Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'sistem'.
Found 8 results
-
Ruski raketni sistem S-400 pod lupom: Da li je zaista svemoguć?
тема је објавио/ла Милан Ракић у Ваздухопловство
Druga etapa rusko-srpske PVO vežbe “Slovenski štit-2019“ održana je na teritoriji Srbije u periodu od 23. do 28. oktobra. Tom prilikom ruska vojska je prvi put za potrebe izvođenja vežbe u jednu stranu državu prebacila svoje PVO sisteme. Osim artiljerijsko-raketnog sistema 96K6 Pancir-S1 prebačen su i deo elemenata najboljeg raketnog sistema PVO dugog dometa koje poseduju ruske Vazdušno-kosmičke snage – S-400. Prema dostupnim fotografijama u Srbiju su stigla dva transportno-lansirna vozila ili kako se to drugačije definiše kao samohodno lansirno oruđe, kao i jedan višenamenski radar koji služi i kao nišanski radar. To je međutim samo mali deo onoga što čini deo kompleksa S-400. U ovom tekstu predstavićemo vam i upoznati sa svim elementima ovog sistema kao i njegovim taktičko-tehničkim karakteristikama. Prvi put u inostranstvu na vežbi, S-400 na Batajnici / Foto: Minsutarstvo odbrane Srbije S-400 je danas jedan od borbeno najmoćnijih, prema poznatim taktičko-tehničkim karakteristikama najverovatnije i najmoćniji raketni sistem za protivvazduhoplovnu borbu koji se nalazi u operativnoj upotrebi u svetu. Međutim, kao ni njegov stariji brat S-300, ni S-400 još uvek nije borbeno upotrebljen i pored toga što je Rusija kako bi zaštitila svoje trupe, ovaj sistem rasporedila u Siriji u kojoj već više od 8 godina traje oružani sukob. S-400 (oznaka Ministarstva odbrane Rusije 40R6, kompleks 98Ž6, NATO oznaka SA-21 ‘’Growler’’) je razvijen iz sistema S-300 odnosno njegove varijante S-300PM2 i prvobitno je nosio oznaku S-300PM3. Nosilac razvoja je OAO NPO ‘’Almaz’’ iz Moskve koji se nalazi u sastavu Koncerna PVO ‘’Almaz-Antej’’ a njegov naziv ‘’Trijumf’’ obično se vezuje za izvoznu verziju ovog sistema. Ruski raketni sistem S-400 razmešten je u Siriji, pre svega za zaštitu pripadnika oružanih snaga Rusije. Gotovo paralelno sa razvojem sistema izvoznog S-300PMU-2 ‘’Favorit’’ (NATO oznaka SA-20B Gargoyle) koji je trajao između 1995. i 1997. godine a koji će kasnije postati obrazac za modernizaciju sistema S-300PM i PM1 ruske vojske na nivo S-300PM2, započete su aktivnosti na daljem unapređenju ovog sistema a smatra se da su prva ispitivanja S-300PMU-3 (PM3) započeta 1999. godine. Takođe postoje i informacije da je deo programa razvoja finansirala NR Kina koja je tada već bila korisnik S-300PMU, PMU-1, nešto kasnije i PMU-2 a na kraju je kupila i S-400. Sistem je zvanično uveden u naoružanje ruske vosjke 28. aprila 2007. a prvo borbeno dežurstvo prvi puk započeo je 6. avgusta iste godine u gradu Elektrostalj u Moskovskoj oblasti. U odnosu na svog prethodnika, S-400 je dobio nove savremenije radare, novi softver kao i četiri nova tipa raketa uz mogućnost korišćenja raketa koje su koristile različite verzije familije S-300P. Takođe tu su i druge mogućnosti integracija u sistemu osmatračkih radara, pasivnih sistema za otkrivanje ciljeva kao i sistema za protivelektronska dejstva. Novi sistemi za otkrivanje ciljeva dodatno su pomogli u ažiriranju podataka o kretanju odnosno poziciji cilja prilikom navođenja raketa na iste. Sve ovo znatno je povećalo efikasnost sistema kao i mogućnost njegove upotrebe u različitim situacijama. Tako S-400 ima sposobnost uništenja ciljeva na malim i veoma malim visinama, dejstvo na ciljeve na kojima su primenjene tzv. ‘’stelt’’ tehnologije odnosno ciljevi koji imaju mali odraz u širokom spektru elektromagnetnog zračenja. Takođe, usled moguće široke upotrebe borbenih bespilotnih letelica povećan je broj ciljeva na koji se istovremeno može dejstvovati, tu je zatim veća otpornost na ometanje, veća verovatnoća preživljavanja. S-400 može dejstvovati na taktičke borbene avione, strategijske bombardere, izviđačke avione (ISR, ISTAR, ELINT, SIGINT), leteće radarske sisteme i komandna mesta (AWACS, AEW&CO), avione za elektronsko ometanje, leteće cisterne, krstareće rakete, balističke rakete malog, srednjeg i velikog dometa, bespilotne letelice. Proizvođač opisuje S-400 kao sistem visoke modularnosti sa otvorenom arhitekturom kako bi se lako izvršile dalje dorade i modernizacije, ističe se višenamenska uloga i mogućnost integracije sa starijim PVO sistemima, visoka operativna mobilnost i upotrebljivost, visoka efikasnost i otpornost na ometanje, navodi se da je sistem pored PVO teritorije i infrastrukture pogodan i za PVO manevarskih vojnih jedinica. Takođe tu je sposobnost korišćenja starijih tipova raketa koje su već u operativnoj upotrebi kao i mogućnost intergracije sistema na površinske ratne brodove. Komandna stanica 55K6 može istovremeno kontrolisati 6 do 8 diviziona / Foto: Almaz Antej Transportno-lansirno vozilo 5P58SM2 na kamionu MAZ-543 / Foto: Živojinn Banković, Tango Six Sastav sistema S-400 čine sistem upravljanja 30K6 koji se sastoji od komandnog mesta 55K6 ili 55K6M kao i osmatračkog radara 91N6 (NATO oznaka Big Bird), potom od 6 ili 12 raketnih kompleksa 98Ž6 u čiji sastav ulazi višenamenski nišanski radar 92N6 ili 92N6A (NATO oznaka Grave Stone) kao i 6 do 12 transportno-lansirnih vozila a do sada su uočena 5P85TM i 5P85T2 (tegljač BAZ-64022), 5P58TE2 (tegljač BAZ-6402-015), 5P58SM2-01 (kamioni MZKT-543M i MAZ-7910), 5P85SE2 (kamion MAZ-7910) i 51P6A (kamion MZKT-7930). Lanser 5P90S na kamionu BAZ-6090-022 nije ušao u upotrebu. Koristi se nekoliko tipova raketa i to 9M100 malog dometa, 9M96 (9M96E) i 9M96D (9M96E2) srednjeg dometa, 48N6 (48N6E), 48N6M (48N6E2), 48N6DM (48N6E3), velikog dometa kao i najnovija 40N6 (40N6E) takođe velikog dometa. Osmatrački radar 96L6 nudi se kao opcija ali se često viđa divizionima S-300 i S-400. Utovarivač 22T6E2 kontejnera sa raketama na kamionu Ural 532361-1012 / Foto: Ural Uz sistem obično ide logistički sistem podrške 30C6 sa opremom za proveru sistema, održavanje sistema i skladištenje raketa. Tu su takođe i trenažeri 16Ju6T Tembr-T/Tenor i potom utovarivač 22T6E2 kontejnera sa raketama. Kao opcije se primarno nudi osmatrački radar 96L6 (NATO oznaka Cheese Board) kao i univerzalni pokretni toranj/jarbol/kran 40V6M ili MD za nišanski radar 92N6. Treba naglasiti da izvozne verzije svih pomenutih sistema nose oznaku E (rusko Э) (eksport), npr. osmatrački radar 91N6E (91N6Э). Dodatne opcije obuhvataju neki od savremenih osmatračkih radara, poput radara 59N6 Protivnik-G (GE), 67N6 Gama-D (DE), 1L119 Nebo-SVU i Nebo-M. Tu su potom i sistemi za pasivno otkrivanje ciljeva kao što su 1L222M Avtobaza, 1RL220VE i 86V6 Orion/Vega. Pored toga tu su još vozila za transport raketa 5T58 i 5T58-2, agregati 517A, 63T6A, AES-40-1, BM-AS, KET-L, REM-KS, REM-KL, ED-3×30-T/400-RAS, sistem za odrbanu radara od PRR Gazetčik E i vozilo za osmatranje položaja. Prilikom integracije u jedinstveni sistem PVO, S-400 se direktno ili preko komandno-informacionih sistema 83M6E1 i E2 može povezati i kontrolisati druge sisteme S-300, potom preko komandnih stanica 9S737MK Ranžir i Ranžir-M sa artiljerijsko raketnim sistemima 96K6 Pancir-S i lakim mobilnim raketnim sistemima 9K330 ili 9K331 Tor različitih verzija. Pancir i Tor se između ostalog, upotrebljavaju i za neposrednu zaštitu sistema S-400. Izgled konzola komandne stanice 55K6. U integrisanom PVO države S-400 se umrežava sa komandnim sredstvima automatizacije PVO 9S52M1 Poljana D4M1 i D4M1-2, 73N6 Bajkal 1-M (ME), može se povezati i sa sistemima upravljanja 30K6 drugih jedinica naoružanih sistemima S-400. Proizvođač uz izvoznu verziju nudi mogućnost integrisanja sa komandnim stanicama inostrane proizvodnje. Komandna stanica 55K6 kontroliše sve komponente sistema uključujući osmatrački uključujući i njegov sistem svoj-tuđ, u stanici se nalazi oprema za komandovanje, kontrolu i komunikaciju (C3) kao i linkovi za prenos podataka. Za obradu podataka i upravljanje sistemom koristi se mikro procesor Elbrus-90 a 55K6 može istovremeno opsluživati čak 6 do 8 raketnih diviziona. Osmatrački radar 91N6. Оsmatrački 3D radar 91N6 ima faziranu antensku rešetku i dvodimenzionalni snop za skeniranje, maksimalni domet mu je do 600 km (cilj velike refleksne radarske površine) i istovremeno može da prati do 300 ciljeva. Cilj radarskog odraza od 4 m2 može otkriti na 390 km, balistički cilj radarskog odraza 0,4 m2 na do 250 km cilj veoma malog radarskog odraza (stelt) na 150 km. Njegova zona osmatranja po azimutu je 360 stepeni, po elevaciji 14 stepeni za aerodinamlčki cilj i 60 stepeni po azimutu i 75 stepeni po elevaciji za balistički cilj. Vreme potrebno za prelazak sistema S-400 iz marševskog u borbeni položaj je 5-10 minuta, a vreme da se sistem dovede u borbenu spremnost sa položaja iznosi tri minuta. Međuremontni rok je 10000 sati rada a propisani vek upotrebe nije manji od 20 godina. Što se tiče same kompozicije sistema, ona može biti prilagodljiva i uglavnom se formira na zahtev i potrebe korisnika. Proizvođač je u svom opisu sistema naveo maksimalnu moguću formaciju jednog sistema koji u principu predstavlja raketni puk koji može imati čak 6 do 10 diviziona a svaki divizion do 12 transportno-lansirnih vozila. Do 2012. godine puk je istovremeno mogao gađati do 36 ciljeva (svaki divizion po 6 ciljeva) i to sa 72 rakete (dve rakete po cilju) dok je nakon 2012. broj istovremeno gađanih ciljeva povećan na čak 80 (10 diviziona svaki po 8 ciljeva) sa 160 raketa. Međutim u praksi raketni puk obično ima samo dva ili ređe tri diviziona dok svaki divizion ima 4 do 8 transportno-lansirnih vozila (u ruskim VKS obično 8). Svaki divizion ima nišanski radar a praksa je da osmatrački radar 91N6 koristi puk odnosno 2-3 diviziona. To je naravno osnovni sastav sistema i po potrebi mogu da se u formaciju uvrste dodatni osmatrački radari kao i pasivni sistemi za otkrivanje ciljeva. Zone uništenja ciljeva raketama 9M96E2, 48N6E2 i E3 kao i 40N6. Ruski proizvođači naoružanja često u svom reklamnom materijalu navode taktičko-tehničke karakteristike izvoznih verzija oružanih sistema, pa su stvarne mogućnosti varijanti za rusku vojsku donekle nepoznanica, verovatno su vrednosti nešto veće i mogu se samo proceniti. Tako se npr. navodi da je domet S-400 od dva do 400 km po daljini i 5 metara do 30 km po visini za aerodinamički cilj, 7 do 60 km po daljini za balistički cilj. Ipak to su veoma površni i šturi podaci jer se ne daju informacije na kakve se konkretno ciljeve dejstvuje, kojim raketama, na kojim daljinama se mogu pogoditi određeni ciljevi, koji je njihov radarski odraz, koji je njihov položaj (na primer da li su dolazeći ili odlazeći). S-400 može koristiti nekoliko tipova savremenijih raketa zemlja-vazduh, počevši od raketa 9M100 malog dometa a najveći domet ima raketa 40N6 koja je tek skoro uvedena u naoružanje. Višenamenski 3D radar 92N6 pored nišanjenja i navođenja raketa, može da se koristi i kao komandno mesto / Foto: isečak iz video snimka priloga televizije Zvezda Pomoću nišanskog radara 92N6 automatski se određuju prioritetni ciljevi, izračunavaju parametri najboljih uslova za lansiranje, omogućuje se lansiranje raketa, rakete se hvataju u zahvat i obezbeđuju se komande za njihovo vođenje na središnjoj putanji a sve se to obavlja dok se paralelno prati i raketa i cilj. Postoji više načina navođenja raketa, komandno preko veze (linka), poluaktivno navođenje i tzv. Track via Missile (TVM) u kojem se podaci dobijeni iz tragača glave rakete prenose na nišanski radar kako bi se podržalo izračunavanje korekcije komandi za upravljanje same rakete. 92N6 je 3D radar koji se može koristiti i kao komandno mesto, može istovemeno pratiti do 100 ciljeva u režimu skeniranja (TWS – Track While Scan), omogućuje istovremeno gađanje njih 6-8 a poseduje i sistem svoj-tuđ (IFF). Treba naglasiti da divizion sa ovim radarom može funckionisati i ako u svom sastavu nema komandnu stanicu 55K6 ali se u tom slučaju efikasnost integrisanog PVO sistema smanjuje. Zanimljivo je da su poznate udaljenosti elemenata sistema jedni od drugih, pa je tako maksimalna udaljenost između komandne stanice 55K6 i osmatračkog radara 91N6 500 m, njihova udaljenost od borbenih jedinica 98Ž6 (92N6 i transportno-lansirnih vozila) do 30 km, uz upotrebu jednog relejnog sistema veze 15Ja6M to se može povećati na 60 km a uz upotrebu dva 15Ja6M na 90 km. Udaljenost nišanskog radara 92N6 od transportno-lansirnih vozila je do 120 do 180 metara, a između nišanskog radara 92N6 i osmatračkog 92L6 do 300 m. Model rakete 9M96E2 u kontejneru / Foto: Živojin Banković, Tango Six Rakete zemlja-vazduh 9M96 (9M96E) i 9M96D (9M96E2) proizvođača MKB “Fakel“ konstruisane su tako da vrše direktan udar na cilj, navođenje im je kombinovano, inercijalno sa radiokorekcija putem nišanskog radara a u završnoj fazi imaju aktivno radarsko samonavođenje. Dizajnirane su po aerodrinamičkoj šemi “patka“ sa kanardima i krstastim pokretnim repom što omogućuje visoku manevarbilsnot, postizanje velikih G opterećenja (60 G na visini 0 n i 20 G na visini 30 km) i ugaonih brzina u celokupnoj zoni uništenja. Pripadnici Vojske Srbije na obuci u Rusiji. Iza njih se vidi transportno-lansirno vozilo 51P6A na kamioni MZKT-7930 na kome se vide 4 kontejnera sa raketama 9M96 i jedan kontejner za raketu 48N6 / Foto: Ministarstvo odbrane Rusije Domet rakete 9M96 je 40 km po daljini i 20 km po visini za aerodinamički cilj, 9M96D 120-135 km po daljini i 30 km po visini za aerodinamički cilj i 30 km po daljini za balistički cilj. Srednja brzina obe rakete 900-1000 m/s i imaju masu bojeve glave od 24 kg koja je fragmentaciona sa kontrolisanim poljm dejstva i ima blizinski radio upaljač. Proizvođač tvrdi da je verovatnoća pogotka jednom raketom 70 procenata kada je u pitanju krstareća raketa, 80 procenata za bespilotnu letelicu i 90 procenata za borbeni avion. Jedno transportno-lansirno vozilo 5P85 može nositi do 16 ovih raketa ili kombinacije 3 rakete 48N6 velikog dometa i 4 rakete 9M96 ili D, ili 2 48N6 i 8 9M96 ili D ili 1 48N6 i 12 9M96 ili D. Model rakete 48N6E3 dometa 250 km / Foto: Živojin Banković, Tango Six Glavno i najčešće oružije S-400 je familija raketa 48N6 čiji su gabariti i mase iste, tu je 48N6 (48N6E) dometa 150 km po daljini, 48N6M (48N6E2) dometa 200 km po daljini i 48N6DM (48N6E3) dometa 250 km po daljini i 27 km po visini za aerodinamički cilj. Domet 48N6 kada su u pitanju krstareće rakete je 28 km za 48N6 i 38 km za 48N6M. Brzina raketa 48N6 i 48N6M je 2100 m/s a 48N6DM 2500 m/s. Najbrži cilj S-400 može gađati upravo raketom 48N6DM a brzina cilja iznosi 4800 m/s dok je kod 48N6M maksimalna brzina cilja 2800 m/s. Masa fragmentacione bojeve glave 48N6 je 145 kg, 48N6M 150 i 48N6DM 180 kg. Postoji informacija da se na raketu može montirati nuklearna bojeva glava male snage. Navođenje svih raketa je inercijalno sa radiokorekcijom i poluaktivnim radarskim samonavođenjem u završnoj fazi. Raketa 48N6 može postići opterećenje od 12 G. Transportno-lansirno vozilo 5P85 nosi do 4 ove rakete. Najnovija verzija ove rakete nosi oznaku 48N6P-01 a ona je prvenstevno namenjena sistemima S-300PM1 i PM2 ali je može koristiti i S-400. Raketa najvećeg dometa nosi oznaku 40N6, proizvodi je koncern “Almaz-Antej“ i do sada nije objavljena njena fotografija kao ni njenog lansirnog kontejnera. Za izvoznu 40N6E navodi se maksimalni domet 380 km po daljini i do 30 km po visini za aerodinamički cilj i 15 km po daljini za balistički cilj, srednja brzina rakete je 1190 m/s. Treba međutim napomenuti da se domet od 380-400 km može ostvariti samo ako se cilj nalazi na visini preko 9 km i ima radarski odraz od minimum 4 metra kvadratna. Navođenje rakete je kombinovano, inercijalno a potom po radio-komandi iz nišanskog radara raketa prelazi na režim pretraživanja cilja, nakon što otkrije cilj uključuje se aktivno radarsko samonavođenje. Uvedena je u naoružanje tek oktobra 2018. a na transportnom-lansirnom vozilu mogu se nositi do dve rakete (iako neki izvori navode 4). Najnovija raketa u arsenalu S-400, raketa 9M100 malog dometa / Foto: Živojin Banković, Tango Six Kontejneri za rakete 9M100 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na međunarodnom avio-salonu MAKS-2017. prvi put je prikazana raketa 9M100 (tačnije izvozna 9M100E) kojom takođe može biti naoružan sistem S-400. Ova raketa malog dometa namenjena je pre svega za opremanje PVO brodova i borbu protiv protivbrodskih i protivradarskih raketa, bespilotnih letelica, borbenih aviona a mogu se gađati i i manji površinski ratni brodovi. Masa rakete je 140 kg, masa bojeve glave 14,5 kg, domet po daljini iznosi 500 m do 15 km a po visini 5 m do 8 km. Maksimalna brzina cilja koji se gađa je 1000 m/s. Ovom raketom naoružan je i sistem PVO S-350 odnosno 50R6 “Vitjaz“. Od 2007. godine do danas ruske vazdušno-kosmičke snage primile su naoružanje 57 diviziona sistema S-400. Do sada su identifikovane četiri osnovne verzije koje nose oznaku N1A, N20A, P14N i P23N i koje su nastale dodavanjem novih mogućnosti, razvojem sistema i stalnim unapređivanjem a na osnovu stečenih iskustava u ekspoalatciji sistema u operativnim jedinicama. Za izvoz su razvijene takođe čpetiri verzije i to N1E, N20E, P14NE i P23NE. Prvi strani kupac S-400 bila je NR Kina koja je 2015. godine potpisala ugovor za 8 diviziona vrednih tri milijarde dolara. Prema različitim podacima nabavljeno je 250-300 raketa 48N6 a kupljene su i rakete 40N6E. Turska je 2017. godine naručila 4 diviziona sa 125 raketa 48N6 za 2,5 milijarde dolara, isporuke su počele ove godine i biće završene sledeće. Poslednji naručilac jeset Indija koja je 2018. godine naručila 10 diviziona sa 650 raketa 48N6 za 5,43 milijarde dolara a isporuke će trajati od 2020. do 2023. Informacija da je juna 2016. Belorusija dobila na poklon dva diviziona ispostavilo se da nije tačna. Takođe spekulacije da je sistem nabavio i Alžir takođe nisu istinite, ova država je ipak nabavila S-300PMU-2. Živojin BANKOVIĆ -
„Srpski raketaši vežbaju u Rusiji na S-400 i Pancir S-1“ ova vest prvo je prostrujila društvenim mrežama, ali u početku nije imala preteranog odjeka, dok potvrda ove informacije nije stigla iz Ministarstva odbrane Ruske federacije, a onda su je po inerciji preneli i ostali srpski portali. Naime, Ministarstvo odbrane Rusije poslalo je pre nekoliko dana saopštenje da se u Rusiji nalaze pripadnici raketnih jedinica PVO Vojske Srbije, gde će zajedno sa ruskim kolegama učestvovati u zajedničkoj protivvazdušnoj vežbi Rusije i Srbije pod nazivom „Slavenski štit 2019.“ Ono što je bilo interesantno u tom saopštenju, ali i kasnije u prilogu ruskih vojnih medija bilo je navedeno da će srpski raketaši zajedno sa ruskim na vežbi koristiti savremene raketne sisteme „S-400“ i „Pancir S-1“. Takođe, navedeno je i da su oni zbog učešća na vežbi prošli odgovarajuću obuku na simulatorima pre borbene provere, a takođe onako uzgred spomenuto je i srpsko upoznavanje sa savremenim osmatračkim sistemima. Isto tako navedeno je i da će u vežbama učestvovati, lovačke, raketne i jedinice vazdušnog javljanja i osmatranja ruske vojske. Ruski mediji su dodali da su srpski raketaši prošli intenzivnu obuku na trenažerima u Lenjingradskoj oblasti u Rusiji. Naglašava se i da je obuka srpskih vojnika sprovedena na najmodernijim trenažerima u centru Gatčina. Takođe se dodaje i da su svi pripadnici srpske vojske sa pozitivnom ocenom položili ispit, i da su dobili dozvolu da samostalno „pristupaju svojim obavezama“ u prevodu da mogu samostalno rukuju ovim raketnim sistemima (bez nadzora ruskih kolega). Tokom boravka u Rusiji srpski oficiri i podoficiri imaće priliku da tokom vežbe „Slavenski štit 2019.“ upoznaju i sa ostalom tehnikom koja se nalazi u okviru Vazdušno-kosmičkih snaga (VKS) ruske armije. Tu će biti i modernizovani sistem S-125 „Pečora-2M“, radari „Volga“ i „Gama“, kao i da upoznaju automatizovanim sistemom upravljanja PVO na prostoru Rusije. Ono što najveću pažnju probudilo u ovom kratkom saopštenju bilo je odakle srpski vojnici u obuci sa savremenim PVO sistemima kakvi su S-400, i Pancir, a koje nemaju u svom naoružanju. Inače „Pancir S 1“ je jedan od savremenih ruskih PVO sistema, koji je svoju borbenu upotrebu i vatreno krštenje imao u Siriji pre nešto više od godinu dana protiv izraelskih krstarećih projektila. Naravno srpski mediji su se po automatizmu usmerili na savremeni raketni sistem S-400. Na pojedinim portalima osvanuli su već naslovi tipa da Srbija kupuje ovaj raketni sistem, koji je za sad prodat Turskoj, koja je za njega izdvojila dve milijarde dolara i Kini. Inače već duže vreme se spekuliše, nekih dve godine da je Srbija u okviru procesa modernizacije i jačanja svoje PVO planirala da od Rusije kupi, prema nekim informacijama dve baterije hibridnog PVO sistema „Pancir S1“ koji je trebao da zameni već zastareli raketni sistem S-125 „Neva“, poznat po obaranju dva američka aviona tokom NATO agresije 1999. Ruski vojni mediji navode da su srpske starešine obučavane na simulatorima za S-400 i „Pancir S-1“, kao i da su im ti sistemi neposredno uživo i prikazani, kao i da su tokom obilaska srpski raketaši posetili su i komandnu stanicu iz koje se integrisano upravlja baterijama ovih raketnih sistema koji čine kimču PVO Rusije. Šef srpske vojne delegacije na vežbi „Slavenski štit 2019.“ brigadni general Tiosav Janković je samo kratko za ruske vojne medije prokomentarisao „Počinjemo sa zajedničkom vežbom „Slavenski štit 2019. Bilo nam je važno da se upoznamo sa oružjem i opremom koja trenutno nosi borbeno dežurstvo ruske protivvazdušne odbrane“, kratko je prokomentarisao brigadni general Janković, koji je daleke 1999 bio na obuci u Rusiji tad za čuveni S-300. Kako je navedeno srpski oficiri najviše su se zadržali pored „Pancira S-1″. Komandant koji vodi obuku na trenažerima za PVO sistem “ Pancir S-1″ do detalja je srpskim kolegama opisao je funkcionisanje PVO sistema „Pancir S-1“, kako reaguje u različitim situacijama, režimima rada i u uslovima jakog elektronskog ometanja. „Posle teorijske obuke, srpsko vojno osoblje je dobilo priliku moglo da izvrši nekoliko zadataka borbene obuke u otkrivanju, praćenju i uništavanju vazdušnih ciljeva. Kako su ruski mediji preneli utiske srpskih raketaša njima se dopao rad na simulatoru, a borbene sposobnosti ovog raketnog sistema protivvazdušne odbrane Pancir-S1 su impresivne“, dodali su oni. „Ista lekcija održana je srpskim kolegama i na simulatoru za raketni sistem S-400 „ALTEK-400″, s tim što je jedina razlika u odnosu na “ Pancir S-1″ bila to što je komandant centra za obuku predložio da oni (srpski raketaši) sami odbiju vazdušni napad potencijalnog neprijatelja. Zadatak je bio komplikovan činjenicom da je napad bio praćen aktivnim i pasivnim ometanjima tokom rada borbenog sistema. Međutim, uprkos tome, pod strogom koordinacijom iskusnih oficira i nastavnika, srpski raketaši su uspeli da identifikuju sve neprijateljske ciljeve, precizno ih pogode i uspešno se izbore sa svim problemima tokom obuke na simulatoru. Šef centra za obuku pukovnik Andrej Dugin, naveo je da njegov ceo centar za obuku opremljen modernom opremom identičnom onom kojom su opremljene aktivne jednice PVO. On je doda i da njegov centar omogućuje obuku i prekvalifikaciju specijalista, raznih namena u okviru PVO“, pišu ruski mediji. Priča da Srbija nabavlja hibridni PVO sistem „Pancir S-1“ poslednji put u srpskoj javnosti spomenuta je uoči dolaska ruskog predsednika Putina u Srbiju januara ove godine. Priča je dugo najavljivana, a neprestano spominjanje imena „Pancir S-1“ podiglo je tenzije među srpskim komšijama, koji na ovu „navodnu“ nabavku nisu nimalo blagonaklono gledali, pa su čak i pretili Srbiji sankcijama. Međutim, priča je iznenada kako se pojavila, tako je i utihnula, a o njoj nije bilo ni reči, sve dok Rusi nisu objavili informaciju da su srpske posade obučavane za korištenje i upravljanje PVO sistemom kakav je “ Pancir S-1″. Da li Srbija zaista za potrebe modernizacije svoje PVO kupila Pancir S-1″? Logična pretpostavka bi bila da jeste, jer postavlja se pitanje čemu obuka na simulatorima i vežba na realnim borbenim sistemima, ako to nismo kupili ili planiramo koristiti?! Upoznavanje tehnike DA, a koliko to i čemu realno koristi ako nemamo te sisteme u operativnoj upotrebi, osim da je ovo zapravo posredna poruka, da Srbija intenzivno u najvećoj tajnosti radi na obuci budućih posada i da je konačno izdvojen novac za kupovinu ovog sistema ( ili je možda kupljen već???) koji će realno ako se ove informacije pokažu tačnim izazvati bes komšiluka, koji smo sigurni baš neće blagonaklono gledati na „Pancir S-1“ u Srbiji s obzirom na njegovu reputaciju. Takođe, ranije u gore navedenom saopštenju se spominju i savremeni radarski sistemi. Uporedo sa pričom o nabavci Pancira tekla je paraleno saga o kupovini savremene radarske tehnike. Negde se spominjao pre svega radar „Nebo M“. Međutim i ova priča je iznenanda utihnula i više se nije spominjala. Istorijat slanja srpskih raketaša u Rusiju na obuku i nije nov. Ako izuzmemo period JNA, poslednja ekipa koja je poslata u Rusiji na obuku na savremenim PVO sistemima bilo je 1999. Put u Moskvu Trećeg dana od početka NATO agresije u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom. Hibridni čuvar neba „Pancir S-1″, razvijan sredinom devedesetih godina 20. veka, konstruisan je u Instrumentalnom konstrukcijskom birou iz Tule, a izrađen je u Uljanovskoj tehničkoj radionici. Namenjen je za zaštitu nepokretnih, strategijsko industrijskih i vojnih objekata od oružja visoke preciznosti. Zadatak mu je i ojačanje sistema PVO na malim visinama. „Pancir S1″ je kombinovani hibridno-artiljerijski sistem, koji u sebi objedinjuje vođene rakete 57E6, automatske topove tipa 2A72 i sistem za otkrivanje i pokazivanje ciljeva i upravljanje vatrom. „Pancir S1″ deluje u okviru baterije (šest vozila). „Pancir” ima mogućnost samostalnog otkrivanja, praćenja ciljeva, upravljanja naoružanjem i gađanja ciljeva. Na oruđu se nalaze i oprema za navigaciju, komunikaciju, smeštaj i zaštitu posade, kao i izvori napajanja. Od otkrivanja cilja do otvaranja vatre potrebno mu je pet-šest sekundi. Može efikasno da dejstvuje protiv ciljeva maksimalne brzine do 700 m/s. Integrisano artiljerijsko raketno naoružanje omogućava „panciru” delovanje do horizontalne daljine od 18 km i do visine od 10 km. Andrej MLAKAR, vojnopolitičkaosmatračnica blog
-
Nakon prvih isporuka vojnih i policijskih primeraka helikoptera H145M i do sada nezabeležene prilike da jedna letelica sa srpskom rondelom bude izložena na Buržeu, Erbas grupa i Erbas Helikopteri uručili su prošlog meseca zvanično i sertifikat Vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović“. Tango Six je imao ekskluzivnu priliku da intervjuiše direktora kompanije Erbas Helikopteri Bruna Evena tokom sajma naoružanja i vojne opreme Partner 2019. Kada dolaze Super Pume, šta će „Moma“ sve moći da radi sa pomenutim sertifikatom, kako napreduje integracija domaćeg naoružanja na H145M i da li je sa željom Erbasa da Srbiji proda i H125 na pomolu preko potrebna objedinjena obuka vojnih i policijskih pilota helikopterakojih već sad nema (i ako se nešto ne preduzme) tek ih neće biti? Kako opisujete „Projekat Srbija“? Isporuke helikoptera H145M su otpočele, kako ste Vi i Vaš tim zadovoljni sa srpskom stranom? Takozvani „Projekat Srbija“ predstavlja fantastičan uspeh za Erbas u Srbiji i u Jugoistočnoj Evropi. Projekat takođe predstavlja izvanredan primer vrste strateške saradnje koju mi kao kompanija možemo ponuditi. Zapravo, H145M su prvi vojni helikopteri isporučeni Srbiji iz Evropske Unije još od 80-tih. Ovo je postalo moguće zbog odluke srpske vlade da otpočne strateško partnerstvo sa Erbasom u kontekstu opšte modernizacije i industrijske saradnje. Ovo je takođe više puta prepoznato od strane srpskih vlasti tokom prethodnih godina i poslednji put lično od strane premijerke Ane Brnabić na vazduhoplovnom sajmu u Parizu prošlog meseca. Prvi H145M isporučen je RV i PVO Vojske Srbije zvanično na ceremoniji tokom sajma naoružanja i vojne opreme Partner u junu ove godine / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Koji su planirani datumi isporuke preostalih helikoptera H145M? Koji su datumi i faze isporuke za policijske H215? Planirano je da se osam H145M isporuči tokom 2019. godine, poslednji će za Ministartvo unutrašnjih poslova biti isporučen u prvoj polovini 2020. godine. Dogovoreno je da isporuka helikoptera H215 počne u 2022. godini. Kada pričamo o H145M interesantno je pratiti njegovu prvu mušteriju Nemačku i njeno ratno vazduhoplovstvo koje je prvi operater tipa u ulozi podrške specijalnim snagama. Da li su zadovoljni sa H145M, kakva je operativna raspoloživost ovih letelica u njihovoj službi do sada? Kao što znate, trenutno je 15 LUH primeraka u službi u nemačkim specijalnim snagama i povratne informacije od operatera koje dobijamo su veoma pozitivne. Oni koriste H145M za najizazovnije misije kao što su dominatno protiv-terorističke misije. Operativna raspoloživost H145M u nemačkom ratnom vazduhoplovstvu je znatno iznad 95%, flota je akumulirala više od 10.000 sati letenja od prve isporuke 2015. godine. Efikasni koncept podrške koju pružaju Erbas Helikopteri dodatno doprinosi visokom nivou raspoloživosti ovih letelica. Uvereni smo da će ovo njihovo pozitivno iskustvo rezultirati sa još narudžbina za H145M od strane Nemačke. Nemački H145M / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Prošlog meseca je zvanično uručen sertifikat Vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović“. Koji su tačno nivoi održavanja Gazela i H145M ovime dobijeni i šta će Erbas Helikopteri dobiti od zavoda? „Moma“ je sertifikovana za „O&I“ nivo održavanja, takođe nazvani prvi i drugi nivo održavanja. Saradnja sa Srbijom obuhvata sedam projekata industrijske saradnje. Jedan od njih je sertifikacija „Mome“ kao našeg dobavljača za rezervne delove helikoptera Gazela. Vrsta delova koju će „Moma“ proizvoditi još treba da se definiše u zavisnosti od njihovog tehnološkog kapaciteta i međusobnih interesa, što takođe treba da izađe iz redefinisane industrijske strategije same „Mome“. Kako su Erbas Helikopteri zadovoljni sa procesom sertifikacije „Mome“? Kako bi iz vašeg ugla opisali taj proces? Sertifikacija zavoda „Moma Stanojlović“ kao sada zvaničnog servisnog centra Erbas Helikoptera za SA 341/342 postignuta je na vreme i u relativno kratkom periodu što je dokaz posvećenosti projektu i zajedničkoj saradnji kako profesionalaca u „Momi“ tako i Erbasa. Ovo takođe otvara put ka dodatnoj saradnji koja će, nadamo se, biti proširena u budućnosti sa novim projektima koji će konsolidovati industrijsku dimenziju „Mome“ i industrijsku bazu vaše zemlje u sektoru vazduhoplovne i namenske industrije u saradnji sa Erbasom. „Sertifikacija „Mome“ daće vam mogućnost da vratite neke od helikoptera Gazela u letno stanje i možda ih prodate na tržištu“ / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six „Moma“ je institucija srpskog RV i PVO. Očigledno će joj trebati novi nivo sposobnosti u oblasti prodaje i marketinga kako bi proširila svoju bazu klijenata, sada posebno uz dodatke trenutnom portfoliu usluga. Šta Erbas kao grupa i Erbas Helikopteri mogu uraditi da pomognu ove aktivnosti zavoda prema trećim licima, vojnim ili civilnim klijentima? Kao slične komercijalne organizacije u svetu, „Moma“ će biti odgovorna za svoje operacije i aktivnosti prodaje. Ipak, Erbas će svakako podržati njihove aktivnosti kroz naše poznavanje globalnog tržišta i uz naše iskustvo koliko god to bude bilo moguće. Ono što je takođe moguće je, uz posedovanje novih sposobnosti koje sam pomenuo, remontovanje značajnog broja helikoptera Gazela koji su trenutno prizemljeni, njihovo vraćanje u letno stanje i kasnija zarada od njihove prodaje na tržištu. Zajedno u RV i PVO u budućnosti? H125M i H145M/ Foto: Petar Vojinović, Tango Six Erbas je nagovestio da bi želeo da ponudi i svoj najmanji helikopter H125 srpskom RV i PVO i Policiji. Zbog čega mislite da je ovaj helikopter dobar izbor kao zamena za Gazele i kako Erbas može u okviru te moguće nabavke pomoći da se reši boljka obuke sada hitno potrebnih pilota helikoptera? Da li to otvara prostor za moguće unificiranje ili čak i opciju zajedničke opbuke za RV i PVO i Helikoptersku jedinicu MUP-a? H125 je savršena platforma za obuku pilota i višenamenske zadatke u segmentu tržišta koje obuhvata jednomotorne helikoptere. Takođe, ova letelica je preferirana opcija za mnogo vojnih i policijskih snaga širom sveta za najizazovnije zadatke i misije. Neki primerci su naoružani izviđači, protivoklopni helikopteri, služe za misije gašenja požara, kontrole granica i naravno za policijske misije. Znajući ovo, i nakon što smo analizirali potrebe srpskog RV i PVO i Helikopterske jedinice MUP-a u oblasti obuke pilota, smatramo da je H125 veoma priuštivo, isplativo i efektivno rešenje da se uspostavi zajednički i moderan sistem obuke za vaše dve službe koje jedine upotrebljavaju helikoptere za državne zadatke. To, kombinovano sa sistemima za simulacije za potrebe obuke i H145M će omogućiti da Srbija poseduje sopstveni sistem obuke za vojne i policijske pilote po veoma priuštivoj ukupnoj ceni. „Istražujemo nove mogućnosti sa Ministarstvom odbrane Srbije u oblasti vašeg lokalno razvijenog napružanja za H145M“ / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Imajući u vidu da su naše komšije Mađari sada veća H145M mušterija, da će takođe proizvoditi delove za vas, šta Srbija tu može da uradi? Zajednička obuka, održavanje? Mađarska će, nakon što je izabrala H145M kao kičmu svoje flote helikoptera u ovoj klasi, sama uspostaviti svoj centar za obuku za helikopter H145M i njegove misije. Ono što je interesantno primetiti ovde je da je većina zemalja u regionu, i šire, zainteresovana za nabavku H145M. To otvara vrata za dosta prilika u kontekstu usluga i obuke za rastuću zajednicu H145M operatera, uključujući i bilateralne saradnje. Erbas Helikopteri su izložili H145M srpskog RV i PVO u Parizu sa srpski razvijenim kompletom nevođenog naoružanja. Kako ste zadovoljni sa ovim projektom integracije i da li će Erbas Helikopteri zaista uvrstiti srpsko naoružanje u svoj prodajni portfolio za treće strane? Podrška za integraciju srpskog paketa naoružanja je u toku i mi smo zadovoljni saradnjom sa Ministarstvom odbrane i kompanijom Jugoimport. Ova saradnja dokazuje modularnost našeg HForce sistema i njegovu sposobnost da prihvati širok dijapazon naoružanja od strane različitih proizvođača i takođe podvlači kvalitet srpske namenske industrije. Ovaj uspešan projekat pruža nam odličnu priliku da proširimo naš portfolio sertifikovanih rešenja kad je naoružanje u pitanju koje može biti nuđeno trećim tržištima u budućnosti. Istražujemo nove mogućnosti sa Ministarstvom odbrane Srbije u ovoj oblasti. Petar VOJINOVIĆ
-
- [ekskluzivno]
- direktor
- (и још 15 )
-
SAD privremeno raspoređuju raketni sistem THAAD u Rumuniji
тема је објавио/ла Милан Ракић у Ваздухопловство
Evropska komanda Oružanih snaga SAD (USEUCOM) saopštila je 11. aprila da će u Rumuniji biti razmešten mobilni raketni sistem THAAD (Terminal High Altitude Area Defense) kako se ne bi prekinulo stalno dežurstvo u odbrani od mogućeg napada balističkim raketama, pošto će postojeći protivraketni sistem Aegis Ashorekoji je postavljen u bazi Deveselu, morati proći ranije planirane radove održavanja i nadogradnje. Biće to prvo stacioniranje sistema THAAD u Evropi, dogodiće se na leto i trebalo bi da traje nekoliko nedelja. Kako se dalje navodi u saopštenju, nadogradnja sistema Aegis Ashore, koji je u Rumuniji operativan od 2016. godine, neće obuhvatiti nikakve ofanzivne elemente i neće promeniti svoju strogu odbrambenu namenu. Jedinica koja će biti raspoređena u Rumuniji je 69. atiljerijska brigada protivvazudhoplovne odbrane, 32. armijske komande vazdušne i raketne odbrane čija je baza Fort Hood u Teksasu. Komandu nad sistemom THAAD imaće Saveznička vazduhoplovna komanda NATO. Sistem Aegis Ashore u bazi Deveselu je deo EPAA – European Phased Adaptive Approach koji je osmišljen za odbranu američkih i drugih savezničkih snaga u Evropi od mogućih napada balističkim raketama. EPAA koji je konačno definisan 2009. godine, sastoji se od dva sistema Aegis Ashore, po jednog u Rumuniji i Poljskoj kao i radara AN/TPY-2 koji se nalazi u Turskoj. Postavljanje sistema Aegis Ashore u Poljskoj prate odlaganja zbog problema sa infrastrukturom u vojnoj bazi Redzikowo a očekuje se da će biti operativan sledeće godine. Predstojeća nadogradnja sistema Aegis Ashore je, prema saopštenju USEUCOM deo redovne dorade svih sistema ovog tipa od kojih se većina nalazi na brodovima a THAAD će u Rumuniji ostati privremeno dok se ne završe modifikacije i unapređenje Aegisa. Sistem THAAD je, van SAD stalno razmešten samo na Guamugde se nalazi od 2013. godine a od 2017. prisutan je i u Južnoj Koreji. Početkom marta ove godine privremeno je baziran i u Izraelu radi uvežbavanja protivraketne odbrane sa izraelskom protivvazduhoplovnom odbranom. THAAD je mobilni odbrambeni protivraketni sistem koji je definisan još 1987. godine koji je uveden u naoružanje 2008. godine a čiji razvoj traje i danas. Osnovna namena mu je obaranje balističkih raketa malog i srednjeg dometa kao i raketa koje imaju domet između srednjeg i velikog (3000-5500 km). Maksimalni efikasni domet je 200 km po daljini i 150 km po visini a maksimalna brzina rakete je 8,24 maha. Deo sistema je i AESA radar AN/TPY-2 koji se može koristiti i kao podrška sistemima Aegis i Patriot. Osnovu baterije sistema čini 6 lansera sa po 8 raketa, osmatrački i radar za upravljanje vatrom. Jedini strani korisnik su Ujedinjeni Arapski Emirati a sistem je prodat i Saudijskoj Arabiji kojoj bi THAAD trebao biti isporučen u periodu od 2023-2026. Živojin BANKOVIĆ-
- sad
- privremeno
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Kina ima cilj da stvori najsnažniji sistem prepoznavanja lica na svetu. To je projekat koji je pokrenulo Ministarstvo za javnu bezbednost 2015. godine, a koji se razvija u saradnji sa kompanijom za bezbednost čije je sedište u Šangaju. Kina je, inače, već ugradila više od 170 miliona najsavremenijih kamera za nadzor širom zemlje. Cilj ove najmodernije mreže je da identifikuje bilo koga od svojih 1,4 milijarde građana u roku od tri sekunde, a samo prošlog septembra, Kina je instalirala preko 20 miliona sigurnosnih kamera širom zemlje, piše Daily Mail. Jedan od primera kako se u Kini ovaj masovni nadzor, koji je opremljen najnaprednijom veštačkom inteligencijom i softverom za prepoznavanje lica, suprotstavlja kriminalu su i visokotehnološke sunčane naočare koje policija u centralnoj Kini koristi, a koje su opremljene tehnologijom prepoznavanja lica kako bi se uočili osumnjičeni za kriminal na železničkim stanicama. Takođe, saobraćajna policija u Šenženu je montirala 40 kompleta kamera za nadzor pod nazivom "robokap" kako bi identifikovala lica neposlušnih vozača i regulisala saobraćaj. Ilustracija / Foto: Depositphotos/giggswalk U istom gradu na pešackim prelazima pešaci dobijaju trenutno obaveštenje o novčanoj kazni čim prekrše pravila, a istovremeno slike i imena ljudi koji prelaze ulicu na crveno svetlo projektuju se na velike LED ekrane. Na velikim stadionima koristeći tehnologiju prepoznavanja lica kao deo bezbednosnih mera, policija je za dva meseca uhapsila tri begunca na koncertima pevača Džeki Čunga u Hong Kongu. Kina je uvela prepoznavanje lica i u druge javne sfere - od nadgledanja studentskih domova do ograničavanja korišćenja toalet papira u javnim toaletima, a protivnici ovakvog sistema navode da Kina ovim metodama u potpunosti ukida slobodu svojim građanima, navodi Daily Mail. https://www.b92.net/tehnopolis/vesti.php?yyyy=2019&mm=03&nav_id=1516283
- 1 нови одговор
-
- sistem
- prepoznaje
- (и још 8 )
-
"REČ JE O SLOBODI DA SE IZBORIMO ZA SLOBODU SVAKOG POJEDINCA KOJA JE USLOV DA SE FORMIRA JEDNO DEMOKRATSKO DRUŠTVO. BEZ JAVNE RASPRAVE O SVIM PROBLEMIMA KOJI SE POJAVLJUJU U DRUŠTVU I TRAŽE REŠENJA NE MOŽE SE GOVORITI O NAPRETKU. KADA SE POJAVI NEKI PROBLEM, NE MOŽE JEDAN ČOVEK DA PRESUĐUJE, OSUĐUJE, OCENJUJE DA LI JE NEKO KRIV ILI NIJE, NE MOŽE SEBI UOPŠTE DA DOZVOLI TAKVO PRAVO. JA SE PITAM ZAŠTO TAJ SVEZNAJUĆI ČOVEK NEMA HRABROSTI DA UĐE U DIJALOG SA KRITIČKOM JAVNOŠĆU SRBIJE. ZAŠTO? U ČEMU JE PROBLEM? ON SE PRAVI JAKO HRABAR, ALI HAJDE, IZAĐITE DA RAZGOVARAMO KAO LJUDI, NE SAMO DA IZDAJETE NAREDBE I PRESUDE" Kad god je, u nova i krizna vremena, dolazilo do lomova u društvu koji su se prelamali preko univerziteta, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, sociolog Marija Bogdanović, bila je na nekoj "dodatnoj" dužnosti, usred vatre. U vreme građanskih i studentskih protesta 1996 –1998. bila je dekan Filozofskog fakulteta i nepokolebljivo je stajala rame uz rame sa svojim studentima. Nakon donošenja "Šešeljevog" zakona o univerzitetu 1998, zajedno sa još 80 profesora Filozofskog odbila je da ispuni obavezu predviđenu tim zakonom i nije potpisala ugovor o radu. Umesto toga, podnela je ostavku na mesto dekana. Uz veliku podršku studenata i kolega, posle petooktobarskih promena 2000. izabrana je za rektora Beogradskog univerziteta i tu funkciju obavljala do 2004. godine. "To je bilo teško vreme", kaže u razgovoru za "Vreme", jer trebalo je graditi autonomiju univerziteta, trebalo se suočiti sa mnogim novim pitanjima, kao što je odluka Vlade o vraćanju Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u okrilje Univerziteta u Beogradu, a ona je bila protiv. Danas, ime Marije Bogdanović, profesorke emeritus, stoji kao prvo među potpisnicima proglasa nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta, u kome se aktuelna vlast ocenjuje kao diktatorska i kojim se izražava podrška građanskim protestima koji se šire po Srbiji. Profesorka za koju se pouzdano može reći da je simbol protesta na Filozofskom, prepoznatljiva po dubokoj, ubedljivoj i mirnoj snazi, i danas stoji na barikadama kritičke misli, učestvuje na protestima i predstavlja univerzitet iz njegovog najčasnijeg ugla. "VREME": Kada ugledna institucija kao Filozofski fakultet podrži proteste i pozove na izražavanje slobodnog mišljenja, kakvog to efekta ima i na sve ostale pojedince uopšte? MARIJA BOGDANOVIĆ: Samo da se razumemo, ovo je pobuna članova ove institucije, a njeni potpisnici od početka su i učesnici. Sâmo oglašavanje je imalo za cilj da se naš glas ponovo čuje kao glas slobodnih građana koji kritički misle i to javno izražavaju. Ta vrsta angažovanja i javne kritike je u tradiciji Filozofskog fakulteta i ne mogu ni da zamislim da je sada mogla da izostane. Dogodilo se da je i ovoga puta Filozofski krenuo prvi i da su onda počeli javno da se oglašavaju i članovi drugih fakulteta i uopšte akademske zajednice. Kao što ste videli, skoro ceo Fakultet političkih nauka se brzo oglasio sa jakim argumentima, dok su profesori Pravnog fakulteta to učinili sa tačnim navođenjem zakonskih akata koji se neprekidno gaze, zaobilaze i narušavaju. Šteta je jedino što to nije bilo upućivano u vreme kada su ti zakonski propisi gaženi. Proglas Filozofskog potpisalo je 105 profesora i saradnika. Da li je to manjina, većina, i da li je to uopšte važno? Naravno da je važno, ali je ipak mnogo važnije da je to prodrlo u javnost, i treba reći da su se tom spisku od 105 nastavnika i saradnika pridružili i članovi Odeljenja za sociologiju, što povećava broj. To potpisivanje se dogodilo nekako preko noći i ljudi nisu ni stigli da se na vreme priključe, ali su zato taksativno, precizno i konkretno ukazali na nevolje i atmosferu u kojoj žive građani. Primetno je da su se među potpisnicima jedni do drugih našli profesori dijametralno suprotnih ideoloških, pa i političkih opredeljenja. Društvo je složeno, pojedinci su složeni, ne možemo tu čistotu da izvedemo do maksimalnih granica. Kao i u Savezu za Srbiju, i ovde imate i levih i desnih. Ali postoji i nešto zajedničko, a to su pravo i pravičnost, zahtev da prorade institucije, da u njima rade pošteni, moralni ljudi, da krenemo napred. Neka nas bude raznih, pa ćemo kroz dijalog i sukob mišljenja doći do nekog rešenja. Bez slobode mišljenja, o principima i konkretnim rešenjima, nema ni napretka društva. Ali ćutanje je nedopustivo. Deo sociologa se izdvojio i dao vlastitu podršku protestima. Postoji li razlika između njihovog proglasa i proglasa 105? To su dva potpuno kompatibilna proglasa. Kao što sam već rekla, u proglasu sociologa, na osnovu rezultata istraživanja naše stvarnosti, iznosi se dalja konkretizacija uzroka ovih protesta, a to je akumulacija ogromnog nezadovoljstva u mnogim sektorima života. Konkretizacija onoga što je rečeno na opštem nivou koji upozorava, a još su dati i primeri kroz koje se vidi u čemu mi godinama posustajemo i koje protivrečnosti više ne izdržavamo. Reč je o stanju koje je veoma teško izdržati u ovom sistemu. U kom smislu je to stanje neizdrživo? Kratko rečeno, mi smo jedan vrlo zatvoren sistem koji nigde nema oduška. I zbog toga je počelo iznutra da vri, a to mora negde da pukne. I puklo je sada. Sve ono što se u nama godinama skupljalo, akumuliralo, sada se ponovo ispoljava i izražava. Imali smo i pre 50 godina junske proteste 1968, pa smo imali 1996, pa sada ove proteste, na svakih 25 godina mi neprekidno pokušavamo da promenimo funkcionisanje našeg sistema, ali to ne uspevamo. Sada smo došli u situaciju da imamo nekoga ko je apsolutni gospodar tog zatvorenog sistema, sistema u kome slušamo kako premijerka države i predsednica Skupštine ponavljaju sve ono što kaže predsednik države. A njihovi poslovi koje treba da obavljaju se razlikuju, svi imaju različite domene svog rada, međutim imamo situaciju da nam jedan čovek određuje apsolutno sve. On vodi sve institucije, počev od Vlade pa nadalje, naši ministri stoje u njegovoj pozadini i ništa ne govore, govori samo on sa tom blagoglagoljivošću od servilnosti, zaštitničkog odnosa do vike i urlanja ne samo na opoziciju nego i na sopstvene saradnike. Neprekidno vodi dijalog sam sa sobom, a nikako da izađe na javnu scenu i krene u dijalog sa ljudima koji to traže. Rečnik je obogaćen uličnom terminologijom, a kada njegovi saradnici govore u Skupštini, svi uglas govore tim istim, ružnim jezikom, što posle pripisuju narodu koji pokušava da se izvuče iz tog zatvorenog sistema, da nešto kaže. Dakle, jedan čovek odlučuje o svemu. I to je na protestima, u svom govoru, jako dobro formulisao Nikola Kojo, neću da ga ponavljam ali se u potpunosti slažem s njim. Ipak, na koji način jedan tvrdo zatvoreni sistem uopšte može da pukne? On puca po šavovima. I kad krene da puca po šavovima, onda treba animirati sve raspoložive strane, sve političke opcije, stranke, građanstvo, roditelje, bake i deke, omladinu. Mladi treba sada da se pridruže protestima i da sami odrede temelje svoje budućnosti. Reč je o slobodi da se izborimo za slobodu svakog pojedinca koja je uslov da se formira jedno demokratsko društvo. Bez javne rasprave o svim problemima koji se pojavljuju u društvu i traže rešenja, ne može se govoriti o napretku. Kada se pojavi neki problem ne može jedan čovek da presuđuje, osuđuje, ocenjuje da li je neko kriv ili nije, ne može sebi uopšte da dozvoli takvo pravo. Pitam se zašto taj sveznajući čovek nema hrabrosti da uđe u dijalog sa kritičkom javnošću Srbije. Zašto? U čemu je problem? On se pravi jako hrabar, ali hajde, izađite da razgovaramo kao ljudi, ne samo da izdajete naredbe i presude. Možda je to najvažniji mehanizam njegovog očuvanja vlasti? Ali to je već prešlo sve granice. Mislim da to njegovo samohvalisanje da je bio najbolji student Pravnog fakulteta, da ga dekani predstavljaju kao najboljeg studenta prava, pokazuje da se on preučio. I misli da sve zna i da o svemu može da odlučuje. Pomera brda, zaustavlja nabujale reke, spasava decu iz snežnih smetova, sve može. Objasnite mi kako je to moguće? Ako je neko tek prozvan da treba za nešto da odgovara, on već zna da li je taj kriv ili nije kriv. On je i vidovnjak. Za jedan plagijat doktorskog rada našeg poznatog rukovodioca, a ima ih više, kaže: "To je najveća glupost koju sam čuo." I to onog trenutka kada se ta vest pojavila u novinama. To što je rečeno nije pitanje da li je pametno ili glupo, već da li je istina ili laž. I sad me osporite kad kažem da je on preučen. Previše zna. Kako je moguće da on zna da li je nešto plagijat ili ne, da li je on to proučavao? I da li on ima odgovarajuće obrazovanje da sudi o tome? Za tako nešto, za odbranu i proveru doktorata formiraju se komisije u kojima su uglavnom redovni profesori. A on je diplomirani pravnik. I mnogi drugi stvarni problemi maskirani su pred javnošću u istom"slengovskom" maniru. Tokom ovih protesta postavljeno je i pitanje kakav je predlog za rešavanje pitanja Kosova. On opet kaže: "Nikad veću glupost nisam čuo." Pa se onda ispravi: "A o tome nemam ništa da kažem." Kakav je stav ove države, kako narod uopšte da zauzme stav prema tom pitanju i ko to zna osim njega? Da li on uopšte ima predstavu šta bi u tom slučaju trebalo da bude platforma za razgovor? Stalno igraju ping-pong, ili će biti ovo ili će biti ono, i na kraju kažu biće kompromis. A onda nam premijerka objašnjava šta znači kompromis: kad dobiju oni nešto, pa dobijemo mi, izgube oni nešto, izgubimo mi, i svi smo zadovoljni. Je li tako treba da se rešava problem Kosova, zbog koga celo društvo stagnira na opštedruštvenom i na političkom planu? S druge strane, ova vlast, čini se upravo zbog Kosova, uživa podršku međunarodne zajednice? Dolaze veliki državnici koji ne čine ništa da se ova situacija reši, nego nas uljuljkuju u beskrajno dugim pregovorima o Kosovu. Neće oni da gube vreme na to, nego su nas ostavili na ledu i rekli, kako se dogovorite to će biti prihvaćeno. Mislite li da će do dogovora ili do nekog rešenja uskoro doći? Ne mislim. To će da se razvlači do beskonačnosti. Pustili su nas da se u svom kavezu sami snalazimo. Protesti koji traju već dva meseca, i koji su se proširili po Srbiji, da li su dovoljan zamajac za stvarne i konkretne promene? Ne mogu da zamislim nijedan drugi zamajac. Mi kao građani i slobodni ljudi treba da istrajemo u ovim protestima i da tražimo ono što nam je potrebno. Slobodu medija, slobodu izražavanja, pravdu, institucije u kojima će biti postavljeni stručnjaci, pošteni ljudi, gde će se uspostaviti kontrola obavljanja svih mogućih funkcija. Takav sistem želimo da uspostavimo. U opasanom i zatvorenom sistemu mislite li da šetnje mogu da proizvedu nešto konkretno? Sistem je i spolja i iznutra, kroz unutrašnju mrežu, vrlo jak, surov i sirov. Ipak, mi smo taj sistem načeli. Moramo istrajati. Ako se protesti i dalje budu širili, možemo li očekivati i da odgovor na njih bude surov i sirov? On se kune da do fizičkog ugrožavanja neće doći. Videla sam kako u Novom Sadu pokušava da bude nekako blag, ali njegov ton kada govori i dalje nije običan. On stalno ide up and down, gore-dole, što ukazuje na to da imamo posla sa čovekom kome teško pada da jednostavno govori, njegova prava priroda je da bude sirov i grub. Taj rečnik koji je ružan i koji vlada u javnom životu, upravo on promoviše. Od njega je počelo, zato što je neko negde dobacio ono "Vučiću, pederu". A onda on to uporno ponavlja na konferencijama za štampu, govoreći kako nema problem s tim da mu to kažu, pa onda opet ponovi, pa opet na istoj konferenciji ili na sledećoj. A onda na primer Maja Gojković u Skupštini nekoliko puta čita izjavu Sergeja Trifunovića sa Tvitera i sa zadovoljstvom pokazuje koliko je to pismo prosto. Pa zašto njegovi odani sledbenici ponavljaju to toliko puta? Zašto se jednostavno ne prećuti. Takvo izražavanje pripisuju samo drugima, a oni su zapravo ti koji su svojim uvredama, netolerantnošću i agresivnošću inicirali, uveli a i dalje praktikuju takav način komunikacije – psovke i ostalo, jer mi smo odavno za njih "ološ, glupaci, izdajnici, lopovi". Šta mislite o izboru Sergeja Trifunovića za predsednika Pokreta slobodnih građana? On je bistar momak, aktivan. Ne spadam u kategoriju ljudi koja voli pregrube i preoštre reči, ali ono što je za njega sigurno to je da ima nadahnuće, snagu i želju, i moguće je da će taj građanski blok profilisati u pravom smeru. Ja to očekujem od njega. A što se načina njegove komunikacije tiče, on se obraća ne na isti način, nego čak i na blaži od onoga kako se oni nama obraćaju kada nam kažu da smo ološ, izdajnici, lopovi. Ni od jednog predsednika bilo koje države nisam čula ružniji rečnik niti ton kao što ovde slušamo svakodnevno. Slažete li se s tim da građani treba da ostanu nosioci aktuelnih protesta, a da se opozicioni političari i njihova vidljivost svedu na najmanju moguću meru? Koliko je to dobro? Poslužiću se jednom analogijom. Čuli ste da na univerzitetu ne možete da se bavite politikom i čuli ste i rektorku koja se pritom poziva na zakon. Ali šta to znači da ne možemo da se bavimo politikom na univerzitetu? Naravno da ne treba umesto nastavnog sadržaja da držimo političke govore na času, ali mi smo slobodni građani i možemo javno da iznosimo svoje političke ideje i kritičko mišljenje. Sada imate političare koji imaju svoje političke partije ili organizovane građanske grupe koje će prerasti ili se pridružiti nekoj političkoj partiji i bez te dobro organizovane političke strukture teško je učiniti nešto ozbiljnije. Mora da se ima program po kome će se pridobiti građani da glasaju za njih. Mislim da je sada jako važno da svi predstavnici opozicije nađu zajednički imenitelj oko koga će se složiti, da iznesu to pred građane, pa da onda krenu u proteste i u borbu za ostvarivanje tih principa, za pridobijanje ljudi za te principe. Vama, znači, ne smeta takozvana politizacija ovih protesta? Oni jesu politički. Po mom shvatanju, svaka pobuna građana, a građanin je političko biće, svaki izlazak građana na proteste, bez obzira na to koji su razlozi tih protesta, da li je glad, beda, nepravda, kriminal, jeste već politički čin. Bez obzira šta je uzrok, a uzroci su uvek mnogobrojni. Nikad nije samo jedan. Imate jedan povod, ali uzroci se međusobno prepliću i pojačavaju i onda dolazi do ovakvih pobuna. Devedesetih, kada ste bili dekan Filozofskog, takođe su krenule pobune i studentski protest, a vi ste ih podržali i odlučili da fakultet stane s radom. Tada su se studenti prvi pokrenuli i javili mi da idu u štrajk. Našla sam se sa njima sutradan ujutro, čula njihovo mišljenje i donela odluku da ceo fakultet ide u štrajk, a povod je bio krađa glasova. I naši glasovi, kao građana i kao političkih bića, bili su ukradeni. Odmah sam održala sednicu Veća fakulteta, iznela situaciju i smatrala da treba da budemo uz studente. I dobila sam ogromnu podršku Veća. Sva odeljenja su dobila pismo da ulazimo u potpuni štrajk, da nema nastave, nema konsultacija, da nema ispita. Mi smo u taj štrajk u potpunosti ušli kao institucija, kao podrška studentima. Kako je tada reagovalo Ministarstvo? Tadašnji ministar obrazovanja pozvao je sve dekane i upozorio nas da sredimo stanje na fakultetima. I tada sam rekla da fakultet i ja ostajemo uz studente. Ostali dekani su ćutali, samo je dekan ETF-a rekao da će direktno da ode kod Miloševića jer ga je poznavao. Pozvala sam sve dekane da dođu kod mene na fakultet da se dogovorimo šta dalje da radimo, jer ja nisam imala iskustva u takvim situacijama i na takvom položaju. Osećala sam veliku odgovornost. I došlo je devet predstavnika fakulteta. Dogovorili smo se da ćemo da podržimo studente, a posle su se javno oglasila još četiri dekana i pridružila nam se. Kasnije su se pridružili i ostali. Medicinski fakultet je bio poslednji, pridružili su se kada su završili semestar jer su smatrali da je njihovo da leče ljude a ne da se bave politikom. Ta floskula da univerzitet ne može da se bavi politikom je potpuno besmislena. Studenti ne smeju da imaju zatvorena usta i da budu bez kritičkog mišljenja, jer to je onda strašno. Gde bi se onda to kritičko mišljenje razvijalo, ko bi davao podsticaj, pravac razmišljanja, ukazivao na probleme, ako to nisu profesori koji rade sa mladom generacijom i vaspitavaju je u svakom pogledu. Prvi put od 1968. imamo situaciju da inicijativa i podrška protestima sa Filozofskog stižu najpre od profesora. A gde su studenti? Studenti su apatični i oni se već u srednjoj školi spremaju za odlazak napolje. Smatram da studenti sada treba da se pridruže svojim roditeljima. Pa čak i ako odlaze, svojim roditeljima treba da obezbede pristojnu starost. Tačno, od ‘68. nikada nismo imali bunt na fakultetima a da ih prvo nisu pokrenuli studenti, ni ‘91, ni ‘96. godine. Tada su mi dekani sa raznih fakulteta govorili: "Kako to da su kod vas studenti tako jedinstveni? Izgleda da kako koji student uđe u zgradu Filozofskog fakulteta, on počinje da diskutuje, da ima svoje mišljenje i da bude kritičan, kao da udahne taj vazduh i tu atmosferu." I to je tačno. Tako je bilo sve do ovih godina. Sâmo opredeljenje da neko upiše Filozofski fakultet, da izučava tu materiju govori možda i o afinitetima tih studenata ka slobodnoj, kritičkoj misli. Jeste, ali šta je sada? Kada radim sa studentima na doktorskim studijama i objašnjavam im, recimo, analizu sadržaja kao metod, i predložim da neko uzme da uradi seminarski rad, kao vežbu, na primer analizu Vučićevih govora, analizu diskusije pozicije i opozicije u Skupštini, analizu nekog dnevnog lista u određenom vremenskom periodu, niko se ne javi. Ovaj metod je i razvijen za analizu komunikacije sa stanovišta aktuelnosti nekih tema, poruka koje ta tema šalje i kome ih šalje, njihovo otvoreno/latentno značenje i tako dalje. Ali, studenti u te teme ne ulaze. A u koje ulaze? U potpuno neutralne, na primer razvoj, saznajne mogućnosti, oblasti primene nekog metoda, i to na primerima iz literature. O autonomiji univerziteta Mi se neprekidno borimo za autonomiju univerziteta. Posle ovakvih događanja, kada ljudi dođu na određene položaje oni nastoje da nekako uvedu red, da smire situaciju, da se bave onim što je njihova osnovna delatnost, znači obrazovanjem. Univerzitet povezuje fakultete i nastoji da se poštuje Zakon o visokom obrazovanju u smislu neprekidnog praćenja kvaliteta obrazovanja, podržavanjem inovacija i ugleda univerziteta u svetu. Ali, pošto je ukupna društvena situacija previše složena i menja se iz dana u dan, univerzitet mora neprekidno da se bori za svoju autonomiju, ne može se dozvoliti da politički položaj ili moć utiču na rad univerziteta. Ne mogu se zakoni o univerzitetu menjati kad god dođe do smene vlasti, pogotovu to ne mogu da rade nedovoljno stručni ljudi. Svaka, pa i najmanja promena mora da prođe kroz ozbiljnu javnu diskusiju i da se uvodi samo ukoliko je u interesu obrazovanja, studenata, napretka u nauci. Znači, ne možete dozvoliti da plagijati prolaze kroz naučna veća univerziteta a da ne reagujete na to. I to je ono što smeta, jer univerzitet u tom pogledu nije položio ispit. U potpunosti pada na tom ispitu, evo već nekoliko godina. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1661474
-
- marija
- bogdanović:
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Donacijom 6 MiG-ova 29 iz Rusije i remontom postojećih aviona kojima su ove godine istekli resursi, Srbija je za sada delimično obnovila mogućnosti lovačke avijacije koje su izgubljene nakon 1999. godine. RV i PVO Vojske Srbije poseduje 1029-ki od kojih je trenutno operativno 9 dok bi poslednji primerak trebao da poleti narednih meseci. Takođe, kako je nakon vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’ izjavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iz Belorusije će u naredna 3-4 meseca stići još 4 MiG-a 29 pa bi tako Srbija imala eskadrilu od 14 aviona. I dok je lovačka avijacija dobila pomenute avione, sistem Vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja (VOJiN) dva osmatračka radara AN/TPS-70 koji su kao polovni kupljeni od Slovenije, artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva (ARJ za PVD) još čekaju novu tehniku. Osim što je najavio MiG-ove iz Belorusije, helikoptere Mi-17 i Mi-35 iz Rusije, borbene bespilotne letelice iz NR Kine, razgovore o raketnom sistemu PVO Mistral, predsednik Srbije je posle vežbe na Pasuljanskim livadama i Pešteru rekao i da će u narednom periodu stići ‘’još nešto o čemu ne mogu da pričam, a što smo već platili’’ kao i ‘’kada bih rekao, uveli bi nam sankcije’’. Položaj artiljerijsko-raketnog sistema u vazduhoplovnoj bazi Hmejmim gde su stacionirane snage vazdušno-kosmičkih snaga Rusije. Vrlo brzo smo od Sputnjika ali i vojno-političkog komentatora Miroslava Lazanskog saznali o čemu se radi, on je na televiziji Prva rekao da se radi ‘’o jednom od najmodernijih PVO sistema za koji je vlada već odvojila novac, ali dok predsednik ne kaže, neću ni ja da kažem’’. Podsetimo Lazanski je maja meseca ove godine prilikom gostovanja na RTS-u povodom vojne parade u Moskvi izjavio da smo „odlučili“ da kupimo savremeni ruski PVO sistem, pri tom rekavši da misli da je to sistem Pancir i da su za to „već obezbeđene pare“. Narednih meseci pojedini mediji, pozivajući se na neimenovane izvore najavljivali su da će novi PVO sistem tj. Pancir biti prikazan na vojnoj paradi koja je trebala da se održi početkom ovog meseca a umesto koje je izvedena vojna vežba. Artiljerijsko-raketnim jedinicama za protivvazduhoplovna dejstva, kako onim za trupnu tako i za teritorijalnu PVO hitno je potrebna savremenija tehnika, bila ona kupljena korišćena ili novoproizvedena. Potrebno je zameniti gotovo sve raketne sisteme, počevši od lakih prenosivih raketnih sistema, preko lakih mobilnih sistema malog dometa pa sve do sistema srednjeg dometa. Ruski Pancir je, kako Tango Six saznaje, jedan od mogućih sistema koji bi se uskoro mogao naći u Vojsci Srbije a za čiju nabavku jeste pregovarano i to u paketu sa helikopterima. Gabariti vozila sistema Pancir na kamionu KAMAZ 6350. Razvoj kompleksa 96K6 ‘’Pancir-S’’ za potrebe Vojske PVO bivšeg SSSR-a započet je je još 1990. godine u preduzeću ‘’КБ Приборостроения’’ i to na bazi artiljerijsko-raketnog sistema 2K22 (2S6) ‘’Tunguska’’ koji se već nalazio u naoružanju PVO Kopnene vojske. Pancir je osmišljen kao sistem za zaštitu mobilnih jedinica, strateški važnih vojnih i industrijskih objekata kao što su vojne baze, centri veze, aerodromi i objekti važni za ekonomiju a kod Mornarice za odbranu površinskih ratnih brodova. Takođe sistem je trebalo da obezbedi i zaštitu raketnih sistema velkog dometa S-300 familije S-300P koju je koristila Vojska PVO i to od vazdušnih napada na malim daljinama a pored toga i da uništava lako oklopne ciljeve na zemlji kao i neprijateljsku živu silu. Vojska PVO je tražila da Pancir bude točkaš kako bi lakše pratio sisteme S-300P koji su takođe točkaši. Gusenično vozilo nije dolatzilo u obzir jer ima manju brzinu na putevima, manje je pouzdano, skuplje je za održavanje a takođe i manjih je dimenzija što bi ograničavalo količinu borbenog kompleta naoružanja. Uz sve navedeno nije bilo ni potrebe za oklopom kao kod Tunguske koja se koristi na samom bojištu a traženo je više vatrene moći, veća brzina premeštanja kako bi se mogla pratiti vozila kompleksa S-300P, potom niska nabavna cena i niži troškovi korišćenja. Tako je u odnosu na Tungusku dobijeno vozilo većih dimenzija sa novom kupolom na kojoj je bilo više lansirnih cevi raketa kao i novija i veća radarska oprema. Prva verzija Pancir-S1-О na kamionu Ural 5323.4 čije je ispitivanje započeto 1994. Šasija prve opitne verzije pancira bio je terensko vozilo povišene prohodnosti konfiguracije 8×8 Ural 5323.4 sa motorom KAMAZ-7406 snage 260 KS. Opitni prototip koji je prošao ispitivanja je proizveden 1994. a prvi put je javno prikazan na aviosalomu MAKS u avgustu 1995. Ovaj prvobitnii model imao je 12 raketa 9M335 koje su po spoljašnjosti i konstrukciji bile slične raketama 9M331 sa artiljerijsko-raketnog sistema ‘’Tunguska’’ ali je domet po daljini povećan na 12km a po visini 8 km. U raketi je primenjen jači motor, masa bojeve glave koja se sastoji iz šipkastih ubojnih elemenata je povećana na 20 kg, raketa je dvokalibarna odn. prečnik marševskog dela je povećan na 90 mm dok je prečnik prednje sekcije ostao 76 mm. Kod rakete je prmenjen vazdušno-dinamički upravljački sistem, sistem navođenja rakete je radiokomandni a sistem je mogao istovremeno navoditi do tri rakete. Artiljerijsko naoružanje ove verzije Pancira sastojalo se iz dva tečnošću hlađena automatska jednocevna topa 2A72 kalibra 30 mm efikasnog dometa do tri km po visini i 4 km po daljini, brzine gađanja do 450 granata u minuti, brzine granate na ustima cevi topa 970 m/s, sa dve vrste granata – visoko eksplozivnom zapaljivom i za probijanje oklopa. Borbeni modul koji je postavljen na krovu tela borbenog vozila, sadrži dva bloka sa po 6 protivavionskih raketa, dva topa koji su postavljeni sa unutrašnje strane lansirnih kontejnera raketa, radarsku stanicu za otkrivanje ciljeva, sistem za praćenje ciljeva i raketa. Takođe na vozilo je montiran i optički sistem za praćenje ciljeva i upravljanej vatrom. Radna mesta operatera navođenja i komandira borbenog modula nalaze se u zadnjem delu borbenog vozila. Radarska stanica za praćenje ciljeva i raketa 1L36-01 ‘’Roman’’ (NATO oznaka Hot Shot) razvijena tokom 1994-1995. u firmi OAO ‘’Fazotron NIIR’’. Ovaj radar bio je višenamenski, u osmatračkom režimu radio je u S opsegu, prilikom nišanjenja u dva opsega – u centimetarskom i milimetarskom a namenjen je za praćenje ciljeva i navođenje raketa. Zahtevi koji su stavljeni pred ovaj sistem je bio da može otkriti cilj radarskog odraza od 0,1 m2 na daljini od 15 km, kasnije je omogućeno da se pomoću radara napadnu dva cilja a elektrooptičkim sistemom još dva. Nišanski radar sistema Pancir. Za nišanjenje se koristio pulsni Doplerov radar 1RS2 ‘’Šlem’’ koji je mogao da otkriva cilj radarske površine od 2 m2 na daljini od 30 km, za praćenje ciljeva koristio je X opseg a za nišanjenje i navođenje raketa Ku opseg. Zbog daljeg razvoja zapadnih odn. američkih preciznih ubojnih sredstava (familija JDAM i SDB) 2004. godine došlo je do promena taktičko-tehničkih zahteva i zbog toga ni ovaj radar nije zadovoljio. U toku ispitivanja je zaključeno da kompleks ne može dejstvovati u pokretu, a prema mišljenju stručnjaka specijalne državne komisije i više istraživačkih institucija Ministarstva odbrane, Pancir nije mogao da izvrši svoje postavljene zadatke i da se bori sa visokopreciznim na daljinama većim od 12 km. Osim navedenog, gubitku interesa ruske Vojske PVO i PVO KoV-a za ovaj sistem doprinelo je i drastično smanjenje nabavke vojne tehnike tokom 90-tih godina 20. veka. I pored toga nastavljeni su testovi i eksperimenti ali o trošku firme koja ga je razvijala. Odbacujući komponente koje su korišćene na sistemu 2K22 Tunguska pristupilo se potpunoj promeni konstrukcije Pancira, najviše promena pretrpeo je radarski sistem kao i borbeni modul odnosno turela. U drugoj polovini devedesetih interes za Pancir su pokazali Ujedinjeni Arapski Emirati pa su nastavljeni radovi na njegovom daljem razvoju. Konstruisan je sasvim novi borbeni modul sa novim topovima, novim raketama, osmatračkim radarom i sistemom za upravljanje vatrom. Maja 2000. godine sa UAE je potpisan ugovor vredan 734 miliona dolara za 50kompleksa ‘’Pancir-S1E’’ od kojih 24 na vozilima točkašima i 26 na guseničarima. Od navedene sume 50 procenata je otplatilo rusko Ministarstvo finansija kako bi se otplatio dug Rusije prema UAE. Prema uslovima ugovora nosilac razvoja bio je dužan da do kraja 2002. godine izvede opitno-konstruktorske radove nove varijante Pancira i da u u periodu od 2003-2005. u tri partije Emiratima isporuči svih 50 sistema. Za ispitivanja i testiranja sistema UAE su uplatili avans od oko 100 miliona dolara. Pancir-S1E sa radarom 1RS2-1E. Konstruisanje varijante za Emirate išlo je uspešno, iako veoma usporeno zbog mnogobrojnih tehničkih i organizacionih problema. Zbog toga je došlo do nepoštovanja uslova ugovora a najviše problema zadavao je novi radarski sistem, pristupilo se razradi PESA radara 1RS2-1 (1RS2-1E) pa je 2005. UAE predložena usavršena verzija za koje je trebalo više vremena. Zbog toga su se Emirati složili sa izmenom rokova prema kojima bi prvi primerci bili predati 2006. godine a poslednji 2009. Radar 1RS2-1 radi u K-opsegu, u režimu track while scan može isovremeno pratiti 9 cljeva, može pratiti letelice koje se kreću brzinom od 10 do 1100 m/s, da prati 4 lansirane rakete, domet za cilj radarskog odraza (RCS) 2 m2 24 km, RCS 1 m2 21km, RCS 0,5 m2 16 km, RCS 0,1 m2 10 km i RCS 0,03 m2 7 km. Sredinom 2006. izvedena su uspešna ispitivanja Pancira-S1 (model 2006) sa lansiranjem raketa na poligonu Kapustin Jar. Na kraju iste godine Emiratima je isporučen pokazni primerak za obavljanje prve faze ispitivanja na njihovojn teritoriji. Druga etapa ispitivanja izvedena je tokom leta 2007. Za vreme razvoja Pancira ispitivano je nekoliko tipova vozila koji nose kontejner mase od oko 10 tona koji se sastoji od borbenog modula, kabine za posadu od tri člana, odsekom za smeštaj agregata i modula za klimatizaciju. Pancir na guseničaru GM352M1E. Pancir-S1E vojske UAE na vozilu MAN-SX45. Među testiranim vozilima bili su kamioni 8×8 i to ruski Ural 5323.4, beloruski MZKT-7930, ruski KamAZ-6350 i 6560 i BAZ-6909-019, nemački MAN-SX45kao i beloruski guseničar GM352M1E. UAE su izabrali MAN-SX45 dok su kasnije za oružane snage Rusije Panciri-S1 isporučivani na Kamazima 6350 i 6560. Osim mobilnog nudi se i stacionarni Pancir koji može služiti za odbranu važnih objekata. Serijski Pancir-S1 ima dva dvocevna topa 2A38M kalibra 30 mm koji se hlade vodom ili antifrizom, imaju električni pogon, brzinu gađanja do 2500 granata u minuti, brzine granate na ustima cevi topa 960 m/s, sa borbenim kompletom od 1400 granata i efikasnim dometom od 0 do 3 km po visini i 200 m do 4 km po daljini. Topovi se na borbenom modulu mogu pokretati -9 i +85 stepeni po elevaciji. Tu je zatim 12 novih radiokomandno vođenih raketa 57Э6-E mase 71 kg visoke otpornosti na elektronsko ometanje, sa impresivnim ubrzanjem do maksimalne brzine 1300 m/s za dve sekunde. Domet je od 5 m do 15 km po visini i 200 m do 20 km po daljini, masa bojeve glave je 20 kg sa eksplozivnim punjenjem od 5 kg a moguće je gađati cilj brzine do 1000 m/s. Omogućeno je istovremeno gađanje 4 cilja sa 8 raketa (dve rakete po cilju). Domet radarskog blizinskog upaljača je 9 m a verovatnoća pogotka jednim raketom 0,7. Pancir-S1 u verziji sa radarom 2RL80. Firma VNIIRT razvila je novi PESA (Passive Electronically Scanned Array) radar 2RL80 (ili 2RL80E) koji radi u S opsegu dometa do 50 km, pokrivenost po elevaciji 0 do 60 stepeni, i brzinu skeniranja dve do 4 sekunde. Daljina otkrivanja cilja radarskog odraza od 1 m2 je na 47 km, a od 0,1 m2 na 26 km. Radar može pretraživati ciljeve po azimutu od 360 stepeni uz brzinu od 15 do 30 obrtaja antene u minuti. Lovca radarskog odraza od 2 m2 može otkriti na 36 km, borbeni helikopter klase američkog Apača na 32 km, krstareću raketu koja manevriše i ima radarski odraz od 0,1 m2 na 20 km, jedreću bombu sa radarskim odrazom 0,2 m2 na 16 km i protivradarsku raketu AGM-88 sa radarskim odrazom 0,1 m2 na 12 km. Optoelektronski temovizijski sistem 10ES1. Takođe tu je i novi optoelektronski temovizijski sistem za osmatranje i praćenjekoji se može pomerati od -5 do 85 stepena po elevaciji i +/- 90 stepeni po azimutu, koji radi u srednjetalasnom i kratkotalasnom infracrvenim opsegu i koji može otkriti avion npr. F-16 na daljini do 26 km, protivradarsku raketu AGM-88 na do 15 km, krstareću raketu na do 14 km i jedreću bombu na do 10 km. Rakete se mogu pratiti bilo radarom bilo optoelektronskim sistemom a osim glavne antene radara tu je i antena komandnog linka koji je deo sistema APKNR koji služi za predaju komande i usmeravanje raketa. Osim toga ugrađen je i digitalni datalink koji omogućuje umrežavanje više vozila u bateriji. Proizvođač danas reklamira Pancir kao sistem koji je izuzetno otporan i imun na elektronska ometanja, koji ima veliku verovatnoću preživljavanja u slučaju masovnog napada protivradarskim raketama, mogućnost uništenja visokopreciznog vazduhoplovnog naoružanja poput raketa vazduh-zemlja, vođenih bombi i krstarećih raketa, potom uništavanja aviona, helikoptera, bespilotnih letelica, efikasno upotrebljiv danju i noću i u dobrim i u složenim meteo uslovima, visoko mobilan (između ostalog brzina na dobrom putu do 90 km/h), posebno u zaštiti motorizovanih i oklopnih jedinica i koji je visoko operativnan i pouzdan. Uobičajna baterija sistema Pancir-S1 sastoji se od 4-6 borbenih vozila, dva do trivozila za transport i pretovar raketa 2F77M, komandnog vozila 9S737MK Ranžir, stanice za ispitivanje i remont 9V921, stanice za pripremu raketa 2F55-1, stanice za popravke 2V110-1, stanice za ispitivanje i remont 1R10-1M i mobilne radionice ITO-APG-M1. Osmatrački radar 1L123. Sistem 96K6 može biti upotrebljen na nekoliko načina, prvi od njih je da je svako vozilo posebna borbena jedinica koja dejstvuje bez primene bilo kakvih drugih sredstava. Može raditi i u automatskom režimu u odvojenoj borbenoj jedinici ali i u bateriji od 6 vozila. Tu je zatim baterija u kojoj posada jednog izabranog vozila, osim za borbenu primenu može komandovati posadama u još tri do 5 vozilaobezbeđujući im informacije o ciljevima na koje će dejstvovati. Moguća je borbena primena komandnog centra koji prenosi sve potrebne podatke radi izvršenja zadataka kao i borba u sastavu baterije koja osim komandnog centra ima podršku i osmatračkih radara za rano upozorenje, poput Vostoka-E, Kaste-2E2 i najnovijeg i najsavremenijeg 1RL123. Pancir sa novim radarom izložen na avio-salonu MAKS-2017 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Jula 2011. godine kompanija ENIKS prikazala je novu verziju sistema, označenu kao Pancir-S2 sa radarom koji ima dvostranu antenu (tzv. Janus izgled antene) a ispostavilo se da je, osim za rusku vojsku, rađena za izvoz i to za Alžir. U odnosu na 2RL80 ima veću brzinu praćenja čime je poboljšana mogućnost praćenja preciznih ubojnih sredstava posebno protivradarskih raketa AGM-88. Takođe tu je i nova raketa 95Я6SM dometa 25 km po daljini sa prečnikom marševskog dela od 210 mm i prečnikom drugog stepena 76 mm kojom se mogu gađati ciljevi brzine do 1850 m/s, ima veću kinetičku energiju, veću dozvoljeno G-opterećenje, kraće vreme dejstva. Arktički Pancir-SA izgubio je topove ali umesto 12 ima 18 raketa / Foto: Natalja Seliverstova/RIA Novosti Za uslove Arktika razvijen je Pancir-SA koji, zanimljivo, nema topove 2A38M ali je zato borbeni komplet raketa 57Э6E povećan sa 12 na 18. Sistem je dobio najnoviji osmatrački radar koji radi u S-opsegu a tu je i najnovija stanica za praćenje ciljeva. U ovom slučaju je kao vozilo primenjen zglobni transporter guseničar DT-30PM koga proizvodi zavod IMZ ’’Vitjaz’’ iz grada Išimbaj. Ovo vozilo obezbeđuje visoku prohodnost u bilo kojim terenskim uslovima a poseduje i amfibijska svojstva tj. može savlađivati i vodene prepreke. Nosivost transportera DT-30PM je 30 tona što u potpunosti zadovoljava zahteve instalacije sistema Pancir kao i njegovo borbeno dejstvo iz zastoja, u pokretu pa čak i plivanju u vodi. Mali specifični pritisak na tlo od samo 0,27 kg/cm² omogućuje ne samo velike mogućnost kretanja po teškom terenu već i obavljanje zadataka koji mogu zahtevati vožnju po miniranim površinama. Autonomija kretanja transportera je 700 km, maksimalna brzina na putu je 45 km/h a u vožnji pod vodom do 6 km/h. Borbeni moduli sa radarima, stanicama za praćenje i raketama su postavljeni na vučeni deo transportera dok su energetski sistemi i sistemi za održavanje života smešteni u glavni, prednji segment DT-30PM gde se nalazi i posada sistema. U prvom planu modul mornaričkog Pancir-ME. Pancir-ME na raketnom čamcu Škval projekta 22800. Za opremanje brodova razvijena je verzija sa oznakom Pancir-ME, prvu put je ugrađen na raketni čamac projekta 22800 “Karakurt“. Umesto dvocevnih topova 2A38M primenjena su dva šestocevna rotirajuća AO-18D kalibra 30 mm. Prema izgledu, najverovatnije je primenjen nišanski radar sa najnovije verzije Pancir-SM. Takođe iznad nišanskog radara dodata je i sasvim nova optoelektronska oprema. Isečak video materijala televizije Rusija 1 snimljenog na poligonu Ašuluk krajem marta ove godine. Na fotografiji se vidi Pancir-SM na ispitivanjima. Prve fotografije najnovije varijante Pancir-SM koji je između ostalog nastao i na osnovu iskustava iz Sirije, pojavile su se tokom 2017. godine. Sistem je postavljen na šasiju vozila Tornado K-53958 a njegovo ispitivanje na poligonu Ašuluk primećeno je krajem marta ove godine. Pancir-SM biće radikalno unapređen u odnosu na ranije verzuije, imaće rakete dometa 25 km po visini i čak 40 km po daljini čija bi početna ispitivanja trebala da počnu krajem ove godine. Njih će moći da koriste i starije varijante Pancira ali će maksimalni domet biti ograničen zbog manjeg dometa nišanskog radara. Za Pancir se razvija nova raketa namenjena pre svega uništavanju bespilotnih letelica i visokopreciznih ubojnih sredstava. Izgled novog četvorocevnog lansera za malogabaritne rakete. Borbena upotreba Pancira u Siriji koje je Rusija rasporedila pre svega za odbranu vazduhoplovne baze Hmejmim, luke Tartus kao i položaja raketnih PVO sistema S-300 i S-400, nije samo doprinela razvoju duboko osavremenjene verzije Pancir-SM sa raketama znatno veće dometa već su započeli radovi na kontruisanju novih raketa manjeg kalibra koje će služiti pre svega za uništavanje malogabaritnih ciljeva, na primer bespilotnih letelica veoma malih dimenzija. Ovim raketama takođe će moći biti naoružani i starije verzije Pancira. Rusija je za tri godine koliko koristi ovaj sistem u Siriji, prijavila da je njime oboreno na desetine ako ne i stotine ciljeva koji su bili pretnja po njihove vojne snage. Osim artiljerijskih raketa i naoružanih bespilotnih letelica koje su upotrebili islamisti, obarani su izviđački aerostati i baloni kao i izviđačke bespilotne letelice poput izraelske Heron, turske Bajraktar, američke RQ-21‘’Blackjack’’. Deo posade Pancira PVO Sirije. Bogato ratno iskustvo na Panciru stekli su i Sirijci i to ne samo prilikom dejstva na vođena ubojna sredstva tokom vazdušnih udara izraelskih vazduhoplovnih snaga nego i u napadima zapadnih saveznika. Najbolji primer za to je masovni raketni napad sa 103-105 krstarećih raketa koji se dogodio 14. aprila ove godine. U ruskom izveštaju o dejstvu sirijske PVO navedeno je da su posade sirijskih Pancira lansirale 25 raketa i pogodile 23 cilja. Ipak, postoje i nezvanični izveštaji da se ruski Panciri-S1 u Siriji nisu baš najbolje pokazali kada je reč o dejstvu na spore i malogabaritne ciljeve i da su zbog toga za odbranu baze Hmejmim u aprilu ove godine raspoređeni raketni sistemi Tor-M2U. Naveden je primer za period od 1. do 7. jula kada je sistemima Tor oboreno 7bespilotnih letelice sa 9 raketa dok su Panciri oborili svega tri BPL ali sa čak 13raketa. Dalje se navodi da je u drugoj polovini jula Torovima oboreno takođe 7 BPL uz utrošak 9 raketa dok Panciri nisu oborili nijedan. U avgustu su posade Torova oborili 8 BPL sa 9 raketa a ukupno je za period od aprila do oktobra 2018. pogođeno čak oko 80 BPL uz uspešnost od 80 procenata dok je za isti period Pancir imao svega 19 procenata pogođenih ciljeva. Ovakve tvrdnje izneo je, pozivajući se na neimenovane oficire iz baze Hmejmim, izvesni ruski vojni ekspert Viktor Murahovskij koji je glavni urednik žurnala “Arsenal Otečestva“. Međutim mnogi smatraju da nije nemoguće da je na ovakva pisanja imao uticaj deo ruskog vojno-industrijskog kompleksa odnosno konkretno koncern “Almaz-Antej“ koji i proizvodi sistem Tor. U kritici Pancira Murahovskij je izneo neverovatnu informaciju da sistem ima problema da otkije i prati spore i niskoleteće malogabaritne ciljeve ali da je redovno fiksirao velike ptice koje su letele oko baze. Irak je prema različitim podacima kupio 24 do 48 Pancira sa 600 odnosno 1200 raketa. Pancir je za sada doživeo solidan izvozni uspeh, prvi korisnik UAE je između 2009. i 2013. godine dobio 50 vozila sa 1000 raketa, potom je Siriji 2011. stiglo 36sistema sa 700 raketa a to je plaćeno oko 730 miliona dolara. Sledeći kupac bio je Alžir, nabavio je 38 vozila sa 750 raketa za 500 miliona dolara a isporuke su trajale od 2012. do 2016. Iraku je prema različitim podacima u periodu od 2014. do 2016. isporučeno 24 do 48 vozila sa 600 odnosno 1200 raketa. Septembra ove godine objavljeno je da je započeta isporuka dva sistema Ekvatorijalnoj Gvineji za čiju nabavku je potpisan ugovor krajem avgusta 2017. a pojedini izvori navode da je njihova cena bila 20 miliona dolara. Dokumentarni film televizije Russia Today o sistemu Pancir: Živojin BANKOVIĆ
- 1 нови одговор
-
- artiljerijsko-raketni
- sistem
- (и још 6 )
-
Kina će uvesti sistem u kome će svaka aktivnost građana biti praćena i na osnovu koje će svakome biti određen koeficijent podobnosti. https://en.wikipedia.org/wiki/Social_Credit_System
- 3 нових одговора
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.