Potiskivanje – mentalno guranje bolnih sadržaja pod tepih

[Кратос]

пре 2 часа, gor.anger рече

ajd pliz prevedi na svetosavski 

psihologija negira postojanje demona?

Negira kao realno postojeća bića više ih gleda kao psihološke fenomene,projekcije i stanja ljudske psihe.I ne samo njih već i postojanje Boga.

[Кратос]

пре 2 часа, JESSY рече

не можемо ми да одлучимо да ли ћемо да потискујемо неке ствари или не....то је једна врста одбрамбеног механизма, значи нечији организам сам аутоматски то прихвата....

Potiskivanje je čisto zavaravanje i odlaganje suočavanja sa psihičkim bolom sa kojim je susret neminovan.I to se radi svesno,svojevoljno a ne po nekom automatizmu jer po prirodi čovek uvek bira lakši put i ide linijom manjeg otpora.Organizam prihvata iluziju prestanka emotivnog bola kao psihološko olakšanje.Zato naredni susret sa potinsutim biva daleko bolniji i fatalniji za onoga koji na silu beži od dela sebe. 

[Ana B.]

 "Нема ничег светог, и ништа не треба да буде свето!"- то је девиза Фројда и његових многобројних ученика, који су, у суштини, окупирали и демонизовали савремену психологију.

[Ana B.]

"Главна опасност психоанализе је у томе што човек престаје да схвата од каквог се непријатеља ваља заштити, а од кога искати помоћ. Психоаналитичар има посла са својом сопственом фантазијом "

 Рафаил Карелин 

[JESSY]

пре 1 минут, Кратос рече

I to se radi svesno,svojevoljno

svaki organizam je drugaciji i svaki ima svoje odbrambeno sredstvo da se zastiti...to ne biramo mi...

[Снежана]

пре 2 минута, JESSY рече

svaki organizam je drugaciji i svaki ima svoje odbrambeno sredstvo da se zastiti...to ne biramo mi...

то не бира памет, него срце илити подсвест

[Lady Godiva]

пре 36 минута, Кратос рече

Potiskivanje je čisto zavaravanje i odlaganje suočavanja sa psihičkim bolom sa kojim je susret neminovan.I to se radi svesno,svojevoljno a ne po nekom automatizmu jer po prirodi čovek uvek bira lakši put i ide linijom manjeg otpora.Organizam prihvata iluziju prestanka emotivnog bola kao psihološko olakšanje.Zato naredni susret sa potinsutim biva daleko bolniji i fatalniji za onoga koji na silu beži od dela sebe. 

Погрешно сам прочитала да се не ради свесно и самовољно...

Види, нису сви људи исти и не реагују исто на различите утицаје из окружења.

Нико није луд да намерно потискује осћања... и тако док ово куцкам схватим да ја то радим по дифолту, али у неким ситуацијама и свесно задржим све емоције у себи. Кад ме неко види нема шансе да примети каква је бура унутра, а после неког времена се то потисне још дубље, па ни ја не будем свесна тога...

У сваком случају, то није лакши пут. Лакше је и напити се, побити, плакати или скакати од среће него то закључати у себи. 

[Lady Godiva]

пре 44 минута, Ana Bjelan рече

 "Нема ничег светог, и ништа не треба да буде свето!"- то је девиза Фројда и његових многобројних ученика, који су, у суштини, окупирали и демонизовали савремену психологију.

У чему се огледа та окупација и демонизација психологије? Занима ме значење глагола демонизовати у овом контексту. 

Какве везе имају демони са начином на који се особа бори са стресом, тугом, болом и са психологијом која покушава то да истражи?

[Ana B.]

Ево Карелин ће то да ти боље објасни 

"Психоанализа је изопачени метод помоћу кога се врши, како се обично сматра, проницање у дубину човекове душе. За фројдисте, пут у тај "црни бездан" је дешифровање символа у речима и сликама, укључујући и сновиђења, као жеља и тежњи човека, које он скрива од ближњих, а често и од самога себе. Човек се налази под унакрсним дејством импулса који долазе из светлог и тамног света. Али психоаналитичари њега посматрају изоловано од ових, и зато сатанске импулсе приписују њему самом. Стога психоанализа и јесте методично нашаптавање човеку да је он по природи својој демон. Да не говоримо о томе да је сам метод "дешифровања символа" сасвим неоснован. Нико не може узети у обзир хиљаду узрока и услова настајања асоцијација. Психоаналитичар има посла са својом сопственом фантазијом. Истина, може доћи до неког привременог олакшања код оболелог путем самоизражавања. Овим се исказао и "испразнио" енергију накупљених противречности, али то личи на драматски катарсис или на смех, веома озбиљни нервни и морални потрес. Затим се све понавља још силније, болест напредује. И то је закономерно: психоаналитичар не може да сузбије ни један психички комплекс, он својим саветима само изазива нови. Али то још није најстрашније. Главна опасност психоанализе је у томе што човек престаје да схвата од каквог се непријатеља ваља заштити, а од кога искати помоћ. Психоанализа је бекство у месту, од себе ка самоме себи.

Рећи ће нам како се многи психолози не слажу са Фројдом, али већина од њих није сагласна у другостепеном. То неслагање се појављује у новим варијантама фројдизма, тананијим и зато подмуклијим. Док се код Фројда, коме се не може порицати отвореност, ђаво - његово учење - показује у гнусном и одвратном виду, то се привидни противници Фројда старају да одену тог ђавола у одело џентлмена. Сасвим су малобројни они психолози који имају смелости да кажу да једина сила која истински исцељује човекову душу, јесте хришћански морал, а још је мање оних који ће рећи да пут из њиховог кабинета треба да води у храм.

Задржали смо се на теорији пансексуализма, јер се у покушају демонизовања света она чини као "најколоритнија". Не само учење Фројда, него је и његова личност изазвала ватрене симпатије савремених хуманиста. Тако се председник САД Рузвелт обратио Хитлеру лично писменом поруком, молећи да се Фројду поштеди живот, не само из сажаљења према самом Фројду, него и зато што је сматрао да је то неопходно за добро човечанства. И Хитлер, који се непријатељски односио према америчком председнику, радо је услишио његову молбу. Очигледно његов окултни демонизам, подударао се у тој ствари са очекивањима хуманиста. Фројд је срећно стигао у Америку, али је ускоро скончао од рака језика.

Треба рећи да су психологија и психијатрија, са малим изузетком, демонични већ и по томе што не признају постојање ђавола, прикривају његово страшно деловање на душу човекову и самим тим лишавају оболеле реалне помоћи - Оног јединог, Ко је победио ђавола.

Поставља се питање: јесу ли сви душевни болесници опседнути ђаволом, може ли се гледати на широки спектар душевних обољења - од манијакалних депресија и визионарства до хистерије - као на бесомучност? Чини нам се да питање није постављено сасвим правилно. Граница између душевне болести и здравља веома је условна. Сви ми смо болесни, будући да смо носиоци првородног греха - неисцељене трауме у души свакога човека. Сви ми услед овог греха обољевамо нашим страстима, и што је најглавније, тамним нагоном ка пороку, сличном окултно-магијској љубави душе човекове према ђаволу.

Од свих душевних моћи код човека је најмање деградирао разум, који у неким случајевима може да процењује своје болесно и страстно стање. Код душевно болесних та моћ је нарушена, утицај тамних духова не наилази код њих ни на малу препреку, као бујица кад је срушена брана.

Душевна болест може имати различите узроке, међу њима и оне органског карактера, но, како се у ослабљеном организму бујно размножавају микроби као изазивачи болести, тако се у душевном организму несрећних болесника демонски импулси испољавају с особитом силом. Очигледно усељење демона може се изразити изузетним душевним страдањима, која нагоне на самоубиство, сумрачну потиштеност, страх пред светињом и најмрскију хулу на Бога.

Но у сваком случају, тим несрећницима може помоћи само сила Божанствене благодати, а њу душевном болеснику одузимају савремени психијатри, нудећи илузорни пут ка исцелењу, у који сами не верују: хипнозу и хемијске препарате. То лечење личи на ударце батином по глави страдалника, да би се прекинули његови болни вапаји. Он бива стишан, али неће оздравити.

Говоре нам о психијатрима-хришћанима, али на жалост, за већину од њих Божанство је само нека идеја, најпогоднија за медитацију. Мало ко може рећи да Бог није средство, а да тајинства Цркве нису замена куре лечења седативним препаратима, да исцелење предпоставља пре свега хришћански живот и покорност вољи Божијој, да је Бог врховна скала вредности и, стога, није инструмент који може бити употребљен, а затим одложен у страну.

Класична психијатрија односи се према религији исто као систем Хегела према хришћанству: да би се постало хришћанином, треба превазићи концепције хришћанства. Међутим, у стварности, душу треба посматрати као одвојену супстанцу, ваља признати постојање духовног света и имати реални опит духовног живота. Ево парадокса: православни психолог треба да постане аскета и престане да буде психолог. Но, тада се руши сваки појам о хришћанској психологији, она постаје хришћанска мистика и хришћанска аскеза. Настаје још већи парадокс: да би стварно лечио душевно оболелог психијатар треба да постане свет, да личним подвижништвом и укључивањем у црквени живот стекне благодат, оно јединствено чега се боји демон.

Ово може изазвати подсмех. Али, ако православни психијатар признаје постојање ђавола, како онда може претпоставити да је то створење могуће изагнати из душе и тела болеснога хемијским лекаријама, као што пацова трују отровом?

И тако, психијатрија је навукла лудачку кошуљу не на ђавола већ на болесника."

 

[Ana B.]

Ukoliko neko citira Frojda treba da je na oprezu

[Ana B.]

 

"...У почетку беше пол"- ево учења Фројда. Тај тамни нагон створио је културу, науку и религију. Према Фројду, филозофска дела, творевине уметности, истанчана поезија, чак и човекова јунаштва, све је то "јарко перје петла", који настоји да привуче пажњу кокоши. Све постојеће неурозе и психичке болести, сви историјски потреси, по његовој теорији, само су последице незадовољеног чувства сексуалности. А савремено човечанство дошло је до такве унутрашње покварености, да се није са гађењем одвратило од таквог демонског учења, већ га је прихватило као своје. По Фројду, све религије, укључујући и хришћанство, јесу колективна хистерија сексуалног карактера. Где је овде место за демона, кад човек сам постаје архидемон?

Нећемо се задржавати на Фројдовом "Едиповом комплексу", сувише је познат, већ хоћемо да истакнемо његов окултни смисао: убити у човеку осећање љубави према својим сродницима, које су чак и нерелигиозни људи називали "светим осећањем", у време оно када је дете лик мајке поистовећивало са Ангелом-чуваром..."

[Bokisha]

пре 21 минута, Lady Godiva рече

У чему се огледа та окупација и демонизација психологије? Занима ме значење глагола демонизовати у овом контексту. 

Какве везе имају демони са начином на који се особа бори са стресом, тугом, болом и са психологијом која покушава то да истражи?

па можда ако сви стресови ,неке туге и неки болови  крећу од помисли,а по светим оцима те помсли и нису баш увек наше

[goranger]

@Ana Bjelan

Karelin. Nema dalje :-) 

Za sve ostalo je tu mastercard

[Снежана]

пре 29 минута, Ana Bjelan рече

Ukoliko neko citira Frojda treba da je na oprezu

На опрезу од кога/чега, демона???

[Ana B.]

od Frojdovih reci