра­ђе­не у са­вре­ме­ном мо­дер­ном ду­ху све­тов­ног сли­кар­ства ко­је од­у­да­ра­ју од цр­кве­ног ду­хов­ног сли­кар­ства. – прим. аут.). У то вре­ме сам се су­о­чио са ве­ли­ким дво­ме­сеч­ним при­ти­ском. Де­ли­мич­но ту на­ла­зим се­бе кри­вим, али био бих још од­го­вор­ни­ји да сам пре­ћу­тао!

Реч је за­пра­во би­ла о не­ким мо­јим при­мед­ба­ма ко­је сам ре­као рад­ни­ци­ма За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре ко­ји су ра­ди­ли на об­но­ви на­ших ма­на­сти­ра. Не са­мо Жи­че, већ и Де­ча­на, Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Гра­ча­ни­це, Со­по­ћа­на, Сту­де­ни­це. Те при­мед­бе сам пре­то­чио и у чла­нак за Пра­во­сла­вље под на­зи­вом: „Да ли нам по­ма­жу или нам за­ти­ру тра­го­ве?“ Ме­ђу­тим, пред­сед­ник та­да­шњи у За­во­ду за­др­жао се на на­сло­ву члан­ка и на жич­ким ико­на­ма у мо­за­и­ку. Ви­ше пу­та смо ми из Цр­кве као брат­ство ма­на­сти­ра ста­вља­ли по не­ку при­мед­бу о ште­та­ма ко­је се при ра­ду и об­но­ви тих све­ти­ња до­га­ђа­ју, или пре­ра­но поч­ну па ни­кад да се за­вр­ши, као што је био слу­чај са Епи­ско­пом Па­влом и Со­по­ћа­ни­ма. А по­зна­то је да сва­ки до­ма­ћин кад не­што до­тра­је на ње­го­вој ку­ћи, пр­во из­ме­ри ве­ли­чи­ну ако су то вра­та, про­зо­ри или шта дру­го, од­мах на­пра­ви но­ве, па тек он­да све што је до­тра­ја­ло ски­да и ста­вља но­во при­пре­мље­но, и ни­ко не тр­пи ште­ту. Све је бр­зо и на вре­ме ура­ђе­но.

А на­ши рад­ни­ци из За­во­да до­зво­ља­ва­ли су се­би, као по ко­ман­ди, да бр­зо рас­па­ку­ју и ски­ну ста­ре ико­но­ста­се или кров ко­ји је де­ли­мич­но до­тра­јао и ко­ји је мо­гао да че­ка 10, 20 па и ви­ше го­ди­на, док се но­ви по пла­ну по­ста­ви. На ово ре­че­но, ни­је би­ло ре­а­го­ва­ња на мој чла­нак у Пра­во­сла­вљу. Ре­а­го­ва­но је на укло­њен жич­ки ико­но­стас са нај­леп­шим то­га вре­ме­на пре­сто­ним ико­на­ма Ива­на Мељ­ни­ко­ва - Ру­са. Ваљ­да за­то што их је вла­ди­ка Ни­ко­лај са ико­но­ста­сом по­ста­вио. Све што је за ње­го­во вре­ме ра­ђе­но у Жи­чи, кри­ти­ко­ва­но је од За­во­да, пи­та­ње - због че­га.

Се­стре из Жи­че су ми го­во­ри­ле: „За­што ми, ко­ји смо би­ли у Жи­чи у вре­ме вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја, ни­шта о све­му то­ме не го­во­ри­мо?“ Та­кву су ми при­мед­бу ста­вља­ли и не­ки мо­на­си и све­ште­ни­ци. И на­род је ста­вљао при­мед­бе Епи­ско­пу жич­ком Сте­фа­ну. При­мед­бе су ми ста­вља­ли и мо­ји ђа­ци у При­зрен­ској бо­го­сло­ви­ји... Ду­го вре­ме­на сам та­мо пре­да­вао Ли­тур­ги­ку као пред­мет о ико­на­ма и бо­го­слу­же­њи­ма. И сам сам се чу­дио за­што су у Жи­чу по­ста­вље­не не­пра­во­слав­не ико­не као пре­сто­не? О то­ме сам го­во­рио, не по­ми­њу­ћи ни­ко­га по име­ну, јер ни­ти сам знао име­на мо­за­ич­ких мај­сто­ра, ни­ти оних ко­ји су на­ба­ви­ли и по­ста­ви­ли ико­не. Ни­сам имао на­ме­ру ни­ко­га да вре­ђам тим члан­ком за па­три­јар­шиј­ске но­ви­не, али сам осе­ћао из ви­ше раз­ло­га сво­ју ду­жност и по­тре­бу као мо­на­ха и про­фе­со­ра Ли­тур­ги­ке да ка­жем свој став и ка­ко би све тре­ба­ло да из­гле­да по про­пи­си­ма Цр­кве Пра­во­слав­не, не раз­ми­шља­ју­ћи ко ће шта ре­ћи о ме­ни...

И да­ље ми­слим да та­кав на­слов ни­ко­га ни­је вре­ђао, јер ни­ко­га ни­је по­ми­њао, већ је алу­ди­рао да чи­тав по­сту­пак ни­је у ре­ду, јер је наш на­род ве­ру­ју­ћи те га и те ка­ко мо­ра да вре­ђа све оно што бар у Цр­кви ни­је пра­во­слав­но и је­ван­ђел­ско, већ умет­нич­ки мо­дер­ни­зо­ва­но, не­цр­кве­но. Ни­је мо­ја на­ме­ра ту би­ла да оце­њу­јем љу­де и да их вре­ђам, већ да бол­но при­ка­жем ка­ко нам се „рог под­ме­ће за све­ћу“. Ве­ру­ју­ћем на­ро­ду у цр­кви пра­во­слав­ној као што је Жи­ча уно­си­ти не­цр­кве­не или са­бла­жњи­во мо­дер­ни­зо­ва­не ли­ко­ве, да се вер­ни­ци пред њи­ма кла­ња­ју, мо­ле и це­ли­ва­ју их, уме­сто све­тих и чу­до­твор­них ико­на ко­је су на­шу Цр­кву, ве­ру и на­род ве­ко­ви­ма кра­си­ле и иза­зи­ва­ле ве­ли­ко по­што­ва­ње, мо­ли­тве­но рас­по­ло­же­ње и с ве­ром ду­хов­но охра­бре­ње и бол­ни­ма ис­це­ље­ње – ја о то­ме ни­сам мо­гао да ћу­тим.

Са­ра­ђи­ва­ти са цр­кве­ним но­ви­на­ма мо­ра да је до­но­си­ло раз­не си­ту­а­ци­је и до­га­ђа­је. Ко­ја Вам се нај­ви­ше уре­за­ла у се­ћа­ње?

– Име „Но­ви­не срп­ске Па­три­јар­ши­је“ као на­зив за Пра­во­сла­вље па­три­јарх Гер­ман је, ко­ли­ко ми је по­зна­то, узео као нај­по­год­ни­је у то вре­ме, кад без­бо­жне вла­сти у на­шој зе­мљи ни­су во­ле­ле да се че­сто чу­је име Цр­кве. Да ни­је би­ло њих би­ле би то „Но­ви­не Срп­ске Цр­кве“, али вла­сти­ма је би­ло лак­ше да то бу­де – Па­три­јар­ши­ја. Да се не чу­је оно Цр­ква и ма­кар на из­глед не ве­зу­је та­ко ди­рект­но за Цр­кву. Јер Цр­ква је као и ве­ра и је­ван­ђел­ска на­у­ка де­ло Го­спо­да Хри­ста, де­ло Цр­кве. Сви ко­ји смо кроз ве­ру у Цр­кви кр­ште­ни, кр­ште­ни смо бла­го­да­ћу Хри­сто­вом у име Све­те Тро­ји­це. Кроз кр­ште­ње по­ста­ли смо чла­но­ви Свете Цр­кве и по бла­го­да­ти де­ца Бо­жја уси­но­вље­ни кроз Го­спо­да Хри­ста Бо­гу и Оцу. Из љу­ба­ви сво­је пре­ма људ­ском ро­ду Хри­стос ва­пло­ће­њем кроз Пре­све­ту Дје­ву Ма­ри­ју си­ла­зи на зе­мљу да нам кроз Св. Је­ван­ђе­ље по­ка­же ра­до­сну вест да су за чо­ве­ка не­бе­са отво­ре­на као ње­го­ва веч­на отаџ­би­на и на­след­ство кроз ње­га као Си­на Бо­жи­јег. А пут је до не­ба због огре­хо­вље­но­сти људ­ске кроз по­ка­ја­ње, пра­шта­ње и је­ван­ђел­ска де­ла ве­ре и љу­ба­ви.

За­то са­ра­ђи­ва­ње са Цр­квом и цр­кве­ним но­ви­на­ма до­но­си сре­ћу и ра­дост за сва­ког чо­ве­ка у Хри­сту. До­но­си нам ра­дост бла­го­дат­ну и за ду­шу и те­ло. Упу­ћу­је нас кроз љу­бав Бо­жју на је­дин­ство са Бо­гом и са бли­жњи­ма. Али ми се спа­са­ва­мо тр­пље­њем и кроз мно­ге не­во­ље – и ја сам их имао. Нај­ви­ше за вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та кад је Жи­ча го­ре­ла бом­бар­до­ва­на од Не­ма­ца. У Сту­де­ни­ци од Бу­га­ра кад су нас ту­кли гво­зде­ним штан­гла­ма, па нас по­ли­ва­ли са бу­ре­том бен­зи­на са на­ме­ром да нас спа­ле. Ма­на­стир су сав опљач­ка­ли и сре­ћом за­бо­ра­ви­ли на нас. Нем­ци су нас у бе­жа­ни­ји 1944. го­ди­не ту­кли гра­на­та­ма. Та­да ме спа­сла са­мо ми­лост Бо­жја. И пар­ти­за­ни су ме му­чи­ли и за­тва­ра­ли уз прет­ње, јер им се та­ко ваљ­да хте­ло и мо­гло, са­мо за­то што сам од­мах по­сле вој­ске по­се­тио оца Ан­то­ни­ја Ђур­ђе­ви­ћа у Ко­ви­љу из­над Ива­њи­це.

Ме­ђу­тим, на Ко­со­ву од Шип­та­ра би­ло је по­себ­но гро­зних прет­њи и на­па­да­ња и пре на­шег ра­та са њи­ма. Али и по­сле ра­та. У то вре­ме не­ко­ли­ко пу­та сам од­ла­зио на Ко­со­во. Са­ку­пљао по­дат­ке о ште­ти и зло­чи­ни­ма шип­тар­ским над Ср­би­ма. И по­се­ћи­вао сам из тих раз­ло­га ви­ше ма­на­сти­ра на Ко­со­ву. Про­вео сам та­мо, на Ко­со­ву око 40 го­ди­на, оно је, осе­ћа­ли смо сви, а зна­мо и са­да, на­ша нај­бол­ни­ја ра­на. О све­му то­ме сам пи­сао за Пра­во­сла­вље као на­род­не цр­кве­не но­ви­не.

Не­ке сво­је књи­ге и ра­до­ве сам при­ка­зао у Пра­во­сла­вљу. Сад бих са жа­ло­шћу мо­рао ре­ћи да је Пра­во­сла­вље да­нас ви­ше ли­те­рар­ни ча­со­пис не­го но­ви­не за ши­ру на­род­ну пу­бли­ку и ма­су. Ми­слим на се­ла. По то­ме се ви­ди да ми не­ма­мо ви­ше се­ла. Сва су се го­то­во ра­се­ли­ла по гра­до­ви­ма, оста­ли су са­мо ма­ли за­се­о­ци. Због то­га ве­ру­јем да тр­пе и но­ви­не Срп­ске Па­три­јар­ши­је. Због сма­ње­ног бро­ја чи­та­ла­ца, па се по­сте­пе­но пре­тва­ра­ју у ли­те­рар­ни ча­со­пис. Ма­њи део по­пу­ња­ва­ју ра­зна оба­ве­ште­ња ко­ја скре­ћу па­жњу и про­сеч­но обра­зо­ва­ним гра­ђа­ни­ма.

С. Круп­ни­ко­вић

Извор: Православље, бр. 1202 од 15. априла 2017. године, стр. 12 и 13