Претражи Живе Речи Утехе

Radio Avala has its popular and influential weekly Serbian-American radio show every Saturday from 1pm to 2pm on 750 AM WNDZ Chicago plus a 24-hour stream at radioavala.com and the free app Radio Avala Chicago on Google Play Store and The Apple App Store and a half-hour long television show on RTS SAT and 1 hour and 15 minutes show on 15 TV stations one hundred times per month, including TV Hram, BN, RTS sat, TV LAV and TV AS in the U.S., Canada, Australia and Europe. Radio and TV produced in North America with audience worldwide. The host is Aleksandar Sasa Zigic. www.youtube.com/rtvzigic Radio Avala Chicago i TV emisija Srpska Razglednica iz Amerike. Najpopularniji radio i TV na srpskom jeziku u Americi i Kanadi. Informacije: Radio Avala, PO Box 343, Lake Zurich IL 60047 USA - Tel. 1-224-286-4383 Email: [email protected] www.radioavala.com www.avalanews.com

Mladi Jugosloveni začuđeni pitanjima na testiranju za američke kampove: "Da li će vaša zemlja propasti?" Ožujak 1973: Pedesetak sludenata, odabranih u Ljubljani za odlazak u američke kampove, neće ovog ljeta otputovati u Sjedinjene Države zbog nekorektnih pitanja koja su im postavljala šestorica američkih predstavnika ... Tek nakon dva mjeseca izbija na vidjelo istina o intervjuu, obavljenom u prostorijama organizacije ljubljanskih studenata s kandidatima prijavljenim za ljetnu praksu u SAD ... Mladići i djevojke koji su izrazili želju da idu na praksu u SAD nisu ispitivani što znaju o Americi, nego što misle o Jugoslaviji ... Nije uvijek naivno ono što kriju "dječja pitanja" ... Na drugom katu prostrane starinske zgrade na Trgu Revolucije u Ljubljani, gdje su smještena i sjedišta slovenskih studentskih organizacija, foruma i listova, u sobi broj 84 sada je blagajna. Iza tih vrata, čiji napisi obavještavaju da se računovodstvo tu tek nedavno doselilo, zbivalo se prije dva mjeseca, točnije od 3. do 8. siječnja ove godine, nešto o čemu se tek sada govori u javnosti, ne bez pritajenog uzbuđenja. Siječanjski posjetioci sobe 84 dobili su i zakasnjeli publicitet u vijestima domaće štampe i svjetskih agencija, kojem se svakako nisu nadala. Ako ništa drugo, ono što se događalo iza vrata te sobe donijelo je sada uljudan protest Američkoj ambasadi u Beogradu ovih dana, premda njegovi birani izrazi nisu ublažili oštricu zamjerki ljubljanskih studenata upućenih "Veleposlaništvu ZDA", kako se to slovenski kaže. Svjedoke famoznog "obaveznog intervjua" iz sobe 84. koji je trajao pet dana, a poslije dva mjeseca izazvao oštre osude zbog "nekorektnih pitanja", nije više jednostavno okupiti. Među njima su i šestorica Amerikanaca, koji su na smjenu ispitivali osamdesetoro studenata - kandidata za praksu u SAD, kao i dvojica predstavnika slovenske studentske organizacije za koje smjene nije bilo. Što su šestorica američkih predstavnika tražili među ljubljanskim studentima, što su to ispitivali i zašto - nije još detaljnije objašnjeno. Nisu objavljena ni njihova imena. A to su: gospoda Boyd, Poush, Windsdor, Kiehl, Miles i Coonred. Posljednja dvojica rade kao američki predstavnici u Beogradu i Ljubljani, a drugi su iz američkog informativnoga centra u Zagrebu. Naoko sve i jest u redu - A zašto se, odjedanput, podigla tolika buka oko toga kad je takav intervju održavan svakoga siječnja u posljednje tri godine, i ništa se novo nije dogodilo. Što, sad više to nije u redu? - pitao nas je pred zgradom u Ljubljani na Trgu Revolucije nama nepoznat student koji nije htio kazati svoje ime. Pretpostavili smo da je i on bio jedan od kandidata što je sada pomalo razočaran jer se uzalud ponadao da će ovo ljeto provesti besplatno negdje u Ohiou, recimo. Stvarno, što, odjednom, nije u redu? Već gotovo četiri godine traje plodna suradnja slovenske studentske organizacije sa International Student Serviceom iz New Yorka, koja ima i svoj program (ICGP - International Camp Councillor Program). Taj program vodi gospođica Alice L. Mairs, i on svake godine okuplja oko 800 studenata iz mnogih zemalja. Kad budu na poseban način odabrani u svojim zemljama, ti studenti provode dvomjesečne ferije u kempovima za američku djecu, gdje, zajedno s američkim kolegama, preuzimaju uloge odgojitelja. Jedini službeno utvrđen uvjet za studente-kandidate jest dobro poznavanje engleskog jezika i iskustvo, sklonost i ljubav za rad s djecom. Utvrđena je i procedura kako se odabiru kandidati, koja uključuje i "obvezni intervju" sa svakim napose. Ispituje ih komisija američkih predstavnika u svakoj zemlji. Tako su se i šestorica Amerikanaca pojavila ove godine, prema prijašnjem dogovoru, u Ljubljani. Predsjednik Zajednice Ljubljanskih i slovenskih studenata, u sastavu Saveza studenata Jugoslavije, student filozofije Tomaž Kšela, kako nam je rekao, ni sam nije sumnjao da će ovogodišnji program odlaska u američke kempove doći u pitanje. Sa strane studentske organizacije za njegovo je provođenje zadužen tzv. Međunarodni odbor, sada Međunarodna komisija Izvršnog odbora Skupštine slovenskih studenata, a sam program vodio je student Miloš Vukmirović. Taj mladić sada je doživio i kritiku zbog svoje nebudnosti. Lani je istim programom obuhvaćeno oko 70 studenata iz Slovenije koji su bili na praksi u Sjedinjenim Državama. Ove godine prijavila su se nova 123. Stigle su prijave kandidata također iz Zagreba, Zadra, čak i iz Prištine. Na sam tzv. intervju odazvalo se 80 studenata i studentica, najviše iz Slovenije. Šestorica Amerikanaca također su stigla, po dogovoru, 3. siječnja. Otvorena je soba broj 84. Ono što sada neki nazivaju predstavom moglo je početi. Jedan po jedan ... Pred vratima sobe 84 kandidati su stajali početkom siječnja u grupicama, prema pozivima, a ulazili bi u sobu jedan po jedan, jer se intervju obavljao sa svakim posebno. Pitanja nisu bila za sve jednaka, niti se znalo što će koga pitati. Govorilo se isključivo engleskim jezikom. Nije bilo poznato unaprijed ni to koliko će tko vremena biti ispitivan. Neki bi vrlo brzo izlazili, drugi ostajali duže, kako kad, kako tko. S jednom djevojkom intervju je trajao punih 45 minuta. Jedan nam od svjedoka kaže: "To je bila zbilja lijepa dekla, pa bih i ja s njom razgovarao duže." Pet dana, koliko je trajalo ispitivanje, sjedili su stalno s američkom predstavnicima dvojica naših studenata. Bili su to Miloš Vukmirović, koji je vodio program, i Janez Zupan, kojd je sličnu dužnost vršio lani, pa je tu bio zbog kontinuiteta. Od Amerikanaca obično bi u sobi bila dvojica, ponekad i više njih. Kad bi se zamorili, tražili bi da ih drugi zamijene. Studentske predstavnike nitko nije smjenjivao. Pitanja su postavljali samo Amerikanci, a dvojica prisutnih studenata samo bi ponekad nešto primijetili, dopunili odgovor ili štogod objasnili. Sve je, doista, teklo kako se kaže - "normalno". Tako se bar činilo. Tomaž Kšela, koji nam je dao na uvid i protest Američkoj ambasadi, upućen prije nekoliko dana, sjeća se dobro te nevolje s intervjuom. Ona je, međutim, nastala kad se intervju već završio. "Sam intervju" - kaže on - "kao metoda nije pobuđivao nikakvih sumnji, jer je to nešto normalno, u skladu s dogovorom koji smo imali da se podvrgnu takvom ispitivanju kandidati za odlazak na ferijalnu praksu u američke kempove. Budući da je riječ o mladim ljudima koji tamo imaju ulogu odgojitelja američke djece, potpuno je shvatljivo da se ispita da li kandidati znaju dobro engleski, imaju li odgovarajućih sposobnosti za rad s djecom, da li su uopće tome skloni. Nije važno s kojega su fakulteta, a najmanje smo sumnjali u to da bilo kakvu važnost imaju politički nazori kandidata. Zato smo i bili iznenađeni poslije kad smo se detaljno upoznali kakvih je sve pitanja sadržavao taj intervju." Odobrava posebna komisija Simpatični, razgovorljivi, student ekonomije Janez Zupan, koji je od 3. do 8. siječnja proveo u sobi broj 84 slušajući sve koji su ispitivani, kaže nam da ni u početku, čak ni poslije, nije mislio posebno o tome što se, zapravo, želi takvim pitanjima. To priznaje iskreno. - Kandidat bi ušao - sjeća se on - pozdravio, predstavio se (sve na engleskom) i onda bi čekao da mu tkogod od prisutnih uputi pitanje. Bilo je zbunjenih mladih ljudi, mnogi su imali tremu, ali se našlo i odlučnijih, hladnokrvnih. Od 80 kandidata, koliko ih je ispitano, tridesetoro navodno nisu pokazali dobro znanje engleskoga jezika, ili su se opet učinili ispitivačima nepodesni za rad s djecom. Tko će znati? Tako nam je barem objašnjeno, a i njima - zašto su otpali. Pedeset je studenata i studentica primljeno, premda to nije definitivno. Njihove podatke već smo uputili u New York, ali treba čekati još tri mjeseca jer je to, po dogovoru, rok za odgovor da li su oni u konačnom izboru. O tome odlučuje posebna komisija u New Yorku s kojom mi nemamo ništa. Njoj su, čini se, potrebna tri mjeseca da utvrdi tko će konačno putovati u SAD. - Ima li među tih pedesetoro i članova komunista? - pitamo Zupana. - Koliko mi je poznato, nema - odgovara on. Ne sasvim siguran. I brzo dodaje: - O tome nisu ni pitali kandidate. - Ali neka druga pitanja, koja sad dolaze pod lupu, zar vas ona nisu malo začudila? - Vidite - odgovara mladi Zupan - to je sve bilo u tonu "ugodnih razgovora". Nama su, već u početku, objasnili zašto tako ponešto pitaju. Riječ je o američkoj djeci u kempovima. Ta djeca, kojoj će strani studenti tamo biti odgojitelji, postavljat će, razumije se, i razna pitanja o zemlji iz koje odgojitelj dolazi, rečeno je. A kako su djeca odgojena američki, ona imaju svoja gledanja, koja se razlikuju od ovih naših, jugoslavenskih. Pogotovo od komunističkih. Tako, eto, komisija, navodno, postavlja sada ta "dječja pitanja" da se vidi što će tko odgovoriti američkoj djeci... - Vi ste, druže Zupane, i sami, koliko se zna, bili 1971. godine, na osnovi istoga tog programa (ICCP), punih šest tjedana u jednom kempu s djecom u Sjedinjenim Državama. Imali ste nekoliko grupa djece o kojima ste se brinuli. Jesu li vam ta djeca bilo kada postavljala tamo takva pitanja kao ova u intervjuu, ili bar slična? - To ne - odgovara Zupan. - Od sve djece, a bilo je nekoliko desetaka njih koje sam upoznao, pa i oni mene, nitko me to nije pitao, niti slično. Samo jednom, sjećam se dobro, neki dvanaestogodišnji dječak, mali Crnac, iz Harlema, pitao me neka mu objasnim što je to komunizam. To je sve. Generalna proba za "dječja pitanja" Pitanja koja su, kako se sada zna, bila nekorektna, nisu, dakako, bila jedina pitanja u intervjuu. - Mi nismo protiv pitanja uopće, a želimo i nastavak suradnje u programu ICCP - kaže član Izvršnog odbora Skupštine studenata Slovenije, student metalurgije Jože Kršinar. - Mi smo samo protiv nekorektnih pitanja koja nas vrijeđaju. A ta pitanja bila su pomiješana s mnoštvom drugih, tako da se nisu ni mnogo isticala. Možda i zato nismo na vrijeme reagirali. Nedavno smo imali više sastanaka o svemu tome. Najprije smo, djelomično, bili i pogrešno informirani. Trebalo je duže dok se nije utvrdila istina. Na jednoj sjednici gdje smo odlučili da protestiramo kod Američke ambasade u Beogradu, tražilo se da se izvrši i ove godine program, ali uz uvjet ponavljanja intervjua, i to bez nekorektnih pitanja. Na posljednjoj sjednici, međutim, zaključeno je da se ove godine ne ide u SAD na osnovi programa ICCP, upravo zbog svega što se dogodilo... Tako je, zapravo, suspendirana jedna suradnja za koju se tvrdilo da je u protekle tri godine bila obostrano korisna. U traganju za drugih svjedocima i pisanim dokumentima, za "izvorima" informacija, kako se to kaže, došli smo i do dijela pitanja zbog kojih je upućen protest američkom ambasadoru. Tekstove pitanja pokazali smo jednom od dvojice studenata koji su svih pet dana prisustvovali intervjuu, mladom Janezu Zupanu. On je pitanja pročitao i potvrdio da su se i takva čula na ispitivanju. "Možda ne baš sve doslovce tako, jer on ne zna sasma točno, ali svakako u tom duhu". Neka od ovih pitanja nemaju ni masku naivnosti, nego su potpuno jasna i otvorena. Čak i provokativna, pa se o bilo kakvoj usporedbi s "dječjim ustima" jedva može govoriti. Što je pitao mister Miles? Jugoslavija je, tvrdi se u jednom pitanju, komunistička zemlja. "Koja je to vrsta komunizma? Je li kao ruski?" Zbunjeni student nastojao bi odgovoriti kako najbolje umije. Bilo je, sjećaju se neki, najrazličitijih odgovora, no naše je da pamtimo pitanja. Ovakvo "dječje pitanje", na primjer. - Čuli smo i čitali da se Jugoslavija ubrzano vraća na Istok. Je li to točno? Američka gospoda anketari nisu se ni na tome zaustavili. - Jugoslavija se nalazi u teškoj ekonomskoj i političkoj situaciji - kaže ispitivač. - Što vi mislite o tome? Što to znači? Kakva je to kriza i da li se uopće može Jugoslavija iz nje izvući? Bilo je, dakako, i "naivnijih" pitanja. Kao, recimo, pitaju djeca: - Vi dolazite iz komunističke zemlje. Vi komunisti tvrdite da je sve kod vas dobro i da vam je tamo lijepo u komunizmu. Što ste onda došli k nama, što ćete u Americi? Prosuđujući po tome što su šestorica Amerikanaca pitala ljubljanske studente u ime američke djece, to su posebno politizirana djeca, vosokoobrazovana, stranački i klasno već opredijeljena, ta su djeca, čini se, duboki poznavaoci političkih prilika i sistema i, vjerojatno, znanci jugoslavenskoga društva. Mister Miles, recimo, pita jugoslavenskog studenta u ime američke djece: - Vi tvrdite da imate demokratsko društvo. Kako možete imati demokraciju kad kod vas vlada jednopartijski sistem? Objasnite mi to... Kad bi čovjek povjerovao toj komisiji šestorice u Ljubljani, pomislio bi da su američka djeca znatiželjnija od bilo koje druge na svijetu, a posebno za politička pitanja. Njih, na primjer, zanimaju i politički funkcioneri u Jugoslaviji. - Ima li kod vas u Jugoslaviji - pita ispitivač, u ime djece, valjda - neki funkcioner koji nije član komunističke partije? Američki ispitivači, čini se, imaju, barem za jugoslavenske studente, već razrađen čitav sistem raznovrsnih metoda testiranja. Oni su, tako, na primjer, tvrdili u siječnju u Ljubljani i ovo: - Poznato je da kod vas u Jugoslaviji nema slobode. Ako se ne slažete s tom ocjenom, eto vam prilike pa nam dokažite suprotno. Osjećate li se vi kao slobodan čovjek? Zašto niste slobodni? Dokažite da jeste. Izvolite? To je samo dio pitanja koja su, u želji da sam protest ostane u okviru korektnosti, ovih dana nazvana blago - nekorektnim. Bilo je i drugih, sličnih pitanja, u sličnom duhu. Događalo bi se da i sama ličnost kandidata nekako posebno inspirira ispitivača. Zaobilazni putovi Nakon razgovora koje smo vodili ovih dana u Ljubljani nije bilo baš teško utvrditi da se suradnja s International Student Serviceom iz New Yorka, inače, u protekle tri godine odvijala bez incidenata, na obostrano zadovoljstvo. Samo se pretpostavlja, premda to posebno nismo nastojali ispitati, da su i prijašnjih godina u sličnim intervjuima poneki put studenti bili pitani, kako bi se reklo - nekorektno. Ove godine, međutim, u jednoj novoj društvenoj klimi takvo što više nije prošlo nezapaženo. Zanimljivo je, možda, spomenuti usput da u tom programu ICCP nišu dosad sudjelovale studentske organizacije ni iz jedne druge socijalističke zemlje, osim iz Jugoslavije. To, svakako, ne mora značiti da ICCP ne želi studente iz drugih socijalističkih zemalja. Jedan podatak o tome, za koji se kaže da je vjerodostojan, prvo smo čuli ovih dana. Preko slovenske studentske organizacije, s kojom, uz pomoć ICCP International Student Servicea iz New Yorka surađuje u Jugoslaviji (druge naše studentske republičke organizacije rade na sličnim programima s drugim američkim organizacijama), već je pokušano da se proširi krug suradnje sa socijalističkim zemljama. Jedan studentski aktivist iz Ljubljane rekao nam je da mu je jedan predstavnik ICCP programa nudio i adresu jednog doktora u jednoj drugoj socijalističkoj zemlji, kojem bi se slovenska studentska delegacija, prilikom svog boravka tamo, obratila, kako bi on organizirao slične ljetne ekskurzije studenata te socijalističke zemlje u SAD. Slovenski studenti nisu iskoristili tu adresu, a nama ostaje samo pitanje, kakvi se sve to putovi iskorištavaju? "Ako tkogod ne zloupotrijebi" Student Janez Zupan, koji je ljeti 1971. godine već boravio u SAD, radio je kao odgojitelj u Stradahe Campu, Bloomingale, kod New Yorka. Ukupno je proveo tamo devet tjedana, kod nekoga jezerca gdje je živjelo nekoliko stotina djece sa 70 studenata-odgojiteija iz mnogih zemalja svijeta, čak iz Obale Slonove Kosti. Američka djeca u tom kempu bila su iz siromašnijih četvrti New Yorka, iz Harlema, s Long Islanda, iz Bronxa. Bilo je mnogo crnih dječaka i djevojčica. Jedan crni dječak, koji je Zupana jedini pitao nešto o politici, bio je iz Harlema. Pokazao se posebno sposobnim. Znao je razložno razgovarati. Pričao je kako su ga sa osam godina natjerali da uzima droge. Sa deset godina se, kaže, sam odučio od toga. Bio je vođa cijele grupe u tom kempu. Djeca su ga obožavala. To je i jedna od najveselijih uspomena Janeza Zupana iz SAD. U kempu je za odgojitelje bilo malo slobodnog vremena. Svako se brinuo o desetak dječaka i djevojčica od jutra do večeri, pa i noću ih nadzirao. Strani studenti družili su se, uglavnom, međusobno, jer su se njihove američke kolege prilično odvajale. Djeca su imala bogat program odmora i učenja, sporta, a o nekim političkim pitanjima ili predavanjima nije bilo ni govora. Poslije završene prakse u kempu svaki student dobio je ponudu da putuje po SAD od jedan do četiri tjedna. Tada dolaze na red i pitanja iz politike na raznim objedima s odraslima. Zupan je iskoristio, kaže, dva tjedna takva putovanja i vratio se kući, uglavnom zadovoljan. "Uzevši jedno s drugim, koristan program" - tvrdi on - "ako ga tkogod ne zloupotrijebi." Epilog Primakli smo se kraju. - To baš nije ispala vesela tema, zar ne? - pita jedan od svjedoka maratonskoga intervjua. - A da li je bilo i veselije koji put? - pitamo i mi. - Bilo je i smiješnih stvari. Svakoga studenta-kandidata pitali bi i to da li zna neku dječju jugoslavensku igru. I svatko je, slučajno, a kao da su se dogovorili, obično odgovarao da zna onu što je zovu "gnjilo jaje, trulo jaje, pokvareno, mućak", tako nekako. To je, čini se, omiljena dječja igra u Sloveniji, u kojoj djeca čučnu u krug, a jedan trči naokolo, pa se onda utvrđuje kod koga je mućak - takvo što. Kad je možda već trideseti kandidat na pitanje koju igru zna opet nastojao objasniti, uz teškoće, na engleskom, koja je to igra, Amerikanci su već sami upadali: "Gnjilo jaje!", smijući se. - "Zar vi Jugoslaveni ne znate ništa drugo?" Ispalo je, stvarno, smiješno. A još je smješnije, možda tragikomično, sada, poslije dva mjeseca, kad se sve već zna, pa i to tko je zapravo tamo u Ljubljani u siječnju htio podmetnuti drugome - mućak. Napisao: Joža Vlahović (VUS, 1973.) Izvor: Yugopapir

Sedeo sam ispod velikog kestena i punih usta pričao sa drugom iz razreda. Jeo sam sendvič napravljen na francuskom hlebu, sa puterom, šunkom, barenim jajima i krastavcima. Najavljivali su kišu, ali su po običaju promašili – bilo je toplo prolećno veče. Zvučnici su bili na prozorima i smenjivali su se hitovi „zabavne" muzike. Moje društvo u osnovnoj nije bilo imuno na narodnjake, nego oni „glavni" na koje su se ložile sve devojčice, dolazili su kasnije. Ispred nas se nalazio veliki travnjak, a iza kuća slavljenika. Kuća je sa strane imala jednu malu kulu koja je podsećala na one zamkove iz Vojvodine. Zavese u kuhinji su prekrivale tri četvrtine donjeg dela prozora, tako da ste kroz gornji deo mogli videti celo dvorište. Kuća je izgledala kao iz neke zimske bajke. Da sam se više družio sa slavljenikom, verovatno bih se samopozvao u goste kad napada neki veliki sneg. Ali nisam. Slavljenik je nosio najke pegazus, a ja martinke. Dva sveta koja povezuje samo ista škola. Muzika koja se smenjivala na zvučnicima je bila sve gora. Prvo su išli Bajaga, Riblja Čorba, Modern Talking i Bros, pa Bijelo dugme, Crvena jabuka, Vanilla Ice i Regina. Ova Regina mi je posebno išla na onu stvar. Takvu tezgarošku, neoriginalnu i mediokritetsku grupu nisam čuo sve do Nevernih beba. Među svim tim domaćim hitovima, pažnju mi je privukla pesma iz tada aktuelne predstave Moja Draga. Peva je Nikola Kojo a refren otprilike glasi "Gde je sad moj Beograd / A gde si sada ti / A gde sam sada ja". Geozavod, pre renoviranja i Beograda na vodi Iako su moje martinke izražavale negodovanje nad tom patetikom, onaj luzerski deo mene je više slušao tekst pesme, nego blebetanje druga o nekom mnogo dobrom lobu na poslednjem derbiju. Dok mi je njegov glas odlazio u fejd, pitao sam se koliko je ovo moj grad i kakve ja veze imam sa svim ovim ljudima koji jedu sendviče iz kartonskih tanjira, dok njišu kukovima uz Reginu (nemam ništa protiv sendviča iz kartonskih tanjira, da se razumemo).Onda su došli oni tipovi na koje se lože sve cice iz škole, iz zvučnika su se zaorili Džej i Ceca, ruke su poletele gore, tako da je došlo vreme da se otisnem. Tog perioda između osnovne i srednje škole sećam se kroz maglu. Još uvek sam se pronalazio, još uvek nisam pripadao. A u tim godinama moraš da pripadaš. Gledao sam kako najbolji drugovi Sex Pistols majice presvlače u šuškave trenerke, kako Ana stavlja onaj crni kreon oko usana kao Dragana Mirković i još me ubeđuje da film Slatko od snova uopšte nije tako loš, kako se komšija koji je 9. marta 1991. bio na Trgu i psovao Slobu dobrovoljno prijavljuje za rat... I sve me je to zbunjivalo. Prvo su svi delovali normalno, a onda su odlepili. Sve više je bilo takvih i počeo sam da se pitam da li je sa mnom sve u redu. U šta ja treba da se preobratim? Ništa mi nije bilo jasno. A onda dođe gimnazija, tu pronađeš ono troje što nisu dizelaši, počneš da izlaziš na Akademiju, da kupuješ Ritam i slušaš B92, i skapiraš da nisi jedini takav u gradu. Zbog ljudi koje si pronašao, Beograd konačno počneš da doživljavaš svojim. Skapiraš da se ne slušaju baš na svim žurkama Regina i narodnjaci, kao i da postoje oni koji ne pričaju samo o fudbalskom derbiju. Ruku na srce, Sloba, inflacija, ratovi, čemer i jad su još uvek tu, ali i to je lakše kada znaš da još neko na svet gleda istom dioptrijom kao ti. Nekadašnji bioskop Balkan Klinci koji su se rodili u vreme dok sam jeo baget sendviče kraj te zimske kuće iz bajke, danas su stariji nego što sam ja bio tada. Drugar koji je pravio tu žurku se sa roditeljima odselio iz zemlje nakon osnovne škole. Kuću su prodali nekom. Kako sam se preselio iz Braće Jerković u Medaković, retko sam prolazio pored nje. Tako bi sve do pre nekoliko godina kada sam se vratio u Jerković i počeo da idem na bazen. Put do bazena vodi direktno kroz malu ulicu u kojoj je to dvorište. Mnoge kuće iz te ulice su bile nadograđene bez imalo ukusa i stila. Izgledale su kao da na kutiju šibice naslažete one EI Niš televizore. Plašim se da ako Beograd nekada oseti zemljotres jači od tri-četiri Rihtera, te nesrećno nadograđene kuće će prve zaginuti. No, to ne važi za onu "moju". Iako nisam bio nešto preterano emotivno vezan za tu kuću, kada sam je video prvi put nakon toliko godina, priznajem da je moje patetično-nostalgično srce ipak malo zađuskalo. Fasciniralo me je što je stajala na istom mestu, sa istim dvorištem, bez nadogradnje i bilo kakvih promena. Krošnja kestena je bila malo veća nego pre, ona kula je stajala na svom mestu, fasada je bila u savršenom stanju, a čak su i "tri četvrt" zavese bile identične. Povremeno sam viđao čoveka koji ispod kestena čita "Politiku", a uz staru kulu i ženu koja je izvirivala iznad kuhinjske zavese, prizor je neodoljivo podsećao na kadar iz neke epizode sa Herkulom Poaroom. Toliko toga se promenilo u mom životu od te kuće, ali iz nekog razloga mi je bilo drago što ona nije. Dorćol Na plivanje idem utorkom i petkom. Kada sam tog utorka prolazio pored kuće, sve je izgledalo regularno. Bilo je hladno pa nikog nisam video u dvorištu, ali iz odžaka se vijorio dim. Zimska kuća je dočekala svoje godišnje doba, mislio sam u sebi. Zamišljao sam kako oni unutra sad slušaju Sinatru pored kamina dok piju neki voćni čaj, ali znao sam da je to samo moje romansirano maštanje. Jedva sam čekao da padne sneg i da vidim kako ledenice vise sa one kule. No, to se nije desilo. U petak, samo tri dana kasnije, kuće više nije bilo! Na mestu gde je stajala bila je iskopana ogromna rupa, široka kao celo dvorište i duboka nekoliko metara. Nije više bilo ni kestena, ni kule, ni zavesa. Dva bagera su i dalje kopala, blato je bilo svuda naokolo. Onaj čovek koji je čitao "Politiku" sada je sa osmehom na licu pričao sa jednim radnikom. Stajao sam kao kip. Manje mi je bilo neverovatno da su srušili kuću, od toga koliko su to brzo uradili. Nisu mogli početi pre srede ujutru. A u petak u podne sve je bilo gotovo. Kako je moguće da se u Srbiji neki tako veliki posao obavlja za tako kratko vreme? Očigledno da to ima veze sa onom pričom o parama, burgiji i vrtenju. Dve nedelje kasnije, na tom mestu je nikla ona klasična odvratna, ružna trospratnica. Verujem da je čovek koji čita "Politiku" u njoj dobio dva stana, a da će preduzimač za "pristojnu" sumu preostalih 6-7 stanova već nekome uvaliti. Pitao sam se ko su ti preduzimači. I dalje ne znam koja firma je srušila "moju" kuću, ali znam koja je zadužena za one nesrećne nadogradnje u toj ulici. Vlasnik te firme koja je nadogradila gotovo celu ulicu pored Centralnog groblja je muzičar iz, nećete verovati, grupe Regina. Očigledno da terase u Budvi nisu dovoljne za pristojan život, te je čovek morao da se okrene svom, pretpostavljam, osnovnom pozivu – građevini. Sudeći po onome kako je nadogradio kuće iz te ulice, ili je na fakultetu prepisivao, ili je diplomu dobio kao predsednik države ili je u najboljem slučaju netalentovan. Na njegovu sreću i našu nesreću, uvek mu ostaju muzika i Bir festovi. Mnogi moji prijatelji iz osnovne škole su svoje stare kuće zamenili za te ružne nove trospratnice u kojima su dobili dva stana. Oni i njihovi roditelji žive pošteno, ne kradu, nemaju veze po sudovima i katastrima i dele sudbinu većine nas nesrećnika koji živimo ovde. Oni nemaju para da trošne kuće popravljaju i renoviraju. I onda su srećni kada im dođe neko kao taj iz Regine i ponudi dva stana u ružnoj zgradi bez dvorišta. A ko su ti što montiraju televizore na šibice i koji pola Voždovca pretvoriše u favelu koja očajnički želi da je grad? Odakle su došli, šta su jeli, na kojim klupama su se ljubili i gde su našli pare da naprave celu zgradu? Ko god da su oni, znam samo da nisu moj Beograd. Pa neka su se rodili i tri puta po sred onih tramvajskih šina na Dorćolu. Trg Slavija Kako godine prolaze, sve više se osećam kao stranac u gradu u kome sam rođen. To je valjda normalno kada čovek matori. Pesak iz sata nas sve drobi. Kukati za "mojim vremenom", danima kada se slušala "bolja" muzika, krošnjama kestenova i baget sendvičima, osnovni je pokazatelj da su vas godine pregazile. Zgrade i kuće se ruše i prave nove, dolaze novi klinci koji umesto Šarla akrobate i Sonic Youth slušaju S.A.R.S. i Eda Širana, ta se muzika vrti i na fekvenciji na kojoj je nekad bio radio B92, ljudi koji su vodili časopis Ritam sada na Exit dovode Eli Gulding, u bioskope se ide u tržne centre i to više zbog kokica nego filmova, a novac je na globalnom nivou za delić promila važniji sada nego što je bio kada ste počeli da čitate ovaj tekst. Ovo poslednje je ključno za razumevanje pitanja iz one pesme koju je pevao Nikola Kojo. A i on sada umesto dobrih filmova snima reklame u kojima leti na flaši nekog voćnog soka koji nije video voće. Panta rei ili zeitgeist, kako vam drago. Park kod Palasa Pa dobro onda, gde je sad moj Beograd? Svuda i nigde. Jebeš ulice i zgrade, grad su ljudi. Jedni su se zavukli u tople sobe i izlaze samo po koncertima. Drugi sede ispred televizora i kada čuju vesti zapuše uši u viču "la-la-la". Treći rade deset sati dnevno da bi mogli sobe da održe toplim. Četvrti uopšte i nisu iz Beograda. Peti su se odselili, a šesti uveliko planiraju. Gde god da su i šta god da rade, znam da nikad ne uzimaju ono što nije njihovo, da prave kompromise samo kad moraju, da ne bacaju smeće kroz prozor, da ne vode decu u poštu kako bi ih pustili preko reda, da ne ostavljaju automobile na sred ulice sa četiri uključena žmigavca, da ne slušaju Reginu, ni Neverne bebe i da se često pitaju koliko je ovo zapravo njihov grad. Eto tu je sad moj Beograd - u mom telefonskom imeniku. Vladimir Skočajić Извор

Foto: Bundesministerium für Europa, Integration und Äußeres - CC BY 2.0 Ministar za ljudska i manjinska prava i predsednik Demokratske unije Albanaca, Mehmed Zenka zauzeo je stav Albanskog foruma, koji je pre dva dana zapretio da će se albanska zastava vijoriti Crnom Gorom i da Albance zbog toga niko neće smeti da kažnjava. On je zatim naglasio kako je njegov narod ,,bio za nezavisnu Crnu Goru“ i da, stoga, Albanci sada ,,imaju pravo da ističu svoje simbole“. „Albanci su se deklarisali za državu Crnu Goru i ne znam šta bi trebalo još da urade, kazao je on za ,,Antenu M““ i dodao da ne vidi ništa sporno u slavlju na Cijevni. Na isto pitanje, potpredsednik Skupštine i lider Force Genci Nimanbegu je ponovio sličan stav koji je izneo u javnost pre dva dana objasnivši da je na slavlju korišćena zastava albanskog naroda i da će oni nastaviti da ističu samo nju, prensoi portal In4s. „To je naša albanska zastava i mi imamo pravo da je upotrebljavamo. Imamo pravo da izražavamo našu etničku pripadnost. To što Zakon o javnom redu i miru to zabranjuje, to je druga stvar“ poručio je on. On je, povodom najave moguće prijave od strane ministarstva kulture Crne Gore, koje je bilo prinuđeno da reaguje nakon pisanja medija, kazao da će to videti kao ,,iniciranje svađe sa Albancima“. „Mi imamo naš nacionalni simbol i po Ustavu imamo pravo na slobodnu upotrebu, a sve drugo po mom mišljenju je samo iniciranje svađa sa našim narodom“, rekao je on i dodao da će Albanci zajedno odličiti o ,,adekvatnom odgovoru Vladi Crne Gore“. Podsećamo, Albanski forum zapretio je pre dva dana da će, na nivou svih nacionalnih partija, razmotriti dalje učešće u vladi koja, kako saopštavaju, ima ,,neprihvatljiv stav prema kulturnim aktivnostima Albanaca“ time što im je sugerisano iz Ministarstva kulture da, zajedno sa albanskom, ističu i državnu crnogorsku. Albanci, uvređeni zbog stava Ministarstva, kazali su da će se albanske zastave vijoriti po Crnoj Gori i zapretili da neće dozvoliti da ih bilo ko zbog toga kažnjava. To je, naveli su oni, njihova zastava, a ne crnogorska i potom su prekorili Vladu opomenuvši ih da su Albanci u značajnoj meri zaslužni za nezavisnost i evro-atlanski proces Crne Gore. Iz Albanskog foruma apostrofirali su da najavljena prijava njima ,,ne znači ništa“, a potom poručili da se Crnom Gorom vijori i da će se ,,neizostavno vijoriti zastava Albanije“. (Sputnjik) Albanski funkcioneri: Stvorili smo nezavisnu Crnu Goru, sad ćemo isticati naše zastave! WWW.KRSTARICA.COM "Albanska zastava će se vijoriti Crnom Gorom i Albance zbog toga niko neće smeti da kažnjava"

Za modernizaciju vojski šest država, Sjedinjene Američke Države odobrile su 190,7 miliona dolara pomoći, od čega je za četiri iz našeg regiona predviđeno 115,7 miliona. Bosna i Hercegovina dobit će 30,7 miliona, dok će po 30 dobiti Sjeverna Makedonija i Albanija, a Hrvatska 25 miliona dolara. Amerikanci će ovim sredstvima djelimično finansirati nabavku višenamjenskih helikoptera za Oružane snage BiH. Vojni analitičar Nedžad Ahatović pojašnjava da se radi o Programu ERIP (European Recapitalization Incentive Program), u okviru kojeg SAD želi da vladama šest zemalja pomogne da se riješe borbene tehnike istočnog porijekla. Zrakoplovni ešalon - Za BiH je predviđeno 30,7 miliona dolara, koji se uglavnom planiraju iskoristiti u modernizaciji zrakoplovnog ešalona. No, za razliku od drugih zemalja regiona čiji se vojni kapaciteti baziraju na opremu tzv. istočnog porijekla, BiH nema tih problema, jer je kroz program modernizacije "Opremi i obuči" iz 1997. godine dobila donaciju naoružanja i vojne opreme uglavnom zapadnog porijekla u vrijednosti od 250 miliona dolara. Zato BiH ima minimalne potrebe za zamjenom opreme istočnog porijekla - navodi Ahatović. Što se tiče zrakoplovnog ešalona, napominje da BiH u opremi ima 50 posto kapaciteta zapadne proizvodnje, piše Faktor. - Radi se o 14 američkih helikoptera Bell UH-1 Iroquois koji su došli kao donacija 1997. godine, a od kojih je operativno svega pet. Ostali su u nekim fazama generalnog remonta koji ide sporo zbog blokada u vezi sa modernizacijom OSBiH koju provode parlamentarci u oba doma iz entiteta RS, dok je jedna letjelica otpisana. Postojeća sredstva iskoristila bi se za nabavku dva višenamjenska srednja transportna helikoptera kako bi se zamijenili vremešni ruski helikopteri, jedan Mil Mi-8 i jedan Mil Mi-17. Najbolja zamjena bi bila zadnja varijanta srednjeg transportnog helikoptera Super Puma kojeg sada radi konzorcij Airbus pod nazivom Airbus Helicopters H225M i koji košta oko 20 miliona eura. On se može koristiti 40 godina, uz mogućnost letenja po svim vremenskim uvjetima i nošenja 5,2 tone korisnog tereta ili 28 vojnika. Školovanje pilota bi bila obaveza države BiH, no u perspektivi nabavka tako kvalitetne opreme koja se može upotrijebiti i za potrebe civilnih struktura je ipak neka daljnja budućnost - napominje Ahatović. Tenkovi i transporteri zapadne proizvodnje Oružane snage BiH u kopnenoj vojsci imaju svega 25 do 30 posto opreme koju bi trebalo zamijeniti. - Primjera radi, oklopne jedinice OSBiH, za razliku od svih drugih zemalja u okruženju posjeduju 90 posto tenkova i transportera zapadne proizvodnje. Njihova kvalitetna modernizacija može produžiti resurse upotrebe te opreme na duži vremenski period, a u našoj zemlji postoje vrlo razvijeni tehnički kapaciteti za održavanje složenih zapadnih borbenih sistema. Kod artiljerije je situacija nešto drugačija, jer se koristi svega 45 posto oružja zapadne tehnologije. Prema dostupnim podacima, OSBiH posjeduju 36 odličnih lako prenosivih britanskih haubica L-118 kalibra 105 mm i 126 američkih haubica M-114 kalibra 155 mm. Ostaje da se eventualno zamijeni 258 haubica D30 kalibra 122 mm koje BiH radi u domaćoj proizvodnji zajedno sa municijom, kao i 36 višecjevnih bacača raketa APRA 40 kalibra 122 mm baziranih na ruskim sistemima BM-21 GRAD. No, opet za razliku od drugih zemalja BiH je u svojoj namjenskoj industriji razvila novo oružje koje može da bude kvalitetna zamjena za zastarjele haubice istočnog porijekla, tako da se ozbiljno može razmatrati nabavka 300 cijevi nove domaće moderne samohodne haubice M-1 u NATO kalibru 155 mm. Sa tom nabavkom i modernizacijom postojećih kapaciteta OSBiH bi u "zemaljskom ešalonu" bio u potpunosti u skladu sa NATO standardima - pojašnjava Ahatović.

Bosna i Hercegovina mogla bi da, nakon Hrvatske i Albanije, postane treća balkanska država kojoj će SAD donirati vojne helikoptere. Kako je 26. aprila javila Alternativna televizija Banja Luka (ATV) Sjedinjene Države ponudile su BiH donaciju dva helikoptera za potrebe Oružanih snaga ali uz dva uslova. Neimenovani izvor televizije ATV iz Ministarstva odbrane BiH tvrdi da će SAD poslati helikoptere samo ako BiH kupi još dve letelice i ako se odrekne nabavke ruskih helikoptera pa se tako u Oružanim snagama u budućnosti ne bi našli ruski Mi-8 i Mi-17. Na pitanje ATV o uslovima donacije iz Ministarstva odbrane nisu želeli da odgovore ali su potvrdili da postoji namera o nabavci helikoptera: – Sredstva u iznosu od 7,5 miliona KM (skoro 4,3 miliona USD, prim.autora) osigurana su u proračunu MO i OS BiH za 2017. i 2018. godinu, a pet milionaameričkih dolara je osigurano donacijom iz programa vojne pomoći vlade SAD-a. Preostala sredstva za realizaciju nabavke helikoptera bi se osigurala iz proračuna MO BiH uz mogućnost dodatne donatorske pomoći vlade SAD-a za nabavu helikoptera, u cilju podrške realizaciji Plana modernizacije OS BiH – rekli su za ATV iz MO BiH. Kako dalje navodi ATV projekat bi trebalo da bude realizovan do 2021. godine, a helikopteri bi koštali oko 65 miliona maraka (nešto preko 37 miliona dolara). Prvobitni plan bio je da se nabavi 12 helikoptera, i da se za to izdvoji 300 miliona maraka (171,43 miliona USD) ali se Savet ministara odlučio za drugu varijantu, zbog nedostatka novca. BiH bi se međutim i u drugoj varijanti oslonila na pomoć SAD. Banjalučka televizija prenela je i mišljenje nekih od srpskih predstavnika u Sarajevu koji smatraju da bi donacija bila sporna jer se radi, kako su rekli, o još jednom pokušaju nametanja američke volje. – Mi jesmo svjedoci konstantnog uplitanja zemalja, rekao bih zapada, prije svega, na prilike u BiH koji su postupali po principu “Uzmi ili ostavi” ili po principu ovo morate da uradite. Ruski uticaj nije takav, on se svodi na dosljednu primjenu Dejtonskog sporazuma – izjavio je Staša Košarac, šef poslaničkog Kluba SNSD-a u PD PS BiH. U zaključnom komentaru ATV navedeno je da je upitno da li će i kada projekat biti realizovan jer je kasa Saveta ministara u tehničkom mandatu poprilično prazna a da je formiranje novog saziva na dugom štapu. Iznesena je i informacija da Oružane snage BiH trenutno raspolažu sa 35 helikoptera, od kojih je desetak ispravno. Živojin BANKOVIĆ

Prva Novosadska nedelju ponosa biće organizovana od 13. do 17. maja, dok će biti prvi Novosadski prajd biti održan 17. maja na Trgu Republike, najavila je danas grupa „Izađi“. Grupa ”IZAĐI”, uz podršku Grada Novog Sada i OPENS 2019 - Omladinska prestonica Evrope Novi Sad, organizuje PRVU NOVOSADSKU NEDELJU PONOSA, pod sloganom “IZAĐImo ZAJEDNO!”, koja će se održati od 13. do 17. maja 2019. godine, dok je sam Prajd zakazan za petak 17. maja u 12 časova na Trgu Republike. 17. maja 1990. godine Svetska zdravstvena organizacija je uklonila homoseksualnost sa liste mentalnih poremećaja. Uprkos tome, u Srbiji, nas - osobe koje privlači isti pol i osobe koje svoj rod vide drugačije - i dalje smatraju bolesnima. I dalje nas krive zbog toga ko smo i kakvi smo rođeni. I dalje strahujemo od nerazumevanja i odbacivanja porodice, prijatelja i celokupnog društva!, kaže se u saopštenju organizatora. Grupa „Izađi“ navela je da želi da doprinese izgradnji demokratskog društva u kojem svi mogu uživati ista prava bez obzira na svoju seksualnu orijentaciju i rodni identitet. Danas, FB

Evropska komanda Oružanih snaga SAD (USEUCOM) saopštila je 11. aprila da će u Rumuniji biti razmešten mobilni raketni sistem THAAD (Terminal High Altitude Area Defense) kako se ne bi prekinulo stalno dežurstvo u odbrani od mogućeg napada balističkim raketama, pošto će postojeći protivraketni sistem Aegis Ashorekoji je postavljen u bazi Deveselu, morati proći ranije planirane radove održavanja i nadogradnje. Biće to prvo stacioniranje sistema THAAD u Evropi, dogodiće se na leto i trebalo bi da traje nekoliko nedelja. Kako se dalje navodi u saopštenju, nadogradnja sistema Aegis Ashore, koji je u Rumuniji operativan od 2016. godine, neće obuhvatiti nikakve ofanzivne elemente i neće promeniti svoju strogu odbrambenu namenu. Jedinica koja će biti raspoređena u Rumuniji je 69. atiljerijska brigada protivvazudhoplovne odbrane, 32. armijske komande vazdušne i raketne odbrane čija je baza Fort Hood u Teksasu. Komandu nad sistemom THAAD imaće Saveznička vazduhoplovna komanda NATO. Sistem Aegis Ashore u bazi Deveselu je deo EPAA – European Phased Adaptive Approach koji je osmišljen za odbranu američkih i drugih savezničkih snaga u Evropi od mogućih napada balističkim raketama. EPAA koji je konačno definisan 2009. godine, sastoji se od dva sistema Aegis Ashore, po jednog u Rumuniji i Poljskoj kao i radara AN/TPY-2 koji se nalazi u Turskoj. Postavljanje sistema Aegis Ashore u Poljskoj prate odlaganja zbog problema sa infrastrukturom u vojnoj bazi Redzikowo a očekuje se da će biti operativan sledeće godine. Predstojeća nadogradnja sistema Aegis Ashore je, prema saopštenju USEUCOM deo redovne dorade svih sistema ovog tipa od kojih se većina nalazi na brodovima a THAAD će u Rumuniji ostati privremeno dok se ne završe modifikacije i unapređenje Aegisa. Sistem THAAD je, van SAD stalno razmešten samo na Guamugde se nalazi od 2013. godine a od 2017. prisutan je i u Južnoj Koreji. Početkom marta ove godine privremeno je baziran i u Izraelu radi uvežbavanja protivraketne odbrane sa izraelskom protivvazduhoplovnom odbranom. THAAD je mobilni odbrambeni protivraketni sistem koji je definisan još 1987. godine koji je uveden u naoružanje 2008. godine a čiji razvoj traje i danas. Osnovna namena mu je obaranje balističkih raketa malog i srednjeg dometa kao i raketa koje imaju domet između srednjeg i velikog (3000-5500 km). Maksimalni efikasni domet je 200 km po daljini i 150 km po visini a maksimalna brzina rakete je 8,24 maha. Deo sistema je i AESA radar AN/TPY-2 koji se može koristiti i kao podrška sistemima Aegis i Patriot. Osnovu baterije sistema čini 6 lansera sa po 8 raketa, osmatrački i radar za upravljanje vatrom. Jedini strani korisnik su Ujedinjeni Arapski Emirati a sistem je prodat i Saudijskoj Arabiji kojoj bi THAAD trebao biti isporučen u periodu od 2023-2026. Živojin BANKOVIĆ

Kako je 13. decembra preneo Flightglobal, Federalna agencija CBO (Congressional Budget Office) koja pruža ekonomske i budžetske informacije američkom Kongresu, objavila je da je prosečan nivo finansiranja Vazduhoplovnih snaga SAD (USAF) poslednjih godina premali kako bi se u predstojećim decenijama na osnovi “jedan za jedan“ stari avioni zamenili novim. Ovo je zaključeno na osnovu istraživanja CBO u kome se navodi da se među vazduhoplovima koji su skupi za zamenu nalaze borbeni avioni Lockheed Martin F-16C/D, Boeing F-15C/D, F-15E, transportni avioni Lockheed Martin C-130 i bombarderi Rockwell B-1B koji se približavaju kraju svog životnog veka. CBO predviđa da bi zamena vazduhoplova u sadašnjoj floti koštala prosečno 15milijardi dolara godišnje u 2020-tim, ta brojka bi se povećala na 23 milijarde u 2030-tim a zatim vratila na 15 miljardi u 2040-tim. Najveće izdvajanje bilo bi potrebno 2033. godine, oko 26 milijardi. U poređenju sa tim u periodu od 1980. do 2017. godine godišnje je za nabavku novih vazduhoplova odobravano oko 12milijardi dolara a prema navodima CBO u periodu od 2010. do 2017. ta izdvajanja iznosila su u proseku oko 9 milijardi. Pri tom se navodi da je reč o novcu koji odgovara kursu iz ove godine. Interesantno je da CBO navodi da su troškovi najnovijih borbenih aviona šeste generacije, koji će se prema mišljenjina stručnjaka pojaviti početkom 2030-tih, izračunati na osnovu potrebe za poboljšanjem njihovih tehničkih karakteristika. Tako jedinična cena novog borbenog aviona iz programa Penetrating Counter Air (PCA) koji bi zamenio F-15 i F-22 mogla biti čak oko 300 miliona dolara. Nije sve u novom / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Agencija napominje da bi troškovi zamene bili niži ako bi vazduhoplovne snage odlučile da produže životni vek nekih vazduhoplova ili ako bi troškovi nabavke nekih novih bili niži od onih koje je ona projektovala. Prema podacima CBO, flota USAF uključuje oko 2000 borbenih aviona, 150 bombardera velikog doleta, 1100transportnih i višenamenskih aviona, 450 avio-cisterni, 500 izviđačkih i aviona za elektronsko ratovanje, 1200 aviona za obuku i 150 helikoptera i konvertoplana. Najveći deo flote je star 26 do 30 godina, ti avioni su ušli u upotrebu krajem 80-tih i početkom 90-tih godina prošlog veka a finansiranje njihovih nabavki su bili deo narastanja odbrambenih sposobnosti u 80-tim godinama, navodi se u CBO. Godišnja izdvajanja za nabavku novih vazduhoplova su dostigla vrhunac u 1986.godini sa oko 29 milijardi dolara ali su zatim do kraja 90-tih imale stalnu tendenicju pada. Ti stariji vazduhoplovi iz ere Hladnog rata mogu se pokazati skupim za zamenu. Najveći troškovi USAF su projektovani za zamenu vazduhoplova starih 26-30godina kao i onih koji su stari 31-35 godina kao što su avioni B-1B, F-15C/D i F-16C/D. Još jedna grupa vazduhoplova sa velikim troškovima zamene su oni stariji od 55 godina am oni uglavnom uključuju leteće cisterne Boeing KC-135 i bombardere B-52. Ipak iz CBO se istovremeno naglašava da su prognoze za period do 2050. godine veoma nejasne jer kako se navodi ‘’promene u oblasti nacionalne sigurnosti i budućim budžetima vazduhoplovnih snaga nisu poznati’’. Međutim kako u ovoj agenciji nalašavaju dugoročno prognoziranje je korisno jer može pomoći Kongresu, Ministarstvu odbrane i USAF da donesu odgovarajuće budžete za nabavku novih vazduhoplova.

Američki portal Axios preneo je kasno sinoć vest koja je objavljena na izraelskoj televiziji Channel 10 da je Administracija predsednika SAD Donalda Trampa blokirala izraelsku prodaju borbenih aviona F-16 Hrvatskoj. Ovo je za Channel 10 potvrdio njihov saradnik Barak David koji se poziva na informacije dobijene od izraelskih zvaničnika. Barak tvrdi da Trampova administracija blokira dogovor Izraela i Hrvatske o prodaji naoružanja vrednog 500 miliona dolara koji je vezan za 12 polovnih aviona F-16američke proizvodnje koji su remontovani i nadograđeni u Izraelu. U daljim navodima ove vesti istaknuta je važnost toga da su se SAD takođe takmičile na hrvatskom tenderu a da su, prema izraelskim zvaničnicima na koje se Barak poziva, predstavnici SAD tvrdili da je Izrael bio nepošten pokušavajući da profitira iza leđa SAD. Ovo je, kako je preneto, vrlo retka situacija u odnosima između Izraela i SAD koji su u prethodne dve godine bili veoma bliski, posebno kada je u pitanju vojna i odbrambena saradnja. Najnovije informacije govore o tome da je izraelski premijer Benjamin Netanjahuu ponedeljak 3. decembra prilikom sastanka sa američkim državnim sekretarom Majkom Pompeom u Briselu pokrenuo ovo pitanje, a prema izraelskim zvaničnicima Pompeo je Netanjahuu rekao da on nije protiv sporazuma već da je to blokirao sekretar za odbranu Džejms Matis. Potom je Barak David izneo i hronologiju događaja vezanu za ovaj posao a prema podacima do kojih je došao preko neimenovanih izraelskih zvaničnika. Premijer Netanjahu prvo je marta ove godine, nakon sastanka sa njegovim hrvatskim kolegom objavio da je postignut sporazum ali SAD ipak nisu odobrile Izraelu da proda borbene avione trećoj strani. Izraelski zvaničnici rekli su da su tri nedelje unazad iz Vašingtona počeli da primaju poruke koje su ukazivale na to da će SAD blokirati dogovor. Poseta Baraka Hrvatskoj u avgustu / Foto: MORH Zvaničnici administracije predsednika SAD bili su besni zato što je Izrael unapredio stare F-16 novom i sofisticiranom elektronikom izraelske proizvodnje kako bi ubedio Hrvate da kupe avione od Izraela a ne od SAD. Amerikanci su tvrdili da Izrael nikada nije trebalo da prodaje američke borbene avione trećoj strani bez odobrenja SAD a posebno ne kada postoji direktna konkurencija sa Sjedinjenim Državama. Izraelski zvaničnici rekli su Baraku da su Hrvati takođe veoma besni jer je dogovor blokiran i preneli su poruku Izraelu da očekuju da ta zemlja reši ovaj problem što je pre moguće. Na kraju je preneto i da kancelarija izraelskog premijera nije poricala ove navode ali da se suzdržala od komentara. Iz američkog Stejt Departmenta odbili su da komentarišu ovo pitanje a Pentagon takođe nije dostavio svoj komentar. Iako se diplomatski saradnik izraelske televizije Channel 10 David Barak u svojim tvrdnjama poziva na neimenovane izraelske zvaničnike, neke činjenice govore u prilog tome da je vrlo moguće da su SAD zaista stopirale prodaju izraelskih polovnih F-16 Hrvatskoj. Prvo ugovor za ovaj posao još nije potpisan što odstupa od prvobitnog plana da se to uradi tokom ove godine a pri tom su za 2019. u hrvatskom budžetu određena i finansijska sredstva za ovu kupovinu. Pojedini hrvatski mediji već mesecima pišu da su SAD blokirale prodaju F-16, takođe se pozivajući na neimenovane izvore. Iznete su i informacije da su izraelski F-16 toliko nadograđeni da proizvođač aviona Lokid Martin ne može da garantuje produženje životnog veka (SLEP) kao i obezbeđivanje garantovanog naleta od 3000 sati pom avionu. David Barak je međutim izneo i jedan čudan podatak a to je da su Izraelci, kako bi dobili posao prodaje F-16 Hrvatskoj, nadogradili avione. Ovakva tvrdnja teško da može biti tačna obzirom da je Izrael odavno izvršio doradu i osavremenjavanje F-16C i D Block 30 a poslednju modernizaciju na nivo Barak-2020 započeo je maja 2009. a završio oktobra 2014. Živojin BANKOVIĆ

Kako je danas na svom internet sajtu objavilo hrvatsko Ministarstvo odbrane, na aerodromu Pleso, u kasarni “Pukovnik Marko Živković“, jutros su predstavljeni višenamenski helikopteri UH-60M “Black Hawk“ koje je Vlada SAD poklonila Hrvatskoj a koji bi trebalo da stignu 2020. godine. Reč je o donaciji koja je vredna 53 miliona dolara i koja podrazumeva isporuku dva helikoptera poslednje generacije, obuku letačkog i tehničkog sastava, rezervne delove i svu potrebnu prateću opremu. Predstavljanju helikoptera prisustvovali su najviši predstavnici Ministartsva odbrane i oružanih snaga Hrvatske, ambasador SAD i američko vojno osoblje. – Ovom investicijom Sjedinjenih Američkih Država učinjen je prvi korak u zameni postojećih helikoptera istočne proizvodnje s helikopterima zapadne proizvodnje. Kao pouzdana i verodostojna članica NATO saveza, prelazak na zapadnu tehnologiju je jedini mogući i ispravni put – rekao je tom prilikom ministar odbrane Damir Krstičević. On je dodao da se helikopteri, uz tradicionalne vojne zadatke, mogu koristiti i za zadatke pomoći civilnim institucijama – gašenje velikih šumskih požara, traganje i spasavanje, hitno medicinsko prevoženje, i da zbog toga oni nisu samo dodatno povećanje vojnog arsenala već sredstvo koje uz dobar menadžment može rezultirati rešenjima u odgovoru na sve moguće zahteve koje se stave pred Razno vazduhoplovstvo, kako u vojnom smislu tako i u pomoći narodu. Video snimak američkih UH-60M koji su juče sleteli na aerodrom Pleso: Ambasador SAD u Hrvatskoj Robert Kohors rekao je kako se radi o najnaprednijim teretnim helikopterima u svetu koji podržavaju zajedničku nameru dve države da brane jedna drugu i sarađuju u stvaranju bezbednosti i stabilnosti u svetu. – Donacija je znak predanosti SAD očuvanju partnerstva i osiguranju bezbednosnih ciljeva. Ovi će helikopteri pokrenuti razvoj hrvatskih vazduhoplovnih snaga prema zapadnoj platformi i omogućiti Hrvatskoj interoperabilnost unutar NATO-a u budućnosti – objasnio je Kohorst. List “Jutarnji list“ podsetio je danas da je u aprilu ove godine ministar Damir Krstičević u Komandi HRZ-a rekao da je plan da se do 2025. godine, kada ističu resursi postojećim helikopterima Mi-8, nabavi eskadrila novih transportnih helikoptera. Takođe je tada naveo da je cilj sadašnjeg ministarstva i oružanih snaga da se u sledećih nekoliko godina u potpunosti pređe na vazduhopovnu tehniku zapadne proizvodnje. Međutim u upotrebi bi ipak bilo zadržano 10 transportnih višenamenskih helikoptera Mi-171Š koji se trenutno nalaze na generalnom remontu i koji bi nakon njega mogli ostati u naoružanju narednih 10 godina. U sastavu HRZ se nalazi još 14 helikoptera familije Mi-8, poslednjih godina upravo se kao njihova zamena spominjao američki UH-60 a o tome smo od aktuelnog hrvatskog ministra odbrane dobili zvaničnu najavu i potvrdu oktobra prošle godine.

https://www.sk.rs/news/python-rob-postaje-radnik/ ... Dok spasava svet od neravnopravnosti, entitet „politička korektnost” koncentriše se na ono najbitnije: da se niko ne uvredi. Nesrećnika kome je grbača pucala dok je vukao kamen ka piramidi u izgradnji ili veslača u lancima na galiji, zasigurno je od male plate (iznosila je nula) i bičevanja, više bolelo kada bi ga neko oslovio sa „robe”. Termini master i slave, odavno su odomaćeni u kompjuterskom svetu. Označavaju jasan opis odnosa elektronskih komponenti i to je jedini kontekst u kome postoje. Sa ovakvim mišljenjem se nekolicina developera programskog jezika Python očigledno ne slaže. Viktor Stajner, iz open source softverske kompanije Red Hat, nakon pritužbi za korišćenje reči slave u tehničkoj dokumentaciji, predložio je da se i ta i reč master izbace iz upotrebe ovog jezika, koji je prema statistici, među prva tri u svetu po zastupljenosti. Očekivano, predlog je izazvao jaku debatu među programerima. Bilo je negodovanja, podrške, kao i zlatne sredine, jer iako su se mnogi složili da je slave uvredljiv, nisu imali ništa protiv mastera. Kao što obično biva kada se raspravlja o političkoj korektnosti, nijansi je mnogo. U raspravi je pomenuta BDSM subkultura (Bondage-Discipline, Sado-Masochism), za koju master/slave odnos ima pozitivan kontekst, te je upitno kakva je to borba za ravnopravnost ako se jedna grupa diskriminiše. Epilog rasprave je da je ovaj predlog prihvaćen, te će slave ubuduće biti worker/helper, a ‘master process’ postaje ‘parent process’. Deca širom Indokine i Tajvana i dalje će ilegalno šiti odeću za ostatak sveta, ali će makar u tom ostatku biti manje uvređenih.

Lažne vesti u poslednje vreme „teku“ baš kao i ona „metanska“ voda. Taj metan u vodi, manijak sa bejzbolkom u centru, drugi manijak na Košutnjaku koji uskače u automobile kao junak akcionih filmova i neuspešno davi, i još ko zna koja urbana legenda i zabrinuti građanski SMS prilično su zamutili ionako zastrašenu istinu. Možda je problem kada se zbog nepoverenja i straha čovek dezorijentiše. Ako nijednu od čudnih, neverovatnih ili makar neuobičajenih vesti objavljivanih prethodnih dana (dobro, nedelja, možda i decenija) niste proveravali, bar na internetu, ili na relevantnim medijima koji se do sada nisu bavili teorijama iz filmova „12 majmuna“ i „Houston, We Have a Problem“ već su prenosili reči pravih – ali pravih – stručnjaka, onda ste se našli u zamućenoj vodi zvanoj „lažne“ ili „fake“ vesti, i u „mythbustersima“ ili mitologiji sigurno izgubili. Lažne vesti u poslednje vreme „teku“ baš kao i ona „metanska“ voda. Taj metan u vodi, manijak sa bejzbolkom u centru, drugi manijakna Košutnjaku koji uskače u automobile kao junak akcionih filmova i neuspešno davi, i još ko zna koja urbana legenda i zabrinuti građanski SMS prilično su zamutili ionako zastrašenu istinu. Možda je to problem kada se zbog nepoverenja i straha čovek dezorijentiše, i počne da se pita šta je laž a šta istina. Šta je laž a šta istina danas, ako čak i američki predsednik izađe i kaže da ga je baš briga za istinu (ili je i ova informacija neproverena)? Da li je problem što je ponekad istina teško izbijala na površinu redovnim putem, pa je prva potreba da se poveruje u alternativu, ma kako sumanuta bila?

Sistem za dostavljanje astronauta do niske zemljine orbite “Orion” već nekoliko godina se toliko sporo razvija da bi se komotno moglo reći da stagnira. Najnovija informacija je da prvi let sa posadom ipak ne treba očekivati pre 2023. godine uprkos gromoglasnim najavama iz NASA-e da je let sa posadom 2021. “interni cilj”. Uzme li se u obzir da “prvi let sa posadom” ne znači i početak redovnog korišćenja te da on samo najavljuje verovatno višegodišnje testiranje izgleda da će Sjedinjene Američke Države još dugo vremena ostati zavisne od letelice dizajnirane pre šezdesetak godina, letelice direktnih konkurenata – ruskog Sojuza. "Prvi Orionov let sa posadom ipak ne treba očekivati pre 2023. godine" / Foto: NASA No, kanimo li odgovoriti na pitanje zašto država koja najviše ulaže u istraživanje svemira, koja ima još uvek najveći broj ljudi poslatih u svemir te koja planira da trajno ostane lider u ovoj sferi – zašto i kako je ona dopustila da em nema svoje vozilo za plasiranje ljudske posade do orbite em za transport ljudstva do Međunarodne Svemirske Stanice zavisi ili od jedne malene neprijateljski raspoložene države ili od ćudljivih, sumnjivih i jos uvek udaljenih projekata privatnih investitora? Skok u istoriju baca svetlo upravo na ovakav razvoj događaja: vratimo se stoga na ishitreno (danas se to vidi) obećanje Džona Kenedija dato naciji 1961. godine: “ (…) Biramo da do kraja decenije pošaljemo čoveka na mesec i bezbedno ga sa njega vratimo (…)”. Testiranje letelice Orion / Foto: NASA Kontekst u kojem je izgovorena donekle opravdava ishitrenost. Jer u prvoj polovini šezdesetih Sovjetski savez ozbiljno vodi u svemirskoj trci: prvi su poslali veštacki satelit koji je dostigao orbitu (a to je vrlo verovatno i jedna od dve i tehnički i tehnološki najzahtevnije komponente istraživanja svemira – što je i dalo za pravo Welch Daily Newsu da stavi prepoznatljivi naslov koji bi osam godina kasnije najradije zaboravili: “Russians win the space race”), prvi su u orbitu poslali živo biće (doduše sa tragičnim ishodom – ali to je i bio profil misije), prvi su poslali čoveka u orbitu i bezbedno ga vratili, prva dogotrajna misija u svemiru (i sa njom prva svemirska mučnina Germana Titova), prva žena u svemiru (doduše, to i nije bilo tehnički uspeh ali jeste emancipatorski, posebno imamo li u vidu da je se prva astronautkinja u svemiru nasla tek 1983.) prva misija ka Mesecu, prva “impact” misija, prvo kontrolisano sletanje na Mesec satelita bez posade, prva kompleksna orjentacija u svemiru, prva “svemirska šetnja”, prva sonda na drugoj planeti i slično. Za vreme dok su sovjetske rakete bile toliko uspešne da je isti dizajn i dan danas jedini uspešni dizajn za dostizanje orbitalnih brzina dovoljne nosivosti za ljudsku posadu – američke su rakete pucale kao kokice a prvi uspesi su bili tek malko kilavi i svakako iznuđeni – obzirom da, primerice, Alan Šepard na svom letu nije dostigao orbitalnu brzinu već je samo dostigao visinu koju su zahtevali međunarodni standardi za “dolazak do svemira” (100 kilometara visine). Stoga je Sjedinjenim Američkim državama politički potreban uspeh, pa se Kenedi latio podizanja uloga “diskurzivnom manipulacijom” te ciljem svemirske trke najednom i u tom trenutku neočekivano proglasio Mesec. Neočekivano ali ne i bez političkog rezona: “kraj decenije” je – čak i pod pretpostavkom da je osvojio drugi mandat – bio van jurisdikcije tog predsednika. I zaista: bilo je jednostavno i – kako bi se to na engleskom veoma precizno reklo “straight forward” – Mesec, čovek, pre isteka decenije. Više marketing no ozbiljna potreba, ovaj je zahtev formatirao i ceo profil misije Apollo. Lansiranje misije Apollo 11 – 16. jula 1969. godine u 9:32h po lokalnom vremenu / Foto: NASA No, da je Kenedi imao tu sreću da živ dočeka kraj svog (vrlo verovatno duplog) mandata 1968. godine, nije isključeno i da bi sama misija bila nesto drugačija (ako bi je uopste i bilo) te ne toliko ishitrena: em ne bi morao previše da se brine u svom drugom mandatu em bi imao političkog i socijalnog kapitala da profil misije, okvirne datume ili bilo šta drugo promeni bez prevelikih političkih posledica. Ovako, ubijen, zaradio je izvesnu političku auru neupitnosti (mnogo politike se nalazi iza svake tehnologije) a administracije nakon njega nisu žalile novca da bi izbegli gotovo izvesni prezir javnosti na izdajstvo ciljeva koje postavlja neko sa neupitnom aurom i zadatka koji je zapljunuo Kenedi. Koliko je u pitanju bio više marketing manje bilo šta drugo pokazuje i podatak da je “sletanje na mesec do kraja decenije” moglo i da se odgodi do kraja 1970. godine jer – želimo li da budemo precizni – decenija se završavala krajem te 1970. godine a ne sa istekom 1969. No javost je verovala da ona ističe 1969. A sa popularnim ubeđenjima političari i administracije retko ulaze u diskusije. NASA je stoga obilno (veoma obilno) finansirana ne bi li napravila džinovski korak za SAD i čovečanstvo ali (relativno) mali korak za Neila Armstronga i upitno je koliki svemirsku trku: budžet NASA-e bio je na svom vrhuncu 1966 godine i iznosio je više od 43 milijarde dolara iliti neverovatnih 4,3% federalnog budžeta a u to je vreme NASA imala više od četiti stotine hiljada direktno i gotovo isto toliko zaposlenih kod različitih podugovarača. Ali i pored praktično neograničenih finansija – projekat (program Apollo) bio je tesan. Principijelna taktika je bila tehnološki napredna (mnogo novih tehnologija) ali tehnički donekle konzervativna (obilje „failsafe“ mehanizama, jednostavan i jednoobrazan profil misije i slično). Usled zahtevnosti same misije rezultat je bio tesan, precizan i engleskim rečima rečeno tailor made za MoonShot. LEM (Lunar Excursion module) nije mogao da se iskoristi bukvalno ni za jednu jedinu funkciju osim sletanja na Mesec. Jedan film doduše – Capricorn One – prikazuje misiju na Mars sa Apollo tehnologijom. Usled činjenice da Mars ima atmosferu i gotovo šest puta veću silu teže, sletanje na Mars bi sa LEM-om bilo nemoguće; iako se nakon Apollo 13 misije tvrdilo da je sekundarna uloga LEM-a uloga “čamca za spasavanje” ukoliko dođe do problema sa komandnim modulom – podatak da je sistem za prečišćavanje vazduha bio podkapacitiran za tri osobe duboko ovu tvrdnju dovodi u pitanje, Saturn 5 je bio preveliki i preskup za bilo koju misiju na niskoj zemljinoj orbiti a previše slab za ljudske misije na Mars – prakatično neadekvatan za bilo koju drugu misiju sem single push to Moon, Komandni modul se iznimno koristio samo u tri programa: Apollo, Apollo-Sojuz misiju i kratkotrajno snabdevanje Skylab-a. Poređenja radi, sovjetski je projekat eventualnog spuštanja na mesec bio manje ambiciozan ali znatno aplikabilniji: dva astronauta, bez kompleksnih pristajanja u svemiru, EVA transfer od orbitalnog do lunarnog modula, sa letelicom Sojuz kao jezgrom projekta – mada je i sovjetski profil misije bio iz cuga pa odatle i projekat impresivne N1 rakete i gomile veoma napredne tehnologije za svoje vreme koja je u nj strpana – od KORD sistema kontrole potiska do raketnih motora sa zatvorenim ciklusom koji su na Zapadu smatrani nemogućim inžinjerskim poduhvatom. No, i pored toga što Sojuz do meseca nije stigao, on je danas jedini trajno pouzdan mehanizam dostavljanja ljudske posade u orbitu (uz kompleks Progres koji je danas jedini pouzdani mehanizam dostavljanja tereta). Poletanje misije STS-27 2. decembra 1988. godine / Foto: NASA A nakon razvoja i uspešne eksploatacije Apollo-a svemirska agencija se koncentrisala na jeftinoću i ekonomičnost. Prevashodno usled žestokog kasapljenja budžeta: već od 1967 – kada postaje jasno da će projekat Apollo uspešno ispuniti Kenedijevo obećanje – budžet se kasapi do svog istorijskog minimuma u periodu sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih kada gravitira cifri između 14 i 15 milijardi. No, ni to nije kraj priče, uporedimo li finansiranje svemirske agencije pokriterijumu procenta federalnog budžeta: ona je tek sada na istorijskom minimumu, sa manje od pola procenta u poređenju sa skoro 4,5% 1966. ali i oko 0,7 do 0,8% kada je bio na istorijskom nominalnom minimumu – krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Enter Space Shuttle, naizgled sjajan koncept gotovo u potpunosti reupotrebljive (na Šatlu je reupotrebljivo bilo sve sem rezervoara – „ono narandžasto“ – za gorivo koji je snabdevao pogonsku grupu na Šatlu) letelice koja poleće kao raketa a sleće kao jedrilica i teorijski (ali samo teorijski) smanjuje cenu dostavljanja tereta u orbitu. No, zatezanje i koncentrisanje na ekonomičnost uzrokovalo posledice u vidu kompleksnog, skupog i nesigurnog celokupnog projekta te na kraju i radikalno smanjene efikasnosti. Raketni motori instalirani na Šatl su prolazili izuzetno kompleksan proces tehničke revizije nakon svakog leta, dodatnih sistema (zbog sedmočlane posade) je bilo mnogo, sedam astronauta povećavaju verovatnoću neuspeha i povećavaju rizik po misiji te, nimalo nevažno, radikalno povećavaju broj eventualnih izgubljenih života pođe li misija po zlu i tako dalje. Lansiranje 56 misije Soyuz do međunarodne svemirske stanice 6. Juna ove godine sa kosmodroma Bajkonur / Foto: NASA Nije stoga ni čudno da će Spejs Šatl u istoriju ući kao najnesigurnije svemirsko vozilo do sada dizajnirano sa bukvalno katastrofalnih 14 izgubljenih života (od ukupno 18 izgubljenih u istraživanju svemira od Gagarinovog leta na ovamo) i prevelika nada u reupotrebljive tehnologije se na kraju pokazala kao uzaludnom. Dragoceno vreme za dizajniranje efikasnijeg vozila je – izgubljeno. Ali, pre nego i mi ishitreno Space Shuttle pošaljemo na smetlište istorije – dodajmo da su mane STS-a bile i administrativne prirode: usled nedostatka novca, NASA se dala u potragu za dodatnim finansijerima i pronasla ih u vojsci čije su kerefeke i izvoljevanja gotovo duplirale velicinu letelice i smanjile njenu efikasnost. Mnogo politike i vojske, malo nauke i bedna potpora države te preveliko poverenje u „prenabudžene“ tehnologije nakon “dobijene” svemirske trke uzrokovali su da SAD zaglavi sa relativno neefikasnom tehnologijom, stagnira te se mora oslanjati na projekte koje treba razvijati od samog početka (iako Orion za svoju osnovu ima upravo komandni modul Apollo programa) ili na unekoliko nesigurne privatne projekte. No, delimično je odgovorna i različita organizaciona arhitektura za istraživanje svemira koje su SSSR i SAD imali: NASA je “na tržištu” bila usamljena i imala monopol na podrčju istraživanja svemira (upravo ono čime se retko koja tržišna ekonomija hvali) dok je u SSSR-u postajala žestoka konkurencija nekoliko projektnih i opitnih biroa (stoga i nekoliko uspešnih i prilagodljivih raketa, sistema, kao i – primerice – najnapredniji raketni motor koji i dan danas konkurenciju šiša za veliku marginu). Američkom svemirskom programu je glave došla, izgleda,pomalo nepromućurna strategija stavljanja svih jaja u jednu košaru (Space Shuttle) dok je Sovjetski Savez sporije i temeljnije razvijao tehnološki manje zahtevne projekte ne gubeći iz fokusa ni potrebu za nekoliko paralelnih tehnoloških demonstratora (odatle i projekat sovjetskog Space Shutle-a: Buran i pogonska grupa Energia). Fotografija sa međunarodne svemirske stanice na kojoj se sa desne strane vidi letelica Sojuz. Na međunarodnoj svemirskoj stanici u svakom trenutku je postavljena jedna letelica Soyuz za hitne evakuacije u slučaju eventualne havarije / Foto: NASA Sve to, naravno, ne znači i da je Apollo program bio beskorisni i skupi krš – veliki broj novih tehnologija je razvijen tokom ih dvanaestak godina, od kojih su one hardverske možda i nazanemarljivije (čičak traka, gorivne ćelije…) dok su najimpresivnije one koje često znaju izmaknuti popularnoj recepciji: organizacione – naprotiv. Ali jeste zaveo NASA-u na stranputicu pa cenu plaća sada. Konkretno, NASA transport jednog astronauta do međunarodne Svemirske Stanice je plaćala oko dvadeset miliona dolara dok je u funkciji bio STS program, a od kako je on ukinut, cena je porasla na neverovatnih osamdeset i pet miliona dolara. Čini se da se NASA nalazi između čekića i nakovnja: sa jedne strane zahtevi za „rezultatima“ sa druge strane administracija nevoljne da se upuste u finansiranje programa koji je ispao iz fokusa javnosti sa treće privatni preduzetnici koji svoje projekte bolje predstavljaju no što ih čine primenjivim (sa možda jednim izuzetkom) i koji su – pokazuju to najnoviji podatci o finansijama koje je kompanija SpaceX dobila od američke vojske – više nego voljni da muljaju sa armijom SAD. A države koje ekonomski rastu (čitaj: „Kina“) približavaju se galopom. Stefan ALEKSIĆ

Foto: Public domain / Wikipedia Američki Vrhovni sud stao je na stranu pekara iz Kolorada, Džeka Filipsa, koji je - iz svojih verskih razloga - odbio da napravi svadbenu tortu paru homoseksualaca. Sudsko veće je saopštilo da je Komisija za građanska prava Kolorada prekršila odredbu Ustava o zaštiti verskih sloboda time što je optužila Filipsa, prenosi Rojters. Komisija je prethodno saopštila da je Filips, odbijanjem porudžbine gej para Dejvida Malinsa i Čarlija Krega 2012. godine, prekršio zakon Kolorada o borbi protiv diskriminacije, koji zabranjuje preduzećima da odbiju uslugu na osnovu verske pripadnosti, seksualne orijentacije ili bračnog statusa. Prilikom glasanja o odluci sudskog veća u korist Filipsa, sedam članova je bilo za, dok su dva bila protiv, napominje britanska agencija. https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/verska-uverenja-vrhovni-sud-sad-stao-na-stranu-pekara-koji-je-odbio-da-pravi-tortu/w61l02b

Veličanje ustaštva i relativiziranje holokausta te problemi s povratom jevrejske imovine glavne su zamjerke Hrvatskoj. Veličanje ustaštva i relativiziranje holokausta te problemi s povratom jevrejske imovine glavne su zamjerke Hrvatskoj u američkom izvještaju o vjerskim slobodama u 2017. godini objavljenom u srijedu. State Department objavljuje godišnji izvještaj na temelju informacija dobivenih od vladinih dužnosnika, nevladinih udruženja, predstavnika crkava, akademske zajednice i novinara, prenosi Hina. U dijelu koji se odnosi na Hrvatsku navodi se niz slučajeva veličanja ustaštva i negiranje holokausta u 2017. godine; od sporne veteranske ploče u Jasenovcu, do skupa radikalnih desničara u Zagrebu i koncerta Marka Perkovića Thompsona u Slunju. Napadi na hrvatske Srbe i crkve "Neki jevrejski čelnici rekli su da je bilo slučajeva značajnog historijskog revizionizma i umanjivanja ili negiranja uloge države u Holokaustu. Izrazili su nezadovoljstvo kako je Vlada odgovorila na slučajeve antisemitizma, kao što je postavljanje kontroverzne ploče u Jasenovcu i upotreba ustaških simbola i slogana", piše u izvještaju objavljenom na internetskim stranicama State Departmenta. Navode se i napadi na hrvatske Srbe i oštećivanje pravoslavnih crkava, na koje je upozorio patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej. I on je rekao da je za posjeta Jasenovcu 2016. godine vidio proustaške grafite na zidovima spomen područja, kažu u američkom Ministarstvu vanjskih poslova. Veliki dio izvještaja posvećen je službenoj komemoraciji žrtvama ustaškog logora Jasenovca, koju su drugu godinu zaredom bojkotirali predstavnici Jevreja, Srba i antifašista. "Ti čelnici kao razloge navode da su nezadovoljni odgovorom Vlade na postavljanje ploče s ustaškim pozdravom 'Za dom spremni' u blizini logora", piše u izvještaju. Poruke 'Za dom spremni' Vladini čelnici kasnije su osudili postavljanje ploče i premjestili je, ali nisu odlučili o legalnosti ustaškog pozdrava, nego su osnovali vijeće koje bi trebalo donijeti preporuke o korištenju totalitarnih simbola iz Drugog svjetskog rata, piše u izvještaju. State Department navodi i slučaj kada su članovi neparlamentarne, krajnje desne Autohtone hrvatske stranke prava održali marš u glavnom gradu Hrvatske, mašući zastavama s grbom povezanim s ustaškim pokretom i stranačkom zastavom na kojoj piše "Za dom spremni". Pjevač Marko Perković Thompson predvodio je proustaške uzvike na koncertu u Slunju povodom godišnjice operacije "Oluja", zbog čega je prekršajno prijavljen, navodi State Department. Sud ga je naknadno oslobodio, uz obrazloženje da nije poticao mržnju na temelju nacionalne ili vjerske pripadnosti. Washington i ove godine upozorava hrvatsku Vladu da nije ispunila obveze prema Jevrejima kojima je oteta imovina u Drugom svjetskom ratu. Vlada treba vratiti imovinu Jeverjima "Američka ambasada potiče Vladu da vrati imovinu, posebno pripadnicima jevrejske zajednice, i podržava izmjene postojećeg zakona kako bi se produžili rokovi i uvažili novi zahtjevi za povrat ili odštetu", navodi se u izvještaju. Postojeći zakon ne dopušta hrvatskim građanima kojima je imovina oteta u holokaustu da traže povrat ili odštetu, jer je iz zakona izuzeto razdoblje od 1941. do 1945. godine. Zakon, također, ne dopušta oštećenima koji nisu hrvatski državljani da podnose nove zahtjeve, jer je rok istekao 2003. godine i nije obnovljen, kaže se u izvještaju američke vlade.

Predstavnici SAD, Nemačke, Italije, Francuske i Velike Britanije u Vašingtonu vode konsultacije oko poslednje faze pregovora Beograda i Prištine, koji bi trebalo da rezultiraju sporazumom o normalizaciji odnosa. Kako su najavili i srpski zvaničnici, taj dokument trebalo bi da bude potpisan za najkasnije godinu dana. Vest da su se u Americi okupili predstavnici pet najmoćnijih zapadnih zemalja kako bi utvrdili zajednički stav pred poslednju fazu razgovora predstavnika Srbije i Kosova, prošla je dosta neopaženo. Možda baš zato što ovo nije prvi put da se moćne zapadne zemlje sastaju tim povodom, ali do sada nije bio slučaj da se to dešava u američkoj prestonici. Za poznavaoce prilika u pregovorima i interesa velikih sila, to je jasan signal da se približava Dan D i da veliki igrači spremaju svoju konačnu ponudu. Na konsultacijama su ispred evropskih zemalja prisutni politički direktori zaduženi za Balkan, dok američku stranu zastupa funkcioner SAD iz Stejt Departmenta. Kako navodi Dušan Janjić, analitičar i dobar poznavalac kosovskih prilika, ovakvi razgovori zemalja Kvinte su deo prekse i ne tiču se uvek samo Kosova, ali sada imaju poseban značaj jer se bliži poslednja faza i samim tim završnica dijaloga dve strane. FOTO: P. DIMITRIJEVIĆ / RAS SRBIJA Dušan Janjić - S obzirom da se približila ta poslednja faza dijaloga Beograda i Priština, koji će biti održan na najvišem nivou, predstavnici najmoćnijih zemalja Zapada će utvrditi zajednički stav oko granica u kojima će se ti razgovori voditi - kaže Janjić za "Blic". Kada je reč o tome šta bi njihov plan mogao da sadrži u kontekstu budućnosti statusa Kosova, Janjić je, kaže, siguran da da te države neće prihvatiti podelu Kosova, o kojoj se u srpskoj javnost često govori. Ipak, to što je poslednji sastanak održan u Vašingtonu za Janjića je indikativno, jer, kako kaže, to se vrlo retko do sada dešavalo. PROČITAJTE I... "Gazeta": Zapadne zemlje se u SAD konsultuju o dijalogu Beograd - Priština - Možda će SAD imati veće učešće u budućim pregovorima. Verujem da se razgovara i o formatu dijaloga, odnosno ko će sve, uz posrednika Federiku Mogerini, biti posmatrač, kao i o rokovima u kojima pregovori treba da budu okončani - dodaje Janjić. Diplomatska ofanziva Vučića Sve što se u Srbiji i na Kosovu dešava u poslednjih nekoliko meseci govori u prilog utisku da se vreme za konačno rešenje tog pitanja opasno približava. FOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ / TANJUG Aleksandar Vučić On je u nedavnom intervjuu za "Gardijan" izjavio da veruje da će pravno obavezujući sporazum sa Prištinom, koji je inače uslov za napredak u evrointegracijama, biti potpisan u narednih šest meseci do godinu dana. Sudeći po njegovoj izjavi, za paraf na taj dokument Beograd traži ustupke, a ugledni britanski list tumači da bi Srbija prihvatila članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, ukoliko dobije nešto zauzvrat. PROČITAJTE I... VUČIĆ U BERLINU: "Gospođa Merkel želi da se stvari drže pod kontrolom" (VIDEO) DIPLOMATSKA OFANZIVA Vučić u aprilu s Merkel, ali i sa Makronom i Mogerini Predsednik Srbije poslednjih meseci ima česte susrete sa visokim evropskim zvaničnicima, počev od nemačke kancelarke Angele Merkel, preko turskog predsednika Redžepa Erdogana, pa do nedavnog susreta sa Vladimirom Putinom, ruskim predsednikom. Glavna tema svih tih sastanaka bilo je Kosovo. Podizanje cene u pregovorima Za Srbiju će biti važan i Vučićev susret sa francsukim šefom države Emanuelom Makronom, koji bi, prema rečima srpskog predsednika, u Beograd trebalo da dođe početkom leta. Diplomatsku ofanzivu predsednik Srbije započeo je u Njujorku, gde je od američkih diplomata tražio "razumevanje" za srpsku stranu. I predstavnici vlasti u Prištini pripremaju se za dijalog sa Beogradom na najvišem nivou. Mada je njihova situacija dosta lagodnija u odnosu na srpsku, s obzirom na podršku koju imaju na Zapadu, njihova platforma za finalizaciju dogovora sa Beogradom odbijena je u Odboru za spoljne poslove kosovske skupštine, jer je navodno "opšta" i "slaba", a za pojedine poslanike je neprihvatljivo da Hašim Tači vodi razgovore sa Beogradom. Hašim Tači I dok se čeka "dan D", odnosi Beograda i Prištine svakodnevno se zaoštravaju. Hapšenje Marka Đurića, brutalni napadi na pripadnike Srba na severu Kosova i najave formiranja Vojske Kosova kojoj se oštro protivi srpska strana. Beograd je sa druge strane iz navodno bezbednosnih razloga sprečio održavanje utakmice mladih rukometašica Srbije i Kosova, a zatim i zabranio ulazak u Srbiju kosovskim karatistima, koji su planirali da učestvuju na Evropskom prvenstvu u Novom Sadu. PROČITAJTE I... Kosovski mediji: Beograd blokadom diže cenu u završnici dijaloga sa Prištinom Vlasti u Srbiji su takođe povukle poziv za učešće na međunarodnoj konferenciji u Beogradu, koji je Nenad Čanak, predsednik Odbora za evrospke integracije, uputio dvojici kosovskih kolega. Mediji iz Prištine su to protumačili kao "podizanje cena Srbije u završnici dijaloga sa Kosovom". https://www.blic.rs/vesti/politika/iza-kulisa-sastanka-u-sad-velike-sile-u-vasingtonu-kroje-sudbinu-kosova/ty0m14m

Odnosi Rusije i SAD nisu uvek bili teški i zategnuti kao što su danas. Za vreme Američkog građanskog rata Sankt Peterburg je podržao Uniju, pre svega zato što je glavni geopolitički protivnik Rusije u to vreme bila Velika Britanija, a ona je bila na strani Konfederacije. Pored toga, SAD i Rusija su u prvoj polovini 19. veka bile u dobrim odnosima bez obzira na vrlo različite političke sisteme. Nema sumnje da je građanski rat bio prekretnica u američkoj istoriji. Ruski vladari su živeli daleko od poprišta ovog rata, ali su pomno pratili događaje i na kraju odigrali malu, ali važnu ulogu koja je u znatnoj meri doprinela pobedi Severa. Od početka rata Rusija je izrazila punu podršku vladi Abrahama Linkolna, tvrdeći da je to jedina legitimna vlast na američkom tlu. „Rusija želi pre svega da podrži Američku uniju kao jednu nedeljivu zemlju“, napisao je ministar spoljnih poslova Aleksandar Gorčakov 1862. godine Bajardu Tejloru, sekretaru američke ambasade u Sankt Peterburgu. Od ostalih evropskih zemalja samo je Švajcarska tako snažno podržala Uniju. Što se tiče dveju vodećih sila u Evropi – Velike Britanije i Francuske – njihovi lideri su razmatrali mogućnost intervenisanja na strani Konfederacije, ali su kasnije odustali od te ideje i ostali neutralni. U gorepomenutom pismu Tejloru Gorčakov je pomenuo da je njegova zemlja dobila poziv da se pridruži koaliciji koja će verovatno podržati Konfederaciju, ali je taj predlog bez dvoumljenja odbila. Uloga Rusije u Američkom građanskom ratu se nije svodila samo na izražavanje diplomatske podrške. U septembru 1863. godine ruska flota od šest ratnih brodova otplovila je na istočnu obalu Severne Amerike i tamo ostala sedam meseci. Brodovi su bili bazirani u Njujorku i patrolirali su u okolini. Slično je bilo i na zapadnoj obali gde je ruska flotila od šest ratnih brodova doplovila u San Francisko. Tako je Rusija pomogla da se spreče iznenadni napadi južnjaka na ove luke koje su bile izuzetno važne za Uniju. I građani i vlasti Unije su priredili topao prijem ruskoj flotili. Savremenici svedoče da su Amerikanci težili da vide ruske mornare i oficire, i da ih pozovu na bankete i proslave. „Rusija je poslala flotu u američke vode kako bi izrazila svoju naklonost Uniji“, napisao je sa entuzijazmom američki istoričar Džejms Kalahan 1908. godine. Kasnije su, međutim, istoričari saznali da nije sve bilo baš tako jednostavno. Istraživanje ruskih državnih arhiva potvrđuje Bolhovitinovljevo gledište da je Rusija podržala SAD iz pragmatičnih, a ne ideoloških pobuda. Ta činjenica ne umanjuje veliku važnost koju je pomenuta saradnja imala za Uniju. Rusija je 1867. godine prodala SAD teritoriju Aljaske za tadašnjih 7,2 miliona dolara. Dobri odnosi u 19. veku, neće biti takvi u 20. veku. RIVALSTVO U POVOJU Prvi svetski rat uveliko traje, godina je 1916, u Carskoj Rusiji nezadovljstvo vladom i načinom vođenja rata uveliko raste. Uprkos uspešnoj Brusilovljevoj ofanzivi u istočnoj Galiciji avgusta meseca, uspeh je bio potkopan odupiranjem ostalih generala da angažuju svoje trupe da bi se osigurala pobeda. Ruske i savezničke snage su samo privremeno dignute iz mrtvih ulaskom Rumunije u rat 27. avgusta. Nemačke snage su došle u pomoć austrijskim trupama u Transilvaniji i Bukurešt je pao u ruke Centralnim silama 6. decembra 1916. godine. U međuvremenu, nemiri su rasli u Rusiji, kako je car Nikolaj II Romanov ostao na frontu. Nesposobna vladavina carice Aleksandre je izazvala proteste i rezultovala je ubistvom njenog miljenika Raspućina krajem 1916. godine. U 1917. godini, ruska ekonomija je doživela kolaps pod ratnim pritiskom. Dok je ratni materijal bio poboljšan, nedostatak hrane u velikim gradovima doveo je do građanskih nemira, koji su doveli do abdikacije Cara i Februarske revolucije. Veliki ratni gubici su takođe doveli do pada morala, koji je dao mogućnost boljševičkim agitatorima i novoj liberalnoj politici Ruske privremene vlade prema armiji (abolicija smrtne presude i organizovanje vojnih komiteta). Poslednja ofanziva koju je sprovela ruska vojska je bila kratka i neuspešna ofanziva Kerenskog u julu 1917. godine. Dana 29. novembra 1917. godine, Boljševici su preuzeli vlast pod vođstvom Vladimira Lenjina. Lenjinova nova boljševička vlada pokušala je da okonča rat ali su Nemci tražili ogromnu nadohnadu. Konačno, u martu 1918. godine, sporazumom u Brest-Litovsku istočni front više nije bio ratna zona. Postignutim mirom, boljševici su moglu da se okrenu građanskom ratu u cilju preuzimanja potpune vlasti, što je omogućilo nastajanje Finske, Estonije, Litvanije, Letonije i Ukrajine. Gubitkom velike saveznice, preostale sile Atante osetile su snažan pritisak Nemačke na Zapadnom frontu. Istovremeno, kako je div sa istoka nestajao, pojavio se div sa zapada. Uprkos politici izolacionizma, SAD će ući u rat na strani sila Atante. Januara 1917, nakon pritiska mornarice na kajzera, Nemačka je nastavila neograničeni podmornički rat. Britanska tajna kraljevska mornarička kriptoanalitička grupa, Soba 40, je razbila nemačku diplomatsku šifru. Presreli su nemački predlog Meksiku (Cimermanov telegram) da Meksiko uđe u rat kao nemački saveznik protiv Sjedinjenih Država u slučaju da SAD uđu u rat. Po ovom predlogu, ako SAD uđu u rat, Meksiko bi objavio rat Sjedinjenim Državama i u rat uveo i Japan kao svog saveznika. Ovo bi sprečilo Amerikance da pošalju trupe u Evropu, i dalo vremena Nemačkoj da podmorničkim ratovanjem uguši Britaniju prekidanjem vitalnih linija snabdevanja. Zauzvrat, Nemci su obećali Meksiku podršku u ponovnom zauzimanju Teksasa, Novog Meksika i Arizone. Nakon što su Britanci pokazali sadržaj Cimermanovog telegrama Amerikancima, predsednik Vilson, koji je ponovo izabran za predsednika između ostalog i na osnovu činjenice da je sprečio uplitanje zemlje u rat, je objavio telegram kako bi dobio podršku za ulazak SAD u rat. Prethodno je vodio politiku neutralnosti, mada je pozivao na naoružavanje američkih trgovačkih brodova koji su doturali municiju Britaniji, i krišom podržavao britansku blokadu nemačkih luka i miniranje međunarodnih voda, i sprečavao isporuke hrane iz Sjedinjenih Država i sa drugih strana Nemačkoj. Nakon što su podmornice potopile sedam američkih trgovačkih brodova, i nakon što je objavljen Cimermanov telegram, Vilson je pozvao na rat sa Nemačkom, a Kongres je rat objavio 6. aprila 1917. godine. Simbolično ili ne godina 1917, predstavlja početak rivaliteta između SAD i Rusije na međunarodnoj sceni. Iako sam period od 1917. godine do kraja Drugog svetskog rata, na taj rivalitet sigurno ne ukazuje direktno, iza horizonta se se nešto ocrtavalo. SAD i naslednik Carske Rusije tadašnji Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR), period do početka novog svetskog rata bili su okupirani svojim problemima i ništa nije ukazivalo da će oni postati ozbiljni rivali posle Drugog svetskog rata. Međutim, senke rivalstva stidljivo su isplivljavale na površinu. U početku neprimetno. Još tokom Građansko rata u Rusiji (1917-1923.), koji je vođen između Boljševika (Crvena armija) i Belog pokreta (Belogardejaca), SAD su bile angažovane protiv Boljševika. Amerikanci su direktno intervenisali u građanskom ratu u Rusiji, a postojao je Američki ekspedicioni korpus „Sibir“, a postojala je i ekspedicija Polarni medved na severu, kod Arhangelska. Pobeda Crvene armije i uspostva boljševičke vlasti (komunističke), stidljivo je ucrtavala put kojim će ići odnosi SAD i SSSR danas Rusije. Određeni propusti koje je učini Sovjetski Savez uoči početka Drugog svetskog rata, pa i podrška Nemačkoj oko podele Poljske 1939. godine, učinjeni su zbog slabosti samog SSSR- a i lakovernosti vlasti u Kremlju. Naime, bilo je jasno da Sovjetski Savez nije bio spreman za novi sukob sa Nemačkom. Posebno, posle ogromnih gubitaka prourokovanih Prvim svetskim ratom, Građanskim ratom i političkim represalijama i čistkama unutar same države. Nakon kraja građanskog rata, Sovjetska Rusija je bila opustošena i skoro uništena. Suše 1920. i 1921. godine i glad 1921. godine, pogoršale su katastrofu. Rat je uzeo približno 15 miliona života, uključujući najmanje milion vojnika Crvene armije koji su umrli u borbi. Još 50000 ruskih komunista su pobili kontra-revolucionarni Beli. Milione su još ubili glad, zaraze, veliki masakri obe strane i progoni Jevreja u Ukrajini i južnoj Rusiji. Ekonomski gubitak za Sovjetsku Rusiju je bio 50 milijardi rublji ili 1,8 milijardi tadašnjih američkih dolara. Industrijska proizvodnja je opala na 4-20% nivoa iz 1913. godine. Još milion ljudi je napustilo Rusiju, mnogi sa generalom Vrangelom, neki preko Dalekog istoka, ostali su pobegli na zapad u novoosnovane baltičke države da bi pobegli od strahota rata, gladi ili vladavine jedne od zaraćenih strana. Ti iseljenici uključuju velik broj školovanih ljudi. Ratni komunizam je spasio sovjetsku vladu tokom građanskog rata, ali je mnogo ruske ekonomije prekinuto. Privatna industrija i trgovina su bile zabranjene, a novouspostavljena (i jedva stabilna) država nije bila sposobna da pokrene ekonomiju na dovoljan nivo. Procenjeno je da je ukupna proizvodnja u rudnicima i fabrikama 1921. bila na 20% predratnog nivoa, a mnogi važni elementi su preživeli još drastičniji pad. Na primer, proizvodnja pamuka je pala na 5%, a gvožđa na 2% predratnog nivoa. Seljaci su na oduzimanje dobara odgovarali odbijanjem da obrađuju zemlju. Do 1921. godine, obrađena zemlja je pala na 62% predratnih površina, a prinos je bio samo 37% od uobičajenog. Broj konja je opao sa 35 miliona u 1916. godini na 24 miliona 1920, a stoke sa 58 na 37 miliona. Odnos američkog dolara i rublje je pao sa dve rublje za jedan dolar 1914. na 1200 rublji za jedan dolar 1920. godine. Tokom dvadesetih i početkom tridesetih godina 20. veka, odnosi su bili prilično bliski u ekonomskom pogledu. Došlo je do upliva američkog kapitala u SSSR pa je tako npr. uz pomoć SAD izgrađena hidroelektrana Dnjepr, koja je bila najveća na svetu do njenog rušenja. Izgrađena je i fabrika GAZ uz pomoć Forda. Iako se Rusija oporavila i čak prošla kroz ekstremno brz ekonomski napredak u tridesetim godinama 20. veka, zajednički efekti Prvog svetskog i građanskog rata su ostavili trajan ožiljak na rusko društvo i imali su stalan uticaj na kasniju istoriju Sovjetskog Saveza. Od tih posledica naslednik Carske Rusije, pa i sama Rusija se nisu bili oporavili, a novi sukob je već kucao na vrata. ZAHLAĐENJE ODNOSA Napadom Nemačke na Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine počinje da se piše nova istorija u odnosima između SAD i SSSR (danas Ruska Federacija). U Drugom svetskom ratu samo je SSSR dao oko 25 miliona žrtava, uz podatak da i danas Rusija potražuje oko pet miliona ljudi iz tog velikog svetskog sukoba. Kraj Drugog svetskog rata jasno će pokazati rivalitet između dojučerašnjih saveznika – SAD i Sovjetskog Saveza. Krimska konferencija je bio samit savezničkih vođa koji je trajao od 4. do 11. februara 1945. godine u Jalti. Tu je utanačen plan za konačno razračunavanje sa Hitlerovom Nemačkom u Drugom svetskom ratu. U stvari, Konferencija je značila podelu sveta na intertesne zone. Ubrzo po okončanju rata, svet je klizio kao blokovskoj podeli. U to vreme Sovjetski Savez je pokušavao da se oporavi od katastrofalnih posledica rat. Do pogoršanja međunarodnih odnosa i pojave Hladnog rata došlo je posle raspada Antihitlerovske koalicije i sukoba između bivših saveznika – velikih sila, a pre svega između dve supersile posle rata – SAD i SSSR. Još pre završetka rata Drugog svetskog rata na pacifičkom ratištu, Vinston Čerčil je kovao plan da napadne Sovjetski Savez. Nada čovečanstva da će rat prestati da bude sredstvo politike i da će se svi politički i međunarodni problemi rešavati mirnim putem – počela je da se gubi. Organizacija ujedinjenih nacija je mnogo puta rešila krupne međunarodne sporove i krize, ali nije uspela da obezbedi stalan i čvrst mir i uvek onemogući upotrebu sile i rata. SAD su prihvatile da brane Grčku i Tursku od spoljne intervencije, kako ih ne bi predali komunizmu, i da im pruže vojnu i ekonomsku pomoć, a posebno je politika američkog predsednika Harija Trumana (Trumanova doktrina) formalno ocrtala podelu sveta na dva suprotna bloka ili lagera. Trumanova doktrina je predstavljala odgovor na sovjetsku ekspanziju u Evropi i Bliskom istoku (Iranu, Turskoj i Grčkoj) i odražavala se u američkoj spremnosti da pruži pomoć svim narodima i zemljama koje su bile pod pretnjom komunističke vlade. Takozvani Maršalov plan bio je još jedan plan SAD, koji se sastojao u, prvenstveno, novčanoj pomoći zemljama Evrope posle Drugog svetskog rata, kako bi se oporavile od posledica nemačke agresije. Zapadne zemlje na inicijativu tadašnjeg britanskog premijera Vinstona Čerčila, a pod vodstvom SAD formiraju svoj odbrambeni savez. Do podele Nemačke, a i drugih teritorija, na interesne sfere između velikih sila došlo je na nekoliko konferencija, kao što su Jaltska ili Potsdamska, gde se razmatralo o završetku Drugog svetskog rata, kao i uređenju sveta posle njega. Na kraju Drugog svetskog rata saveznici su podelili poraženu Nemačku na četiri zone, pod kontrolom SAD, Sovjetskog Saveza, UK i Francuske. Sovjeti su kontrolisali istočne oblasti – Saksoniju, Tiringiju, Saksonija-Anhalt, Brandenburg i Meklenburg-Zapadnu Pomeraniju; Britanci su preuzeli Severnu Rajnu-Vestfaliju, Donju Saksoniju i Šlezvig-Holštajn; američka i francuska zona bile su u južnoj Nemačkoj. Godine 1949. tri dela Nemačke su se udružila i stvorila Zapadnu Nemačku, dok je sovjetska zona postala Istočna Nemačka, pod vlašću komunista. Iako ceo u ruskoj zoni i glavni grad Berlin je bio podeljen na četiri zone. Komunisti su u noći između 12. i 13. avgusta 1961. godine započeli izgradnju zida dugog 45 km, posred Berlina kako bi sprečili ljude da prelaze sa Istoka na Zapad. Bio je visok 3,6 m i širok 1,2 m. Zid je podignut zato što je u periodu 1949-1961. Prebeglo je oko 2,5 miliona Istočnih Nemaca u Zapadnu Nemačku. Takođe, privreda Istočne Nemačke je bila na ivici propasti, jer su mnogi građani zapadnog Berlina dnevno prelazili u istočni deo grada da bi obavili svoju kupovinu, zato što su cene proizvoda u istočnom Berlinu bile jako niske. Pretvoren je u sistem betonskih zidova na čijem je vrhu bila bodljikava žica i koji je čuvan, sa osmatračnice, topovima i minama. Čitav zapadni Berlin bio je okružen zidom i fizički potpuno odvojen od istočnog dela grada. Mnoge porodice su bile rastavljene, i mnogi ljudi odvojeni od svojih kuća ili poslova. Mnogi su organizovali demonstracije protiv izgradnje, ali su one bile neuspešne. Zapadni Berlin je sad predstavljao izolovanu enklavu u neprijateljskoj zemlji. Zid je od tada postao i ostao simbol Hladnog rata i hladnoratovske podele. Namera podele Nemačke je bila da se iskorene nemački militarizam i nacizam. Ulogu vodeće sile preuzele su SAD, sa ambicijom da zaustave sovjetsku ekspanziju i ideju komunizma, pre svega u Francuskoj i Italiji, gde je ovaj pokret počeo da jača. Međutim, razlog podele Nemačke bio je sam Hladni rat. Obe supersile su se najviše plašile da će se njihov ratni neprijatelj svrstati uz njihovog hladnoratovskog protivnika: ako bi se to dogodilo, posledica bi bila koncentracija vojne, industrijske i ekonomske moći koja bi postala toliko velika da se više ne bi mogla savladati. Takođe, i Austrija je bila pod savezničkom okupacijom sve do 15. maja 1955. godine kada je proglašena za nezavisnu i demilitarizovanu državu. Na dan 26. oktobra iste godine formalno proglašava svoju neutralnost. Ne treba zaboraviti da su se SSSR i SAD i pored različitih interesa našli 1947-1948. godine na istom zadatku – stvaranju Države Izrael. Izraelci su naoružavani preko Čehoslovačke i FNR Jugoslavije. Za to su znale i SAD i SSSR, ništa nisu poduzeli da to spreče, naprotiv. Projekat Izrael, je zajednički projekat SAD i SSSR. Na tom projektu radili su zasebno, ali je rezultat očigledan. nastaviće se... Danko BOROJEVIĆ Published by vojnopolitickaosmatracnica

Kineske kompanije nepoželjne u SAD zbog nacionalne bezbednosti. AT&T i Verizon trebalo je da prodaju nove Huawei uređaje, prvenstveno Mate 10 i Mate 10 Pro i saradnja je trebalo da bude najavljena na CES 2018 sajmu u Las Vegasu. Američki operatori godinu dana su pregovarali sa kineskom kompanijom Huawei o uslovima saradnje i kad je do nje konačno došlo usledili su politički pritisci da se ta saradnja ni ne otpočne. Prema objavi agencije Rojters politički pritisci idu toliko daleko da se zahteva prekid bilo kakve saradnje AT&T kompanije i svih drugih američkih kompanija sa Huawei, ali i ZTE kompanijama, kao i kompanijom China Telecom. Razlog ovakvog ponašanja je nacionalna bezbednost zemlje, nepoverenje u kineske kompanije, mogućnost špijunaže i mnogi drugi. Nijedna pomenuta kompanija SAD nije želela da komentariše ove navode, ali je sigurno da se Huawei telefoni neće prodavati u ovim mrežama. Prema poslednjem izveštaju iste agencije, pritisak se nastavlja na sve operatore da prekinu bilo kakav kontakt sa Huawei i ZTEkompanijom, uključujući implementaciju 5G opreme, prodaju telefona, servise i druge stvari. Foto: Huawei. Ričard Ju, Huawei. S druge strane kineski Huawei vidno je razočaran novonastalom situacijom i u izjavi za medije Ričard Ju, direktor Huawei-ja za mobilnu telefoniju rekao je da su na gubitku korisnici, jer neće biti u prilici da koriste poslednje dostupne inovacije i servise, koje ne nude drugi proizvođači. Huawei za sada može da prodaje svoje telefone poslednje generacije putem Amazon i drugih onlajn robnih kuća. MONDO http://mondo.rs/a1073347/Mob-IT/Vesti/Huawei-ZTE-SAD-AT-T-odbijen-Mate-10-Pro.html

Američka Federalna komisija za komunikacije (FCC) u četvrtak je ukinula pravila "neutralnosti interneta", uvedena pre dve godine za vreme administracije bivšeg predsednika Baraka Obame, koja su garantovala jednaki pristup internetu. Umesto toga, prihvaćena je politika koja će smanjiti regulativu većih internet provajdera i dati im široka ovlašćenja da odluče kojim sadržajima na internetu korisnici mogu da imaju pristup. Američka Federalna komisija za komunikacije je glasala sa 3:2 za plan koji je podržavao predsednik komisije Adžit Pai, kojeg je na tu poziciju postavio predsednik Donald Tramp. Pai se zalagao za "laku ruku" u regulativi velikih telekomunikacionih kompanija i okončanje prakse koju je doživljavao kao vladin "mikromenadžment interneta", prenosi Glas Amerike. Ova kontroverzna promena ukida politiku iz 2015. za koju se zalagao bivši predsednik Barak Obama. Ukidanje pravila neutralnosti interneta, koje kompletan saobraćaj na internetu tretira kao jednak, izazvalo je više stotina javnih protesta i više od milion poziva članovima Kongresa u kojima su građani izražavali protivljenje Paijevom planu. Neke grupe za zaštitu potrošača obećale su da će pred sudovima osporiti nova pravila. Novim propisima se smanjuju restrikcije koje su velike provajdere kao što su Komkast, Verajzon i AT&T sprečavale da blokiraju ili naplaćuju veću cenu kompanijama koje im se ne dopadaju i sprečavale da 50 američkih država sprovodi sopstvena pravila u domenu internet sadržaja. Pai kaže da će se njegovim planom okončati nepotrebna regulativa i većem broju Amerikanaca pružiti pristup internetu. Velikim internet provajderima se daje pravo da blokiraju rivalske aplikacije, usporavaju konkurentske usluge i nudi brža internet veza kompanijama spremnim da je plate. "Pre 2015, pre nego što su uvedena ta pravila, imali smo slobodni i otvoreni internet", izjavio je Pai za En-Bi-Si. "To je budućnost baš kao i tržišni, lagan pristup. Od toga imaju koristi i potrošači i preduzetnici. Svako u internet ekonomiji bolje stoji sa tržišnim pristupom", dodao je Pai. RTS

O budućnosti Zapadnog Balkana ponovo se govori u Vašingtonu. To će biti tema jednodnevne konferencije koju u srijedu organizuje Atlantski savjet SAD, ali i izvještaja pod nazivom "Balkan naprijed - nova američka strategija za region" koji će ta organizacija objaviti u utorak. U izvještaju se između ostalog predlaže uspostavljanje stalnog američkog vojnog prisustva u Jugoistočnoj Evropi, zalaganje za "istorijsko pomirenje" sa Srbijom, kao i obnovaljanje reputacije SAD kao istinskog posrednika. Uoči objavljivanja izvještaja i konferencije koja će okupiti ministre spoljnih poslova regiona, visoke zvaničnike Stejt departmenta, članove Kongresa i eksperte, izvršni potpredsjednik Atlantskog savjeta Dejmon Vilson rekao je u intervjuu za Glas Amerike da je neophodna aktivnija uloga Sjedinjenih Država u regionu. Ako Vašington ne bude više angažovan, rizikuje izbijanje krize na Balkanu, upozorava Vilson. Glas Amerike: Atlantski savjet će uskoro izdati izvještaj o Zapadnom Balkanu. Koje su glavne tačke izvještaja? Vilson: „Atlantski savjet će objaviti izuzetno značajan izvještaj o Zapadnom Balkanu da bi uputio poruku da je sada pravo vrijeme za obnovljeni američki angažman u regionu i da postoji put, strategija kako Sjedinjene Države mogu da se pridruže Evropskoj uniji i pomognu da se ostvari vizija o tome da će Balkan postati dio Evrope i transatlantske zajednice. Ta vizija je izgubila zamah od deklaracije na samitu u Solunu prije mnogo godina. U suštini je došlo do zamora kada je riječ o Balkanu, smanjenog američkog angažmana, a i Evropska unija preispitivala je održivost te strategije. U našem izvještaju, vraćamo se početnim principima i poručujemo da je vrijeme da Sjedinjene Države ponovo iznesu jasnu viziju da će Zapadni Balkani biti dio transtlantske zajednice. To je naša vizija, strategija i partnestvo sa Evropskom unijom. Vojna vježba pripadnika KFOR-a Drugo, da postoje određene oblasti gdje Sjedinjene Države imaju izraženu ulogu - prvo je bezbjednost, odnosno da se pošalje poruka regionu da je prisustvo naših bezbjednosih snaga trajno i da nije povezano samo sa KFOR-om, već i sa promovisanjem američkog uticaja i pružanjem pomoću u izgradnji kapaciteta, kada je riječ o borbi protiv terorizma i brzom reagovanju. Da jačamo naše prisustvo u Jugoistočnoj Evropi, kao što smo to uradili u njenom sjeveroistočnom dijelu. To je i signal drugim velikim silama, koje su možda aktivne u regionu. Treći element je politička dinamika. Zalažemo se za unapređenje istorijskog procesa pomirenja sa Srbijom i da budemo istinski posrednik u postizanju stvarnog napretka na političkom frontu- kada je riječ o dijalogu Beograda i Prištine ili pružanju pomoći Grčkoj i Makedoniji da budu saveznici u budućnosti. Imajući u vidu izmijenjene uslove na terenu, postoji stvarna šansa za američku diplomatiju, da uz evropsku, pomogne da stvari krenu u pravom smjeru i da ukloni neke lokalne prepreke. Međutim, poslednji koncept je veoma važan, a to je kako podstaći ekonomske prilike i preduzetništvo imajući u vidu interesovanje koje vlada na Kapitol hilu. Kako ljudi u regionu, koji su izuzetni preduzetnici, mogu da imaju šansu da ostvare svoju budućnost na način koji ne zavisi od protekcionizma. Zainteresovani smo za načine da se podstakne otvaranje radnih mjesta i rast, koji ne kontrolišu politike mreže. I poslednje - da Zapadni Balkan mora da bude integrisan u Evropskoj uniji, kada je riječ o saobraćaju ili energetici. I konačno to je šansa da Sjedinjene Države i Evropa sarađuju. U vrijeme kada mnogi ne očekuju da Vašington i Brisel zastupaju iste stavove, Balkan pruža šansu za saradnju i uspjeh.“ Glas Amerike: Ranije ste poručili da ako Sjedinjene Države ne budu ponovo angažovane, rizikuje krizu na Balkanu koja bi mogla da iznenadi sve. Kakvu ste krizu imali na umu? Vilson: Ako ne budemo angažovani, ako budemo pokazivali neodlučnost, onda ćemo otvoriti prostor za pogoršanje situacije. To smo vidjeli na primjeru Makedonije posle 2008. godine i neuspjelog pokušaja da zemlja uđe u NATO na samitu u Bukureštu. To pokazuje da smanjenje američkog angažmana u regionu može da dovede do daljeg pogoršanja nekih najgorih trendova i problema i do moguće krize. Naša poruka nije da Balkan mora da bude najvažnije pitanje na agendi Vašingtona. To jednostavno nije slučaj, nije realno, ali ni potrebno. Naša poruka je da ako ignorišemo region, i ne odigramo svoju ulogu, možda ćemo biti svjedoci izbijanja krize – bilo da je riječ o odnosima Beograda i Prištine, ili što je vjerovatnije, u Bosni, a i vidjeli smo potencijal za to u Makedoniji. Međutim, uz malo napora, na političkom nivou, možemo značajno da pomognemo i da pošaljemo jasnu poruku onima koji žele da poremete proces transatlantskih integracija, bilo da je riječ o ruskim obavještajnim snagama ili organizovanom kriminalu. Uz malo napora, možemo da se suprostavimo tim negativnim silama i pomognemo regionu da ostane na pravom putu ka ostvarenju konačnog cilja.“ Glas Amerike: Šta „malo napora“ konkretno podrazumjeva? Vilson: "Prvo želim da kažem da se Balkanom bave zaista izuzetne američke diplomate. Naši ambasadori na terenu i često zamjenici pomoćnika sekretara ovdje u Sjedinjenim Državama su zaista odlični. Ono što mi tražimo je da imaju veću političku potporu, da se dalje nadograđuje na posjeti potpredsjednika Pensa regionu, da počnu da se grade temelji odlučne američke strategije za ostvarenje konačnog cilja - a to je da se Evropa zaokruži, a region integriše u institucije transatlantske zajednice. I da jasno utvrdimo specifične načine na koje Sjedinjene Države mogu da pomognu – a to je snažniji diplomatski put za pomoć Prištini i Beogradu da dođu do zaključaka, da se utvrdi put naprijed za povezivanje Atine i Skoplja. Američka diplomatija trebalo bi, zajedno sa Evropskom unijom, da predvodi neke od tih napora, a ne da bude u pozadini. Kada je riječ o bezbjednosti, treba jasno poručiti da će američki uticaj i moć dugoročno biti stabilizujuća snaga u regionu. I to nema veze samo sa snagama na Kosovu. Kao što naše prisustvo u sjevernoistočnoj Evropi služi kao stabilizujuća snaga za naše saveznike, tako bi i vojne strukture i stalno prisustvo u jugoistočnoj Evropi trebalo da pokažu američku posvećenost stabilnosti i bezbjednosti regiona i da pruži pravi osjećaj sigurnosti za političke lidere da donose teške odluke i preduzmu neophodne rizike". Glas Amerike: Gdje vidite to američko prisustvo? Da li govorimo o uspostavljanju američke baze u aktuelnim članicama NATO-a, Hrvatskoj, Crnoj Gori? Vilson: "Zalažemo se za tranziciju baze "Kamp Bondstil" – od sjedišta KFOR-a do stalnog američkog prisustva u jugoistočnoj Evropi – da promoviše taj uticaj širom regiona. I to zajedno sa ostalim američkim snagama, bilo u Rumuniji, Turskoj ili Grčkoj. Da one postanu dio ove jednačine, odnosno da imamo snage stacionirane na Balkanu – što će nam omogućiti da radimo na izgradnji kapaciteta i partnerstvu, naročito sa Srbijom, Crnom Gorom, Hrvatskom, Albanijom. Osnova bi bile snage koje su danas prisutne na Kosovu.“ Glas Amerike: Da li ste obavijestili Bijelu kuću o vašoj strategiji za Balkan? Kakva je saradnja sa administracijom u pogledu onog što želite da uradite? Vilson: Konferencija o Balkanu, koja će biti održana za par dana, kao i izvještaj, rezultat su više od godinu dana rada, uključujući i saradnju sa kampanjama tokom izbora i sa administracijom tokom tranzicije i prve godine mandata predsjednika Trampa. O ovom pitanju smo vodili razgovore i na Kapitol hilu, sa agencijama ovdje i potpredsjednikovim timom u okviru priprema za njegovu posjetu regionu. Bijela kuća Radimo sa Evropskom unijom, nekim kolegama u Briselu, američkom vojskom, našim komandantima u Napulju na utvrđivanju puta naprijed i objedinjavanju ideja, za koje postoj značajna podrška, u smislenu strategiju i davanju političkog podsticaja. Vidjeli smo da ja poraslo interesovanje, zato što smo o Balkanu razgovarali tokom proširenja NATO-a na Crnu Goru, kao i ruskog pokušaja puča u toj zemlji. To nam je dalo šansu da kažemo da ne bi trebalo samo da reagujemo na stvari i da čekamo da se problemi pojave, već da budemo ispred događaja, da utvrdimo koji su naši interesi i da promovišemo američku strategiju“. Glas Amerike: Da li je aktuelna američka administracija zainteresovana da se više angažuje na Balkanu, posebno imajući u vidu, kako neki smatraju, povlačenje Amerike sa međunarodne scene i izvještaje da brojne iskusne diplomate napuštaju Stejt department? Da li postoji volja i resursi da se Amerike više angažuje u regionu? Vilson: "Smatram da postoje. To pokazuje i posjeta potpredsjednika Pensa regionu. Takođe, sedam ministara sa Balkana prisustvovaće konferenciji u Vašingtonu i biće u prilici da se sastanu sa visokim zvaničnicima u Stejt departmentu, biće primljeni na najvišem nivou u Savjetu za nacionalnu bezbjednost. Potpredsjednik SAD Majk Pens sa liderima regiona To simbolizuje da postoji politički apetit i interesovanje da se to pitanje pogura naprijed. Imamo pomoćnika državnog sekretara za Evropu, zamjenika sekretara koji je zainteresovan za ovo pitanje, imamo nove vojne komandante NATO-a, uključujući i američke komandante, koji su veoma zainteresovani za ovo. Imamo veliku šansu, uz dvostranačku podršku američkog Kongresa, da zajedno sa Evropskom unijom, imamo trajnije prisustvo i angažman“. Glas Amerike: Da li se o Balkanu više govori ovih dana u Vašingtonu, nego ranije? Vilson: "U Vašingtonu je preovladavao stav da smo završili teži dio posla. Da smo tokom 90-tih obavili najteži posao i liderstvo je postepeno prepušteno Evropskoj uniji. I instinkt da se to uradi je, sa više aspekata, ispravan. Evropska unija je veliki igrač, što bi i trebalo da bude. Međutim, to ne znači da Sjedinjene Države nemaju jasnu, definisanu i važnu ulogu u tom procesu. I to želimo da ispravimo. Vidjeli smo da ta poruka dobija na značaju poslednju godinu dana, kako ljudi shvataju da smo možda zbog nedostatka fokusa u našem angažmanu i pažnje – što ne znači da nismo bili tamo i da nismo bili uključeni, povremeno na političkom novu - da smo bili svjedoci nekih uznemirujućih trendova. Vidjeli smo konsolidaciju autokrata u regionu, stvarnu disfunkcionalnost u Bosni, zatim pokušaj puča u Crnoj Gori. Vidjeli smo i poteškoće, dva koraka naprijed, tri koraka nazad, u razgovorima Prištine i Beograda, kao i nekoliko rundi kriza u Makedoniji. To je privuklo pažnju ljudi - da možda mi nismo obraćali pažnju i da smo zbog toga bliže prevelikom broju potencijalnih kriza. To je podstaklo interesovanje i razumjevanje da možda moramo da ponovo da se vratimo u igru, na odlučniji i više politički način, a ne samo birokratski. Da pokušamo da stvari vratimo na pravo mjesto“. Glas Amerike: Da li smatrate da su Sjedinjene Države i Evropska unija poslednjih godina ignorisale korupciju, situaciju u medijima i kako pojedini smatraju, autokratske tendencije lidera na Balkanu zarad stabilnosti? Vilson: "Mislim da kako se Balkan povlačio iz političke pažnje, da smo ušli u birokratski proces u okviru kojeg podnosimo izvještaje, ocjenjujemo i mjerimo. I taj proces ima velike prednosti, jer je riječ o zavođenju dicipline i zasnovan je na dokazima i činjenicama. Ali je izgubljena određena svrha, zato što su se regionu slali signali da ne postoji politička volja. Jasne poruke, nekad i evropskih lidera da ne treba brzo ići, da prvo moraju da se pozabave svojim problemima. I to je razumljivo. Međutim, zbog te nesigurnosti da li će biti dobrodošlice u Evropu i zbog povlačenja političkog angažmana Sjedinjenih Država, nije se mnogo vodilo računa o tom procesu. To je omogućilo jačanje organizovanog kriminala, uspostavljanje političkih zaštitničkih mreža, kao i konsolidaciju moći. Izgubili smo balans. Zbog toga moramo da održavamo disciplinovani proces i pozdravljam napore Evropske unije u tom pogledu. Međutim, to moramo da kombinujemo sa vizijom i strategijom na političkom nivou, koja pokazuje liderima u regionu da postoji razlog za donošenje teških odluka, zato što će imati podršku ne samo evropskih birokrata, već će im u tom poduhvatu biti partneri i političi lideri u EU i SAD.“ "Ubjedljivi dokazi, teret odgovornosti i na opoziciji" Glas Amerike: Ranije ste pomenuli pokušaj puča u Crnoj Gori. Da li pratite suđenje? Da li se, onim što je do sad iznijeto, otklanjaju sumnje u pogledu uloge Rusije? Vilson: "Veoma je važno da se ispoštuju vladavina prava i sudski proces i da vlada nastavi da o tom pitanju komunicira sa građanima. Iz svega što sam video, smatram da postoje veoma ubjedljivi dokazi i da su uradili dobar posao tokom procesa, da su bili profesionalni. Time se teret odgovornosti stavlja na pojedine u opoziciji u Crnoj Gori, da budu lojalna opozicija, partneri u budućnosti zemlje, da igraju svoju ulogu u parlamentu. Postoje neki elementi u političkom sistemu koji neće to uraditi i koji su u suštini bili umiješani u izdajničko ponašanje. Ovo pruža priliku za druge elemente u opoziciji da pokažu da postoji zdrava i važna uloga za političku opoziciju u demokratskim društvima. Da treba da igraju svoju ulogu unutar parlamentarnog i sistema vladavine prava”. Lider DF-a Andrija Mandić Glas Amerike: Znači, smatrate da bi opozicija trebalo da se vrati u parlament? Vilson: Da. Mislim da je to najbolje mjesto da izraze svoje stavove i ustavna prava i da daju glas biračima koji su ih podržali”. Glas Amerike: Da li je Crna Gora, kao članica NATO-a, bezbjednija od ruskih poteza? Vilson: "Apsolutno. To ne znači da ih neće biti uoči izbora u Crnoj Gori naredne godine. Biće pokušaja i moramo da budemo na oprezu. Međutim, članstvom u NATO-u obezbjeđuje se sigurnost kada je riječ o nezavisnosti, suverenitetu i bezbjednosti zemlje. I to stvara atmosferu pogodnu za strane investicije, bezbjedniju politiku, zdraviji razvoj sistema vladavine prava zato što postoje određeni okviri, ograničenja. Članstvo Crne Gore u Alijansi je najbolja garancija njenog dugoročnog suvereniteta i nezavisnosti. Kada imate taj osjećaj sigurnosti u pogledu države, onda imate sposobnost da se se okrenete rastu, reformama, da privlačite više stranih investicija i da vremenom zaista izgradite demokratske institucije u bezbjednoj sredini. I to je jasan signal drugim silama, bilo da je riječ o ruskim obavještajnim operativcima ili organizovanom kriminalu da postoje ograničenja na ono što mogu da urade”. "Šansa za istorijsko pomirenje" Glas Amerike: U međuvremenu, Srbija balansira između EU i Rusije. Zvaničnik Stejt departmenta nedavno je savjetovao Beograd da ne sjedi na dvije stolice, ruskoj i evropskoj, ako želi brže da napreduje ka članstvu u EU. Šta bi bio vaš savjet? Vilson: "Postoji velika šansa za Srbiju, pod Vučičevim liderstvom, i Sjedinjene Države pod ovom administracijom da pokušaju da dovedu do istorijskog pomirenja između dvije zemlje kojim se prepoznaje da ima mnogo više oblasti u kojima možemo da sarađujemo i da, što je očigledno u anketama i iz drugih izvora, biračko tijelo u Srbiji razumije da je budućnosti u Evropi. To ne znači da nema istorijskih, kulturnih i emotivnih veza sa Rusijom i pravoslavnom crkvom. To je uobičajno, to je tradicija koja se poštuje u Bugarskoj, Grčkoj, Crnoj Gori, članicama NATO-a. Ali tu postoji razlika. Mogu da se poštuju te kulturne veze, ali i da postoji apsolutna posvećenost vrijednostima transatlantske zajednice, evropskoj perspektivi, otvorenoj ekonomiji i otvorenom demokratskom političkom društvu. I to je put kojim vidimo da se Srbija neminovno kreće. Sjedinjene Države žele da jasno stave do znanja da postoji šansa da uradimo mnogo više u odnosima sa Beogradom. U stvari, riječ je vjerovatno o najvažnijem odnosu koji bi trebalo da uspostavimo na pravi način. I pod trenutnim liderstvom u Beogradu, postoji šansa da pomognemo da se privedu kraju razgovori sa Prištinom, da se unese određen osjećaj sigurnosti u taj odnos, ali i osjećaj neminovnosti u pogledu budućnosti Srbije. To su teške odluke za predsjednika Vučiča i vladu Srbije, ali su jasno pokazali zainteresovanost i volju.” Glas Amerike: I vi podržavate zahtjev Prištine da se SAD direktno uključe u pregovore sa Beogradom? Vilson: “Mislim da ima smisla da Sjedinjene Države budu dio tog procesa. Očigledno, prije svega, dvije strane treba da ga vode. Evropska unija će nastaviti da igra dragocjenu ulogu kao posrednik, ali Amerikanci ne bi trebalo da sjede napolju. Trebalo bi da imamo svoju ulogu i pomognemo da se dijalog dovede do konstruktivnog završetka”. Milena ĐURĐIĆ

Za SAD i Kanadu poseta kralja Petra Drugog bila je veoma značajna - on je bio bio najmlađi šef države koji je govorio u američkom Kongresu, prvi strani šef države koji je bio u kanadskom Parlamentu, a tokom posete sreo se i sa mnogim značajnim ličnostima političkog i javnog života ove dve zemlje Za SAD i Kanadu poseta kralja Petra Drugog bila je veoma značajna - on je bio bio najmlađi šef države koji je govorio u američkom Kongresu, prvi strani šef države koji je bio u kanadskom Parlamentu, a tokom posete sreo se i sa mnogim značajnim ličnostima političkog i javnog života ove dve zemlje. Predsednik SAD, Frenklin Ruzvelt pozvao je jugoslovenskog kralja Petra Drugog u SAD kao gosta američke Vlade. Kraljeva državna poseta SAD trajala je od 21. do 27. juna, ali je on ostao u Americi do 29. jula. Posetio je Vašington, Detroit, Mičigen, NJujork, Lejk Plesid i Kanadu. U Vašingtonu se sastao sa predsednikom Ruzveltom i članovima njegovog kabineta u Beloj kući, gde im se pridružio i tadašnji britanski premijer Vinston Čerčil, o čemu kralj Petra Drugi piše u svojim Memoarima. Kralj je prespavao jednu noć u Beloj kući, gde je, kao uvažen gost, smešten u nekadašnju spavaću sobu Abrahama Linkolna. Treba podsetiti na okolnosti pod kojima je došlo do posete. Kralj Petar Drugi bio je na čelu jugoslovenske vlade u egzilu sa sedištem u Londonu. U Jugoslaviji, koja je bila pod okupacijom sila Osovine, Dragoljub Mihailović bio je unapređen u čin generala i postavljen za ministra rata. Velika Britanija, SAD i SSSR 1941. u potpunosti su podržavale jugoslovensku vladu u izbeglištvu. Kad je 6. aprila 1941. napadnuta Jugoslavija, Vlada SAD obećala je punu pomoć kralju Petru, uključujući i sporazum o pozajmici, a predsednik Ruzvelt mu je poslao poruku u znak potvrde američke podrške. Kralj Petar Drugi sa Ruzveltom i članovima njegovog kabineta sastao se 24. juna 1942. u Beloj kući. Na fotografiji se vidi da su razgovorima prisustvovali i potpredsednik SAD Henri Volis, državni sekretar SAD Kordel Hal, sekretar unutrašnjih poslova SAD Harold Ajks. Sledećeg dana kralj je govorio pred Kongresom SAD, kao najmlađi šef države u istoriji, obećavši svoju podršku saveznicima. Naglasio je da SAD predstavljaju vrednosti i principe "za koje se svi bore" i odao priznanje pokretu otpora koji su u okupiranoj Jugoslaviji predvodili Dragoljub Mihailović i četnički gerilci. Pokušao je da dobije podršku i pomoć SAD za gerilski otpor u Jugoslaviji. Posebno je zanimljiva kraljeva poseta Detroitu, u koji je stigao 30. juna 1942. Tu je proveo 16 sati u obilasku ratne industrije. Detroit je tokom Drugog svetskog rata bio poznat kao arsenal demokratije - proizvođači automobila prestrojili su proizvodnju sa komercijalnih na vojna vozila. Kralj Petar Drugi sastao se sa Edselom Fordom, predsednikom i Čarlsom Sorensenom, direktorom kompanija Ford motor, koja je proizvodila teške bombardere B-24 liberator. Oni su tokom Drugog svetskog rata korišćeni, između ostalog, i za bombardovanje naftnih polja kod Ploeštija u Rumuniji, koja su bila od ključnog značaja za nemačke ratne ciljeve. Da bi obavljali tu misiju, bombarderi su preletali preko Jugoslavije, a mnoge posade B-24 oborene iznad jugoslovenske teritorije, spasili su srpski gerilci pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića. Tokom posete Detroitu Kralj Petar se susreo i sa najvišim rukovodstvom DŽeneral motorsa i Krajslera, koji je tada prizvodio tenkove. Jedan od ključnih ciljeva njegove posete bio je da se osigura vojna pomoć za Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Iz Detroita kralj je doputovao u Kanadu vozom i proveo dva dana u Otavi sa zadržavanjem u Montrealu. To je bila zvanična državna poseta saveznika u Drugom svetskom ratu, na poziv kanadske vlade. Kralj Petar ušao je u istoriju kao prvi vladajući monarh koji je sedeo u galeriji predsednika kanadskog Donjeg doma. Obišao je zgradu parlamenta u Otavi sa kanadskim premijerom Mekenzijem Kingom i predsednikom Donjeg doma DŽejmsom Alisonom Glenom. Takođe se sastao sa Ričardom Hensonom, liderom Konzervativne partije i DŽonom Blekmorom, liderom Socijaldemokratske partije. U Parlamentu ga je 200 poslanika dočekalo petominutnim ovacijama. Kralj Petar, kome su tokom studija na koledžu Kler u Kejmbridžu, glavna preokupacija bile avijacija i mašinstvo, tokom dvosatne posete vazduhoplovnoj bazi Aplends pucao je iz novog mitraljeza Brauning, leteo u školskom avionu Linki posetio kontrolni toranj. U poseti SAD i Kanadi, o kojoj su američki mediji opširno i pozitivno izveštavali pratilo ga je sedam članova jugoslovenske vlade u izbeglištvu. "Ovo je moja prva poseta Sjedinjenim Državama. Samo oni koji su osetili uzbuđenje prvog sletanja ovde mogu shvatiti širinu Amerike, i kako je ona pobuđivala maštu naroda drugih zemalja. Oduvek me je veoma snažno privlačila. Pokušao sam da naučim sve o SAD od mojih američkih prijatelja i iz vaših novina. Ali sam se oduvek nadao da ću jednom moći da dođem i vidim je lično. Kao i u vašoj zemlji, većina stanovnika Jugoslavije su jednostavni, vredni ljudi. Kad se Jugoslavija jednom bude oslobodila od noćne more pritiska pod kojim danas pati, dužnost kralja će biti da za svoje građane obezbedi takve mogućnosti i demokratske privilegije kakve uživa narod Sjedinjenih Država. Zbog toga želim da saznam što više o vašoj zemlji. Želim da se iz prve ruke upoznam sa radom vaših institucija. Smatraću za privilegiju da slušam i koristim iskustvo vaših velikih lidera, i običnih građana čiji nas svakodnevni rad inspiriše da verujemo da će ova zemlja ostati ono što je uvek bila, model idealnog odnosa između vlade i samog naroda. Da mi nije dužnost da se uskoro vratim mojoj vladi u Velikoj Britaniji, veoma bih voleo da steknem više praktičnog iskustva radeći u vašim fabrikama i pohađajući vaše škole. Danas su naše mogućnosti za borbu u poređenju sa mogućnostima naših mnogo moćnijih saveznika ograničene, ali ja vas uveravam da će vojnici Jugoslavije efikasno koristiti bilo kakvo oružje koje dobiju od svojih saveznika ili zaplene od svojih neprijatelja. Oni neće nikad ispustiti iz ruku oružje sve dok u trijumfu marširaju pored svojih saveznika, ponosni na svoje žrtve i napore kojima su doprineli konačnoj pobedi", rekao je kralj Petar Drugi u obraćanju Amerikancima. Poslednji jugoslovenski kralj, prvorođeni sin kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja i kraljice Marije, sticajem istorijskih i političkih okolnosti posle Drugog svetskog rata, kad su nove jugoslovenske komunističke vlasti 1945. bez referenduma nasilno ukinule monarhiju, a članovima Kraljevskog doma Karađorđević oduzele državljanstvo i građanska prava, poslednje decenije života proveo je u SAD. Preminuo je u bolnici u Denveru 3. novembra 1970. Bio je jedini kralj koji je počivao na tlu SAD - bio je sahranjen u porti crkve Svetog Save u Libertvilu. Posle 43 godine njegovi posmrtni ostaci su 2013. preneti u Srbiju i sahranjeni u Zadužbini njegovog dede kralja Petra Prvog na Oplencu. Izložba 75 godina od posete kralja Petra Drugog SAD i Kanadi, mogla se pogledati u Berlom dvoru od 26. juna do 7. jula. Uz šetnju kroz gradove koje je kralj Petar Drugi obišao tokom ove prve državne posete Severnoj Americi, publici su bile dostupne poruke, dokumenta i fotografije nastale tom prilikom. Dušan BABAC

РТС BBC