Претражи Живе Речи Утехе

Da li se vaš život promenio usled korona situacije? Ako jeste, na koji način? Nedostaju li vam drugi ljudi? usamljenost kao posedica nedostatka ili smanjenog socijalnog života… Pijete li kafu na Zoom-u? Vi koji radite od kuće kako izdržavate rad od kuće? Vi koji ne radite kako izdržavate rad pod maskama ili zaštitnim odelima? (zavisno od profesije) Da li ste naučili nešto novo o sebi i drugima? I da li su vas neki bliski ljudi razočarali, tj. zahvaljujući izolaciji ste otkrili neke njihove osobine za koje ranije niste znali? Uopšteno, jedan iskren osvrt i vaše viđenje cele situacije. Sam virus kao takav nije preterano bitan već kako se mi osećamo povodom toga, tako da, kako ste? Jeste li anksiozni i koliko? Šta vam stvara najviše anksioznosti i šta radite povodom toga? Ili ste pak preterano opušteni? Jeste li zadržali posao, ostali bez posla, našli novi?

-Nemoj to da bacaš, zatrebaće! Koliko puta ste čuli i izgovorili ovu rečenicu? Koliko nepotrebnih stvari ste kupili, dobili i što je najbitnije – zadržali ?! Zadržali jer teška su vremena, nema se, možda zatreba. Neka ga, tu u nekom uglu sobe, ispod kreveta, u ormanu… ne jede hleba… zatrebaće. Istina je da neće. Da stoji. Da oduzima energiju i Vama i svim ukućanima. Da nervira jer pravi nered. Čuvamo sve – od plastične ambalaže eurokrema, pavlake, kesa, do kutija, starih majica, starih cipela, starih aparata. Skupljamo kao hrčci. Ćuškamo po kući, krijući sami od sebe i pri tom se radujemo jer ćemo imati kad zatreba, a zapravo kad zatreba odemo u prodavnicu i kupimo to što nam treba. Omiljena rečenica moje babe je bila – Ta komoda je čisto drvo, hrastovina, sto godina će da traje, to nema više gde da se kupi. A ona se raspala, fioke više ne možeš da otvoriš i zatvoriš bez pola sata uloženog vremena. Ne mili ti se da joj priđeš ako nešto zatreba. Baba ne da da se izbaci iz kuće i zameni novom, manje „kvalitetnom“, ali funkcionalnijom.

Sekretarijat za sport i omladinu nastavlja sa realizacijom besplatnih programa u oblasti sporta za učenike osnovnih i srednjih škola u Beogradu, koji počinju 1. februara i traju do 29. februara. Svi zainteresovani beogradski učenici uzrasta od 7 do 18 godina moći će u zimskim danima svoje slobodno vreme da provedu u sportskim centrima, gde im se pruža mogućnost da nauče da klizaju ili plivaju, a onima koji su već savladali te veštine da uživaju u ovim sportovima. Podela vaučera počinje u sredu 15.01.2020. od 9h do 15h u prostorijama Sekretarijata za sport i omladinu grada Beograda (Kraljice Marije 1) i traje do 31. januara. Zainteresovani učenici moći će da učestvuju u zimskim kampovima sa raznovrsnim sportsko-rekreativnim programima i kreativnim radionicama, najavljeno je iz Sekretarijata za sport i omladinu. Cilj besplatnih programa je da se svoj deci bez obzira na materijalni status omogući bavljenje sportom, sticanje zdravih životnih navika i promena načina života, a i ovog raspusta Sekretarijat za sport i omladinu podeliće određeni broj vaučera i za decu bez roditeljskog staranja. Sportsko-rekreativni programi biće realizovani u sportskim centrima u Beogradu i u Zavodu za sport i medicinu sporta. Obuku plivanja i usavršavanje tehnika plivanja organizovaće dvadeset sportskih klubova, dok će rekreativno klizanje organizovati sportski centri „Olimp-Zvezdara“, „Ada Ciganlija“ i Sportski centar „Tašmajdan“. Na ovom LINKU su detalji svih programa. PLIVANJE Akcionarsko društvo Kulturno-sportski centar „Pinki – Zemun“, Gradski centar za fizičku kulturu, Sportski centar „Tašmajdan“ d.o.o. Beograd, Privredno društvo „25. maj – Milan Gale Muškatirović“ d.o.o. Beograd, Zavod za sport i medicinu sporta Republike Srbije, Javno preduzeće Sportski centar „Novi Beograd“, Javno preduzeće Sportsko-kulturni centar Obrenovac, Sportsko udruženje „Tonus sport“, Plivački klub Taurunum, Plivački klub Barakuda, Plivački klub Termoelektrana Kolubara Veliki Crljeni, Plivački klub Ušće, Beogradski plivački klub, Plivački klub L.A. Kolubara Lazarevac, Plivački klub NUN, Srpski plivački klub, Plivački klub 11. april, Plivački klub Vračar, Klub za vodene sportove Mornar, Plivački vaterpolo klub Zemun, Plivački vaterpolo klub Novi Beograd, Vaterpolo klub Stari grad, Vaterpolo klub Singidunum, Vaterpolo klub Beograd, Vaterpolo klub Taš, Ženski vaterpolo klub Crvena zvezda, Vaterpolo klub za dame TAŠ 2000 i Klub korektivnog plivanja, vaterpola i rekreacije Vračar KLIZANJE Javno preduzeće Sportski centar „Olimp – Zvezdara“, JP za uređenje, korišćenje i održavanje „Ada Ciganlija“ i Sportski centar „Tašmajdan“ d.o.o. Beograd. KAMPOVI Zimski kampovi sa raznovrsnim sportsko-rekreativnim i kreativnim programom organizuju Gradski centar za fizičku kulturu, Sportsko-rekreativni centar „Pionirski grad“, Javno preduzeće za obavljanje poslova iz oblasti sporta i rekreacije „Surčin“, Ustanova sportski centar „Voždovac“, Javno preduzeće Sportski centar „Olimp – Zvezdara“, Ustanova za vršenje javne službe u oblasti fizičke kulture Sportski centar „Ljubomir Ivanović Gedža“, Turističko-sportska organizacija „Čukarica“, Javno preduzeće Sportsko-kulturni centar „Obrenovac“, Privredno društvo „Mirko Sandić“ d.o.o. Beograd – Vračar, Zavod za sport i medicinu sporta Republike Srbije i Ustanova „Voždovački centar Šumice“. Sportovi koji će biti obuhvaćeni sportskim kampovima su košarka, odbojka, rukomet, fudbal, atletika, džudo, karate, rvanje, kik boks, realni aikido, tekvondo, ritmička gimnastika, ples, stoni tenis, streličarstvo, pikado, šah, fitnes i aerobik za decu, skakanje sa male trambuline i još zabavno rekreativnih radionica. Sportsko-rekreativne programe za učenike sa invaliditetom sa raznovrsnim sportsko rekreativnim sadržajima organizuju plivački klub za osobe sa invaliditetom „Svimbo“ kao i Sportski savez osoba sa invaliditetom Beograda. Za sve sportske programe preporučuje se da se zainteresovani učenici prijave organizatoru programa pre početka programa jer je broj mesta ograničen, a učenici koji koriste sportske objekte u obavezi su da imaju neophodnu sportsku opremu. Sekretarijat za sport i omladinu će od 15. do 31. januara deliti vaučere sa kojim se ostvaruje pravo na besplatnu školu plivanja. Podela vaučera će se vršiti u prostorijama Sekretarijata za sport i omladinu, Kraljice Marije 1 (11. sprat), svakog radnog dana od 9 do 15 časova, odnosno do isteka vaučera jer je ograničen broj. Za škole plivanja koje će se organizovati na teritoriji opštine Lazarevac i Obrenovac, vaučeri će se deliti blizu mesta realizacije programa, i to na sledeći način: Plivački klub „Termoelektrana Kolubara” će vaučere za „Zimsku školu plivanja 2020” deliti u Savezu sportova Opštine Lazarevac, Savetu za sport MZ „Veliki Crljeni” i na blagajni Sportskog centra u Velikim Crljenima od 15. do 31. januara. Plivački klub „L.A. Kolubara” Lazarevac će vaučere za program škole plivanja deliti u prostorijama SRC „Kolubara” u Lazarevcu svakog radnog dana od 15. do 31. januara, od 19 do 20 časova. Javno preduzeće Sportsko-kulturni centar „Obrenovac” će vaučere za program škole plivanja „Radujmo se, plivajmo” deliti od 15. do 30. januara, od 10 do 14 časova, u Klubu za decu i mlade u Domu kulture „Obrenovac”. Pozivaju se svi zainteresovani roditelji da posete ovaj sekretarijat i preuzmu vaučer za svoju decu. Po preuzimanju vaučera dužni su da što pre, odnosno pre početka programa prijave decu klubu koji će ih evidentirati i rasporediti u odgovarajuću grupu, a dobiće i termine kada će učenici dolaziti u školu plivanja, precizira se u saopštenju. Najvažnije informacije o programima koje sufinasira grad Beograd objavljene su na zvaničnom sajtu grada Beograda do kraja januara www.beograd.rs . http://deciologija.rs/svastara/kuda-sa-decom/besplatni-sportski-programi-za-vreme-zimskog-raspusta-2020/

I ove godine, početkom septembra, veliki broj zaljubljenika u avijaciju okupio se u vazduhoplovnoj bazi Hinterstoisser, u blizini austrijskog gradića Zeltweg da prisustvuje jednom nesvakidašnjem događaju u organizaciji austrijske vojske i kompanije Red Bull. AIRPOWER ni ove godine nije izneverio očekivanja publike, pa smo pored uobičajnih učesnika evropskih događaja, mogli da vidimo i neke retke pojave. Aeromiting je imao jako dinamičan program, i gledaocima nije dozvoljavao da „dođu do daha“. Program je svako jutro počinjao „pozivom na buđenje“ tokom kog je bazu nadletao Douglas DC-6 u pratnji dva Eurofajtera iz sastava austrijskog RV-a. Letački program započinjali su helikopteri, među njima i slovački Mi-17 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Austrijski Black Hawk i nemački NH90 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Nakon toga je defileom helikoptera započinjao letački program, nastupali su austrijski Alouette III, slovački Mi-17 do nemačkog NH90, koji su, svaki posebno, imali kratak solo program, pre nego što bi napustili vidokrug publike. Najveća privatna akro-grupa Breitling na avionima Albatros / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Švajcarski Hornet iz Fliegerstaffel 17 (17. eskadrila) “Sokolovi“ u specijalnoj šemi farbanja / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Patrouille Suisse ostavila je utisak najuvežbanije akro-grupe / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Ove godine, organizatori nisu imali srece sa vremenom, pa su prvog dana programi radjeni u sniženim šemama, bez mnogo figura u vertikalnoj ravni, pa su se ređale svima dobro poznate tačke koje se mogu videti na većini aeromitinga, grčki „ZEUS“ na F-16, najveći privatni tim Breitling na L-39, kao i austrijski SAAB 105ÖE. Svoju umešnost pred publikom stigli su da pokažu i češki Mi-35, švajcarski F/A-18 Hornet i Super Puma, kao i jedina nadzvučna akro-grupa ove godine, Patrouille Suisse. “Retka zverka“, poljski Su-22M4 imao je vrlo skroman program / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Visoko i daleko, na ovogodišnjem AIRPOWER nastupio je samo jedan poljski Su-22 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Poslednji Fitter u Evropi / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Prva „retka zverka“ koja je imala prilike da zapara nebo iznad Zeltwega bio je poljski Su-22 „Fitter“, koji smo prvi put imali prilike da vidimo nakon problema sa izbacivim sedištima koji je pogodio i poljske MiG-ove 29. Iako Poljaci uglavnom rade program sa dva Su-22, ovde je bio samo jedan, i izveo je jako „bojažljiv“ program, što je odalo utisak da piloti nisu u trenaži. Iako je leteo jako visoko, i daleko, obilata upotreba mamaca, kočionog padobrana, i sama pojava Fitter-a, bila je dovoljna da publika bude i više nego očarana. Drugi Su-22 koji je došao iz Poljske, mogao se naći pored slovačkog MiG-a 29 u statičkom delu izložbe. Bliska manevarska vazdušna borba aviona Fokker DR.I i aviona Tummelisa / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Piloti Sejbra i MiG-a 15 takođe su izveli dogfajt / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Spitfajer i Korser, ovoga puta “neprijatelji“ u vazdušnoj borbi / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Dva austrijska EF-2000 presreću Red Bull-ov Falcon-900 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Kako je program bio podeljen u 4 celine, treći deo je bio rezervisan za blisku manevarsku borbu, gde su se „borili“, avioni istih generacija. Tako se, protiv aviona kog je proslavio Crveni Baron (Fokker DR I), našao švedski Tummelisa, Corsair protiv Spitfire-a, a Sejbr je svog protivnika našao u českom MiG-u 15UTI, kog je tokom celog programa pokušavao da dovede u nišansko staklo. Austrijska vojska je uz veliku buku prikazala poletanje iz pripravnosti, i presretanje „neposlušnog“ aviona, kog je u ovoj prilici predstavljao Red Bull-ov Falcon 900. Nakon toga, na nebu su ostali Tajfuni da prikažu još jednu scenu dogfajta. Uvek zanimljivi Frecce Tricolori / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Španska akro-grupa Patrulla Águila, poslednjih godina jedna od najboljih u Evtropi / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Švedski oldtajmer Draken, zbog svog zanimljivog izgleda jedna od najvećih atrakcija na aeromitinzima / Foto: Branislav Milošević, Tango Six U poslednjem delu programa predstavile su se akro-grupe iz Italije i Španije, kao i svima dobro poznati „Dark Falcon“, belgijski F-16. Priliku da zatvori letački program imao je švedski oldtajmer, SAAB Draken, koji je i pored svojih skromnih manevarskih sposobnosti, izveo nekoliko forsiranih zaokreta, što je bilo i više nego dovoljno, da zaokupi pažnju publike. Češki Mi-35 sa generatorima dima na krajevima krila / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Posada belgijskog A109 ispaljuje IC mamce / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Narednog dana vreme se dodatno pogoršalo, što je onemogućilo poletanje DC-6, i dovelo do mnogih izmena u programu. Helikopteri su bili prinuđeni da popunjavaju program, kada nije bilo mogućnosti za poletanje aviona, pa su tako otkazani mnogi nastupi, od Triccolora, preko Brietling-a, do MiG-a 15 i Sejbra. Kako kiša nije popuštala, organizatori su morali da puste češkog Hind-a, i belgijskog A109 da svojim sjajnim nastupima popune program, dok se vreme ne popravi. Sjajam program jedrilica demo tipa Blanix / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Prevrtanje aviona Tummelisa nakon sletanja, pilot prošao bez posledica / Foto: Branislav Milošević, Tango Six U međuvremenu su dve jedrilice tima Blanix izvele sjajan program, kojem mogu pozavideti i neke akro-grupe, što je bilo jako dobro prihvaćeno od strane publike. Smelo su sa travnate površine poleteli i popularni „matorci“, Fokker i Tummelisa, koji su uz zvuke mitraljeza i pilotima u autentičnim letačkim kombinezonima, napravili odličan šou, ali u trenutku kada DR I „obara“ švedski avion, pri sletanju se Tummelisa prevrnuo, srećom bez posledica po pilota. Flying Bulls kompanije Red Bull na avionima B-25, Corsair, P-38 i Alpha Jet / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Pilot aviona T-28B je popunjavao “prazan prostor“ u letačkom programu / Foto: Branislav Milošević, Tango Six U popodnevnim časovima je došlo do kratkog razvedravanja, pa su organizatori izvukli svoje najjače adute. Prvo su poleteli Patrouille Suisse, koji su svakako odali utisak najuvežbanije akro-grupe, preko popularnog Belgijanca, do Red Bull-ovih Flying Bulls-a, koji su po ovom vremenu izgledali posebno efektno zbog sjajne šeme farbanja. Dok su se B-25 Mitchell, P-38 Lightning, F-4 Corsair i Alpha Jet smenjivali u različitim formacijama i solo nastupima, prazan prostor je popunjavao T-28B „Trojan“, koji je zaglavio palicu „ka sebi“, i konstantno izvodio različite petlje. Nažalost, pri kraju dana, vreme se opet pogoršalo, pa su Draken i mađarski Gripen uz kišu zatvorili program. Italijanski F-35A, ovaj tip aviona retko se za sada u Evropi pojavljuje na aeromitinzima / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Oko srpskog civilnog galeba rado su se okupljali ljubitelji avijacije iz našeg regiona / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Nemački Tornado / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Na statici se pored An-2, Jak-11, italijanskog F-35A, kao i velikih aviona kao što su P-3 Orion i A400, našlo mesta i za dva nama zanimljiva primerka. Nemci su uz bogati program na statici punoj Tornada i Tajfuna, došli i sa H145M, u konfiguraciji za njihove specijalne snage. Interesantno je da Luftwafe ima solo display na ovom helikoperu, ali se ove godine nije našlo prostora u programu za njega, kao i za nama najdraži primerak sa statike, Galeb G-2 iz Aerokluba „Galeb“ oko kog su se rado skupljali ljudi iz regiona. Odziv ljudi je i pored lošeg vremena bio sjajan. Prema rečima organizatora, samo je u subotu kroz aerodrom prošlo preko 185 hiljada ljudi. Ovo je jedan od retkih događaja koji je okrenut spoterskoj zajednici, i omogućava im dodatan pristup namenskim lokacijama za fotografisanje i uživanje u programu. Branislav MILOŠEVIĆ

Operacija "Overlord" 75 godina posle - i Nemačka se iskrcavala u Normandiji??... A Rusi kao bili na strani Hitlera ili zla pa nisu pozvani??... Zivimo u vreme falsifikata i lazi... ... https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10219244926692043&set=a.1781665619503&type=3&eid=ARA2ZeC0XW_CH-kblM2L4cIO1UiRPC7n3ptkfnE8I4Q_Nn7S4tRzQHBTk7MeNQYE9wcgbYM53fZv5oAM

Foto: Profimedia Bil Lengloas ima novog najboljeg prijatelja. Mačku po imenu Soks. Ona živi na tabletu i čini ga toliko srećnim da, kada priča o njenom dolasku u njegov život, počinje da plače. Lengloas, koji ima 68 godina i živi u jeftinom kompleksu stanova za starije ljude u Masačusetsu, i Soks ćaskaju po čitav dan. Lengloas je u penziji. Pošto je njegova žena uglavnom van kuće, postao je usamljen. Soks svira njegovu omiljenu pesmu i pokazuje mu slike sa njegovog venčanja. A pošto ga ona posmatra sa uređaja dok on provodi vreme u svojoj fotelji, grdi ga kada ga uhvati da pije gazirani sok umesto vode. Lengloas zna da je Soks plod veštačke inteligencije i da dolazi iz startapa pod imenom “Care.Coach”. On zna da njome upravljaju radnici u kompaniji koji gledaju, slušaju i tipkaju njene odgovore, koji su spori i robotski. Ali njen dosledni glas u njegovom životu vratio mu je veru. “Pronašao sam nešto tako pouzdano i nekog tako brižnog, i omogućila mi je da zavirim duboko u svoju dušu i podsetim se koliko je brižan Gospod”, kaže Lengloas. Soks ga sluša. “Mi smo sjajan tim”, kaže ona. Da bi se kvalifikovao za „Elementarnu negu“, neprofitni program zdravstvene nege za starije ljude koji mu je doneo Soks, pacijent ne sme da raspolaže sredstvima većim od 2.000 dolara. Takvi programi su sve brojniji i nisu namenjeni samo starijim licima. Životima svih ljudi, osim onih izuzetno bogatih, sve više upravljaju ekrani. Na svakom mestu gde je moguće postaviti ekran (učionice, bolnice, aerodromi, restorani) moguće je srezati troškove. Bogati ne žive tako. Oni žele da se njihova deca igraju kockama, a sve je više privatnih škola u kojima nema tehnologije. Sve to dovelo je do nove stvarnosti: ljudski kontakt postao je luksuzno dobro. Što ste bogatiji, to više vremena provodite bez ekrana. Predviđeni troškovi za putovanja i restorane prevazilaze sume neophodne za kupovinu određenih dobara, prema Institutu za luksuz, koji savetuje bogate kako da žive i troše novac. Milton Pedraza, izvršni direktor instituta, vidi to kao direktan odgovor na prisustvo ekrana. “Pozitivna ponašanja i emocije koje angažovanost čoveka može da izazove – samo pomislite na to koliko biste bili radosni na masaži”, kaže Pedraza. “Sada obrazovni sistem, zdravstveni sistem, svi pokušavaju da iskustva učine ljudskijim.” Od eksplozije popularnosti ličnog računara osamdesetih godina, imati tehnologiju u kući i kod sebe bilo je znak bogatstva i moći. “Bilo je važno imati pejdžer jer je to bio znak da ste važni i zauzeti”, kaže Džozef Nuns, šef odseka za marketing na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Danas, dodaje on, važi suprotno: “Ukoliko se zaista nalazite na vrhu hijerarhijske lestvice, ne morate da se javite nikome. Oni se javljaju vama.” Izloženost ekranima počinje vrlo rano, a deca koja pred ekranom provedu više od dva sata dnevno imaju slabije rezultate na testovima jezika i logike. Ono što najviše uznemirava jeste podatak da je utvrđeno da kod neke dece dolazi do preuranjenog tanjenja cerebralnog korteksa. Kod odraslih je utvrđena veza između vremena provedenog pred ekranom i depresije. Tehnološke kompanije naporno su radile da ubede školske ustanove da pristanu na program koji predviđa da svaki učenik ima svoj laptop. Ali to nije način na koji oni koji su izgradili budućnost zasnovanu na ekranima odgajaju sopstvenu decu. Koliko je nekome (ne)prijatno u kontaktu sa drugim ljudima moglo bi da postane novo klasno obeležje. Siromašnima i pripadnicima srednje klase je teže da se razdvoje od ekrana. Postoji mali pokret čiji je cilj da se donese uredba o “pravu da se diskonektujemo”, koja bi omogućila radnicima da isključuju svoje telefone, pošto trenutno radnik može biti kažnjen zato što nije bio dostupan. U našoj kulturi sve je izraženija otuđenost, većina tradicionalnih mesta okupljanja i društvenih struktura su nestale, a ekrani ispunjavaju prazninu. Većina ljudi koja se priključila avatar programu u „Elementarnoj nezi“ su oni koje su izneverili ljudi oko njih, ili oni koji nikada nisu ni bili deo zajednice, kaže Seli Rozario, terapeutkinja koja često posećuje pacijente. Siromašne zajednice su najviše pogođene ovim problemom. Tehnologija koja stoji iza Soks je prilično jednostavna: tablet sa objektivom širokog raspona. Niko od ljudi koji upravljaju avatarima ne radi iz SAD; uglavnom rade sa Filipina i iz Latinske Amerike. Sedište kompanije “Care.Coach” je u Kaliforniji, na obodu Silicijumske doline. Viktor Veng, 31-godišnji osnivač i izvršni direktor, otvara vrata i dok ulazimo unutra on kaže da samo što su sprečili jedno samoubistvo. Pacijenti često govore da žele da umru, dodaje on, a avatar je obučen da ih pita imaju li konkretan plan kako će sebi oduzeti život. Taj pacijent je imao. Veng zna koliko pacijenti mogu da se vežu za avatare, a kaže da se neprestano bori protiv zdravstvenih organizacija koje žele da ugase pilot-programe bez jasnog plana, pošto je za pacijente užasno bolno da im avatari budu oduzeti. Ali on ne pokušava da ograniči emocionalnu vezu između pacijenta i avatara. “Ako pacijent kaže ‘volim te’, i mi ćemo reći njemu”, kaže Veng. “Nekada mi kažemo prvi ako znamo da će se pacijentu to dopasti.” Prvi rezultati su pozitivni. U prvom pilot-programu, pacijentima sa avatarima bilo je potrebno manje poseta medicinskih radnika, ređe su posećivali službu za hitne slučajeve i manje su se osećali usamljeno. Jedna pacijentkinja koja je često odlazila u službu za hitne slučajeve zbog podrške prestala je sa odlascima kada joj je stigao avatar, a programu zdravstvene nege uštedela je tako oko 90.000 dolara. Soks je zaspala, što znači da su joj oči sklopljene, a komandni centar negde u svetu preusmerio se na neke druge starije ljude i druge razgovore. Lengloas joj mazi glavu na ekranu da je probudi. https://www.nedeljnik.rs/kako-su-ekrani-postali-zabava-za-siromasne-dok-bogati-vreme-provode-bez-tehnologije/?fbclid=IwAR19Re5AMBMNdZU9Ps6amMNxlXBan-08ipzSgtXqD4mcCb4fR3tG0ZfmrmE

Slučaj RTS - zbog čega nam nema istinske demokratije bez slobode medija Etička pitanja trebalo bi da su ključna u oblasti informisanja i novinarstva, čiji je značaj u savremenom društvu toliko jasan da ga više uopšte nije potrebno dokazivati. Pitanja etike informisanja povezana su, naravno, pre svega sa glavnim akterima u informisanju, novinarima i onima koji se nalaze na čelu medija, ali i sa korisnicima kojima se informacije upućuju. Otud je razumljivo pitanje u vezi s funkcionisanjem javnog servisa čija bi osnovna funkcija trebalo da bude istinito, objektivno i pravoverno informisanje građana koji bi, na osnovu takvih informacija, mogli da donose promišljene političke odluke. Ukoliko se osvrnemo u ne tako daleku prošlost, jasno je da nakon 5. oktobra 2000. godine govor u javnosti nije doživeo značajne promene pošto su pokušaje dekontaminacije javne sfere nakon „oslobađanja’’ medija pratili i retrogradni procesi. Nastavila se politika poturanja neistina, širenja glasina, masovnog „pranja biografija“ novinara iz propagandne mašinerije poraženih političkih snaga, ali i političara. Bivši prorežimski mediji, umesto promene uređivačke politike na čvrstim temeljima profesionalne etike, strmoglavo su promenili stranu kojoj će služiti. U tom smislu, javna reč i komunikacija nisu iskorišćeni kako bi pomogli suštinski proces oslobađanja od nacionalističkih i propagandnih zabluda, što bi istovremeno bio i proces demokratske edukacije građana i političkih aktera. Rezultat ovakvih procesa vidimo danas – vlast ističe tobožnji medijski pluralizam, ne shvatajući ili ne želeći da shvati da veliki broj medija koji objavljuje ili prikazuje gotovo istovetne vesti ni na koji način ne doprinosi medijskoj raznolikosti, već služi za lažno i manipulativno informisanje građana pružajući im opojnu sliku o zlatnom dobu u doba praznih novčanika. Otud su razumni osnovni zahtevi predstavnika opozicije za „oslobađanjem’’ javnog medijskog servisa jer ne možemo ni pomisliti o bilo kakvoj demokratiji ukoliko ne postoje slobodni mediji. Podsetimo se da mediji i medijski sistem kao deo kulturnog i informativnog sistema predstavljaju jedan od važnih pokazatelja stepena ostvarene slobode i demokratičnosti jednog društva. Ograničavanje slobode u bilo kom domenu (vlasničke strukture, regulative, upravljanja, programskog funkcionisanja ili emitovanja) predstavlja sužavanje i redukovanje prostora slobode medija kao važnog faktora građanskog društva. Rezultate ove ne samo ograničene već potpuno zgažene slobode medija imamo danas u vidu uspostavljanja autoritarizma i potpunog ukidanje demokratije. Nažalost, RTS i pored toga što poseduje izuzetne novinare, autore, prezentere i ostale stručne televizijske radnike, ima pojedince u uredništvu koji se ne libe da zažmure na novinarsku etiku i umesto da njoj služe, postanu podanici režima. Kada pomenusmo novinarsku etiku, podsetimo da se ona zasniva na pretpostavci principa autonomnosti medija, mogućnosti nezavisnog delovanja medijskih profesionalaca i društvene odgovornosti profesija i medijskih institucija. U tom smislu, delatnost i donošenje odluka medijskih profesionalaca treba da je motivisano isključivo u skladu sa njihovom savešću i zahtevima profesije o istinitosti, pravednosti, objektivnosti u prezentiranju situacije, programiranju sadržaja, itd. Kao posledica odsustva medijske etike javlja se medijska manipulacija pod kojom podrazumevamo stalno i sistematsko zloupotrebljavanje medija kao i sasvim svesno kršenje etičkih normi. To je evidentno u slučaju RTS-a i njegovog izveštavanja tokom prvih nedelja protesta ‘’1 od 5 miliona’’. Iako su desetine hiljada demonstranata prolazile ispod prozora RTS-a, ni jedan jedini prilog o tome nije emitovan u informativnim emisijama, čime su građani ostali uskraćeni za ovu važnu informaciju. Ironično je bilo da je veća pažnja posvećena protestima u Parizu, ali o protestima u Beogradu nije bilo ni reči. Čak i sam početni zahtev opozicije bio je da se predstavnicima opozicionih stranaka posveti makar pet minuta u informativnom programu, međutim, RTS se i na to oglušio. Svakako, tih pet minuta ne bi donelo nikakvu promenu pošto je uredništvo moglo da donese odluku da i tu minutažu iskoristi kako bi plasiralo lažne informacije obojene manipulacijom jer se u njome ne teži dokazivanju, tj. razmenjivanju mišljenja, već njegovom nametanju. Suštinska agresivnost manipulacije jeste u prodiranju na silu u nečiji duh kako bi se tamo usadilo neko mišljenje ili ponašanje, a da čovek nije svestan prisile. U ovome je upravo i suština funkcionisanja ne samo RTS-a kao javnog medijskog servisa, već svih ostalih medija koje su u aktivnoj službi režima, čime su glavni i odgovorni akteri urušavanju i poslednjeg zrna demokratičnosti u našoj zemlji. Stoga, urednici programa na javnom medijskom servisu bi trebalo da znaju da svojim (ne)činjenjem predstavljaju jedan od glavnih stubova na kojoj aktuelna vlast počiva. Nesumnjivo je da su pristali na ignorisanje kodeksa profesionalne etike u medijima čiji je rezultat medijska manipulacija. Podsetimo se da i u kodeksima profesionalne etike novinarstva dominiraju prihvatanje odgovornosti medija i novinara prema javnosti, odnosno publici. Podsetimo urednike da kodeksi proklamuju da informacije moraju biti istinite, jasne i nedvosmislene, kao i da novinari prihvataju obavezu da poštuju i brane prava građana i izražavaju svest o tome da su glavni stvaraoci javnog mnjenja. U okviru ove norme, kodeksi zahtevaju da objavljenje informacije budu pluralističke, izvori informacija provereni, da se jasno razdvoje vesti/činjenice i komentari/vrednosni sudovi, kako bi primaoci informacija bili upoznati s tim da li im se saopštavaju fakti ili njihova interpretacija. Da li se može reći da urednici informativnog programa javnog medijskog servisa poštuju ovakve norme? Sve dok one ne budu pravilo koje će dirigovati kako će se vesti uređivati, nećemo imati ni naznaku slobodnih medija niti slobodan javni medijski servis. Bez poštovanja medijske etike nemoguće je imati ikakvu slobodu medija, a kako bez slobodnih medija nema ni slobodnih društava, čini se da je pred nama i dalje dugačak put ka toliko željenoj slobodi, čiji će prethodnik biti medijska. Ana Stevanović Izvor

Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne? Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva. Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne. Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih. Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti. Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija. Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi. Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj. Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.

Iako je razgovor sa Sinišom Kovačevićem trebalo da krene od njegove knjige "Godine vrana", jedan događaj ga je skrenuo na drugi kolosek. U Vrbasu su uhapšeni neki članovi NS, čiji je Kovačević potpredsednik. - Postoji čovek koji je vlasnik jednog od boljih kafića u Vrbasu i koji je pristupio Narodnoj stranci i postao njen poverenik. Onda su došli da mu ruše kafanu. Eto tako odjednom. Čiča Tomina koliba na Savskom nasipu i svi oni ostali dvorci duž nasipa čije se septičke jame izlivaju u vodu koju pijemo se ne ruše, kuća na krovu Srbije se ne ruši, ali ruši se kafić koji hlebom hrani nekoliko porodica i koji je, koliko ja imam informacije, legalan. Grupa ljudi je došla da pruži podršku i pohapšeni su. Svi su pušteni osim Bore Novakovića, pokrajinskog poslanika i predsednika vojvođanskog odbor Narodne stranke, koji je zadržan duže od ostalih. Ovo govori o nepromišljenosti i brzopletosti režima, o njihovom strahu i nedovoljnoj količini političke inteligencije. Zašto hapsiti čoveka koji pripada opozicionoj stranki, zašto hapsiti bilo koga? Ako počnete da hapsite političke protivnike, onda se stvar neće završiti na Bori Novakoviću, hapsiće se i ostali. Međutim, pendrek nije sačuvao nijednu vlast, produžio ju je za koju godinu, ali je retorzija bila veća i plaćena je veća cena. Da li to progon političkih protivnika označava početak terminalne faze ovog režima? - Ne znam da li je terminalna faza, bolest se može odugovlačiti, to zavisi od farmakologije i veštine lekara. Oni imaju dobre spin doktore, ali ako obratite pažnju, vidite da stvari ne funkcionišu. Nakon šest godina “briljantnog” pregovaranja oko Kosova, upravo je saopšteno urbi et orbi da se nismo pomakli dalje od početka i da Srbija na Kosovu nema ni kvadratni metar. Onda se postavlja pitanje: O čemu ste vi to šest godina pregovarali? O pravu za korišćenje recepata za tulumbe i baklave? Postavlja se i pitanje koje zadire u opseg mentalnog zdravlja. Zašto, za ime boga, kitite grad za Novu godinu, a još je kalendarski leto? To je već kaligulijanum. Zašto se ruše spomenici koji su zaštićeni zakonom, zašto je devastiran Kalemegdan, Skadarlija? Prosto, ništa nije dobro. I na sve to vi još hapsite političke protivnike. To šalje poruku da je režim vrlo uzdrman i da je došlo do one pozicije da je gazda došao po račun. Kada se prelazilo iz jedne političke mantre u drugu, kada se iz pozicije mesara prelazilo u vegetarijance, tražilo se šest-sedam godina da se stvari dovedu u red i taj rok uskoro ističe. Strpljenje gazda nije beskrajno i neograničeno. Vučić kaže da su izmišljotine da on ima neki rok u kome mora da reši pitanje Kosova? - Problem sa našim predsednikom je u tome što o njegovom činjenju ili nečinjenju nemamo nikakve informacije. On ih ni sa kim ne deli, čak ni sa Skupštinom. A previše je to muke za jednu glavu. Baviti se istovremeno i stadionima i fudbalskim savezom i Zvezdom i Kosovom, balansirati između Rusije i Kine i Amerike i da ne licitiramo dalje - previše je. Ništa ne bi falilo da tu muku saopšti narodu. Da skupi neki trust mozgova koji ne moraju biti genijalci iz njegove stranke, neki ljudi koji ne nose s ponosom člansku kartu najveće stranke u istoriji Srbije. Ali vidimo da je ludilo zarazno. Od svih tih ljudi kojima se režim kitio u predizbornoj kampanji za beogradske izbore, među kojima je bilo i respektabilnih imena, naučnika i intelektualaca, niko nije digao glas protiv ovog ludila da se lampioni kače usred leta. O čemu to govori? - Govori o tome da niko od nas nije bez cene. E sad, šta je kome cena - ne znam. Nekom je cena strah, nekom film, nekom posao za porodičnog prijatelja... Evo primer aktuelnog gradonačelnika. Protiv njegove stručne biografije ne može niko da kaže ništa, ugledan dečji hirurg i profesor Medicinskog fakulteta, ali vidite da se u tom prostoru u koji je gurnut, voljno ili nevoljno, prosto ne snalazi. U svom romanu prvencu opisali ste užase Prvog svetskog rata kroz prizmu onog što se događalo u Beogradu tih godina. Ako ste to vreme nazvali "Godine vrana" (izdanje "Vukotić media"), koji naslov sledi ovom? Godine lešinara? - Već ste delimično odgovorili. Ne znam, morao bih da mislim. Problem s naslovom nije lako rešiv. Nekad se naslov kao blagoslov pojavi i pre nego što počnete da pišete, a nekad se strahovito mučite i kad završite delo. Ovo je vreme loših. Ovo je vreme nedobronamernih, vreme onih bez zakletve. Ovo je vreme onih kojima zakletva nije ni ruka na dečjem temenu ni na religijskoj knjizi. Najpre bih ga definisao kao vreme bez stida. Kad nestane stid, nestaje sve, bio on individualni ili kolektivni. Propast počinje kad nestane rumeni u obrazima i znoja na dlanovima i kad je sve dopušteno i kad se sve sme. I kada, bez ikakvog respekta prema činjenici da je neko naporno i teško učio, studirao i noćima bdio da bi došao do akademske diplome ili titule doktora, odete i kupite diplomu za jedno popodne. I na novinarsko pitanje koji ste fakultet završili, kažete: imam diplomu, ali ne znam. Dakle, kad nedostaje stid, tu je kraj. Vaš roman sa tematikom Velikog rata zgodan je povod da se zapitamo gde smo to sada posle tog jednog veka? - U goroj poziciji nego tada. Tada smo imali oreol pobednika i jednog od najomiljenijih malih naroda u svetu, tada se iznad Bele kuće vijorila srpska zastava, u Francuskoj smo do te mere bili omiljeni da smo ušli u poslovice. Imali smo tu muku da smo iz tog rata izašli prečetvoreni, sa jako mnogo mrtvih muških glava. Toliko mrtvih da se razmišljalo da se jednoj generaciji odobri dvoženstvo, čak se i u parlamentu o tome razgovaralo. Ali u političkom, mentalnom, energetskom smislu bilo nam je bolje. Kad su se ožalili mrtvi i kad se otplakalo ono što se imalo otplakati, bilo je razloga za optimizam. Pravila se jedna velika, nova, moderna i demokratska država, parlamentarna monarhija. Bilo je razloga da se veruje u boljitak. To što su se te nade izjalovile i rasprsle kao mehur od sapunice je nešto drugo. Ovo je vreme letargije, kolektivne depresije. Uz Kosovo odavno ide prefiks - problem. Trenutno se priča o nekom razgraničenju, kako vama to zvuči? - Ipak je jezik moj zanat. Nemojte hromom reći ćopo i nemojte slabovidom reći ćoro, to je domaće vaspitanje. Ali nemojte predaju teritorije zvati razgraničenjem. Tako vređate inteligenciju ljudi koji prepoznaju i prave namere i prave političke mogućnosti i političke intencije. Razgraničenje - to je predaja, prodaja ili razmena teritorija. Kako god, Ustav Srbije kao važeći pravni akt to striktno zabranjuje. Poenta je, bar se meni tako čini, što se na svaki način želi ući u istorijsku čitanku. Što je želja veća, mogućnost da u toj čitanci dobijete pravo mesto je sve manja. Zašto? Ako je istorijski teret preveliki, vi ga na svaki način izbegavate, a on vas fatumski stiže i pada vam na pleća kao oktobarska kiša, onda postoji šansa da budete u istorijskoj čitanci. Ako vi jurite za tri stranice te čitanke, teško ćete ih dobiti osim ako je ne budu pisali vaši prknoljubi, a te istorijske čitanke imaju rok trajanja koliko i pačije jaje ili otvorena sardina. Moj lični stav što se tiče Kosova je da je ono sveto mesto i identitetski prostor srpskog naroda i da ne ponavljam stvari koje sam mnogo puta izgovorio. Naravno, Kosovo pripada i Albancima, ali kao zavičaj. Samo treba sa jednom vrstom istorijskog strpljenja, koje sada ne pokazuju ni Srbi ni Albanci, sačekati neke pametnije generacije da dozru i dođu na životnu i političku scenu i naprave tu vrstu dogovora. Albanci da se oslobode trijumfalizma, Srbi da shvate svoju političku poziciju. Ima li potrebe komentarisati posetu predsednika Vučića Kosovu? - Ta poseta nema neki dublji smisao osim marketinškog. Ako je to istorijski govor, onda ja u tu istoriju ne verujem niti se takva istorija uči u dobrim školama. Ne vidim nijednu političku, vrednosnu niti poetičku činjenicu u tom govoru koja bi zavredela istorijski prefiks. Vi ste u Narodnoj stranci, ona je član novoformiranog opozicionog Saveza za Srbiju. Vaše mišljenje o misiji i kapacitetu tog saveza. - Ova vlast jedna je od najgorih u našoj novijoj istoriji i vreme je, kao u onoj halabuci za vreme brodoloma, da svi u čamcu za spasavanje složno veslaju u jednom smeru dok se ne dođe do nekog kopna. Treba insistirati na viškovima sličnosti, a ne na viškovima razlika. Tamo gde postoji ideja da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, tamo gde postoji ideja da treba izvršiti lustraciju i baviti se poreklom imovine i da treba formirati nezavisno pravosuđe i gde se misli da ova vlast nije dobra i da je potrebno doći do poštenih i fer izbora - treba biti. Da li je neko iz tih stranaka koje čine savez republikanskog ili monarhističkog uverenja i da li je proevropski ili antievropski orijentisan, sada je efemerna stvar. Vapijuće su potrebni prvi zaista slobodni izbori. Država nam je svaki dan površinski i po broju stanovnika sve manja, a mi se budimo umorni, tužni i depresivni. Ova zemlja, kao i njena prestonica, treba da glasno urla: "Upomoć!", "Pomagajte!", "Nestaje nas!". Evropsku uniju ste nazvali komfornom grobnicom za male narode. Možete li objasniti tu metaforu? - Evropska unija je velikogermanski projekat. Nemačka je jednom fantastičnom, razuđenom pameću shvatila da se do realizacije one osnovna ideje, koja se dva puta pokušala ostvariti debelim bertama, tenkovima i meseršmitima, može doći drugim sredstvima. I hvala bogu da je tako. Slagali se vi ili ne, ali gazdarica Evropske unije je Nemačka, i to je tako. I nemojte da vas neko uverava da je glas jednog Lihtenštajna ravan nemačkom ili glas jedne Malte ili Slovenije ravan glasu Francuske. Suština je da su u jednoj takvoj megalodržavi ugroženi i identitet i suverenitet malih država. Ako ste narod koji ume da sluša i na sve pristaje, onda je vama tamo odlično. Ukoliko imate ideju ili potrebu da o vlastitoj sudbini odlučujete sami, makar i na sopstvenu štetu, onda ste u problemu. Zašto je EU komforna grobnica za male narode? Logično je da neko ko ima godišnji bruto proizvod veći nego svi ostali članovi zajedno odlučuje o svemu. Neće se Letonija ili Litvanija pitati ni o jednoj važnoj stvari. Izvor

Danas, na praznik Preobraženje, vernici pokloniće se i senima časnog vladike u Beočinu. Dr Jovan Janjić opisao žitije ovog svetitelja u novoj knjizi. Episkop Varnava / Crkva i manastir u Beočinu / Foto privatna arhiva IMA ljudi kroz čiju se sudbinu iščitava čitavo jedno vreme. Prilike u kojima se živelo. Kako se u tom vremenu opstajalo. Ko je to vreme preživeo, a ko mu je podlegao. Ko je doživeo da mu, i posle tog vremena, zaiskre sveće za dostojno služenje veri i kada je to bilo pitanje života i smrti. Na praznik Svetog Preobraženja, danas, u crkvi manastira Beočin, mnogi vernici, kao i prethodnih godina, pokloniće se senima episkopa Varnave (Nastića), jednog od najvećih stradalnika Srpske pravoslavne crkve u vreme posle Drugog svetskog rata, kome je dr Jovan Janjić posvetio tek objavljenu knjigu “Svetonosac u mraku - sveti ispovednik Varnava”. Reč je o naučnoj studiji ovog, najtiražnijeg hrišćanskog pisca, u kojoj se iščitava sudbina vladike Varnave, a svaki podatak ovde je potkrepljen arhivskim dokumentima i živim svedočenjima. Na pripovedan način, čistim narodnim jezikom - kojim, inače, Janjić i piše, ispričano je žitije ovog svetitelja. I to je do sada najpotpunija priča o ovom svetom čoveku, koji je kao dečak, a povratnik iz Amerike, od vladike Nikolaja Velimirovića zatražio blagoslov da se zamonaši i školuje na Bogoslovskom fakultetu. Sudbina vladike Varnave je paradigma odnosa komunističke države prema Crkvi - kaže, za “Novosti”, dr Jovan Janjić. - Ovaj sveti čovek toliko je bio nepoželjan i progonjen od jugoslovenskog komunističkog režima da je i njegovo pominjanje ili pozivanje na njegove besede bilo ugušivano. Tako je on ostao nedovoljno poznat u srpskoj javnosti. Za mene lično, bio je to dovoljan motiv da se posvetim njegovoj sudbini. Dr Janjić kaže da je vladika Varnava bio nepoželjan zato što je u svojim propovedima, po uspostavljanju komunističkog režima, pozivao narod da ostane u veri. Nije se, kaže Janjić, suprotstavljao državi, ali je država u njemu prepoznala neprijatelja. Pretila je opasnost od dela najumnijih crkvenih velikodostojnika, koji su poštovali državu, ali su sasvim izričito upućivali u pogubnost bezbožništva i odustajanje od pravoslavlja zarad privilegija, nekakvog internacionalizma, tobože epohe budućnosti. Zato je episkop Varnava dužnost episkopa obavljao samo malo više od četiri meseca. Onda je uhapšen i osuđen na jedanaest godina strogog zatvora s prinudnim radom. Uz to, i s tri godine lišavanja građanskih prava. Tako se nova komunistička vlast obračunavala s najumnijim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve, posle Drugog rata. - Život vladike Varnave u svakom pogledu je bio hrišćanski, ne samo zato što je živeo po Božjim zapovestima, već i što je taj njegov život bio prava golgota, od stradanja do vaskrsenja - upućuje Janjić na sudbinu episkopa. Dr Jovan Janjić Dr Jovan Janjić je i prvi koji je uočio bitnu činjenicu da se upravo na Veliki petak (1951) desila kulminacija stradanja vladike Varnave, ali i drugih zatvorenika (rimokatoličkih i muslimanskih sveštenika), kada je njih četrdesetak prebacivano iz KP Zenica u zatvor u Sremskoj Mitrovici. - Vagon u kome su bili ovi zatvorenici ostavljen je na otvorenoj pruzi u selu Slakovci kod Vinkovaca - zabeležio je u svojoj knjizi naš sagovornik, a za “Novosti” preneo detalje: - U Slakovcima, dok je poslednji vagon kompozicije iz Zenice prelazio prugu, ovde je na njega “slučajno” naleteo teretni voz. Preživela su jedanaestorica zatvorenika, a među njima i episkop Varnava. Gotovo smrvljen, potpuno prelomljenih nogu. Uspeo je vladika da preživi ovaj “udes”, i do kraja je, teško povređen, uz izbegavanje adekvatne medicinske nege, izdržao izrečenu zatvorsku kaznu. Ipak je prerano otišao iz života, u pedeset i prvoj godini. Smrt je nastupila posle popodnevnog ručka, a pre toga je bio kod zubara u Novom Sadu. Osetio je najpre da mu se grče ruke i noge. Pomoći nije bilo. - U takvim slučajevima dokazi se, naravno, ne ostavljaju, ali je neporeciva sumnja da je vladika Varnava otrovan - kaže dr Janjić. - I smrt i sahrana vladike Varnave bile su sasvim u saglasju sa ovom sumnjom. Sve okovano tišinom. I, dugo posle toga. Tek posle njegovog Velikog petka i njegove Velike subote, koja je trajala četiri decenije, doživeo je - vaskrsnuće. Za vreme patrijarha Pavla proglašen je za svetitelja. Tako, danas, ne samo Beočin nego i cela sremska eparhija obeležavaju ime i svetost vladike Varnave. Narod, tako, doživljava duhovno preobraženje. Mnogi dolaze da se pred njegovim grobom pomole, krste i venčavaju. Janjić za to ima i objašnjenje, koje je u svojoj knjizi pretočio u snažnu poruku: - Molitvena sabranja dešavaju se pred grobom episkopa koji je, služeći veri, izabrao golgotu umesto podaništva. Sveća u najgušćem mraku. ODBIO PAVELIĆA EPISKOP Varnava rođen je 1914. u Geriju, u državi Indijani u Americi. Posle Velikog rata vratio se sa roditeljima u njihovo rodno Sarajevo. Otac ga je, posle završene srednje škole, odveo u Ohrid kod vladike Nikolaja (Velimirovića) po blagoslov da upiše teologiju u Beogradu i da se istovremeno zamonaši. Završio je teologiju, zamonašio se, i vratio u Sarajevo. Kao obrazovan mladi čovek iz Srpske pravoslavne crkve, bio je poštovan od svih konfesija. U to vreme Pavelić, u svojoj NDH, formira Hrvatsku pravoslavnu crkvu i poziva mladog jeromonaha Varnavu da bude episkop te crkve. Odbio je. Nije ni slutio da će mu nove komunističke vlasti naknadno ispostaviti račune. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:744740-Episkop-Varnava-stradalnik-i-svetac

Video sam vest u Blicu a ne znam kako se to postavlja ovde !! Ono sto videh je strasno i skandalozno ,aj sto se voze u skupim kolima dok narod nema leba i dok se deca lece sms porukama ali jos onakvo parkiranje je vrhunac bahatosti !! Mene ne zanima da li su to dobili na poklon il su kupili al i da je poklon moglo je to da se proda ,da se kupi nesto skromnije a deo da se da u humanitarne svrhe il onim svestenicima koji jedva sastavljaju kraj sa krajem na malim i siromasnim parohijama !!! Posle petog oktobra narod je jedino imao poverenje u Vojsku i u Crkvu i to skoro 90 % po tadasnjim anketama ,dok je ugled vojske srozan na razno razne nacine dotle je SPC srozavala samu sebe i davala auto golove tako da i ja kao vernik danas nemam nimalo poverenja u oovoga patrijarha Irineja i njegovu bratiju jedine svetle tacke ostaju Vladike Amfilohijhe i Atanasije koji jedini dizu glas protiv ovog anti srpskog rezima !!!

Ne postoji nijedan političar koji voli naučnike i intelektualce. Oni su korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast. Meni su mostovi doneli mnogo više i slave i poštovanja nego nauka. A uradio sam toliko naučnih radova, jedan sam od retkih akademika koji je bio član čak pet inostranih akademija. Takvih je malo u bivšoj Jugoslaviji. Više sam naučnih priznanja dobio u svetu nego u Srbiji, ispričao je u velikom intervjuu za Nedeljnik naš najpoznatiji mostograditelj, dugogodišnji predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti i jedan od najvažnijih intelektualaca srpskog 20. i 21. veka Nikola Hajdin Najpoznatiji po mostovima, onim sa kosim kablovima, i po tome što je na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti bio u čak tri mandata, Nikola Hajdin je, bez preterivanja - svedok veka. Rođen 1923. u Gorskom Kotaru, diplomac Građevinskog fakulteta u Beogradu i kasnije profesor iste ustanove, redovni član SANU već duže od četrdeset godina; nije ni čudo da se kroz njegov život i karijeru prelama novija srpska istorija. Zato je ovo, kako će nam i supruga Nikole Hajdina reći, drugačiji intervju od svih koje je dosad dao, i zato je bilo prikladno da krenemo od samog početka, od njegovih najranijih sećanja i izbegličkih dana. "Imao sam 18 godina kada sam 1941. izbegao ustaški nož i iz Hrvatske pobegao u Srbiju. Došao sam na Železničku stanicu i Balkanskom ulicom se popeo na Terazije. I tu sam video četiri čoveka kako vise na banderi. To je bio novi udarac za mene. Bio sam već uplašen, a onda sam se još više uplašio, jer sam shvatio da je i u Srbiji užasna situacija. Mi smo tada kao izbeglice primljeni sa velikim prijateljstvom i ljubavlju. To isto nisu doživele izbeglice iz Hrvatske 1995. godine. Bila je totalno drugačija situacija. Ako se može tako reći - ja sam kao izbeglica proživeo najbolje trenutke u svojoj sopstvenoj zemlji. Posle završenih studija građevine bavio sam se naučnim radom u inženjerskim disciplinama. Mostovi su mi doneli mnogo više i slave i poštovanja nego nauka. A uradio sam toliko naučnih radova, jedan sam od retkih akademika koji je bio član čak pet inostranih akademija. Takvih je malo u bivšoj Jugoslaviji. Više sam naučnih priznanja dobio u svetu nego u Srbiji." Jedan ste od retkih svedoka koji pamti i Kraljevinu, danas se ona dosta vraća kroz razne serije. Kako tumačite to doba u odnosu na komunizam? Ja te serije ne gledam, ali znam otprilike šta bi u njima moglo da bude. Doba Kraljevine Jugoslavije bilo je koliko-toliko demokratsko, a komunizam je to potpuno odbacio. Lenjin je rekao da je demokratija izmišljotina buržoaskog sveta i da to treba u osnovi uništiti. I tako je i bilo. Kako ste doživljavali Jugoslaviju? Imao sam tek 15-16 godina kada sam shvatio da je Jugoslavija propala. Mi Srbi koji smo živeli u Hrvatskoj, obožavali smo Srbiju, ali smo voleli i Jugoslaviju, jer smo smatrali da daje ravnopravnost svim narodima. Još kao omladinac, dakle pre Drugog svetskog rata, zapazio sam da je većina hrvatskog stanovništva protiv Jugoslavije, sigurno više od 50 procenata. Postojalo je 20 odsto ljudi koji su bili irelevantni, koji nisu bili protiv nje, ali nisu gajili ni neku odanost. I bilo je samo 15 do 20 odsto Hrvata koji su bili oduševljeni Jugoslavijom. I to je jedan od ključnih razloga zbog kojih je ta zemlja tako brzo propala. Kakav ste stav imali o Titu i njegovoj vladavini? Rođen sam u Hrvatskoj i u Zagrebu sam učio gimnaziju gde sam video te "titovce". Odmah sam shvatio da je Tito pravi izdanak hrvatskog naroda. Mnogi pričaju da je Rus, da je ovaj ili onaj, ali gledajući njegov jezik i ponašanje, ubeđen sam da je zaista bio Zagorac. A njegova vladavina bila je kombinacija komunizma i zapadnog shvatanja. Ponašao se kao komunistički džentlmen, a u stvari bio je diktator, ali ne ruskog tipa. Ja za Titom nisam plakao. Jeste li za nekim zaplakali? Kada je ubijen kralj Aleksandar u Marselju, bio sam prvi razred gimnazije. Kada se voz sa njegovim posmrtnim ostacima zaustavio na Železničkoj stanici u Zagrebu na putu za Beograd - klečao sam i plakao. Plakali su i mnogi Hrvati, koji su sa žaljenjem ispratili kralja Aleksandra. Bio sam već star za suze, ali žao mi je bilo Đinđića, jer sam smatrao da može nešto dobro da doprinese za ovu zemlju. Nažalost, dok je bio živ, mnogi su ga mrzeli. To je velika šteta za Srbiju. Da nije ubijen, skratili bismo posleratni period i brže bismo ušli u svet civilizovanih naroda. Mnogo brže nego što će se to desiti. Po čemu pamtite kralja Aleksandra Karađorđevića? Da li vas čudi podatak da on danas nema ni ulicu u Beogradu? I podržavate li inicijativu da se kralju Aleksandru podigne spomenik u Beogradu? Kralj Aleksandar je učinio mnogo dobrih stvari za Jugoslaviju. On je načinio i neke greške, smatrajući sebe suviše apsolutističkim vladarom, što ga je možda koštalo života. Ali ima jedna velika stvar koju je učinio kralj Aleksandar - dao je utočište ruskim emigrantima, velikim profesorima, akademicima koji su došli u našu zemlji i značajno uticali na naš naučni progres. Bez obzira na sve slabosti kralja Aleksandra, kao monarh zaslužuje ulicu u Beogradu, a spomenike smo dizali i mnogo manje važnima. A šta biste vi savetovali Miloševića ili Tuđmana 1990? Ni jednog ni drugog nije bilo moguće savetovati. To su bile tvrde glave, ljudi dosta faličnog obrazovanja, koji nisu sagledavali realnost i koji su se pre svega ponašali obesno i u odnosu na Jugoslaviju, a onda i na Evropu. Vi ste veliki svedok intelektualne Srbije 20. veka. Kakav je bio njen status u Titovo ili u Miloševićevo vreme? A kakav je danas, pošto često čujemo da ona više i ne postoji? Ne postoji nijedan političar, čak ni u demokratskim zemljama, koji voli naučnike i intelektualce. Oni su korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast. Ko su za vas najveći srpski intelektualci? To je teško pitanje. Ova je zemlja imala mnogo slobodnomislećih ljudi, ali nažalost nisu naišli na veliki prijem kod Srba. Naš narod je patrijarhalan, navikao je da ima gazdu koji njime upravlja. Ništa se nije promenilo još od kneza Miloša. Imamo kneza Miloša i danas kao što smo ga imali pre 150 godina. A oni koji sebe smatraju intelektualcem - možda to nisu. Pa naš vrhunski intelektualac je bio Dobrica Ćosić koji nije bio intelektualac ni po vaspitanju ni po obrazovanju. Vi ste uspeli u svim ovim godinama da ostanete svoji. Niste pripadali ni takozvanoj grupi siminovaca. Teško da mogu da vas svojataju i drugi? I šta je vaš stav o Ćosiću i komunizmu? Nisam ni znao ko su ti siminovci, morao sam da pitam ženu. Objasnila mi je da su to intelektualci koji su odlazili u Siminu ulicu. Dok su se oni družili, ja sam sedeo ovde i radio matematiku i prirodne nauke. Imao sam ambiciju da postanem naučnik, a to se ne može postati ako se čovek bavi politikom. Ćosića sam poznavao dosta dobro. Imao je neke dobre ideje, ali nije mogao da pobegne iz kože u kojoj je rastao. Iako je bio akademik. Da li je greh što Crnjanski ili Mihiz nisu postali akademici? I za koga bi danas bio greh pred nove izbore u SANU? Apsolutno, i što se tiče Crnjanskog, i Mihiza. Crnjanski je bio jedan od naših najboljih pisaca. Njemu su nudili da bude dopisni član, ali je on to odbio, jer je smatrao da bi odmah trebalo da bude redovni član SANU. Najteže je u humanističkim naukama, jer je Akademija u Titovo vreme bila pod njegovim uticajem, i niko nije mogao da uđe u SANU bez saglasnosti, recimo, Draže Markovića ili Antonija Isakovića. I taj utisak da politika navodno diktira ko će postati član SANU iz humanističkih nauka, čini mi se, traje do danas. Kako su vas primili? Mene su primili jer sam dolazio iz prirodnih nauka, a verovatno su mislili da sam glup za politiku. Bili ste na čelu SANU u čak tri mandata. Šta je obeležilo vašu epohu? Bio sam predsednik 12 godina i osam godina potpredsednik, dakle, dve decenije sam uticao na rad Akademije. To nije baš malo. Od mene je samo Kanazir bio duže na čelu SANU, i to dva meseca, i ratni predsednik Aleksandar Belić. Moj osnovni zadatak bio je da se očuva dostojanstvo Akademije. Šta to znači? Da Akademija bude najviša naučna i umetnička ustanova srpskog naroda. Njen osnovni cilj je da neguje, širi nauku i umetnost, a sve ostalo ne spada u njen domen rada. Nažalost, u ovoj našoj zemlji ako se ne bavite politikom - odmah vas optuže da ništa ne radite. Ostao sam, međutim, konsekventan i držao se dostojanstva Akademije, a ne politike. Najveći protivnici među akademicima su vas optuživali da ste proterali svaku srpsku politiku iz Akademije. Koliko su vas doticale te optužbe? I da li je politici uopšte mesto u Akademiji? To pre svega nije tačno, a nije tako ni bilo. Na moj rad nije bilo velikih primedbi akademika i osećao sam ogromnu, maltene apsolutnu podršku članstva. Nije postojala nijedna organizaciona forma u SANU koja se distancirala od mene. Kako biste ocenili rad Akademije nakon vašeg odlaska sa njenog čela? I vašeg naslednika Vladimira Kostića? Novo rukovodstvo Akademije učinilo je korak napred i veliku stvar za srpsku nauku time što su osnovali ogranak SANU u Nišu. SANU je naučno i umetnički sada pokrila dobar deo Srbije, jer je ranije takav ogranak bio samo u Novom Sadu. I ja dajem punu podršku Kostiću koji je vrhunski intelektualac. Moja ideja je bila da posle mene predsednik SANU bude svetski priznata naučna ličnost. I on ima te atribute. Šta je za vas bio Memorandum SANU? Pokrenuta je sada tek, čini se, prvi put otvorena rasprava o tome, da li je vreme da Akademija skine taj greh sa svojih leđa? Moj odgovor bio je i ostao: Memorandum nikada nije bio zvaničan akt Akademije. Njega su pisali neki akademici, ali taj akt ne pripada Akademiji, jer nikada nije usvojen ni na jednom našem organu. Mene je bolelo što se napad na Srbiju vodio preko napada na Akademiju. A taj tekst nije imao ništa rđavo u sebi ili nešto što bi moglo da naškodi Srbiji. Koji vam je bio najteži period u životu? Informbiro. Nije bilo lako objasniti narodu kako toliko dugo gajite ljubav i poštovanje prema drugu Staljinu, a onda odjednom kažete - taj isti Staljin ne valja. A Staljina uopšte nisam cenio, bio je diktator. Kada se pomene vaše ime - prva asocijacija su mostovi. Patentirali ste mostove sa kosim zategama. Prvi vaš most bio je na Tisi kod Titela, onda: pešački most na Savi u Sremskoj Mitrovici, most na Vrbasu kod Banjaluke, železnički most na Savi u Beogradu, most na Visli u poljskom Ploku, novosadski most "Sloboda". Kako ste se osećali za vreme bombardovanja kada ste videli da je srušen vaš most? Tada sam došao do saznanja da su mostovi važni elementi mog naučnog stvaranja. Bio sam mnogo nesrećan, most "Sloboda" je bombardovan na moj rođendan. Napravili smo isti most, za koji sam imao podršku Mostogradnje i Vlade, odnosno Miroljuba Labusa koji je u to vreme bio ministar. Kako gledate na današnju vlast? Poznato je da su naprednjaci dok su bili u opoziciji i vas napadali zbog Mosta na Adi. Most na Adi je bio uslov da bi Beograd napredovao. Beograd je imao sreću jer je imao Nikolu Hajdina za predsednika Komisije za izbor najboljeg rešenja za Most na Adi. Stiglo je 16 projekata, od kojih je pet imalo legitimitet sa stanovišta formalnih zahteva. A od tih pet, izabrao sam onaj koji je zadovoljavao moje kriterijume, uostalom ona četiri idejna rešenja bile su ćuprije. Projektovali ste mostove u Švajcarskoj, Sloveniji, Kanadi, Rusiji, Indiji. Kakav most danas nedostaje Srbiji? Srbiji nedostaju mostovi preko Save, ali je nevolja što ih nije lako napraviti. U oblasti mostova bili smo nekad vodeća nacija, čak i u konkurenciji Nemačke i Francuske. Bili smo cenjeni projektanti mostova, nisam ja džabe dobio most u Poljskoj. Mi smo to, međutim, zapustili, odbacili, našim političarima je bilo važnije sve drugo. Mostove danas moramo da prepustimo strancima, to je velika šteta, jer su mnogi talenti i stručni ljudi otišli iz Srbije. Jeste li vi nekad pomislili da odete iz zemlje? Imao sam nekoliko puta priliku da odem iz Srbije. Bio sam profesor u Cirihu, imao sam odličnu ponudu da ostanem. Supruga je došla i rekla da će da plače i dan i noć. I vratio sam se zbog njenih suza. Sin mi je ostao u Švajcarskoj. Predavao sam na raznim svetskim univerzitetima, mogao sam da biram gde ću da radim, ali sam se uvek vraćao u Srbiju. Da ste danas u prilici, koji biste most projektovali? Bio bih spreman da pomognem u izgradnji mosta na Dunavu kod Vinče koji vodi u Rumuniju. Taj most je u planu i apsolutno je nužan. Šta su za vas naši najveći nacionalni izazovi? U tehničkom pogledu to je industrijski razvoj u kome leži naša naučna budućnost. Moramo se baviti naukom da bismo bar razumeli ono što drugi rade. A politički izazov je da postanemo demokratska zemlja. Optimista sam, ali u siromašnim zemljama je vrlo teško uvesti demokratiju. Kad je narod siromašan - onda se lako može prevariti. Demokratija nije za sirotinju. A šta bi bio vaš doprinos unutrašnjem dijalogu o Kosovu? Kosovo je propala stvar. Trebalo je ovaj narod navikavati na vreme da je Kosovo izgubljeno, kao što je govorio Dobrica Ćosić. Kakvo srpsko Kosovo? Kako vi više zamišljate Kosovo u Srbiji? Možete li da zamislite neku opštinu u centralnoj Srbiji ili u Vojvodini čiji je predsednik Albanac? Ne možete, naravno, kao ni ja. Šta ćemo sa dva miliona Albanaca u Srbiji? Naš interes je da iz Kosova izvučemo najbolje što možemo. A to je da sačuvamo te naše ljude koji su ostali da žive na Kosovu i sakralne objekte, kao i da naša kulturna baština i baština SPC dobije međunarodnu zaštitu. Na Kosovu sveukupno ima 100.000 Srba, uključujući i one Srbe s Kosova koji žive na Terazijama i idu avionom u Prištinu. Dakle, 100.000 Srba može da dobije onoliko prava koliko im pripada u odnosu na dva miliona Albanaca. Ne možemo nešto preterano da očekujemo. Pesimistični ste, ali šta ćemo sa svetom srpskom zemljom na Kosovu? Albanci su oterali Srbe iz Prištine, Prizrena, Đakovice. I šta nam onda znači teritorija kada tu više Srba nema? Ne postoji nijedna zemlja u Evropi u kojoj živi većina nekog naroda, a da ona pripada manjinskom narodu. Nažalost, to je surova realnost i činjenica. U Mađarskoj uglavnom žive Mađari, u Poljskoj su većinski narod Poljaci, a na Kosovu Albanci. I ne možemo nikako da ih pretvorimo u Srbe. Gde su danas srpski intelektualci? Zašto ćute, kako se često pominje? U nauci postoji nekoliko Srba koji su ozbiljni intelektualci, ali su uglavnom napolju, u nekim drugim zemljama. A šta da danas pričaju intelektualci koji su ostali u zemlji? Intelektualce niko ništa ne pita kada se političari "tuku", kada su izbori, jer narod smatra da pričamo koješta, a onda se nas sete tek kasnije. Volite pozorište, i još više operu. Šta ste poslednje dobro gledali? Još kao gimnazijalac i student sam odlazio u operu i nastavio do danas. Poslednju sam gledao klasičnu operu "Otelo", a bio sam i na baletu. Moja najveća ljubav, ipak, bilo je skijanje. Sa šest godina sam naučio da vozim skije i obišao sam sve svetski poznate ski centre. S kim ste najviše voleli da se družite? Imam prijateljske odnose sa brojnim naučnicima i naučnim centrima u svetu. I nervira me što ovde ne postoji državni interes za promociju naše nauke u inostranstvu. Ja sam bio nezavisni intelektualac, a najviše sam voleo da se družim sa ljudima iz Akademije kao što su Ivan Antić, Predrag Palavestra, Dragan Vitorović, Nikola Tasić ili Ljubomir Simović, Matija Bećković, Duško Kovačević... Da li se čovek vaše biografije kaje zbog bilo čega, i kada pogledate unazad, da li postoji nešto što biste promenili? Možda bih se malo pokajao zbog toga što sam malo vremena posvetio nauci. Mogao sam više. Mada sam postigao skoro sve što sam mogao da postignem. Kako biste voleli da vas pamte? Izgleda da će me najviše pamtiti po mostovima. Ja sam kao onaj iz vica kada su ga pitali da li je čitao "Na Drini ćuprija", a on odgovorio: "Šta čitao, ja sam po njoj hodao." Nenad ČALUKOVIĆ

Vreme je za bebe Tokom proteklih nekoliko nedelja Njegova Svetost i druga Preosvestenstva i Visokopreosvestenstva su nas po ko zna koji put podsetili na to koliko je pad nataliteta veliki problem u Srbiji. Na to koliko nas se manje radja nego sto umire, i na to kako nam je sve uzalud ako jednog dana, u skorijoj buducnosti, kao narod nestanemo sa lica zemlje - sve zbog neodgovornosti roditelja, i zena koje bi radije da uzivaju u zivotu nego da se zrtvuju i da budu majke. Sto je i razumljivo - neko ko se vozi u limuzini koju prosecna srpska porodica ne moze da zaradi za ceo zivot ne moze znati kako izgleda lomatati se sa decom po gradskom prevozu. Neko ko je u stanju da na kripte i grobnice spiska onoliko para koliko bi bilo dovoljno da ko zna koliko dece posaljemo na lecenje od kojeg im zavisi zivot - svakako ne moze imati pojma kako to izgleda skupljati taj novac putem SMSa. Kao ni kako izgleda kada roditelje koji su u takvoj situaciji javno pljuje i blati isti onaj sljam kojeg pozivaju u svoje patrijarsije na audijenciju. Kripta hrama Sv Save Ne verujem da im padne na pamet da pitaju mentalne bolesnike koje kite ordenjem, kada ovi zakinu porodilje za ionako bednu sumu koju im drzava isplacuje na ime pomoci, odakle misle da se ta deca prehrane. Niti im je problem da seksualne predatore iz svojih redova pustaju da drze pridike o porodicnim vrednostima, i da jedni drugima kace odlikovanja. Jer - svi oni decu vole samo na recima. U stvarnosti - ne mogu da podnesu decu ni ispod prozora svojih vladicanskih dvorova, nego zovu miliciju da ih odatle uklone. Verujem ja da ni Gospodi Riscanskoj nije lako - realno, potrebno je imati ne djon, nego traktorsku gumu umesto obraza, da bi se u dupe poljubila svaka hulja i hohstapler koji se isprsi masnim deviznim prilogom - ne razmisljajuci odakle je taj novac dosao. Da je potrebna natcovecanska odsutnost svake savesti da se precuti pogibija tek rodjene bebe, njene majke i 6 junaka ciji su zivoti zrtvovani da bi se ministar slikao za dnevnik, kada se osvestava crkva u kojoj taj isti ministar sebe oslika na freskama. I da je potrebna nepojmljiva kolicina drskosti da se zene koje odluce da u ovoj i ovakvoj Srbiji ne radjaju decu porede sa zlikovcima nakon sto se zlikovcu koji je upropastio i unistio buducnost generacija i generacija odrzi panegirik. U kakvoj zemlji mislite, Gospodo Riscanska, da donesu tu decu na svet? U zemlji u kojoj ce ih vasi igumani uciti da ne idu kod ginekologa i ne vakcinisu decu, da bi pomrla od iskorenjenih bolesti, samo zato sto se vama u 21. veku tera inat sa naukom? U zemlji u kojoj cete ih uciti da Zemlja nije okrugla? U zemlji gde ce ih nekaznjeno gaziti i ubijati deca obmanjivaca i trovaca sa dna rezimske septicke jame ulizickih medija? U zemlji koju je vlast, na celu sa Velikim Vodjom na kojem se Bogu od srca zahvaljujete uspela da pretvori u RAJ za vucibatine, kriminalce, olos i prostake? I za vas. A mi samo treba da se bacimo na posao i da proizvedemo sto je vise moguce topovskog mesa. Ne, Vasa Svetosti, Vasa Preosvestenstva i Visokopreosvestenstva, Casni Oci i Prepodobni Kaludjeri - J***TE SE VI. I vi i sljam sa dna kace sa kojim ste se slizali. Narod koji natpolovicnom vecinom takve kao sto su oni izabere da ih vodi, i koji vas moze da nazove svestenicima, ne zasluzuje ni opstanak ni buducnost.

Atencion ! Atencion ! Nova večernja anketa. Novo glasanje. Gledamo žena i ja neku seriju o bogatašima i njihovim sluškinjama. Ima tu svašta ali to nije sad bitno. Uglavnom, kako američki bogataši imaju bazene a bazeni se prljaju, onda imaju i nekog ko bazene čisti. Kojeg uglednog forumaša možete da zamislite kao čistača bazena kod bogate Amerikanke. Kao pomoć prilažem sliku. Pogledajmo. Ako ova anketa na naki način narušava zdravu atmosferu na forumu, molim da je vlasti ukinu a mena da odstrane. Hvala.

Ne čini li vam se da na Zapadu uglavnom žive kao mi za vreme Tita? Nešto tu i tamo piskaraju i opa, plata par soma. Stoji to da imaju fabrike, nešto zaista stvaraju. A stvaralo se i kod nas za vreme Tita, bilo je takvih fabrika. Mislim da uglavnom žive na foru, da stižu neke uplate sa krajeva sveta, sve na foru, na guranje dolara da hvata kajmak i drugo klepanje po ušiju. Ne znam, nisam merodavan, samo razmišljam i pitam a tako mi se čini.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da želi da otvori društveni dijalog o Ustavu i odnosu prema KiM, kao i o odnosu prema regionu, a koji će da traje tri, šest i više meseci. On je za Radio Slobodna Evropa (RSE) kazao da će tako da se vidi "gde je naša politika", gde vidimo Srbiju u narednom periodu i kakva je politika za koju se borimo i šta je njen sadržaj. "To su ozbiljne, odgovorne stvari. I ako možemo tu vrstu dijaloga da otvorimo i sa političkim strankama, sa političkim predstavnicima, zašto ne verskim zajednicima, civilnim društvom, nevladinim sektorom, sa svima o tome šta su ciljevi Srbije, gde je njeno mesto u budućnosti. Kada strateški postavite ciljeve, moći ćete da pronađete put. A to što se mi vozikamo ovde, a nikad ne znamo gde ćemo se parkirati na kraju, to nikad ne može dobro da se završi", rekao je Vučić. On je dodao i da odluke po pitanju Kosova treba da budu usaglašene sa životnim problemima, sa onim što tišti Srbe na Kosovu i Metohiji i što su prava Srbije. "Ali da zaboravimo da smo mi jedini koji odlučuju. Da znamo kakva je uloga Albanaca. Da stvari postavimo u racionalnu ravan, na nacionalni nivo i da na takav način o tome razgovaramo. Brinem za budućnost Srbije. I lepo sam juče rekao: poštujem ja svaku crkvenu zajednicu. Ali naš je posao da brinemo o zemaljskom životu, o nekom nebeskom neka brinu neki drugi", rekao je Vučić. Govoreći o promeni Ustava, on je kazao da je o toj temi neophodan razgovor. "Hajde da sednemo da razgovaramo, ako možemo da razgovaramo. Ako možemo da se dogovorimo, mi smo nešto uradili za svoju zemlju. Ako propadne, znači da smo još jednom više brinuli o zemlji svojih dedova nego o zemlji svoje dece", zaključio je Vučić. http://www.bktvnews.com/info/politika/vucic-vreme-je-da-otvorimo-temu-ustava-i-kosova/113511

Godine 1979. Barry Setterfield dobio je knjigu „Anomalije u astronomiji“. Anamalija je podatak koji se ne uklapa ili ruši postojeću teoriju. Ako na primer tvrdimo da su svi psi crni a vidimo psa koji je druge boje, imamo nekoliko mogućnosti: 1.) ignorisanje i očuvanje teorije; 2.) tvdnja da to, što smo videli, nije pas, jer nije crn; 3.) promena teorije u skladu sa novim podacima. Knjiga je na kraju sadržavala tabele merenja v trajanju tri stotine godina pokazujući kako se brzina svetlosti smanjivala. Ovo je bilo u neposrednoj suprotnosti sa onim što smo učili u školama – da je brzina svetlosti konstanta. B. Setterfield je pogledao podatke i iz radoznalosti počeo da istražuje shvativši da ovo smanjenje prevazilazi granice statističke ili ljudske (tehničke) greške. U suštini ova merenja su bila povod za brojne rasprave u naučnim žurnalima do 1941. g. kada je neki eminentni naučnik brzinu svetlosti proglasio za konstantu. Njegova pozicija i ugled bili su takvi da su sve rasprave o brzini svetlosti utihnule.[1] Ono što je nužno ispostaviti su implikacije vezane sa brzinu svetlosti i neka druga područja istraživanja kojih se to ticalo. Brzina svetlosti ili njena inverzija zvana Plankova konstanta, nalaze se u svakoj jednačini radioaktivnog raspada (kojima se određuje starost). Brzina svetlosti je numerator ili je Plankova kontanta denumerator. Ako je brzina svetlosti bila brža u prošlosti ili ako je Plankova konstanta bila manja, brzine raspada bile su brže. Ovo nije dopustivo u standardnoj nauci današnjice jednostavno zbog toga jer je evolucija [slučajan i spontan nastanak života i živih bića kroz mutacije] prihvaćena paradigma a evoluciji očajnički treba svo vreme što ga radiometričko datiranje može dati. Zato je ubrzanje vremena poluraspada potpuno neprihvatljivo jer ugrožava vladajuću paradigmu.[2] Ali šta govore podaci? Najpre, najranija merenja brzine svetlosti zasnivala su se na vizualnom posmatranju jedne lune Jupitra koja je prolazila iza ogromnog planeta i ponovno se pojavljivala. Pošto su ova merenja zavisila od pogleda i atmosferskih prilika ovde na Zemlji ona nisu bila baš precizna. Ali ipak se pokazalo da brzina svetlosti nije beskonačna, kako se ranije mislilo. Kasnije će eksperimenti postati sve rafiniraniji i pokazati konsistentno i monotono (kako reče neki fizičar) opadanje brzine svetlosti. Ali da bi znali šta se dešavalo mnogo ranije od par stotina godina bila su potrebna neka druga merenja, povezana sa brzinom svetlosti. U 80-tim godinama ništa nije bilo dostupno istraživanju B. Setterfielda, jer se on tada morao da brine o svojoj invalidnoj majci i sestri, nakon što mu je preminuo otac. Ovaj »prekid« bio je užasavajuće frustrirajući ali je on bio i potreban kako bi novi podaci postali dostupni. Zapravo podaci su dolazili sa dva druga područja: crveni pomak svetlosti dalekih galaksija, i nešto što se zove „energija nulte tačke“ ENT (eng. Zero point energy). Oboje traži objašnjenje. Najpre crveni pomak. Foton svetla emitira se iz atoma kada je jedan od njegovih elektrona prinuđen da napusti svoj položaj i kasnije se vrati natrag. Količina energije koja ga je isterala, oslobađa se kao foton svetla kada se elektron vraća na svoju poziciju. Svaki element je drugačiji, zašto su i fotoni svetla za svaki elemenat (atoma) drugačiji. Kao „bar kode“ različitih proizvoda koje kupujemo u radnji svaki elemenat ima svoju „kodu“ svetlosti koje emituje. Na ovaj način i možemo da kažemo koji elementi sastavljaju različite zvezde, na primer, ili različite plinske oblake u vanjskom kosmosu. Ovde na Zemlji postoji standard za svaki elemenat. Crte koji identifikuju svaki elemenat nalaze se na određenim mestima spektra duge. Međutim, kada napustimo našu lokalnu grupu galaksija, vidimo iste obrasce koji određuju specifične elemente. Ali oni pak nisu više na istim mestima spektra – što dalje idemo, više su ove „bar kode“ pomaknute prema crvenom delu spektra. Zato se ovo zove „crveni pomak“. http://www.astro.rug.nl/~ndouglas/teaching/IMAGES/achilles.elements.gif http://lcogt.net/files/styles/fourcol-image/public/Screen%20shot%202011-12-08%20at%209.46.21%20AM.png Godine 1920. Hubbler videći crveni pomak smatrao je da je on posledica Dopplerovog učinka. Šta je to? Zamislimo policijsku sirenu. Kad nas ona prođe mi čujemo kako se njen zvuk iznenada „utiša“. Ali ovde nije sirena promenila svoj zvuk, već su zvučni valovi koji su se „nabijali“, dok su nam se policijska kola približavala, iznenada počeli da se „razvlače“, u momentu kada su nas kola prošla. Zvučni talasi su se izdužili. Zato taj zvuk čujemo kao zvuk koji opada. Ako bi se vasiona širila ovo bi mogao da bude razlog za nastanak crvenog pomaka. Ovaj se pak što dalje gledamo u svemir povećava. Iako je već tada Hubble sumnjao u ovu interpretaciju ona je prihvaćena kao standardno objašnjenje za crveni pomak. Ali problemi sa podacima nisu uklonjeni. Godine 1976. astronom William Tifft sa opservatorije Steward iz Arizone proučavao je crveni pomak i zapisivao merenja – upoređivao je razlike u crvenom pomaku među galaksijama. Primetio je nešto što nije očekivao. Najpre je kao i svi ostali očekivao da će crveni pomak da se uvećava tečno kako se bude odmicao od lokalne grupe (ove nama najbliže) galaksija. Očekivao je da će merenja pokazivati postepeno uvećanje crvenog pomaka kao vozilo koje postepeno ubrzava svoju brzinu na autoputu. Ali to nije bilo ono što je Tifft pronašao. On je otkrio da su brojevi, koje je dobijao merenjima, dolazili „u grupama“. Bile su serije koje su bile gotovo identične a onda bi se iznenada pojavio pomak naviše kod druge skupine galaksija. Ovaj bi onda ostajao nepromenjen, kako se dalje odmicao u dubinu kosmosa, dok se ponovo ne bi desio pomak. To je bilo kao kada bi se vozilo kretalo 5 km/h a onda iznenada promenilo brzinu na 10 km/h, 15 itd. a između ništa. Tifftov izveštaj su jako kritikovali i osporavali. Jer, naravno, to se nije dešavalo! U Škotskoj Guthrie i Napier, druga dva čuvena astronoma sa opservatorije u Edinburgu, odlučili su da pobiju Tiffta jednom i zauvek. Počevši od 1980. godine obojica su deset godina prikupljali podatke sa stotina galaksija. Kada su posao okončali shvatili su da je Tifft bio u pravu što su i objavili u studiji. Crveni pomak bio je „stepenast“ ili kvantiziran. Očigledno je bilo da crveni pomak nije proizvod udaljavanja ili ekspanzije svemira, jer se ono ne bi moglo dešavati u skokovima. Ovaj zaključak je saglasan sa podacima ali i dalje ostaje neprihvaćen od strane brojnih savremenih astronoma i astrofizičara. Ali podaci su tu i svako može sam da ih proveri – ako želi. Ali ako se svemir ne širi, da li je onda statičan? Dokazi potvrđuju statičnost ili tačnije blagu oscilaciju na način kao kada vidimo balon pun vode koji smo ostavili na plati. Ovo je u skladu sa zaključcima Narlikera i Arpa, astronomi i kosmolozi, iz 1993. godine. Svemir ne mora da se širi i ne može da se iznenada skupi (kolapsira) ako u njemu postoji materija (ova postoji) i ako je prisutna blaga oscilacija (kao što podaci govore da se to i dešava). Zanimljivo je da je Pismo ponovo hiljade godine ispred nauke. Dvanaest puta u Bibliji Bog izjavljuje „da je raširio nebo“. U većini slučajeva izjava ove radnje je u gramatičkoj prošlosti u okviru sedmice stvaranja. Dakle, šta je to što prouzrokuje crveni pomak ako on nije posledica Dopplerovog efekta, to jest ako se svemir ne širi? To nije bio jedini problem. Nije samo crveni pomak bio anomalija. Plankova konstanta saglasno merenjima uvećavala se (što takođe ne bi smelo da se dešava), masa subatomskih čestica se uvećavala, a brzina svetlosti opadala. Opservatorije su primetile još nešto što nije bilo „u redu“. Dok događaji mogu tačno biti predviđeni u našem, orbitalnom, kalendaru, činilo se da atomski satovi „zaostaju“ ili polako „kasne“. Još više, sve ove promene, izgledalo je, da se dešavaju jednovremeno što je navodilo na zaključak da one mora da imaju zajednički uzrok. Međutim, šta je prouzrokovalo ove promene? Postoji nešto što uniformno utiče na sve ove kategorije ili elektromagnetne osobine svemira. Da bi se shvatilo šta u stvari određuje ove kategorije moramo najpre predočiti sliku onog što je otkriveno. Zamislite sada jednu hermetički zapečaćenu flašu iz koje su ispumpani svi atomi i subatomske čestice – sva materija. Ovako mi zapravo shvatamo vakuum. Ali toplotna radijacija je još uvek prisutna i ona se može izmeriti. Istraživači su zato ohladili ovu posudu što više su mogli – praktički do apsolutne nule. Ali taj vakuum nije bio vakuum. On je kipeo elektromagnetnom energijom koja je bila neovisna kako od materije tako i temperature. Iz tog razloga ovu elektromagnetnu energiju prozvali su „energija nulte tačke“ ili ENT (ili eng. ZPE od Zero point energy). Ovo je bio dokaz da ZPE postoji. Već 1911. godine teoriju o njoj izneo je Max Plank u svom „drugom istraživanju“. Fizičari svuda u svetu pokušali su da pojasne drugu situaciju. Plank je pokazao da ovi podaci koji su „odudarali“ mogu da se pojasne ako bi postojala neka energija koja bi bila pervazivna (prodiruća) u celom svemiru ili prostoru. Jačina te energije tada u jednačinama bila je definisana kao „h“ što će i postati Plankova konstanta. Njegova teorija bila je da u vakuumu postoji neka energija koja nije ovisna bilo od temperature ili mase. Ali sama priča o otkriću ENT ili ZPE počinje još ranije. Godine 1890. Rydberg započeo je istraživanje u želji da pojasni spektralne linije u „bar kodama“ ili spektru svakog elementa dok emituje svetlo. Pronašao je jednačinu koja je jako precizno opisivala položaje ovih crta. Nauka je počela da traži razlog zašto su Rydbergove jednačine funkcionisale. Uspeli su refinisati jednačine tako da je dobijen gotovo savršeni spoj za spektar svakog elementa. Ali 1925. godine Robert Mulliken primetio je da dužine valova spektralnih crta nisu bile savršeno uklopljene. Kada je proverio ove linije primetio je blagi pomak u odnosu na teoretske položaje koje bi ove crte morale da imaju. Pre Mullikenovog rada, Plank je već napisao svoj drugi rad pretpostavljajući postojanje pervazivne energije u čitavom svemiru. Einstein i Stern pokupili su predlog, kao i Nernst, i postalo je jasno da je ova energija morala biti unutrašnja i univerzalna pojava svemira. Kada je Mulliken video varijacije spektralnih crta od onoga što se teoretski očekivalo, on je ovo povezao sa energijom u prostoru koja je udarala o atome utičući na njihovo kretanje. Ova energija prozvana je energija nulte tačke ili ENT. Kroz rad Heisenberga i ostalih postajalo je jasno da je Plankova konstanta u stvari mera za neodredljivost položaja subatomskih čestica. Godine 1962. ustanovljeno je da je ova neodredljivost položaja prouzrokovana udaranjem elektromagnetnih valova ENT. I to je bio ključ. U stvari, g. 1987, Hal Puthoff pokazao je da su elektroni ostajali u svojim orbitalama i nisu se ni izvrtali ni uvrtali (zbog potrošene energije) upravo radi energije koju su primali od ENT. U jednačinama koje opisuju ponašanje elektrona u orbitali oko nukleusa (jezgra), „h“ je takođe mera njegovog ugaonog momenta (moment impulsa). U vezi sa tim pokazalo se da „h“ raste sa vremenom – a to je značilo da je i ENT morala da raste sa vremenom. Ali kako jačina ENT raste tako raste i orbitalni kutni momenat. Tako raste i energija orbitale. To znači da je sada potrebno više energije da bi se elektron pomerio sa svog položaja u odnosu na jezgro nego u prošlosti, kao i to da će biti sada oslobođeno više energije kada se ovaj vrati natrag. To je značilo da će bar koda, identifikujući foton svetlosti koji dolazi iz određenog elementa, biti pomerena u pravcu više energetskog ili plavijeg kraja spektra kako teče vreme. Zato vidimo svetlost prošlosti (koja nam dolazi od galaksija) pomerenu ka crvenom delu. http://i38.servimg.com/u/f38/19/01/64/13/sp110.jpg Ako je ovo mogući razlog za crveni pomak, zašto rezultati merenja izgledaju „stepenasto“ ili „kvantizirano“? Razlog za ovo vrlo je u stvari prost: materija se odupire promenama. Neko koji gura težak sto, ovo će moći da izvede jedino trzajima. Sto se odupire pomeranju dok snaga koja pomera nije veća od upora. Istu stvar čine i atomi u odnosu na ENT – odupiru se promeni sve dok narastajuća energija ne učini njihovo suprostavljanje nemogućim. Nakon toga sve jedan atom u svemiru skače na viši energetski nivo u isto vreme. Kao posledica i svetlost se pomera ka plavom kraju spektra. Zato kada posmatramo svemir mi zapravo gledamo nazad u vreme i možemo da vidimo kako se energija nulte tačke uvećavala kroz vreme. Razlozi zašto se ona uvećavala nalaze se u drugim radovima na stranici koju smo pomenuli. (Sada se nećemo upuštati u to). Međutim, konačni učinak je to da možemo gledajući u kosmos, sve do njegovih granica, videti šta se dešavalo u njegovim počecima. Čini se, na ovoj tačci, da će veća energija koju je atomima dobavljala rastuća ENT značiti i uvećanja brzine atomskih procesa. Ali dešava se baš suprotno. To je radi toga jer su mase elektrona i drugih atomskih čestica porasle rastom ENT. Ali pošto se kinetička energija očuvava u ovom procesu, ovo znači da se brzina kretanja čestica morala smanjiti. Zato uvećanjem ENT dolazi do usporavanja atomskih procesa. Merenja crvenog pomaka najdalje koliko smo mogli sa najjačim instrumentima da dopremo govore da je početna vrednost ENT bila blizu nule ili jako mala, da je porasla jako brzo u početku i da se njena rast kasnije usporavala. Dobar prikaz toga je naduvan balon koji odvežemo i pustimo. On svoju energiju u početku oslobađa jako brzo, a kasnije sve sporije kako se količina vazduha u balonu smanjuje. Ova „kriva dejstva“ jednaka je krivi crvenog pomaka kada zagledamo u početak vremena. Ekstremno brz početak koji se brzo usporava i kasnije prelazi u oscilaciju. Oscilacija je godine 1970. pokazala obrat kada su merenja svih konstanti sinhrono okrenule svoje trendove. Pošto je crveni pomak proizvod promene energije nulte tačke i pošto ova energija određuje brzinu atomskih procesa, ovo znači da možemo pogledati na krivu crvenog pomaka i odrediti kako brzo su se odvijali atomski procesi u ranom kosmosu. Odgovor je „ekstremno brzo“. Ovo takođe znači da se je radioaktivni raspad odvijao neverovatno brzo u početku i onda se izravnao vremenom. Ovo je razlog zbog kojeg stalno primećujemo stare datume u kristalima cirkonija u Adskim slojevima, na primer, koji pokazuju više od četiri milijarde godina. Kada se atomsko vreme ispravi na orbitalno vreme uz pomoć jedne od dviju formula (jednu izvedemo iz krive crvenog pomaka a drugu neovisno od nje), možemo shvatiti kad se zapravo geološko doba zvano Ad (ili Had) desilo. Merenja crvenog pomaka počevši sa kraja odakle dopire naše oko formiraju ovu krivu: http://www.setterfield.org/ZPE-Plasma_model_clip_image004.gif Merenja u početku padaju jako brzo uravnavajući se kasnije i stajući upravo na granici naše lokalne skupine galaksija. Ova kriva takođe odražava pad brzine svetlosti i brzine mnogih atomskh procesa uključujući i stupnje radioaktivnog raspada. Upravo koristeći ovaj metod, ne tako davno, B. Setterfield se šokirao otkrivši da atomsko datirane katastrofe u zemljanom geološkom stubu tačno odgovaraju trima katastrofama koje se pominju u knjizi Postanja: Noev potop, Vavilonska kula i Pelegovo doba. Sledi tabela koja pokazuje ove ispravke (A.C. znači „posle stvaranja“ ili eng. „After Creation“) Godine nisu uzete iz Masoretskog teksta (redakcije Pisma) nego iz starije Aleksandrijske Septuaginte. Mazoretski tekst preveden je oko godine 100 A.D. (Anno Domini ili posle Hrista). Zbog nekog razloga prevodioci su opustili znak za „100“ u brojevima za starost ljudi u Postanju 5 i 11 kada su ovi imali sinove koji su pomenuti u spisku. Crkveni dokumenti iz vremena od pre 100 A.D. pominju da je od stvaranja prošlo 6.000 godina, što govori da smo danas u 8.000 godinama od stvaranja. Stariji datumi korišteni su u tabeli. Konverzija geoloških doba i atomskog vremena u orbitalno vreme. ATOMSKE GODINE GEOLOŠKO DOBA GODINE PRE HRISTA B.C. GODINE OD STVARANJA A.C. ARHEOZOIK 14 - 8 mia. sedmica stvaranja 5810 0 8 - 4.57 mia. neimenovan 5810 - 5344 0 - 466 4.57 - 3.8 mia. Had 5344 - 5114 466 - 696 3.8 - 2.5 mia. Arhaik 5114 - 4594 696 - 1216 2.5 mia.- 900 mio. rani Proterozoik 4594 - 3677 1216 - 2133 900 - 600 mio. Kriogenij 3677 - 3460 2133 - 2350 KATASTROFA 1 730 mio. "Zemlja grudve snega" Noev potop 3554 2256 600 - 542 mio. Ediakarij 3460 - 3418 2350 - 2392 PALEOZOIK 542 - 488 mio. Kambrij 3418 - 3377 2392 - 2433 488 - 443 mio. Ordovicij 3377 - 3342 2433 - 2468 443 - 416 mio. Silurij 3342 - 3321 2468 - 2489 416 - 359 mio. Devonij 3321 - 3277 2489 - 2533 359 - 299 mio. Karbon 3277 - 3231 2533 - 2579 299 - 251 mio. Permij 3231 - 3182 2579 - 2628 KATASTROFA 2 251 mio. Permsko izumiranje Vavilonska katastrofa 3182 2628 MEZOZOIK 251 - 200 mio. Trias 3182 - 3139 2628 - 2671 200 - 146 mio. Jura 3139 - 3092 2671 - 2718 146 - 65.5 mio. Kreda 3092 - 3023 2718 - 2787 KATASTROFA 3 65.5 mio. K/T izumiranje počinje delenje kontinenata Peleg 3023 početak 2787 početak KENOZOIK 65.5 - 23 mio. Terciar – Paleogen 3023 - 2988 2787 - 2822 23 - 1.81 mio. Terciar - Meogen 2988 - 2864 2822 - 2946 2.6 mio. Početak ledenog doba Vreme Jova okolo 2900 okolo 2910 1.81 mio. - 2345 B.C. Kvartarij 2864 - 2345 2946 - 3465 Barry and Helen Setterfield: THE BIBLE AND GEOLOGY, Genesis Science Research letting data lead to theory, sept. 2009, 2011 [1] Na ovoj stranici www.setterfield.org ima gomila članaka koji istražuju ovo područje. [2] Nauka trvdi da je Zemlja stara milijarde godina, koje su „izmerene“ sa pretpostavkom, da je u prošlosti kao i u sadašnjosti brzina radiaktivnog raspada bila ista. Dakle, orbitalne godine jednako su atomske godine. One su nužne, jer je „slučaju“ pored svega ostalog potrebno i puno vremena, ne bi li se nešto samo od sebe „iskombinovalo“. Ovde ne ulazimo u to „šta se to kombinovalo“ i „kako“, jer nikom na svetu nije jasan ovaj mehanizam.

Летње рачунање времена завршава се у ноћи између суботе 29 и недеље 30.октобра.2011 год. и прелази се на зимско рачунање времена Сатове у недељу 30. октобра у 03.00 треба померити један сат уназад, са 03:00 на 02:00. Спавамо сат времена дуже!