Претражи Живе Речи Утехе

AUTOR: Andrej Mlakar Prvi predsednik na svetu koji se vinuo u nebo bio je Amerikanac Teodor Ruzvelt, ali tek godinu dana pošto je napustio predsedničku kancelariju. On je poleteo 1910. godine sa Rajtovim “ Flajer B”. Posle njega to su učinili velški princ, a kasniji kralj Ujedinjenog Kraljevstva i britanskih prekomorskih dominiona Edvard VIII, koji se kasnije odrekao prestola i postao vojvoda Vindzorski. Nejgov mlađi brat Džordž VI je takođe poleteo sa avionom pred kraj Prvog svetskog rata, marta 1918. Njihove primere sledile su i drugi predsednici, kraljevi i prestolonaslednici, a posle Drugog svetskog rata, retke su bile zemlje koje su imale svoju predsedničku flotu, a u njih se ubrajala i Jugoslavija. I dan danas kada su u pitanju avioni kojima se voze predsednici istupaju letelice kojima se na službene posete voze američki, ruski i kineski predsednik. Letelice koje koriste lideri dve supersile su više od običnih prepravljenih putničkih aviona. To su zapravo postala leteća komandna mesta gde se ponekada donose sudbonosne odluke u svetskoj politici. Air Force One Sve do Drugog svetskog rata predsednici SAD su retko putovali van zemlje, ali je razvoj vazdušnog saobraćaja to promenio. Tako je Frenklin Ruzvelt bio prvi američki predsednik koji je za službene posete koristio avion. Bio je to “Boing 314” poznat kao leteći brod sa kojim je otputovao na konferenciju u Kazablanku. Posle “Boinga 314”, ulogu predsedničkih aviona dobili su “C-87A Liberator Express” ( inače civilna varijanta bombardera “B 24 liberator”), “C-54 Skaymaster”, koji je bio prilagođen Ruzveltu, pošto je koristio invalidska kolica i sa njim je otputovao na Jaltu i “DC-6”. U periodu od 1958. do 1990. godine američki predsednici koristi su Boing 707, koji će ući u svetsku istoriju, jer je u njemu predsedničku zakletvu 1963. godine položio potpredsednik SAD Lindon Džonson vraćajući se iz Dalasa sa posmrtnim ostacima ubijenog predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija. Kako je rasla uloga američkog predsednika u međunarodnim odnosima, tako je i predsednički avion poznat i kao “ Air Force One” od običnog prevoznog sredstva postao vojni mlaznjak, kako je rekao Džon King izveštač iz Bele kuće. Danas američkom predsedniku Donaldu Trampu, ali i njegovim prethodnicima na raspolaganju su dva aviona “Boing 747-200B” sa oznakom VC-25A i serijskim brojevima 28.000 i 29.000 koji isključivo služe za prevoz američkog predsednika. Kada se gleda Air Force One “Boing 747-200B” spolja izgleda kao sasvim obični putnički džambo-džet, međutim on je daleko od toga. Ono što ga izdvaja od drugih predsedničkih aviona jeste oprema. Pristup samoj letelici zbog toga nema svako, pa osim predsednika, užih saradnika i posade imaju samo odabrani članovi američkog ratnog vazduhoplovstva i tajnih službi, dok je političarima nižeg ranga i novinarima pristup u određene delove aviona zabranjen. Tehnički podaci Ovu letelicu pokreću četiri motora General Electric CF6-80C2B1, sa potiskom motora od 25.515daN. Maksimalni dolet aviona sa jednim punjenjem od 202.917 litara iznosi 12.480 km. Maksimalna masa letelice tokom leta na velikim daljinama je 374.850 kg, maksimalna visina leta je 13.530 metara, razmah krila 58,8 metara, a dužina aviona 65.9 metara i visina 19 metara. Ova letelica ima mogućnost punjenja goriva u vazduhu što mu višestruko produžava trajanje leta. Unutrašnjost letelice prilagođena je dugotrajnim letovima. Sama letelica sastoji se iz tri nivoa koji se kreće od najnižeg trećeg do najvišeg prvog. Treći najniži nivo služi za smeštaj prtljaga, hrane, vode i opreme. Srednji ili drugi nivo se koristi za smeštaj predsednika i putnika, a u prvom nivou nalazi se kabina i komunikacijska oprema, dok se za kretanje između trećeg i drugog nivoa koriste se stepenice. Zanimljivo je da u letelici postoji troje vrata od kojih su jedna na srednjem nivou i njih koristi predsednik prilikom zvaničnih poseta i dvoje vrata na donjem nivou, jedna napred za posadu i jedna na kraju trupa letelice koja koriste novinari i osoblje. Sobe za predsednika i njegovu porodicu, kancelarija, kupatilo se nalaze u prednjem- srednjem delu letelice. U letelici se nalaze i prostorije za posadu i osoblje. Ukupna površina aviona u unutrašnjosti meri 360 kvadratnih metara. U Air force one može komotno da se smesti 70 putnika plus 26 članova posade. Tokom jednog leta izda se 2.000 obroka, koji mogu da opsluže 100 ljudi. Za slučaj nužde u avionu postoji operaciona sala, sa bolničkom sobom i apotekom. Inače za razliku od običnog džambo-džeta predsednički avion ima uvlačeće stepenice za ulazak i izlazak iz automobila, tako da avion ne zavisi od aerodromskog opsluživanja. Ono što čini krunu ove letelice je najsofisticiranija elektornska oprema i sistemi za komunikaciju koji omogućuju besprekornu i stabilnu vezu sa vojskom i vladom na bilo kojoj tački zemljine kugle gde se američki predsednik trenutno nalazi.. Zanimljivo je da avion ima 85 bezbednih telefonskih linija, kompjutere, TV opremu i čak 19 televizora. Za povezivanje svih uređaja korišteno je 500 metara kabla što je duplo više nego na standardnom avionu. Interesantno je i da je sva elektronika zaštićena od elektromagnetnog udara koji se oslobađa prilikom nukelarne eksplozije. Najstroža tajna letelice su unapređena avionika i sistem za zaštitu letelice od PVO raketa ispaljenih sa ramena ili raketa vazduh-vazduh lansiranih sa lovaca. Avion poseduje i opremu za protivelektronsku borbu i sredstva za ometanje protivničkih radara i radarski vođenih raketa. Posebni senzori upozoravaju posadu o lansiranim projektilima na letelicu, dok za ometanje IC vođenih raketa izbacuje IC mamce. Svaka misija “ Air Force One” se tretira kao let vojnog vazduhoplovstva. Matična baza posade i aviona je baza Andrews u Merilendu. Pored dva aviona Boing 747 u floti predsedničkih aviona nalaze se i nekoliko drugih vazduhoplova među kojima su i transportni avioni C-5 Galaksi sa kojim se prevozi blindirana limuzina ili više drugih vozila iz predsedničke pratnje. Putinov predsednički avion Prvi u istoriji zvanični inostrani let šefa Kremlja odigrao se novembra 1943. godine. Kada su Staljina pitali kojim od dva pripremljena aviona želi da putuje na Teheransku konferenciju – onim kojim upravlja general-pukovnik avijacije Golovanov ili pukovnik Gračov – generalisimus se ipak opredelio za ovog drugog. „General-pukovnici retko upravljaju avionima, letećemo sa pukovnikom”, odlučio je Staljin, i sa Molotovom, Vorošilovom i Berijom ukrcao se u američki C-47. Za nešto više od 70 godina sovjetski lideri su isključivo koristili za prevoz letelice prvo sovjetskog, a kasnije i ruskog porekla. Prve letelice koje su se koristili lideri SSSR-a, ali i ostali predsednici u istočnom bloku bili su Iljušin Il-62, Tupovljev Tu -154 i Jakovljev Jak-40. Najveći je svako Iljušin Il 96 koji je od 1999. uz manje prekide koristio Vladimir Putin. Ovaj avion je poznat po svo velikom natpisu crvenim slovima „Rossia“ i predsedničkim grbom. Vladimir Putin danas na raspolaganju ima specijalnu verziju IL-96- 300PU (M1), specijalnu verziju serijskog Il-96 koji je manji od američkog rivala. Podaci o letelici Masa prazna letelice je 117.000 kg, a maksimalna 216.000 kg. Dužina aviona je 55 metra, raspon krila je malo veći od Boinga i iznosi 60,10 metara, a visine je 17,50 metara. Il-96- 300 namenjen je za letove na udaljenosti do 11.000 kilometara, a može da prevozi do 300 putnika i 40 tona tereta. Ukupna vrednost najskuplje ruske letelice – širokotrupnog aviona Il-96- 300 iznosi 300 miliona dolara. Oznaka PU u nazivu ovog aviona ne označava prva dva slova predsednikovog prezimena, već „komandni punkt“ — jer, ruski lider u ovom avionu može da obavlja i sve državničke poslove kao da se nalazi u Kremlju, uključujući i komandu nad oružanim i strateškim snagama Ruske Federacije. Oznaka M1 ukazuje da je reč o modernizovanoj i unapređenoj verziji, u odnosu na predsedničke avione izgrađene devedesetih godina prošlog veka, na kojima je leteo Boris Jeljcin. Ruski „avion broj jedan“ nije samo savremeno opremljena letelica sa tri bara, spavaćom sobom i kupatilom sa tuš-kabinom, već i pravi mobilni kabinet predsednika, odakle može da upravlja državom, ali i da komanduje oružanim snagama u uslovima nuklearnog rata. Konkretno, to znači da ruski predsednik može da ima punu kontrolu nad atomskim „štitom i mačem“, čak i ako su sva ostala komandna mesta uništena. Osim radnog kabineta, površine oko deset kvadratnih metara, avion ima i salu za sastanke i posebnu sobu za specijalnu vezu. U Putinovom avionu gotovo da nema „stranih uticaja“. Motori su Permski “Slovljev PS- 90A”, specijalnu vezu pravilo je rusko preduzeće „Rolero“ iz Omska, a enterijer je radila domaća kompanija „AFRUS“. Celokupan posao brige o državnoj floti poveren je preduzeću “Specijalni letački odred (SLO)” „Rusija“, pod neposrednom upravom kabineta predsednika RF. Inače, odred SLO „Rusija“ osnovan je 5. maja 1956. godine, po odluci sovjetskog lidera Nikite Hruščova. Avio-baza se nalazi se na moskovskom aerodromu „Vnukovo“. Državna vazduhoplovna flota se sastoji od 38 aviona i 19 helikoptera i na raspolaganju je najvišim ruskim funkcionerima, pre svega članovima vlade. Za predsednika lično na raspolaganju su dva Il-96- 300PU(M1). Ukupno, lična flota predsednika Rusije ima 24 vazduhoplova — 13 aviona i 11 helikoptera. U nju ulaze i predsednikovi helikopteri Mi-8, takođe unapređeni u odnosu na osnovnu verziju i modifikovani za potrebe šefa države. Kao i avion, Putinov helikopter je opremljen specijalnom vezom, a takođe i specijalnim uređajima optičko-elektronsko suzbijanje, u slučaju napada raketom „vazduh vazduh“. Predsednički „iljušin” izrađen je u ukupno četiri primerka u poslednje dve decenije i oni se međusobno gotovo ne razlikuju, kada je reč o tehničkim parametrima. Svi imaju ugrađene sisteme za povećani dolet, kao i opremu za komandovanje oružanim snagama u uslovima nuklearnog rata. Kineska ” bela flota” Lider treće globalne sile u ekspanziji Si Đi Ping nema klasični predsednički avion. Lider najmnogoljudnije zemlje sveta za putovanja u daleke zemlje isključivo koristi civlni Boing 747 -4J6 koji za ovakve duge letove kineski državni vrh iznajmljuje od kompanije “Air China”. U avion može da stane 366 putnika u rasporedu 3—4—3 u ekonomsko – putničkoj klasi i 2—3—2 u prvoj klasi na donjem spratu. Gornji sprat ima raspored sedišta 3—3 u ekonomskoj klasi ili 2 2 u prvoj klasi. Maksimalna masa poletanja varira od 333.400 kg do 439.985 kg (varijanta „8“). Dolet aviona se kreće od 9.800 km do 15.000 km .

Kako je 13. decembra preneo Flightglobal, Federalna agencija CBO (Congressional Budget Office) koja pruža ekonomske i budžetske informacije američkom Kongresu, objavila je da je prosečan nivo finansiranja Vazduhoplovnih snaga SAD (USAF) poslednjih godina premali kako bi se u predstojećim decenijama na osnovi “jedan za jedan“ stari avioni zamenili novim. Ovo je zaključeno na osnovu istraživanja CBO u kome se navodi da se među vazduhoplovima koji su skupi za zamenu nalaze borbeni avioni Lockheed Martin F-16C/D, Boeing F-15C/D, F-15E, transportni avioni Lockheed Martin C-130 i bombarderi Rockwell B-1B koji se približavaju kraju svog životnog veka. CBO predviđa da bi zamena vazduhoplova u sadašnjoj floti koštala prosečno 15milijardi dolara godišnje u 2020-tim, ta brojka bi se povećala na 23 milijarde u 2030-tim a zatim vratila na 15 miljardi u 2040-tim. Najveće izdvajanje bilo bi potrebno 2033. godine, oko 26 milijardi. U poređenju sa tim u periodu od 1980. do 2017. godine godišnje je za nabavku novih vazduhoplova odobravano oko 12milijardi dolara a prema navodima CBO u periodu od 2010. do 2017. ta izdvajanja iznosila su u proseku oko 9 milijardi. Pri tom se navodi da je reč o novcu koji odgovara kursu iz ove godine. Interesantno je da CBO navodi da su troškovi najnovijih borbenih aviona šeste generacije, koji će se prema mišljenjina stručnjaka pojaviti početkom 2030-tih, izračunati na osnovu potrebe za poboljšanjem njihovih tehničkih karakteristika. Tako jedinična cena novog borbenog aviona iz programa Penetrating Counter Air (PCA) koji bi zamenio F-15 i F-22 mogla biti čak oko 300 miliona dolara. Nije sve u novom / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Agencija napominje da bi troškovi zamene bili niži ako bi vazduhoplovne snage odlučile da produže životni vek nekih vazduhoplova ili ako bi troškovi nabavke nekih novih bili niži od onih koje je ona projektovala. Prema podacima CBO, flota USAF uključuje oko 2000 borbenih aviona, 150 bombardera velikog doleta, 1100transportnih i višenamenskih aviona, 450 avio-cisterni, 500 izviđačkih i aviona za elektronsko ratovanje, 1200 aviona za obuku i 150 helikoptera i konvertoplana. Najveći deo flote je star 26 do 30 godina, ti avioni su ušli u upotrebu krajem 80-tih i početkom 90-tih godina prošlog veka a finansiranje njihovih nabavki su bili deo narastanja odbrambenih sposobnosti u 80-tim godinama, navodi se u CBO. Godišnja izdvajanja za nabavku novih vazduhoplova su dostigla vrhunac u 1986.godini sa oko 29 milijardi dolara ali su zatim do kraja 90-tih imale stalnu tendenicju pada. Ti stariji vazduhoplovi iz ere Hladnog rata mogu se pokazati skupim za zamenu. Najveći troškovi USAF su projektovani za zamenu vazduhoplova starih 26-30godina kao i onih koji su stari 31-35 godina kao što su avioni B-1B, F-15C/D i F-16C/D. Još jedna grupa vazduhoplova sa velikim troškovima zamene su oni stariji od 55 godina am oni uglavnom uključuju leteće cisterne Boeing KC-135 i bombardere B-52. Ipak iz CBO se istovremeno naglašava da su prognoze za period do 2050. godine veoma nejasne jer kako se navodi ‘’promene u oblasti nacionalne sigurnosti i budućim budžetima vazduhoplovnih snaga nisu poznati’’. Međutim kako u ovoj agenciji nalašavaju dugoročno prognoziranje je korisno jer može pomoći Kongresu, Ministarstvu odbrane i USAF da donesu odgovarajuće budžete za nabavku novih vazduhoplova.

RV i PVO Vojske Srbije je u odnosu na 2016. godinu, ovogodišnju zajedničku rusko-srpsku vazduhoplovnu letno-taktičku vežbu BARS dočekalo sa povećanim kapacitetima kada je u pitanju lovačka avijacija a u to su se prilikom posete Batajnici četvrtog dana održavanja vežbe mogli uveriti i mediji. Izvođenje BARS-a poklopilo se sa godišnjicom isporuke aviona MiG-29 koje je Rusija donirala Srbiji pa smo rešili da analiziramo dokle se stiglo sa njihovim uvođenjem u upotrebu. Podsetimo, u periodu od 2. do 4. oktobra 2017. godine Srbiji je isporučeno 6 bivših ruskih MiG-ova 29 od kojih je jedan odmah vraćen u Rusiju na generalni remont. Izgled instrument table jednog od doniranih MiG-ova nakon izvršenih radova / Foto: Screenshot iz video materijala Ministarstva odbrane Rusije o vežbi BARS-2018 Ubrzo nakon njihovog prvog javnog prikazivanja na vežbi “Sloboda-2017“ koja je održana 20. oktobra 2017, na 5 aviona koji su ostali u Srbiji su u hangarima aerodroma Batajnica započeti remonti manjeg obima i dovođenje na isti nivo na kome se nalaze postojeća 4 srpska aviona tj. dorada na približan standard verzije MiG-29SD. 9.12A 18151 na vežbi BARS-2018 / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Na radovima su ostala tri jednoseda, jedan u verziji 9.12A kao i dva 9.13 a pored njih još i dva dvoseda 9.51. Prvi koji je poleteo 27. avgusta ove godine bio je jednosed 9.12A evidencijskog broja 18151 a par dana kasnije svoj prvi let imao je i dvosed ev. broja 18351. MiG-29 9.13 18203 / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Prvi let dvosed 18352 imao je istog dana kada smo posetili Batajnicu / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Tokom meseca septembra poletela su oba 9.13 i to 18202 i 18203 dok je upravo za vreme vežbe BARS-2018 4. oktobra prvi let obavljen i na dvosedu 18352. Prisustvujući aktivnostima istog dana primetili smo da su na vežbi tada bila upotrebljena 4 aviona i to po dva jednoseda (od kojih jedan 9.13) i oba dvoseda. Dežurna para 4. oktobra, 9.12A 18151 i 9.12B 18102 / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six U dežurnoj pari nalazio se jedan stariji avion, jednosed 9.12B ev. broja 18102kome, pošto mu je remont završen početkom 2011. godine, resursi ističu 2021. (ukoliko do tada ne naleti 700 sati od remonta) kao i jednosed 9.12A koji je istog dana povremeno korišćen za potrebe uvežbavanja zajedničkih rusko-srpskih posada. Avion 9.13 18201 u 121. remontnom zavodu u Kubinki. Moguće je da će već ovog meseca biti na Batajnici / Foto: Jevgenij Gordejev Može se dakle konstatovati da Srbija trenutno raspolaže sa 6 operativnih 29-kiod kojih 5 iz ruske donacije odnosno da su na bivšim ruskim primercima radovi završeni i da su oni sada operativni. Šesti MiG-29, jednosed 9.13 ev. broja 18201, koji je Rusija poklonila Srbiji još uvek je u 121. remontom zavodu u Kubinki i kako smo saznali, do kraja godine a možda već ovog meseca, stići će na Batajnicu. Jedan od tri starija srpska aviona MiG-29, primerak 9.12B 18108 trenutno na radovima. Primetna su ojačanja vertikalnih stabilizatora kao na doniranim ruskim avionima / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Za vreme boravka na Batajnici, u hangarima i ispred njih videli smo i da su radovi na preostalim srpskim avionima u punom jeku. Na njima se ne radi opšta opravka već remonti manjeg obima kao i radovi na njihovom produžetku životnog veka a podsetimo njihovo održavanje će se u budućnosti raditi po stanju. Takođe smo saznali da će najverovatnije biti završeni do kraja godine tako da bi Srbija tada ili početkom 2019. mogla imati 9 ako ne i svih 10 aviona u eskadrili. Tokom 2019. godine u Srbiju bi trebalo da stigne i 4 aviona iz Belorusije, postoje špekulacije da će svi biti jednosedi 9.13. Ovom isporukom RV i PVO će zaokružiti pravu eskadrilu sa 14 aviona od toga 11 jednoseda i tri dvoseda. Kada je reč o daljem osavremenjavanju flote srpskih 29-ki još uvek nemamo zvaničnu potvrdu da je potpisan ugovor o njihovoj modernizaciji niti bilo kakve informacije o tome kako bi ona izgledala. Živojin BANKOVIĆ

Na predstojećem drugom po redu Vazduhoplovnom Samitu Jugoistočne Evrope#SEAS18 koji će se održati u Beogradu 8. i 9. marta, prvi put ćemo imati i konferencije o vojnim temama, konkretno o planovima domaće vojne industrije kao i o vojnim helikopterima. Na panelu koji će se odnositi na vojne helikoptere a čiji je sponzor kompanija Erbas Helikopters, biće prisutni predstavnici Ministarstva odbrane Srbije, kompanije Erbas kao i predstavnici Ratnih vazduhoplovstava Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Države jugoistočne Evrope započele su obnovu svojih vojnih helikopterskih kapaciteta a glavne teme panela o vojnim helikopterima biće upravo detalji o novim nabavkama ovih letelica koje su realizovane u poslednjih par godina kao i o daljim planovima za opremanje vazduhoplovnih snaga zemalja regije. Biće reči i o industrijskoj saradnji koju proizvođači helikoptera nude uz njihovu prodaju, zatim o tome kakva su razmišljanja njihovih vojnih korisnika i kakve su njihove buduće potrebe. U ponedeljak očekujte detaljnu reportažu našeg urednika koji je u prethodna tri dana imao ekskluzivnu priliku da obiđe fabriku Erbas Helikoptersa gde se, između ostalih, proizvodi i H145 u M verziji koji je naručila Srbija. Tango Six je takođe, ekskluzivno, dobio priliku da obiđe Lauphajm, bazu Luftvafea gde je bazirana jedinica koja koristi H145M u misijama podrške specijalnim snagama. U regionu vrlo popularan američki laki višenamenski helikopter Bell 206. Nabavile su ga Slovenija, Hrvatska, Makedonija i Bugarska / Foto: Igor Božinovski Iako je Tango Six već mnogo puta do sada pisao o vazduhoplovnim snagama država iz okruženja Srbije samim tim i o njihovoj komponenti vertikalnog transporta, ovoga puta koncentrisaćemo se na helikopterske flote bivših jugoslovenskih republika odnosno njihov trenutni inventar kada su u pitanju ovakvi vazduhoplovi. Istovremeno kratko ćemo se osvrnuti i na perspektive daljeg razvoja njihove upotrebe, modernizacija, remonta i mogućih kupovina novih helikoptera radi zamene starih ili kao potreba razvijanja novih mogućnosti svojih oružanih snaga. Hrvatska s najvećom flotom aktivnih helikoptera Najveću helikoptersku flotu u regionu, s oko 48 letelica, trenutno poseduje Hrvatska a najbrojniji među njima je sovjetski/ruski srednji transportni višenamenski helikopter Mi-8 koji čini čak polovinu broja ovih vazduhoplova. U inventaru eskadrile transportnih helikoptera koja se nalazi pod komadnom 93. vazduhoplovne baze Zemunik nalazi se 14 preživelih od, tokom 90-tih godina, 26nabavljenih Mi-8. Danas se koriste dva Mi-8T, jedan Mi-8PS-11, 10 Mi-8MTV-1 (jedan u salonskoj verziji) i jedan Mi-17-1VA. Šest helikoptera remontovano je u periodu 2013-2014. godine a preostalih 8 je odrađeno tokom narednih godina. Na helidromu Lučko nalazi se eskadrila transportnih helikoptera 91. vatduhoplovne baze Pleso koja je popunjena s 10 transportno-borbenih helikoptera Mi-171Š (izvozni Mi-8AMTŠ). Ti helikopteri dobijeni su od Rusije kao deo naplate duga bivšeg SSSR-a u iznosu od 65 miliona dolara, prvi helikopter stigao je 5. decembra 2007. a poslednji krajem 2008. godine. Usled turbulentne političke situacije i kašnjenja u donošenju odluka o njihovom remontu, hrvatski Mi-171Š su danas prizemljeni. HRZ i PZO MI-171Š naoružan lanserima B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm. Prvi je prestao da leti novembra 2016. a poslednji juna prošle godine. Konačno je decembra 2017. s Zrakoplovno-tehničkim Centrom iz Velike Gorice potpisan ugovor o njihovom remontu u kome će glavni partner biti ruska kompanije ’’Ruski helikopteri’’. Radovi na njima već su počeli, započeto je rasklapanje prva četiri primerka a ceo posao bi trebao biti završen do kraja 2019. godine. I dok bi Mi-171Š nakon remonta najverovatnije mogli biti korišćeni još 9-10 godina, helikopterima Mi-8 starijih verzija će u narednom periodu biti potrebna zamena. Još od maja 2014. hrvatski zvaničnici među kojima je i sama predsednica spominju američke višenamenske helikoptere Sikorsky UH-60 ’’Black Hawk’’ kao moguće rešenje. Poslednji put krajem oktobra prošle godine ministar odbrane Hrvatske najavio je njihovu nabavku i potvrdio da se trenutno pregovara o nabavci dva UH-60 za potrebe specijalnih jedinica. U medijima se spekulisalo da su hrvatski zvaničnici s predstavnicima SAD razgovarali o kupovini 9 do 15 polovnih ili novih primerakaali je sadašnji ministar odbrane Damir Krstičević izjavio da će se ići korak po korak u skladu s mogućnostima i sposobnostima i raspoloživih budžetskih sredstava. Hrvatski Bell-206B-3 tokom obuke iznad planine Velebit. Školovanje pilota helikoptera u HRZ odvija se u helikopterskoj eskadrili 93. vazduhoplovne baze Zemunik koja raspolaže s 8 lakih višenamenskih helikoptera Bell-206B-3 ’’Jet Ranger’’ koji su nabavljeni kao novi 1997. godine. Tada je kupljeno 10 primeraka ali su u udesima u međuvremenu izgubljena dva. Osim za obuku, u skladu s njihovi mogućnostima, ove letelice koriste se i za zadatke traganja i spasavanja, za vezu i osmatranje. Na njima su se obučavali i piloti iz stranih armija, između ostalih i iz Makedonije i Bosne i Hercegovine. Borbene mogućnosti helikopterske flote HRZ-a koje su od povlačenja desantno-jurišnih helikoptera Mi-24, bile vrlo skromne jer su jedino bili naoružani Mi-171Š i to s nevođenim raketnim zrnima S-8 kalibra 80 mm, značajno su povećane uvođenjem u naoružanje polovnih američkih lakih izviđačko-borbenih helikopteraOH-58D(R) ’’Kiowa Warrior’’. Hrvatska je 2015. prihvatila ponudu SAD za doniranje ovih helikoptera a 16 izabranih primeraka su, kako je prenelo hrvatsko Ministarstvo odbrane, proizvedeni u periodu od 2010-2012. dok su u naoružanje uvedeni između 2012. i 2015. godine i imali su 100 do 600 sati naleta. Detalj sa prvog bojevog gađanja posada helikoptera OH-58D(R) / Foto: MORH Prvih pet OH-58D(R) dopremljeni su 30. jula 2016., s helikoperima su stigla tri simulatora, naoružanje i sva prateća oprema. Njihovo predstavljanje organizovano je vrlo brzo 10. avgusta a preostalih 11 helikoptera stiglo je 3 decembra 2016. Prvi letovi započeli su 11. aprila 2017., obuka je počela početkom maja a prva bojeva gađanja su izvršena 1. avgusta. Početna operativna sposobnost je uz pomoć instruktora iz SAD i kroz 1000 sati naleta, postignuta početkom decembra kada je i održana promocija završetka obuke pilota i pripadnika vazduhoplovnotehničke službe eskadrile helikoptera 93. vazduhopolovne baze Zemunik. U toku borbene obuke hrvatske posade imale su gađanja iz mitraljeza 12,7 mm, raketiranja nevođenim raketnim zrnima Hydra 70 kalibra 70 mm, školskim protivoklopnim raketama AGM-114 ’’Hellfire’’ i dejstva iz ličnog naoružanja vojnika tj. automatskim puškama Heckler-Koch G-36CV. Po nekim podacima planirana je nabavka 32 bojeve protivoklopne rakete ’’Hellfire’’ kao i laserski vodjenih raketnih zrna APKWS kalibra 70 mm. Sredinom januara ove godine organizovana je prva zajednička vežba posada helikoptera OH-58D(R) s jedinicama Kopnene vojske a početkom februara HRZ je započelo samostalnu obuku na ovom tipu helikoptera. Osim za izviđanje i dejstva po ciljevima na zemlji, ovi helikopteri će se koristiti i za navođenje artiljerijske vatre kao i komandovanje i osmatranje iz vazduha. Makedonija remontima obnavlja sposobnosti svojih helikopterskih jedinica Najnoviji veći oružani sukob još od 2001. godine, koji je tokom maja 2015. godine vođen s terorističkom grupom ubačenom s Kosova i Metohije, Makedonija je bila dočekala nespremno kada je pitanju stanje vojnih helikoptera koji predstavljaju osnovu njenih vazduhoplovnih snaga. U tom trenutku su od ukupno 14 helikoptera Mi-8, 17 i Mi-24 bila operativna samo dva srednja transportna Mi-8MT. Od tada do danas Makedonija je preduzela određene mere koje će značajno poboljšati operativnost ovih letelica a prvi remontovani helikopteri stigli su u Makedonju početkom marta prošle godine. Bila su to dva srednja transportna Mi-17-1V koji su remontovani u litvanskoj kompaniji Aviabaltica Aviation Ltd. , ovi helikopteri su poslati u Litvaniju februara 2016. a prethodno su bili prizemljeni čak 5 godina. Jedan je proizveden 1990. a drugi 1991. da bi u Makedoniju stigli iz Ukrajine 1994. godine kao deo kontigenta od 4 takva helikoptera od kojih su u međuvremenu dva izgubljena u udesima. Makeonski Mi-8MT naoružan s 6 saćastih lansera UB-32-57 nevođenih raketnih zrna S-5 57 mm / Foto: Igor Božinovski Makedonija ima plan da u operativno stanje vrati ukupno 12 vojnih helikoptera Mi-8MT, Mi-17 i Mi-24. Najverovatnije će se, pored već dva odrađena Mi-17, na remont poslati 4 Mi-8MT i 6 Mi-24V a vrlo moguće je da će nabrojani vazduhoplovi, pored helikoptera Bell 206B-3, činiti makedonsku helikoptersku flotu u bliskoj budućnosti. Dva višenamenska helikoptera Bell UH-1H ’’Huey/Iroquois’’ teško da će naći mesto u sastav RV Makedonije. Njih je 2001. Makedoniji donirala Grčka, međutim jedan helikopter ne leti još od 2009. godine a drugi je u međuvremenu poslat na remont u Grčku ali nije vraćen zbog neplaćanja izvršenih radova. Po nezvaničnim informacijama deo helikoptera Mi-8MT i Mi-24V već je poslat na remont u Ukrajinu koja je te helikoptere i prodala Makedoniji 2001. godine. Tada je pored 4 Mi-8MT koji su predati Makedoniji iz ukrajinskog kontigenta KFOR-a na Kosovu i Metohiji, nabavljeno i 12 desantno-jurišnih Mi-24, od kojih 10 Mi-24V i dva Mi-24K. Vremenom broj tih helikoptera je spao na 8 primeraka od kojih su 4 bila aktivna a 4 su se našla u rezervi. Desantno-jurišni helikopteri Mi-24 na aerodromu Skopski Petrovac / Foto: Dragan Cvetić Od aktivnih helikoptera dva su bila modernizovana na standard ’’Jasmin’’ a dva u varijanti ’’Aleksandar’’ dok su dva ’’Jasmina’’ bila remontna rezerva. Čine inventar Borbene Helikopterske eskadrile ’’Noćni Gromovi’’ koja je kao i Transportna helikopterska Eskadrila s Mi-8MT, Mi-17 i UH-1H stacionirana na aerodromu Skopski Petrovac. Za obuku pilota helikoptera koristie se 4 laka višenamenska Bell-206B-3 ’’Jet Ranger’’ koji su kao polovni kupljeni 2012. i 2013, godine. Oni danas lete u sastavu Centra za obuku pilota koji je formiran 2010. godine i koji predstavlja firmu u kojoj 50 procenata učešća ima izraelska kompanija Elbit a 50 procenata ima makedonski Elmak. Pored toga Makedonija jedina u Evropi pod istim krovom poseduje veoma moderne tzv. ’’full mision’’ simulatore za helikoptere Mi-17 i Mi-24. Bosna i Hercegovina još uvek bez novih letelica Nakon formiranja zajedničkih oružanih snaga Bosne i Hercegovine 2006. godine u sastav Ratnog vazduhoplovstva ušla je sva ona tehnika za koju se smatralo da je perspektivna, da odgovara potrebama vojske kao i da postoji smisao njenog daljeg korišćenja. Što se tiče vazduhoplova odlučeno je da to budu samo helikopteri, iz Vojske Federacije BiH preuzeti su Mi-8 i 17 kao i UH-1 dok su iz Vojske Republike Srpske nastavile da lete Gazele i takođe Mi-8. HN-45M GAMA Vazdušnih snaga Bosne i Hercegovine Helikopteri su danas stacionirani u dve baze, na aerodromu Mahovljani kod Banja Luke bazira 1. helikopterski skvadron koji u svom sastavu ima 9 lakih višenamenskih helikoptera Gazela od čega jedna Hi-42 HERA, tri HO-45 i 5 HN-45M GAMA. Po nekim informacijama aktivno je samo 6 primeraka. Na Mahovljanima se takođe nalaze i dva srednja transportna Mi-8T. U Rajlovcu, u 2. helikopterskom skvadronu nalaze se dva helikoptera Mi-8MTV-1, jedan Mi-17,12 UH-1H, dva UH-1V. Helikopteri Mi-8 i 17 su remontovani u Ukrajini u periodu od 2007. do 2011. 1996. i 1997. SAD su u programu vojne pomoći Federaciji BiH nazvanog ’’Opremi i obuči’’ donirali 15 višenamenskih helikoptera Bell UH-1H i V ’’Iroquois’’. Jedan helikopter je izgubljen već tokom obuke pilota ali je zamenjen drugim, jedan se srušio 28. juna 2012., mnogi su vremenom kanibalizovani za rezervne delove, deo flote je prizemljen zbog isteka resursa pa je danas aktivno svega tri do četiri UH-1. Jedan od čuvenih američkih Hjuia koji se u BiH koristi za zadatke traganja i spasavanja. Stanje u vazduhoplovnim snagama BiH je veoma loše, zvanično je objavljeno da je u 2016. godini ispravnost svih tipova helikoptera bila samo 10 procenata. Obnovu kapaciteta i nabavku novih letelica onemogućuje nestabilna i komplikovana politička situacija koja je na primer prošle godine onemogućilo da se u budžetu za 2018. godinu obezbedi 39,45 miliona dolara za nabavku dva nova srednja višenamenska helikoptera. Crna Gora naručila nove helikoptere Bell 412 Sve do 2012. godine Vazduhoplovstvo Crne Gore je u svom inventaru osim helikoptera imala i avione, i to školsko-borbene. Te godine prestala su da lete poslednja dva Super Galeba G-4 i od tada Crnogorci lete samo na lakim višenamenskim helikopterima Gazela kojih je, nakon osamostaljenja 2006. godine na aerodromu Golubovci ostalo 14. U toj bazi tada se našlo i 5 srednjih transportnih helikoptera Mi-8T koji u tom trenutku nisu bili u letnom stanju. Crnogorski HO-42 / Foto: Vojska Crne Gore Tokom 2007. u Crnoj Gori su boravile delegacije ruskog ’’Rosoboronoeksporta’’ i ukrajinskog ’’Aviakona’’ koje su pregovarale o njihovom remontu ali je ponuđena cena za Crnogorce bila previsoka (milion dolara po helikopteru bez remonta motora). Na kraju je odlučeno da se 4 od 5 Mi-8T proda a da se jedan sačuva za neki mogući budući remont koji međutim nikada nije urađen. Crnogorske ’’osmice’’ prodate su Kirgiziji za samo 61 hiljadu dolara po helikopteru. Ukupno je 8 Gazela različitih verzija prošlo kroz C2 preglede u avio-servisu ’’Ikar’’ iz Banja Luke u kome se ove letelice i održavaju. Dva helikoptera izgubljena su u udesima, jedan 2011. a drugi 2016. godine. Smatra se da VCG danas u Helikopterskoj eskadrili s tri odeljenja može da računa na do 6 helikoptera i to po dva SA-341G, HO-42 i HN-45M. VCG će po svemu sudeći nastaviti da održava svoje Gazele u “Ikaru“ а u narednom periodu se iz Banja Luke može očekivati još helikoptera koji su prošli neophodne preglede. Veliko pojačanje svoje helikopterske flote stići će već tokom ove godine. 30. januara potpisan je ugovor o nabavci tri višenamenska helikoptera Bell 412 od toga dva Bell 412EPI i jedan Bell 412EP čija je vrednost 30 miliona evra. Prvi helikopter stići će u prvom kvartalu a preostala dva u četvrtom kvartalu tekuće godine. Ministarstvo odbrane Crne Gore međutim nije saopštilo da li je u pomenutu cenu uključena obuka pilota i tehničara, dodatna oprema, logistika i naoružanje zbog čega su ovaj posao kritikovali pojedini crnogorski mediji. Živojin BANKOVIĆ,