Snaga molitve

[АлександраВ]

пре 16 часа, Ana Bjelan рече

koliko nam je molitva stvarno potrebna?

Колико ми је потребна молитва осетила сам када сам почела да је губим.

Када изранављен склизнеш  у понор, када падаш, лупаш носом, плачеш, дижеш се, ломиш, бориш, када се некако, изненада, из било ког разлога, отвори Пандорина кутија, пуно лоших мисли, злих, почињу да те руше изнутра, споља успеваш да одржиш привид, потпуно си функционалан, а изнутра те полако потпуно обузимају свакаква осећања, па тако у круг, мисли не можеш да утишаш, зле мисли, препознајеш их, знаш и одакле су и где те воде и колико су тешке и страшне и јаке, те мисли. И онда, изгубиш молитву. Нема правила, нема молитвених правила, нема три пута ова молитва, два пута дневно. Молитва ти је потребна као ваздух, али ти је претешко да стигнеш до ње, измиче се, гушиш се. Почињеш, запињеш, стотине речи и мисли ускачу, мењају је, почнеш поново, речи се губе, мешају, тако је напорно, не знаш ни шта мислиш ни шта причаш, мумлаш на крају нешто, чак и када се сконцентришеш и знаш шта мислиш не можеш да се молиш. Читаш да мораш овако или онако, читаш и слушаш како је то уредно написано, како се други придржавају, како су спремни у својим молитвама. А ти не можеш. Држиш Бога у срцу, и бориш се. На крају не можеш ни да почнеш. У себи само осећаш то, осећаш ту љубав ка Богу и цело твоје биће само понавља Боже не остави ме, само то. Споља, можеш да кажеш, да прочиташ, али као да су речи страног језика, ништа ти не значе. И док их изговараш, твоја душа само понавља - Боже не остави ме. И то је молитва, то је тада можда и најјача молитва.

Знам да свако од нас има своју борбу која није копи пејст никога и ничега. Свако пронађе оно што додирне срце, и ту своју молитву дубоко држи, да би се држао за Бога, када наиђу толико тешки дани да је заиста тешко изрећи било шта по типику или правилу. Имаш само једну реч, две речи, и мисли у Богу. Бориш се да вратиш молитву, молитвом - Боже, не остави ме.

Оно што тада помаже јесте молитва других за тебе. Они те подижу и њихове молитве осетиш. Тада, више осетиш молитве других и њихову снагу него што можеш сам да произведеш. Ми молитвом обгрлимо друге и не дамо им да исклизну. Могу да висе наглавачке, да стоје на ивици понора, али не могу да исклизну. Снагом своје молитве подижемо штит око њих, дижемо их, јачамо их, држимо их за срце и водимо полако до тачке од које су спремни да наставе тамо где су пали.

Молитва је лек. Смирење. Тиха неопходност. Као ваздух, не примећујеш да га удишеш, али ако би ти га одузели, угушио би се.

[Страле]

1 hour ago, АлександраВ рече

Колико ми је потребна молитва осетила сам када сам почела да је губим.

Тако тачно, у средиште ствари

[JESSY]

1 hour ago, АлександраВ рече

Боже не остави ме

sjajno si i do kraja iskreno opisala svoja osecanja...dosta tu nalazim sebe....

[Страле]

Молити се у лошем, кад нас разне ствари тиште, кад молимо од Бога помоћ подједнако је битно као и благодарење  Богу за све добро, у срећно време. То су дев стране исте медаље.

[goranger]

peace svima, 

u zadnje vreme mnogo počelo da me nervira kad neko krene stalno, za bilo šta, da govori: ako Bog da...... ovo, ono ako Bog da.... vo,no.....ako Bog da...i to počne da me iritira.

kapirao sam da je to govoriti suvišno, da se podrazumeva i nema potrebe da se naglašava. pop u crkvi kaže : biće liturgiya sutra u 9, Ako Bog da. ja se mislim, oče brate pa biće valjda,kako neće.

dok ulazimo u crkvu na liturgiju, pitam mater hoće li se pričestiti na liturgiji, ona odgovara, naravno sa: ako Bog da. meni puca film. mislim se, pa nećeš pasti tamo u po liturgije...šta? neće bomba puknut...šta ako Bog da..itd... uglavnom me je nerviralo.

i vidim u prolazu ja to svoje nerviranje i prepoznam ti ja njega. onda odlučim da popričamo ko ljudi, ja i moja takva reakcija, da se lijepo suočimo pa da vidimo ko koga tu nervira i zašto? valja li se to raditi, imal neke vajde od toga?

ajoj brate kad je mene spucalo. kad je mene sastavlo. vidim ja bolan da to nikad nisam iskreno ni rekao. umom, srcem, dušom. to, ako Bog da. nikad tako. možda kao uzrečicu il automatski onako radi reda. a da sam za bilo šta što radim ili treba da radim, planiram, želim, bilo šta, da sam rekao ako Bog da, vala nisam. vidim ti ja bolan da sam ja gordeljivac, ono vrh, takvog samo majka rađa. gordeljivac u smislu da se oslanjam samo na svoje sposobnosti i moći. vidim ti ja buraz da sam sve svoje projekte, zamisli, ideje pokušavao sam, bez onog "Ako Bog da" da uradim. bilo je rezultata naravno, malo me euforija vozi na početku. brzo krene, brzo se i završi. pjena. najlon. vidim ja da sam 20 godina lupo u zid bez "ako Bog da".

i tako, da ne dužim, ispovjedim ja to svom popu, to svoje oslanjanje na samog sebe i svoje snage i to netraženje pomoći Božje u svim svojim djelima i to nerviranje na "ako Bog da" kao okidač za uvid. kaže meni pop da naš narod ima divan običaj da to često kaže a i da bi to trebala biti svaka druga naša misao.ako Bog da. i buraz tebra krenem ja polako mic po mic, za svako malo, što mi se učini da je važno, kažem Ako Bog da, al ne naglas, već onako, probam ga čuti u dubinama. poželim da mi Bog da milosti svoje, ljubavi,snage, blagodati u svemu što radim. da blagoslovi moj trud.

tako da je "ako Bog da" postalo moje molitveno pravilo i uzdah Bogu za sve u životu.

samo ćutanje i kuliranje sa Bogom, kratke molitve tipa "Gospodi pomiluj" i ako Bog da i još puno drugih molitvenih primjera iz Pisma i otaca, meni lično više prijaju nego duga molitvena pravila.

mislim da  takve kratke molitve kad zazvuče u dubinama bića i čovjek osjeti da ga tad neko čuje i da ne govori uprazno i na slijepo, takvo delanje postane zrak. za duh. a bez zraka nije živjeti. 

[Страле]

пре 9 минута, st.anger рече

samo ćutanje i kuliranje sa Bogom, kratke molitve tipa "Gospodi pomiluj" i ako Bog da i još puno drugih molitvenih primjera iz Pisma i otaca, meni lično više prijaju nego duga molitvena pravila.

То је то. Квалитет, а не квантитет.

[JESSY]

mislim da su te krace molitve jace od samih molitvenih pravila....sama rec pravilo mi to potvrdjuje....mada, nikako ne mislim da ono ne treba da postoji....

ja sve cesce , u poslednje vreme, pribegavam kratkom obracanju Gospodu....Gospode ti sve znas, ali ja te ipak molim...ispuni mi samo one zelje koje su mi na korist...Gospode, tebi sve predajem....znam da ces ti to najbolje resiti...hvala Ti Gospode, hvala za sve...nekako se stalno trudim da vodim razgovor sa Njim....da sebe stalno podsecam na Njegovo prisustvo....

i naravno, neizbezna Isusova molitva...

[Дијана.]

пре 1 сат, АлександраВ рече

Оно што тада помаже јесте молитва других за тебе. Они те подижу и њихове молитве осетиш. Тада, више осетиш молитве других и њихову снагу него што можеш сам да произведеш. Ми молитвом обгрлимо друге и не дамо им да исклизну. Могу да висе наглавачке, да стоје на ивици понора, али не могу да исклизну. Снагом своје молитве подижемо штит око њих, дижемо их, јачамо их, држимо их за срце и водимо полако до тачке од које су спремни да наставе тамо где су пали.

Ovo je istina, duhovno ne bih opstala bez molitve drugih za mene, to je veliki blagoslov. Molitva je dar kojim nismo jednako obdareni. Oni koji imaju više, oni daju (tako je i sa prirodnim silama, poz.naelektrisan atom je ispražnjen od elektrona, on ga je predao), a oni koji nemaju, koji su prazni, oni primaju. Tako se stvara ravnoteža i tako se u ljubavi izjednačavamo. Molitveno davanje drugima dođe nekako po mjeri duhovne snage i/ili ljubavi. I-illi, zato ko nije dovoljno duhovno snažan, tj.nema duhovnu zaštitu (prvenstveno pričešća), on i ne može da ponese molitveno breme drugih. Ali ako je stanje hitno, a ljubav jaka, ona proizvodi molitvu bez brige za sebe. 

Molitva je dar, ako je iskrena, ako nije puko formalno recitovanje (što oci savjetuju da se ne radi, a i Gospod je upozoravao), ona je moćna, ona proizvodi mir, snagu, lakše i svjetlije razumijevanje sebe i svijeta oko sebe. Da, posebno su jake spontane riječi koje dopiru iz srca. Kad nenavidnik omete molitvu, uopšte duhovno nastrojenje, one su kao oružja kojim se branimo i kad smo nokautirani... Znam iz iskustva kad sam duhovno dobro, nije mi teško da obavim svoje pravilo (koje nije ono propisano, dosta je kraće, ali iz srca, bar se trudim). Opet, kad nisam dobro, pribjegavam ti spontanim kraćim molitvama, i družim se često sa Gospodom u Is. m. Tako prekraćujem mnoge prazne, dosadne a nekad i teške časove. Kad me nešto uznemiri što vidim, čujem, kažem u sebi Is.m. i na mene djeluje smirujuće, smanjuje napetost, strah, gnjev...

[Ana B.]

"Da sam video u srcu svom bezakonje ne bi me uslisio Gospod, ali Bog uslisi, primi glas moljenja moga. Blagosloven Bog koji ne odvrze molitve moje i ne ostavi me bez milosti svoje" Psalam 66

[Volim_Sina_Bozjeg]

Mislim, da bi jedan deo života (ne dugačak ali ne i manji period os nekoliko meseci), provesti u dugačkim molitvenim pravilima i očitavanjem molitvi bez ikakvih svojih želja, no sve prepuštati u ruke Boga.

Posle toga je dovoljno Bogomislije i unutrašnji srčani odnosr sa Bogom, sa Isusovom molitvom, koja treba da krene polako i kvalitetno a nikako kvantitetno (usiljeno neprekidno).

Posle toga um, srce i duša doživljavaju ravnotežu i sve što si u ovom periodu uložio, vraća ti se ne samo na duhovnom planu, no i u svim mogućim aspektima tekućeg života. Um je svakako bistriji, srce zagrejano i naterano u neprekidni pokret a duša obložena Božjom reakcijom, koja nikada ne izostaje a mi je izgleda često zaboravimo i ne naglasimo dovoljno da se Ličnost neka druga a ne naša uselila u nas i da tom Ličnošću živimo. Mir,radost,umilenje,bistrina,delatnost svakakve vrste, više ne dolazi od nas no od Ličnosti Boga koji je u nama i koji jasno odražava svoju reakciju na naše molitve.

Da, Bog treba da zaživi u nama inače su molitve uzaludne.

[Ana B.]

1 hour ago, st.anger рече

peace svima, 

u zadnje vreme mnogo počelo da me nervira kad neko krene stalno, za bilo šta, da govori: ako Bog da...... ovo, ono ako Bog da.... vo,no.....ako Bog da...i to počne da me iritira.

kapirao sam da je to govoriti suvišno, da se podrazumeva i nema potrebe da se naglašava. pop u crkvi kaže : biće liturgiya sutra u 9, Ako Bog da. ja se mislim, oče brate pa biće valjda,kako neće.

dok ulazimo u crkvu na liturgiju, pitam mater hoće li se pričestiti na liturgiji, ona odgovara, naravno sa: ako Bog da. meni puca film. mislim se, pa nećeš pasti tamo u po liturgije...šta? neće bomba puknut...šta ako Bog da..itd... uglavnom me je nerviralo.

i vidim u prolazu ja to svoje nerviranje i prepoznam ti ja njega. onda odlučim da popričamo ko ljudi, ja i moja takva reakcija, da se lijepo suočimo pa da vidimo ko koga tu nervira i zašto? valja li se to raditi, imal neke vajde od toga?

ajoj brate kad je mene spucalo. kad je mene sastavlo. vidim ja bolan da to nikad nisam iskreno ni rekao. umom, srcem, dušom. to, ako Bog da. nikad tako. možda kao uzrečicu il automatski onako radi reda. a da sam za bilo šta što radim ili treba da radim, planiram, želim, bilo šta, da sam rekao ako Bog da, vala nisam. vidim ti ja bolan da sam ja gordeljivac, ono vrh, takvog samo majka rađa. gordeljivac u smislu da se oslanjam samo na svoje sposobnosti i moći. vidim ti ja buraz da sam sve svoje projekte, zamisli, ideje pokušavao sam, bez onog "Ako Bog da" da uradim. bilo je rezultata naravno, malo me euforija vozi na početku. brzo krene, brzo se i završi. pjena. najlon. vidim ja da sam 20 godina lupo u zid bez "ako Bog da".

i tako, da ne dužim, ispovjedim ja to svom popu, to svoje oslanjanje na samog sebe i svoje snage i to netraženje pomoći Božje u svim svojim djelima i to nerviranje na "ako Bog da" kao okidač za uvid. kaže meni pop da naš narod ima divan običaj da to često kaže a i da bi to trebala biti svaka druga naša misao.ako Bog da. i buraz tebra krenem ja polako mic po mic, za svako malo, što mi se učini da je važno, kažem Ako Bog da, al ne naglas, već onako, probam ga čuti u dubinama. poželim da mi Bog da milosti svoje, ljubavi,snage, blagodati u svemu što radim. da blagoslovi moj trud.

tako da je "ako Bog da" postalo moje molitveno pravilo i uzdah Bogu za sve u životu.

samo ćutanje i kuliranje sa Bogom, kratke molitve tipa "Gospodi pomiluj" i ako Bog da i još puno drugih molitvenih primjera iz Pisma i otaca, meni lično više prijaju nego duga molitvena pravila.

mislim da  takve kratke molitve kad zazvuče u dubinama bića i čovjek osjeti da ga tad neko čuje i da ne govori uprazno i na slijepo, takvo delanje postane zrak. za duh. a bez zraka nije živjeti. 

Pa da to je tako jednostavno, jednom decku je uzrecica Boze zdravlje eno ga nikad nije bolestan, a koliko ljudi psuju Boga, a da ni ne znaju sta cine. I ja vise volim krace, jasnije i jace molitve

[PredragVId]

О Боже, колико те лако заборављам у радости и спокоју. Колико пута помислим да сам све својим трудом стекао. О колико  си ме пута избављао из најљућих понора охолости и саможивости па ме опет бацао на подводне стене таштине. О мили и драги Боже, колико пута сам Ти грешан вапио у глувим ноћима, из мрака свога незнања. Колико пута си ме избављао из канџи лукавога и гордога Данице. А ја као бедан црв, нисам Ти се захваљивао и нисам се учио да Ти служим. Ох мили мој, колико пута си ми помагао и избављао ме из опасности, када сам мислио да је све готово. Таман мислих: сврши се, нема ме, нека ме више не буде, а Ти си ми баш тад свесрдно даривао твоју безрезервну помоћ. Тек тада си ме купао благодаћу, и познах да милост Твоја са мном пребива. Ал` изнова и изнова, ништа сам пред Тобом. Свагда обећавам а не испуњавам, свагда се смућујем и узносим, над ништима и убогима, над невољнима, над грешнима. Ја људска гњида, мућак најгнуснији, леш који хода, гроб отворен и испражњен од сујете и лажи, о како сам велика нула без Тебе Боже мој, ја грешни и убоги.   

[Ana B.]

Kada Bog ispunjava molitvu? Cije molitve Bog najpre cuje? Negde sam citala da molitve dece najbrze ispunjava, jer su cista srcem, siromasna duhom.

"Ali neka ište s vjerom, ne sumnjajući ništa; jer koji  sumnja on je kao morski valovi, koje vjetrovi podižu i razmeću, jer takav čovjek neka ne misli da će primiti što od Boga. Koji dvoumi nepostojan je u svima putovima svojijem." Moze li neko protumaciti ovaj citat?

 

[Ana B.]

"Blagodarite Gospodu, al ne zaboravite i na Njegove velmoze, nisce i uboge, oni mnogo mogu u Gospoda Boga" Ovo su reci znamenitog ruskog podviznika iz 19-og veka, oca Nazarija, igumana valaamskog. Ove reci rekao je on zeni jednog visokog cinovnika u Petrogradu, koji bese pao u nemilost kod cara zbog neke teske optuzbe. Optuzeni cinovnik od muke se razboli i legne u postelju. Cuvsi da je otac Nazarije doputovao u Petrograd zena toga cinovnika pozuri se te ga nadje, isprica mu bedu koja ih je snasla i zamoli ga da se on pomoli Gospodu za njenog muza. " Imate li sitnog bakarnog i srebrnog novca?" upita je o. Nazarije. Zena mu donese i dade. I tako se otac Nazarije udalji. Iste veceri navrati on opet i obraduje zenu ovakvom vescu "Slava Bogu, svi bliski Caru obecali su moliti za vas". Zena je naravno mislila na cara Aleksandra Pavlovica i njegove dvorane dok je duhovnik mislio na prosjake na ulici kojima je bio razdao onaj sitni novac i poslao ih da se pomole Bogu za muza ove zene. I zaista dođe vest da je car naredio da se stvar tog cinovnika uzme ponovo u pretres. A to je bas taj cinovnik i zeleo. Kada zena poce blagodariti o. Nazariju on rece: "Blagodarite Gospodu, al ne zaboravite i na Njegove velmoze, nisce i uboge, oni mnogo mogu u Gospoda Boga"

Ohridski prolog

[АлександраВ]

пре 3 часа, Ana Bjelan рече

Kada Bog ispunjava molitvu? Cije molitve Bog najpre cuje?