Претражи Живе Речи Утехе

Tatjana Trajković Crtanje kao proces otvaranja duše Izložba grafika Nebu pod oblake, moru pod talase otvara se 5. maja u galeriji Stara kapetanija u Zemunu i traje do 16. maja. Na izložbi će biti predstavljeno više od 40 radova rađenih u tehnici monotipije. “U okviru teme Nebu pod oblake i moru pod talase radim grafike koje opisuju otisak duše. Verujem da duša treba da leti sama, i dok je dan i dok je noć, da sakuplja najsuptilnije emocije iz okruženja u kome je slobodna, opuštena i nesputana. Njeno je nebo, njeno je more, njen je i ceo podzemni svet. Kada je duša slobodna čovek vidi duboko, razgovara sa životinjama, poznaje šumu i oblake. Različiti su načini na koji može da se poleti, različiti su prizori na koje se u tom letu nailazi i to je osnovna tema kojom se bavim. Svaki utisak postaje otisak! Radovi su urađeni u tehnici monotipije, u različitim formatima. Monotipija je tehnika otiskivanja samo jednog otiska. On je jedinstven i neponovljiv, baš kao i svaki let duše. Ne može se umnožiti niti se može podeliti, ostaje kao jedinstven otisak momenta u kome je let trajao. Od kada je slikanje tvoja ljubav i da li ti je pomagalo u nekim stresnim situacijama? Crtam i slikam od kad znam za sebe ali prelomni trenutak, onaj u kojem sam odlučila da će mi to biti poziv, desio se u drugom razredu gimnazije, kada mi je tata kupio knjigu Brajana Bagnala Crtanje i slikanje. Uz tu knjigu sam otkrila nove tehnike, proporcije, senčenje… Mene umetnost opušta i puni pozitivnom energijom. Ona je najbolji lek i najbolja samopomoć u stresnim situacijama jer papir trpi sve. Bezbroj puta sam u atelje otišla ljuta, zabrinuta, umorna a iz njega izašla spremna da poletim i osvajam svet. Stvoriti umetničko delo najdivniji je osećaj koji poznajem. Radila si u velikoj kompaniji, da li si i tada slikala? U medijskoj kući sam radila šesnaest godina, u vreme kada su odrastale i moje ćerke. Bio je to naporan period, sa čestim prekovremenim ostajanjem na poslu i stalnom grižom savesti da nisam dovoljno tu za svoju decu. Taj posao sam obožavala i iskreno sam se radovala postavljanju svakog novog broja časopisa na kome sam radila, ali sam u jednom momentu shvatila da meni to nije dovoljno. Tu nije bilo mesta za kreativnost o kakvoj sam ja sanjala. Pokušavala sam svih tih godina da crtam i slikam, mučila sam se sa stalnim postavljanjem i sklanjanjem boja i četkica, sa stalnim prekidima umetničke inspiracije jer je neko u tom trenutku gladan, ili mu se spava ili prosto hoće da se mazi… Tada sam shvatila da mogu da budem ili majka ili umetnica. U tom trenutku, ovo prvo je bilo daleko važnije i potrebnije pa se moja kreativnost svela na bojenje zidova i crtanje kredama po betonu.